Kratke priče

Tog dana u selu je zavladala panika. Upravo su čuli da se ne tako daleko nalazi neprijateljska vojska poznata po svojoj surovosti, i da se kreće u njihovom pravcu.
Vrlo brzo, svi stanovnici napustiše selo u strahu, osim jednog starca koji nije htio otići.

Kada su neprijateljski vojnici stigli u selo počeše da pale i pljačkaju napuštene kuće, kada u dvorištu jedne od njih spaziše starca koji je sasvim mirno sjedio na klupi ispred kuće.
Bili su vrlo iznenađeni što su ikoga zatekli u selu.
Vrlo brzo, potom, stigao je i ozloglašeni komandant i obratio se starcu: " Ti starče, mora da si lud kad nisi pobjegao. Da li si svjestan da mogu u jednom trenutku da te ubijem ovom sabljom, a da ni ne trepnem"?

- " Pa šta, ja mogu u svakom trenutku umrijeti, a da i ne trepnem"- odgovori mirno starac.

Jedna meni smiješna, ali istovremeno i poučna priča koju sam davno čuo, ali mi je autor ostao nepoznat.


Bogata udovica koja je izgubila sve svoje bogatstvo nakon jednog lošeg poslovnog poteza, upita svog ljubavnika: "Dragi, da li ćeš nastaviti da me voliš unatoč činjenici da nisam više bogata"?

" Naravno draga", odgovori on, " da hoću. Uvijek ću te voljeti, iako te nikada više neću vidjeti".

Jednog dana šetajući pored rijeke sa svojim prijateljem, Zen učitelj reče:
- Pogledaj ribe, tako su mirne i zadovoljne, one znaju tajnu sreće...

- Ti ne možeš znati šta ribe znaju - primijeti njegov prijatelj - jer ti nikada
nisi bio riba...

- A kako ti možeš znati što ja znam, kad ti nisi nikada bio ja - odgovori
Zen učitelj.

Isečak iz istorijsko-etnološke beleška - Krupska nahija

Med mu došao glave..
Muslimani su naročito mnogo voljeli med..Ali, jednom je to došlo glave, a zbilo se ovako :
Priča se da je jednog dana, pred kuću Lonića u Velikom Radiću, došao čauš od kajmekana iz Krupe i rekao : "Naredio kajmekan da spremiš za sutra, poranije, dobar ručak. Prolazi "pašajlija" i ide paši u Bihać. Domaćin podeli zadatke, i dozva sina koji je znao oko pčela raditi, da vrca med. Dok je vrcao med, čauš je, kao opčinjen, sjedio i očima gutao zlatno saće. Odjednom važno naredi: "Dajde mi, vlaše, toga meda"! Domaćin mu prinese jednu od zdjela sa medom i dobar komad hljeba. Čauš se nakloni i gotovo isprazni zdjelu ali se ubrzo poče previjati od bolova. Kako se noć primicala, njemu sve gore, a domaćin se uplaši da njega ne optuže da ga je otrovao. Naredi nekom sinovcu da "leti" u Krupu i javi kajmekanu sve i kako je bilo. Turska vlast obično spora, ovde je hitno reagovala.Oko ponoći došao je kajmekanov izaslanik i zatekao čauša na samrti. Strogo je pozvao čauša da kaže od čega je stradao. Čauš sa velikom mukom izusti :"Prejeo sam se meda pa eto.." i utom umre.
U zoru izaslanik je odneo dve poruke : Da vlah nije otrovao čauša i da treba poslati ljude da čaušev leš odnesu u Krupu.

Prevrnut kaput
Napisao: Dušan Genc

„Biće mu hladno u jakni”, rekla je mama zabrinuto. Nije znala da slušam, „odnećemo tvoj kaput kod šnajdera da ga prevrne i prekroji. Topao je, treba dete cele zime da putuje”. Ćale nije rekao ništa. Te zime se grčio u mantilu od balon svile.
Dan prvi
„Dobar ti je kaput”, rekla je kad sam seo pored nje.
Već dugo je gledam. Šinobus je uvek pun, radnika, studenata, đaka. Sad mi se ukazala prilika, mesto do nje je bilo slobodno i nisam oklevao. I ona kao da je jedva čekala da joj priđem.
„Iz Trsta je”, slagah.
Krojač je uradio dobar posao. Malo ga je suzio i na moje insistiranje stavio crvenu postavu. Maksi kaputi su bili u modi. Čavrljali smo o svačemu tih sat vremena koliko je trajao put. Išla je u medicinsku školu. Završna godina. Prošle godine je oborio profesor koji joj se nabacivao. Namerno je srušio jer nije htela da pristane da se viđa s njim. Ponovo je četvrti razred. Sad je ostavio na miru. Njena braća od tetke su ga izbubecala. Starija je od mene trinaest dana i zbog toga traži da joj persiram. Nisam pristao. Ja sam brucoš, a ona srednjoškolka. Ne dolazi u obzir. Smejali smo se.
Dan drugi
Čuvala mi je mesto. Imala je kratku plavu kosu. Baš kratku. I krupne plave oči. I pegice po nosu. Bila je lepa kad se smeje, zbog pravilnih zuba i rupica na obrazima. To mi se sviđalo i trudio sam se da je što češće nasmejem.
„Lepa si kad se smeješ”, šapnuo sam joj. Ona me je nagradila najlepšim osmehom do tad.
„Ti si lep kad si ozbiljan. Pravi student. E, da i imaš lep kaput. Iz Trsta.”
„Vodim te na ručak!”, uskliknuh.
„Ne mogu. Moram na praksu.”
„Ih, baš šteta…”
„Znaš šta, pitaću doktorku da me pusti. Dobra je žena. Gde da se nađemo?”
„U dvanaest kod Konja.”
Nije došla.
Dan treći
Opet mi je čuvala mesto.
„Ne ljutiš se? Nisam nikako mogla da izostanem. Evo, danas neću ići na nastavu. Smuvala sam doktorku da mi da opravdanje”.
„Ne ljutim se. Hajde nasmeši se. To je dovoljno da se iskupiš”.
Studentska menza je bila poluprazna. Propustio sam je ispred sebe. Nije bila mnogo visoka, ali skladno građena. I šake su joj bile male, sitne kao u deteta. Gurala je plastični poslužavnik i osmehivala mi se. Izabrala je grašak sa bečkom. Ja obožavam pasulj. Ovog puta je bio gust sa kobasicom, preliven crvenkastim sokom u kome je kobasica pržena. I salata od cvekle.
Kasirka uze bonove.
„A gde je još jedan žeton za escajg?”
„Pa, znate drugarice, koleginica je zaboravila da ga ponese”, pokušah ja da izvrdam.
„Ma, pusti tu priču. Odnesete pribor u studenjak, a mi se posle slikamo. Ajde kavaljeru, isprsi se. Daj pare za žeton”.
Šta sam mogao? Platio sam žeton i sad imam dva.
„Vodim te na piće”, rekoh kad završismo sa jelom.
„Gde, u Mažestik?”, opet onaj njen osmeh koji me je očarao.
Praćutah odgovor. Ušli smo u jednu samouslugu u Čika Ljubinoj.
Obgrlio sam je oko struka kad smo stigli na Kališ. Ona se privila uz mene. Seli smo na klupu i iz flaše pili vino. Poljubio sam je.
Dan četvrti
Čuvala mi je mesto.
„Danas ja tebe vodim na večeru”, reče mi čim raskopčah kaput. Postava se zacrveni kao proleterska zastava. „Imaš lep kaput”. Zubi joj zablistaše, a jamice na obrazima mi opet oduzeše dah.
„Iz Trsta…”, rekoh i poljubih je u pegavi nos, „gde me vodiš?”
„Vodim te kući. Keva je otišla kod tetke. Prazan je stan”.
Večerali smo jaja na oko i viršle sa senfom. Ispustila je jedno jaje na pod kad sam je iznenada poljubio u zatiljak. Smejali smo se.
„Odlična si kuvarica”, to sam joj rekao kad smo goli legli u krevet. Onda sam uronio u sklisku mekotu…
Glava joj je bila na mom ramenu.
„Znaš, slagala sam te. Nisam starija od tebe. I nisam ponavljala razred… I ono za profesora sam slagala”, gledala je negde u plafon.
„Znaš i ja sam tebe slagao. Kaput nije iz Trsta”, dim od niške Morave, one bez filtera iz zelene kartonske kutije, dunuo sam kroz nos.
„Jel nećemo više da lažemo jedno drugo?”, podigla je glavu i pogledala me u oči.
„Nećemo”.
Dan deset hiljada peti
„Da li si me ikad slagao?”
„Jesam. Za kaput iz Trsta”.
„Ma znam za to, ali kasnije”.
Na trenutak se zamislih. Odlučio sam se za diplomatski odgovor.
„Pa, valjda nisam”.
Nasmejala se. U njenom pogledu i osmehu naslutih notu razumevanja. Verovatno i ona ima neke svoje male tajne.
Crepaja, 23. novembar 2021. g.

Kopirao s FB

Nakon dugog nagovaranja, muž je odveo ženu na prvu partiju golfa u njenom životu i, kao sto je bilo očekivano, njen prvi udarac je završio u prozoru predivne kuće u blizini golf igralista. Muž je poludeo:
-"Upozorio sam te da budeš oprezna, sad ćemo morati otići tamo, izviniti
se i platiti štetu na prozoru."
I tako je par otišao do kuće i pokucao na vrata. Iznutra se začuo ugodan glas.
- "Udjite."
Kad su ušli, imali su šta videti; ne samo da je prozor bio razbijen i staklo posvuda po podu, nego se razbila i predivna antička vazna. Na naslonjacu je ležao mladji muškarac..
- "Da li ste vi par koji je razbio prozor?"
- "Da, gospodine, strašno nam je žao."
- "Oh, nije se potrebno izvinjavati, zapravo, ja sam vam vrlo zahvalan. Vidite, ja sam duh i bio sam zarobljen u toj vazni više od 1000 godina. Sad kad ste me oslobodili, mogu vam ispuniti tri želje. Ako vam ne smeta, svakome bih ispunio po jednu želju, a zadnju bih ostavio za sebe.
-"Oh, to je odlično, kaže muž. "
Razmislio je na trenutak i rekao:
-"Želim milion dolara svake godine do kraja moga života."
-"Nema problema, rekao je duh, to je najmanje što mogu učiniti, uz to vam garantujem dug i zdrav život. A sad vi gospodjo, šta vi želite?"
- "Želim ogromnu kuću sa slugama u svakoj državi na svetu, kaže ona."
- "Računajte da je sredjeno, kaže duh. I ne samo to, vaš dom će uvek biti siguran od požara, provalnika i drugih prirodnih katastrofa."
- "A sada, kažu muž i žena zajedno, koja je tvoja želja?"
- "Pa dobro, kako sam bio zarobljen više od hiljadu godina, moja želja je seks sa Vašom ženom."
Muž pogleda ženu i kaže:
- "Pa draga, znaš da smo oboje bogati, imamo sve te kuće, šta kažeš?"
Ona je razmišljala trenutak i rekla:
- "Znaš, nije mi svejedno, ali s obzirom na sve, mogla bih to podneti, ali šta je s tobom dragi?"
- "Draga, znaš da te volim." kaže suprug.
I tako duh i žena odoše uz stepenice, gde su proveli ostatak dana uživajući jedno u drugom. Duh je bio nezasit. Nakon neka tri sata non-stop seksa, duh se okrene i pogleda ženu direktno u oči.
- "Koliko godina imate ti i tvoj muz?"upita.
- "Pa, oboje imamo po 35 godina." odgovori žena.
- "Bez zajebancije, 35 godina i jos oboje verujete u duhove??

Kažu da je ova anegdota istinita. 
Bila ona to ili ne, isplati se pročitati  

Šestogodišnja devojčica Helga Hiltunen iz Finske napisala je pismo Bogu pre Božića. U pismu je zatražila 100 maraka.
U to vreme u Finskoj pisma s netačnom adresom mogao je da otvori samo predsednik republike.
Tako je pismo upućeno "Bogu" pročitao Urho Kaleva Kekonen, koji je uspešno upravljao zemljom od 1956. do 1982. godine.
Kekonen je odlučio da udovolji ovom zahtevu, ali je smatrao da će joj biti dovoljno i 50 maraka. Naredio je da mu dovezu automobil i odlučio je da joj donese novac lično kao i odgovor "od Boga".
Ubrzo je nakon toga, stiglo novo Helgino pismo u predsednički ured. Napisala je da je cela ulica buljila u automobil gospodina predsednika koji se zaustavio u blizini njene kuće. U nastavku pisma devojčica je zamolila "Boga" da preko predsednika više nikada ne šalje novac, jer je on ukrao tačno polovinu!

Na fotografiji devojčica Helga Hiltunen.
Preuzeto
[You must be registered and logged in to see this image.]

Mnogi bi ovaj dijalog smjestili u kutak za viceve. I ja sam to skoro napravio, ali kad malo razmislim - ovo baš i nije vic. Prije bi mogla biti naša svakondevica. 
Pa eto, uživajte u dijalogu i njegovoj pouci;

NA MEDICINI RADA
- Ime i prezime?
- Horvat Marko.
- Godina koliko imate?
- 67 za dva mjeseca.
- Pa šta ste došli k nama?
- Poslali me iz firme, izašao mi liječnički a ne mogu još u penziju dva mjeseca, pa moram...
- Dobro, obavim o to na brzinu. Čujete li dobro?
- Molim?
- Čujete li dobro?
- Ne čujem vas...
- Čujete li inače dobro!?
- Ah, to. Na jedno uho slabo, na drugo gotovo ništa.
- Dobro, napisat ćemo da je sluh u granicama normale. Metnite si ove slušalice, ja ću vam puštati zvukove, a vi dignite ruku kad nešto čujete, može?
- Može.
- Čovječe, pa zar ništa niste čuli, sedam puta sam vam puštao zvuk!?
- Molim?
- Čujete li uopće u glavi kakve zvukove!?
- Ne, samo glasove.
- Kakve glasove!?
- Ponekad čujem glasove.
- Kada ?
- Uglavnom kada ne popijem lijekove.
- Kakve lijekove?
- Od kojih ne čujem glasove.
- A ti Isusa! A da li vidite dobro?
- Koga da li vidim?
- Kakav vam je vid?
- Kako-tako. S naočalama vidim bolje.
- A gdje su vam sada naočale?
- Negdje sam ih zagubio.
- Pa šta ih niste tražili?
- Tražio sam ih, ali bez njih slabije vidim pa ih nisam mogao naći...
- Čitajte ova slova u ovom osvijetljenom staklu.
- Kakva slova, ja tu ne vidim nikakva slova, vidim samo ovu žutu mačku koja drži žlicu u ustima...
- Gledajte u ovo staklo, a ne kroz prozor!! I to vani što vidite kroz prozor nije mačka sa žlicom nego bager!
- Ovdje tu ne vidim ništa...
- Dobro, napisat ću vam da vam je vid u granicama normale.
Riješite sad ovaj psiho test.
- Evo izvolite.
- Šta je ovo. pobogu!? Šta ste ovo ovdje napravili? Vidite što piše ispod slike?
- Da.
- Piše precrtaj ono što se ne uklapa.
- Da.
- Na slikama su mačka, pas, krava i ventilator i vi ste precrtali mačku!
- Da.
- Zašto, zaboga!?
- Pa zato jer se ne uklapa.
- Kako se mačka tu ne uklapa!??
- Pa lijepo. Pas i krava su si donijeli ventilator da se ohlade, a mačka ih smeta.
- Kakve sve lijekove vi pijete?
- Imam svakakvih...
- kakve najčešće pijete?
- Obično žute, zelene i plave...
- Pijete tablete prema bojama!?
- Uglavnom da, jer često zagubim naočale pa ne vidim pročitati natpise na kutijama...
- Oh, Bože! Dajte da vam krv izvadim. A što vam je to na ruci?
- Narukvica.
- Kakva?
- S imenom, prezimenom i adresom.
- Što će vam to?
- Ponekad zaboravim kako se zovem i gdje stanujem, pa da me onda znaju kući vratiti...
- As ti Isusa! A za što vi uopće obavljate pregled?
- Za vozača.
- Kakvog vozača!?!?!?!
- Vozača autobusa.
- Vi vozite autobus!?!?!?
- Da. Gradski.
- Čekaj, malo.... Da niste vi onaj koji je prošli mjesec odvezao autobus pun putnika na gradsko smetlište i tamo ih istjerao van?
- Taj sam.
- Pa zašto ste to napravili?
- Nisam bio sto posto siguran vozim li za gradske autobuse ili za gradsku čistoću, jer ujutro nisam popio sve tablete...
- Pa koja budala vas tjera da još vozite autobus pun ljudi!?!?!
- Tjeraju me ministri i premijer svojim zakonom da radim do 67. godine. A zašto mislite da su oni budale?
- Vi mislite da nisu!?
- Mislim da nisu.
- na temelju čega to mislite?
- Oni i njihova djeca se ne voze javnim prijevozom.

Ova fotografija je napravljena u Damasku u Siriji 1889. godine. Čovjek koji nosi Samira, čovjeka patuljastog rasta, zove se Muhamed. Samir ne može hodati. Kršćanin je. Muhamed je slijep. Bio je musliman. Muhamed se oslanjao na Samira koji mu je govorio gdje da ide, a Samir je koristio leđa svog prijatelja da se kreće gradskim ulicama. Oboje su bili siročad i živjeli su u istoj prostoriji. Samir je bio hakawati (pripovjedač), imao je dar pripovijedanja i pričao je priče o hiljadu i jednoj noći mušterijama jednog kafića u Damasku, Muhamed je ispred istog kafića prodavao bolbole i volio je slušati priče svog prijatelja.

Jednog dana, kada je došao u svoju sobu, Muhamed je pronašao svog saputnika mrtvog. Plakao je i oplakivao svog prijatelja sedam dana zaredom. Na pitanje kako su se tako dobro slagali, budući da su različite vjere, rekao je samo ovo:

"Ovdje smo bili isti", pokazujući rukom na srce.

Muhamed je izgubio svoju drugu polovicu i kao rezultat toga, umro je od tuge nakon sedam dana od Samirove smrti.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Evo jedne univerzalne priče, ovaj puta prilagođene sutrašnjem Valentinovu. 
Uz male prepravke, priča se može prilagoditi za sve prigode. Tako sam prije godinu i nešto imao objavu o djedovima sa porukom: Sjetite se tko vam je djed čak i onda kada se on ne bude mogao sjetiti tko ste vi. 
Tada nisam objavio priču, već samo sliku. Sada to upotpunjavam;

Uobičajeni radni dan u ordinaciji, oko 08:30, kada je stariji gospodin, oko 80 godina, ušao u čekaonicu.
Imao je ranu na palcu koju je trebalo pregledati.
Odmah je rekao da je u žurbi jer ima sastanak u 9 sati.
Zamolio sam ga da sjedne i pričeka znajući da će proći možda i više od sat vremena prije nego što će ga netko pregledati.
Stalno je pogledavao na sat.
Odlučio sam ga pregledati s obzirom na to da nisam imao drugih pacijenata. Pregledao sam ranu.
Rana je bila dobro pa sam razgovarao s drugim liječnikom i dobio potreban materijal za uklanjanje šavova i saniranje rane.
Kada sam skrbio oko njegove rane, upitao sam ga zašto se tako žuri. Bilo je čudno jer stari ljudi imaju dosta vremena za ono što žele. Gospodin mi je rekao da se žuri u starački dom na doručak sa suprugom.
Raspitivao sam se kako je njezino zdravlje.
Rekao mi je da je ona tamo već duže vrijeme i da ima Alzheimerovu bolest. U razgovoru sam ga upitao hoće li se njegova žena ljutiti ako malo zakasni.
Odgovorio je da ona više ne zna tko je on i da ga već 5 godina ne prepoznaje. Bio sam iznenađen i upitao ga:
„A vi i dalje idete svakog jutra k njoj iako ona ne zna tko ste?“
Nasmijao se, potapšao me po ruci i rekao: Ona mene ne zna, ali ja nju znam..."
Tijelom su mi prošli trnci.
Jedva sam suzdržavao suze. Kada je napustio ordinaciju rekao sam sebi:
“To je ljubav kakvu si želim u svom životu.“
Istinska ljubav nije ni fizička, ni romantična.
Istinska ljubav je prihvaćanje svega što je bilo, što je, što će biti, i što neće biti.
Najsretniji ljudi ne moraju imati najbolje, oni će od svega napraviti najbolje što imaju!

Zanimiva tema, mogoče bi jo malo dopolnil.

Draga Ljočić Milošević je bila prva Srbkinja, ki je bila sprejeta na Univerzo v Zurichu v Švici.

Med vojno med Srbijo in Otomanskim cesarstvom je delala kot zdravniška pomočnica v vojski, takrat je prejela tudi oficirski čin, sanitetne poročnice. Kot zdravnica je sodelovala tudi v balkanskih vojnah. Diplomirala je leta 1879 in postala prva srbska zdravnica medicine. Prakso je smela opravljati v Srbiji od leta 1881 dalje. Mogoče še to, imela je 5 otrok.


Ko že omenjamo ženske zdravnice je potrebno omeniti še Gabrijele Possanner. Bila je prva ženska, ki je doktorirala iz medicine na dunajski medicinski fakulteti. In zakaj jo omenjam? Kot zdravnica je delala tudi v Bosni in Hercegovini, ker so muslimanske ženske zavračale preglede moških zdravnikov. Zanimivo je mogoče še to, da je bila v AO monarhiji edina zdravnica vse do leta 1903.

Ko že omenjamo znane zdravnice iz zgodovine ne moremo mimo Klare Kukovec, tudi kaja tudi Lea Kukovec (1883 - 1979). Tudi ona je študirala medicino v Švici. Rojena pa je bila v judovski družini v carski Rusiji na območju sedanje Ukrajine.

V času po Napoleonovih vojnah se je uradno nezaupanje do Judov v carski Rusiji še povečalo. Prepovedano jim je bilo prebivati po utrjenih mestih, Nikolaj I. je celo uvedel ukrepe, ki bi naj Jude spreobrnili. Izdal je ukaz o splošnem naboru Judov, ki so se mu lahko do takrat, proti plačilu, izognili.

Pa da se vrnem nazaj h Klari Kukovec. Zgoraj opisano stanje je bil vzrok, da je šla Klara študirat v tujino. Da skrajšam, bila je prva zdravnica v Trstu in pozneje, med prvo vojno v vojaški bolnišnici v Melju (Maribor). Hotela je odpreti zasebno ordinacijo v Gradcu (Avstrija) vendar tam ženskim zdravnicam niso bili naklonjeni. Ordinacijo je potem imela, če se prav spominjam v Mariboru (ambulanto za ženske in otroške bolezni), kjer je tudi umrla.

V zvezi z Klaro je zanimivo še nekaj. Klara je imela sestro v Moskvi, ki je bila pravnica. Veliko bi se dalo pisati kako je Klara čakala na potni list več kot eno leto in kako jo je spremljala (bilo je leta 1956) obveščevalna služba (verjetno kar obe, Jugoslovanska in Sovjetska). Ko se je Klara vrnila domov iz Moskve je morala podrobno službi opisati kakšno je življenje v Moskvi. 

pa naj bo dovolj. Mogoče kdaj drugič v kakšni drugi temi kaj več o tem.

Hvala na dopuni objave.

Ova priča je univerzalna i može se primijeniti u svakodnevnom životu.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Genijalno, nema šta!

[You must be registered and logged in to see this image.]