100 godina od početka 1.svjetskog rata

zastavnik (citat):

dinosaurus (citat):

[You must be registered and logged in to see this image.]

Možda ova slika i nema veze sa I SR, jer mi se čini da je osoba u prvom planu kralj Aleksandar I Karađorđević.

U Prvom balkanskom ratu 1912, prestolonaslednik Aleksandar je kao zapovednik Prve armije vodio pobedonosne bitke na Kumanovu i Bitolju, a potom 1913. u Drugom balkanskom ratu bitku na Bregalnici. U Prvom svetskom ratu bio je vrhovni zapovednik srpske vojske u bitkama na Ceru i Kolubari 1914, kad je srpska vojska potpuno razbila vojsku Austrougarske monarhije. Ponovo napadnuta 1915. od Nemačke i Bugarske, Srbija je podlegla u neravnopravnoj borbi. Sa mnogim gubicima srpska vojska se, zajedno sa starim kraljem Petrom I i prestolonaslednikom Aleksandrom povukla preko Albanije na ostrvo Krf, gde je reorganizovana. Kada se kralj Petar I zbog bolesti povukao od vladarskih poslova (24. juna 1914. po novom kalendaru), prestolonaslednik Aleksandar je postao Regent. Posle oporavka i popune srpska vojska je iste godine odnela veliku pobedu na Solunskom frontu, na Kajmakčalanu. Završne operacije proboja Solunskog fronta u jesen 1918, srpska vojska je izvršila pod vrhovnom komandom Regenta Aleksandra, sa odličnim komandnim kadrom u koji spadaju vojvode Živojin Mišić, Stepa Stepanović i Petar Bojović.

Već sam napisao da nemam tačne podatke o slici,
ako potoji sumnja neka je admini uklone

dinosaurus (citat):

[You must be registered and logged in to see this link.]

Već sam napisao da nemam tačne podatke o slici,
ako potoji sumnja neka je admini uklone

Nema potrebe za uklanjanjem, naprotiv slika itekako ima veze sa  I WW. Nastala je na Solunskom  frontu. Vidi se izvor fotke kada se  pritisne "quote".  Da bi izvor i opis bili vidljivi malim edit-om sam joj oduzeo svojstva slike .

East&West (citat):

Nema potrebe za uklanjanjem, naprotiv slika itekako ima veze sa  I WW. Nastala je na Solunskom  frontu. Vidi se izvor fotke kada se  pritisne "quote".  Da bi izvor i opis bili vidljivi malim edit-om sam joj oduzeo svojstva slike .

Zahvaljujem Weste

Da se nadovezem i upotpunim komentare....
Fotografija je objavljena u svajcarskim novinama ( vidi se da je novinska fotografija...) „Lozanska gazeta“ koje su izlazile za vreme rata , a clanke i fotografije je slao dr. A. Rajs

Izdavacka kuka “Geopolitika pres” objavila je letos knjigu koju su priredili mr Zivko V. Markovic i Milan Starcevic. U cast obelezavanja 100. godisnjice pocetka velikog rata.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Grafika na Kozlovem robu nad Tolminom.

[You must be registered and logged in to see this image.] 

У панорами Лазаревца лепотом и складом истиче се црква Светог великомученика Димитрија , подигнута на узвишењу изнад самог градског центра. Ова црква јединствена је грађевина и ван граница наше земље. У њеној крипти, на 37 м2, похрањене су кости настрадалих у Колубарској бици, највећој и најзначајнијој бици између српске и аустроугарске војске у Првом светском рату, вођеној крајем 1914. године. Са изградњом цркве почело се 28. септембра 1938. године, а довршена је 1949. године. У њеној крипти се налазе кости 20.000 српских јунака, заједно са костима 30.000 аустроугарских војника, што је јединствен случај у свету. Спомен костурница је редак пример хуманости једног народа који са својим погинулим војницима сахрањује и непријатељске.

dinosaurus (citat):

У панорами Лазаревца лепотом и складом истиче се црква Светог великомученика Димитрија , подигнута на узвишењу изнад самог градског центра. Ова црква јединствена је грађевина и ван граница наше земље. У њеној крипти, на 37 м2, похрањене су кости настрадалих у Колубарској бици, највећој и најзначајнијој бици између српске и аустроугарске војске у Првом светском рату, вођеној крајем 1914. године. Са изградњом цркве почело се 28. септембра 1938. године, а довршена је 1949. године. У њеној крипти се налазе кости 20.000 српских јунака, заједно са костима 30.000 аустроугарских војника, што је јединствен случај у свету. Спомен костурница је редак пример хуманости једног народа који са својим погинулим војницима сахрањује и непријатељске.

Za naše prijatelje koji slabije barataju sa ćirilicom:

U panorami Lazarevca lepotom i skladom ističe se crkva Svetog velikomučenika Dimitrija , podignuta na uzvišenju iznad samog gradskog centra. Ova crkva jedinstvena je građevina i van granica naše zemlje. U njenoj kripti, na 37 m2, pohranjene su kosti nastradalih u Kolubarskoj bici, najvećoj i najznačajnijoj bici između srpske i austrougarske vojske u Prvom svetskom ratu, vođenoj krajem 1914. godine. Sa izgradnjom crkve počelo se 28. septembra 1938. godine, a dovršena je 1949. godine. U njenoj kripti se nalaze kosti 20.000 srpskih junaka, zajedno sa kostima 30.000 austrougarskih vojnika, što je jedinstven slučaj u svetu. Spomen kosturnica je redak primer humanosti jednog naroda koji sa svojim poginulim vojnicima sahranjuje i neprijateljske.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Armijski đeneral Krsta Smiljanić


1916. godine obznanjeno svetu da je „otvorena kapija otadžbine i slobode“, da je planinski lanac i najjače utvrđenje, za koje su Bugari imali naređenje da brane do poslednjeg vojnika, zauzela vojska vaskrsla posle stradanja u Albaniji. Drinskom divizijom komandovao je Zlatiborac, pukovnik Krsta Smiljanić.

Donji Miholjac, spomenik cara Franje Josipa I, postavljen u gradskome parku sa uređenim okolišem.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Po izbijanju WWI, srpska vojska ponovno je prešla u Albaniju, ali ovog puta u rasulu, povlačeći se ispred austrougarskih snaga. Pod pritiskom velike Austrougarsko-njemačke i bugarske ofenzive, Vrhovno zapovjedništvo srpske vojske 24. studenoga 1915.godine donijelo je odluku o povlačenju trupa kroz Crnu Goru i Albaniju (koju je u većem dijelu Srbija okupirala radi vlastitoga izlaska na Jadransko more). Ta odluka je donesena poslije neuspjeloga pokušaja povlačenja vojske dolinom Vardara, zbog prodora bugarske armije, presijecanja komunikacija i izostanka planiranoga prodora saveznika iz Soluna.
Povlačenje se odvijalo naročito teško, uslijed ekstremnih vrjemenskih uvjeta i neprijateljskoga raspoloženja stanovništva, posebno u oblastima izvan Esad-pašine kontrole. Nerijetko je dolazilo do oružanih okršaja i napada na srpsku vojsku i izbjeglice.
Stanje srpske vojske bilo je iznimno nepovoljno, vladao je opći zamor, slaba prehrana, nedostatak ratnoga materijala, a pristizala je zima. Ipak, vojnopolitičko vodstvo Srbije nije promijenilo svoje shvaćanje savezništva i daljnjega vođenja rata, te je Vrhovno zapovjedništvo 25.studenoga 1915 godine donijelo naredbu o povlačenju Druge i Treće armije i trupa obrane Beograda pravcem Peć-Andrijevica-Podgorica-Skadar; trupa Novih oblasti pravcem Đakovica-Vezirov most-Ljum Kula-Skadar, a Timočke vojske i odredȃ iz zapadne Makedonije preko Piškopeje-Debra-Struga u Elbasan. Srpska vlada je krenula 28.studenoga 1915.godine iz Prizrena preko Ljum Kule u Skadar, a za njom je krenula 26. studenoga 1915. i Vrhovna komanda.
Kakvo je bilo stanje, govori priopćenje njemačkoga Vrhovnog zapovjedništva od 29.studenoga 1915.godine: „Budući da srpska vojska više ne postoji, već postoje samo njeni bijedni ostatci koji su se razbježali u divlje albanske i crnogorske planine, gdje će bez hrane po ovoj zimi naći svoju smrt, to su prekinute dalje operacije i neće se više izdavati izvješća s balkanskog ratišta“.
Prema podacima srpskoga Vrhovnog zapovjedništva, na albansku obalu je stiglo oko 110.000 vojnika i 2.350 časnika. Pretpostavlja se da je od početka povlačenja život izgubilo oko 72.000 ljudi. Ukupno je preko Albanije prešlo oko 54.000, a preko Crne Gore oko 90.000 ljudi.
Dalje je sve poznato od operacije KRf pa do Solunskoga fronta.

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]


Spomenik Vojvodi Stepi Stepanoviću u Kumodražu, njegovom rodnom mestu (predgrađe Beograda).

halo 92 (citat):

[You must be registered and logged in to see this image.]


Spomenik Vojvodi Stepi Stepanoviću u Kumodražu, njegovom rodnom mestu (predgrađe Beograda).

e, nemože bez grafita u pozadini (bijeli objekt).
Posljedice 1.svj.rata su bile nesagledive, Europa se nije ni oporavila kada se valjala još veća i gora nesreća. Sve je to uzroćno posljedićna veza politike.

Jedinstven slučaj u istoriji ratovanja. Spomenik...

[You must be registered and logged in to see this image.]

...i ploča ispred spomenika.

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

Što se tiče Albanije, postoji iskustvo srpskih trupa iz 1912. godine, koje su već preživele jednu golgotu na tim područjima. Osim toga, albansko stanovništvo na severu te zemlje, podbadano od Austrougarske i Bugarske, neprijateljski je bilo raspoloženo prema srpskoj vojsci. To stanovništvo je, često, radi pljačke, napadalo zaostale srpske vojnike i izbeglice. Prema proceni glavnog intendanta srpske vrhovne komande, pukovnika Đoke Bogdanovića, u povlačenju preko Albanije stradalo je oko 60 hiljada srpskih vojnika i izbeglica, ne računajući pri tom srpske regrute. Od petnaestak hiljada srpskih regruta koji su krenuli na povlačenje, do albanskih obala stigla je oko polovina, a deo preživelih naći stradaće kasnije, zbog iznurenosti i bolesti i završiti u Plavoj grobnici. Najgore su prošli srpski regruti rođeni 1897. i 1898. godine, dakle dečaci starosti 17 i 18 godina. Od njih oko tri hiljade u životu je ostalo svega 600.


Najveći deo srpskih vojnika evakuisan je na Krf, a bilo ih je, prema nekim podacima, ukupno između 127 hiljada i 140 hiljada. Jedan deo je evakuisan u Bizertu, grad u Tunisu, na severu Afrike. Sa Krfa su najteže bolesni vojnici upućivani na ostrvo Vido, poznato kao ostrvo smrti. Tamo je, prema nekim podacima, još oko 4,5 hiljada srpskih vojnika ostavilo svoje živote. Nakon oporavka na Krfu srpska vojska bila je prebačena u logore u Mikri na Halkidikiju u toku leta 1916. godine, a zatim na Solunski front, sa koga će u pobednosnoj ofanzivi, septembra 1918. godine, osloboditi teritoriju Kraljevine Srbije i biti glavni, odlučujući faktor prilikom stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

prvi svetski rat bio bi zavrsen mnogo ranije  uz mnogo manje  zrtava da nije bilo lose procene engleza i ulaska u nepotrebni rat sa Turskom. sa losim procenama su nastavili i kasnije. ideja da deo srpske vojske bude prebacen na front u Africi je odbijena od srpske vrhovne komande. uporno je odbijana ideja  da se otvori Solunski front. same pripreme za otvaranje Solunskog fronta su zapocete bez znanja engleza.najvece zasluge za to ima marsal Frans de pere.raspored trupa na samom frontu odredila je politika  a ne vojna struka. pocetak operacija na Solunskom frontu  i to na najtezem delu fronta bez podrske artiljerije i konjice bio je suluda ideja.stanje na terenu je bilo kakvo jeste. vardarski deo , najlaksi za nastupanje pesadije,artiljerije i konjice su drzali francuzi i englezi kojima nije padalo na pamet da otvore front. saveznicke snage, mislim na engleze i francuze  su uglavnom bile prikupljene iz kolonija,znaci drugorazredne bez ikakvog borbenog iskustva i volje da udju u borbu.kada su saznali da je srpska vojska vec zauzela pozicije za otvaranje fronta englezi su ostro protestovali ali je tada vec bilo kasno. krajnji dogovor je bio da srpska vojska otpocne proboj fronta i ako u prva tri dana  postigne znacajniji uspeh u vidu proboja u dubinu  fronta imace podrsku saveznika. od tih obecanja nije bilo nista. tek posle ulaska srpske vojske u bitolj i proterivanja neprijatejskih snaga pokrenula se francuska konjica. opstrukcija francuza i engleza je nastavljena i kasnije. trazeno je od srpske vrhovne komande i vojvode Bojovica da ne ulazi u NIS vec da sa vojskom nastupi prema Sofiji.to je odbijeno.trazeno je da srpska vojska ne ulazi u Crnu GORU. i to je odbijeno. kakve su planove ovi saveznici imali za BIH,Sloveniju i Hrvatsku  videlo se tek na kraju rata.

Izgled, opremljenost, spremnost i tehnologija prosječnog vojnika 1914. i danas.
(Gdje je tu bila JNA procijenite sami.)

Max Blitz (citat):

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mogoče sem konservativen,ampak na zadnji sliki vojaki meni delujejo kot manekeni.

Imali su Francuzi 1914te i one uniforme sa crvenim pantalonama. Zapravo, vecina tadasnjih armija je u rat isla u paradnim uniformama. Jedino su Britanci imali nesto sto lici na kamuflazu i to vise igrom slucaja, nego sto im je to bila namera.

mirko bratuš (citat):

Mogoče sem konservativen,ampak na zadnji sliki vojaki meni delujejo kot manekeni.

Hm, baš i ne bih rekao gledajuć današnje slike (zapadnih) vojnika iz Afganistana, Iraka...

Ako je poza za slikanje ne moraju bit manekeni...

Mogoče se ne razumeva.Hotel sem reči,ali imajo ti vojaki sploh stik z nasprotnikom.
Brez elektronske in druge podpore ne verjamem,da so sploh sposobni streljati.
Mogoče ženske ali otroke?

mirko bratuš (citat):

Mogoče se ne razumeva.Hotel sem reči,ali imajo ti vojaki sploh stik z nasprotnikom.
Brez elektronske in druge podpore ne verjamem,da so sploh sposobni streljati.

Vjerujem da bi se snašli i bez sofisticirane opreme, koja puno pomaže u smanjenju gubitaka.

U 1. svjetskom ratu su ginuli kao muhe....

Vojnik više nije topovsko meso kojem će se poslije dizat spomenici i ....eto tako nešto slavit i pričat....
Osim toga, za obučit vojnika treba vremena i novaca, pa mu cijena života raste.
Tako to shvaćam.

da zivimo u miru 100 godina dobro bi bilo.

U Francuskoj postoji čitavo jedno područje oko Verduna koje kao da je zamrznuto u vremenu I svj. rata.
Zbog velike količine neeksplodiranih granata koje su pale na to područje, (1916. čak 150 granata po četvornom metru) teren je jednostano prepušten prirodi i zabranjen je boravak ljudima... Neka ograničenja vrijede sve do danas...

[You must be registered and logged in to see this link.]

Na prodaju kreće jedna od najvažnijih kolekcija plakata iz Prvog svjetskog rata

Edward McCrahon bio je američki časnik koji je godinama predano skupljao postere iz vremena I. svjetskog rata i uspio je stvoriti kolekciju od otprilike 2.000 postera. U međuvremenu je to postala najbolja kolekcija takve prirode na svijetu što je prepoznala i aukcijska kuća Guernsey’s koja će preuzeti organizaciju aukcije.

Više u članku i dio postera....

[You must be registered and logged in to see this link.]

1920.
Veterani I.svj. rata kartaju...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Avstro-Ogrski položaji na vrhu Palona-Italija.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Obeležje na Cesti herojev (Monte Pasubio)

mirko bratuš (citat):

Obeležje na Cesti herojev (Monte Pasubio)

Dobro su im Italijani ukazali pažnju i sećanje. Nosioci zlatne medalje-rang narodnog heroja. Takođe, jedna ulica Rimu nosi ime poručnika Cerbonija, dok jedna ulica u Milanu nosi ime kapetana Veninija

[You must be registered and logged in to see this image.]

Komurkoli je namenjen,na pravem mestu stoji.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Heroina Prvog svetskog rata: Sofija Jovanović

Lepotica i heroj, ratnica i dama. Sve je ovo bila Sofija Jovanović-dobrovoljac i narednik srpske vojske u ratovima od 1912. do 1918. godine, žena koju su Francuzi nazvali “srpska Jovanka Orleanka”.

Sofija je rođena Beograđanka i kćerka čuvenog mesara Jovanovića iz Dušanove ulice.On je imao mnogo kćeri i glasno žalio što nema “sina junaka, osvetnika Kosova”. Iako je bila devojčica, kad joj je otac umro, Sofiji su se te reči urezale u pamćenje.

Ona je bila lepotica i maturantkinja kad je izbio Prvi balkanski rat. Odsekla je kosu i javila se Narodnoj odbrani kao dobrovoljac-xxx. Dobila je dobrovoljačku objavu i uniformu i prošla obuku u Prokuplju i Vranjskoj Banji. Vatreno krštenje imala je na Crnoj Čuki i Veljoj Glavi, kao prva žena borac u srpskoj vojsci. U tim teškim borbama u oktobru 1912. živote je izgubilo više od 1.400 srpskih boraca. Sofija je u tom paklu stekla prvi orden na kome piše “Osvetnici Kosova”, kao što je njen otac želeo.

U noći između 28. i 29. jula 1914. ona je bila učesnik prve bitke Velikog rata, u kojoj je razbijen austrijski desant na Beograd. Ušla je u sastav Sremskog dobrovoljačkog odreda, čiji je zadatak bio da krstari iza neprijateljskih linija u Sremu. Komandovala je prvom grupom srpskih boraca, koja je prešla na neprijateljsku teritoriju. Vojska je tražila dobrovoljce da pređu Savu, izvide neprijateljske položaje i preseku telefonske žice koje su vodile od austrougarske karaule s druge strane Savskog mosta do štaba u Zemunu. Prva se prijavila Sofija, koju su ratni drugovi u šali zvali Sofronije zbog muške hrabrosti.

U oktobru 1915. godine Nemačka je povela ofanzivu na Srbiju, a crnokosa lepotica u uniformi je bila deo krvavih borbi od Ade Ciganlije do poslednje odbrane Beograda, na Dorćolu, pod komandom majora Dragutina Gavrilovića. Preživela je i albansku golgotu, učestvovala 1918. u proboju Solunskog fronta. Bila je ranjavana, izgubila je deo stopala i ostala invalid.

Sofija Jovanović se posle vojničke golgote udala za ratnog druga i nije se pojavljivala u javnosti. Ponovo je obukla haljine i visoke štikle, iako nije imala pola stopala. Posvetila se kući i nije tražila nikakve povlastice. O ratu nije pričala osim da je bio surov, užasan, ali da se za zemlju moralo dati sve, da je to bio dug otadžbini.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pot 52.tunelov,Monte Pasubio.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pot 52-tih tunelov,Monte Pasubio.

Nekaj mi nagaja pri pretvorbi slik.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Antonija Javornik

Antonija Javornik (Natalija Bjelajac) se rodila u Mariboru, u Sloveniji 1893. godine. Kao svršena gimnazijalka otišla je u Srbiju, da pomogne srpskom narodu u njegovoj misiji oslobođenja i ujedinjenja južnih Slovena. U Srbiji je već živeo njen stric Martin Javornik. On je, kao austrougarski oficir, dezertirao i prebegao u Srbiju, gde je postao kapetan u 11. pešadijskom puku „Karađorđe“.
U Prvom balkanskom ratu Antonija je bila bolničarka u puku svoga strica. Tako je učestvovala u oslobođenju Kosova i Metohije i opsadi Skadra. U Drugom balkanskom ratu već se borila kao dobrovoljac, sa puškom u ruci. Zarobila je čitavu bateriju bugarskih topova i dobila svoje prvo odlikovanje.
U Prvom svetskom ratu Antonija se bori rame uz rame sa srpskim vojnicima na Ceru, Drini i Kolubari. Prijavila se pod lažnim imenom Natalija Bjelajac, da bi, prema sopstvenom svedočenju, zaštitila porodicu u Mariboru od austrijske odmazde, u slučaju da je neprijatelj zarobi. U jednoj od tih bitaka istakla se kao pomoćnik mitraljesca za šta je ponovo odlikovana. U Cerskoj bici junački je poginuo njen stric Martin, ali Antonija je nastavila da se bori sa još većim žarom.

U borbama na Kajmakčalanu (12‐30. septembra 1916.), Antonija je sama zarobila 30 bugarskih vojnika, pa je ponovo odlikovana. Pri proboju Solunskog fronta, 15. septembra 1918. godine, istakla se lavovskom hrabrošću, ali je teško ranjena u nogu i u grudi. Uspeli su da je spasu u Niškoj vojnoj bolnici, ali joj je jedan šrapnel ostao u nozi do kraja života, kao bolna uspomena na prolazak kroz „Kapiju slobode“. Kraj rata je dočekala u činu narednika. Dvanaest puta je ranjavana i dvanaest puta odlikovana. Pored nekoliko Medalja za hrabrost i Ordena belog orla s mačevima, postala je vitez Karađorđeve zvezde s mačevima i francuski vitez Legije časti.

Posle rata Antonija je obišla porodicu u Mariboru. Svi su bili živi i zdravi, ali jedva da su prepoznali svoju devojčicu, gimnazijalku koja je posle šest godina ratovanja sada bila prekaljeni ratnik i dvostruki vitez. Antonija je jedno vreme živela u Bosni, a potom se preselila u Beograd. Živela je od svoje plate, nikada ništa ne tražeći od naroda i države kojoj je poklonila najbolje godine svoje mladosti. Za vreme nemačke okupacije 1941‐1945, Gestapo ju je uhapsio kao osvedočenog srpskog patriotu i devet meseci je provela u koncentracionom logoru na Banjici. Preminula je u osamdesetprvoj godini, 16. avgusta 1974. godine, tačno na šezdesetogodišnjicu Cerske bitke.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Cima Carega,ostanki vojne.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mejniki na bivši ,krivični Rapalski meji med Italijo in Jugoslavijo
še kljubujejo zobu časa.Koliko časa še? 
Tako radi pozabljamo svojo zgodovino.

Izvini koleg Bratus sto neznam tvoj maternji jezik ali molim te prevedi mi ovo sto si napisao u komentaru,jer mi deluje poznato i zanimljivo.....

mirko bratuš (citat):

Mejniki na bivši ,krivični Rapalski meji med Italijo in Jugoslavijo
še kljubujejo zobu časa.Koliko časa še? 
Tako radi pozabljamo svojo zgodovino.

Što biste vi s njima?
Budući da ne označavaju više (odavno) ništa, ove razbacane okolo (koliko ih ima) treba uklonit, poneki stavit u muzej.

Gdje je po koji na putu turistima, ostavit i označit posebno pločicom s par riječi.

sasa staza (citat):

Izvini koleg Bratus sto neznam tvoj maternji jezik ali molim te prevedi mi ovo sto si napisao u komentaru,jer mi deluje poznato i zanimljivo.....

Pokušat ču.
Slika pokaziva granični kamen na nepravedni granici između Italije i Jugoslavije.
Tako zvana Rapalska granica.
Koliko vremena još može da se suprostavlja propasti?
Zaboravljamo svoju prošlost.
(kritiku na ovaj prevod ne primam   )

Ma dajte, nije valjda da biste ih sve obnovili i da blistaju kao onda označavajući što?

Hvala kolega Bratus na iskrenosti i prevodu....

Mejniki na bivši ,krivični Rapalski meji med Italijo in Jugoslavijo
še kljubujejo zobu časa.Koliko časa še?
Tako radi pozabljamo svojo zgodovino.

Granični kamenovi na bivšoj nepravednoj granici između Italije i Jugoslavije još prkose zubu vremena.
Koliko vremena još?? Kako olako zaboravljamo svoju prošlost.

Sada ni meni nije jasna poruka gospodina MB? Ako je granica bila nepravedna, ako se dobar deo Slovenije nalazio pod italijanskom okupacijom, šta tu ima nešto ekstra da se pamti, osim na prikladan način obeležiti da mlađi znaju kako je bilo i da se nedaj bože ne ponovi, eto!

Ako hoće gospodin Mirko malo da nam to razjani, lako v slovenščini, jaz bom prevajalec

naletio ovih dana na ovo, zanimljivo:
Džamija u Logu pod Mangartom bila je džamija koju su 1916. godine sagradili Bošnjaci u slovenskom naselju Log pod Mangartom. Poznata je kao prva džamija koja je izgrađena na prostoru današnje Slovenije.
Kada se 1915. godine otvorio Soški front između Austrougarske i Italije na području današnje zapadne Slovenije, na ove su prostore došle brojne bosanskohercegovačke jedinice u sklopu austrougarske vojske, koje su važile za elitne trupe. Tako je u alpsko selo Log pod Mangartom 1916. godine došao Četvrti bošnjački regiment, koji je u jesen iste godine sagradio džamiju. Bošnjaci su bili poznati kao neustrašivi i hrabri borci, te u toku rata Italijani nikada nisu uspjeli probiti položaje Bošnjaka. Nakon završetka rata, Bošnjaci su se preko Vršiča povukli do Ljubljane. Interesantno je da su mještani Kranjske Gore poslije odlaska Bošnjaka proširili priče, da Italijane na Vršiču čekaju Bošnjaci, što neki uzimaju kao dokaz, zašto Italijani nikada nisu prešli Vršič i spustili se do Ljubljane. Džamija je nakon rata srušena. Predpostavlja se da su je srušili Italijani, kako bi se time Bošnjacima osvetili za brojne poraze na tom ratištu. Danas postoji samo šest fotografija ove džamije.
Interesantan je podatak da je u vrijeme dok je Jožef Školč bio slovenski ministar za kulturu, urađen projekat za rekonstrukciju džamije, ali se on nikada nije realizirao.
U blizini džamije i danas se nalazi mezarje gdje su ukopana 102 Bošnjaka. Prvobitno na mezarovima su se nalazili nišani, da bi ih neko nakon rata zamjenio križevima. Međutim 18. augusta 2007. godine križevi su ponovo zamjenjeni nišanima.^[1][2]
Također je i u naselju Most na Soči postojao mesdžid kojeg su sagradili Bošnjaci iz 6. bosanskohercegovačkog streljačkog bataljona. Fotografija ovog mesdžida nažalost nema.

[You must be registered and logged in to see this image.]