Kratke priče

Nije moj tekst, ali se tu nalazim, i ima 'nas' takvih... rekao bih normalnih... prenosim kako je napisano.

Jebote...
Ne volim janjetinu. Niti je kidam rukama i zubima. Istovremeno.
Bez salvete i u znojnoj majici. Ne pričam dok mi paprčnjak (ili tako nekako) viri iz usta. I ne guram ga nazad bocom pive. Tople.
Da, koristim dezodorans.
Thompson mi je nešto za što me nije uopće briga. Neka čovjek pjeva.
Ne bacam se po podu kada HDZ pobijedi. Ne bacam se ni kada SDP pobijedi.
Ne stavljam zastavu na prozor kada je nekakav blagdan. Ni nemam zastavu. Ne znam ni gdje se kupuje.
Nemam ništa protiv Srbijanaca.
Čak ni ne znam to točno napisati.
Ne mislim da je uzvik ZDS nešto oko čega treba raditi dramu. Ako želiš vikati, viči.
Ne mislim niti da je hrvatska repka najbolja na svijetu i da nam sutra ovisi o njoj. Mislim da je dobra za to koliko nas ima. Ne padnem u nesvijest ako izgubimo. Veselim se kada pobijedimo.
Žao mi bude poraza, ali ostanem priseban.
Navijam za Rijeku. I veselim se kada Hajduk, Cibalia, Osijek ili Dinamo pobijede nekog u nekom euro kupu. Fora su mi i BBB i Torcida i Armada i svi ostali.
Dok navijaju. Smijem se transparentima i povicima.. Imaju duha. Divno mi je vidjeti bakljade.
Prestanem se smijati kada se zaustave na autocesti i pomlate se.
Ne vidim smisao. Trebali bi stati na odmorištu, najesti se, napiti, prepričavati si zgode, smijati se, izgrliti i poželjeti si sretan put. Trebali bi, da...
Ne idem na bolovanje 2 dana jer je kum dobio sina. Ne idem ni kada mi nešto ide na živce.
Kada smo kod kumova, nemam ih 14.
Ne idem ako me ne slomi. A i tada ne idem.
Moj posao sam ja. Radim ga radi sebe, ne radi ičega drugog.
Nemam CD od klapa i tamburaša u autu. Nemam ni Dina Merlina. Ni Škoru. Ni nekakvu Vesnu sa zmijama.. nemam jer ne volim.
Nemam ni krunicu oko retrovizora. Niti navlake na kockice za retrovizore.
Jednom je jedna prijateljica išla na abortus.
Vjerovali ili ne, još mi je prijateljica. I biti će zauvijek.
Moj tata me nije nazvao po svom tati. Nije ga bilo sram što je prvo bilo žensko dijete.
Nisam imao svadbu za 300 ljudi od kojih 270 nepoznatih. Nije me bilo briga za koverte i poklone. Ženio sam se zbog sebe, ne zbog 100 maraka.
Nisam ni čekao i kupovao mladu na stepenicama.
Nisam imao čak ni harmonikaša. Ni zastavu. Ni onoga koji sjedi na prozoru dok auto vozi i maše zastavom kao lud. Ni onoga koji ima žute brkove i još zuće prste od cigara, prekratku kravatu, smeđi pojas, crne cipele i "kao on nešto organizira sve"..
Ne idem u crkvu kada je red.
Idem kada mi dođe.
Puno puta mi ne dođe. Sve više puta...
Ne mislim da u školi treba biti vjeronauk jednako kao što ne mislim da u crkvi treba biti tjelesni i kemija.
Ne smetaju mi strane pjesme.
Nemam problema ako moja žena sjedi za stolom i priča dok ja šutim.
Nemam problema ni sa time da peglam ili skuham.
Ne mislim da moram vikati "tako je" svakom majmunu zamotanom u zastavu.
Ne zanima me tko je xxx, a tko partizan. Uopće.
Mislim da je dobro da opraštamo i krenemo dalje. Ako ništa drugo zbog naše djece.
Nisu mi sexy cure s 20 kg šminke i jeftinim, izblajhanim frizurama u ultrakratkim crvenim minicama od "rastezljive svile" i cipelama u kojima neznaju hodati.
Ljepše su mi one pametne.
Čak im ni ne dobacujem ništa. Nikada.
Ne jebe me ni 5% gdje si bio '91. Mene samo zanima gdje sam ja bio. To znam i to je samo moja stvar. Otišao sam kad je trebalo i preživio sam. Idemo dalje.
Ne smeta me ni ako dečko ima dečka, a cura curu. Ne da me ne smeta, nego ne znam tko sam to ja da bi to uopće komentirao. Zar je to uopće tema?
Ne pušim fore kako ću upoznati nekoga visoko pozicioniranog ili "poznatog". Boli me za takve. Više mi znači vidjeti tetu Nelu koja me je čuvala kao dijete nego sve predsjednice, premijere, ministre, glumce, pjevače..
Plaćam porez. Ne tražim vezu za svaki klinac. Ne pričam glasno u hodniku punom ljudi i koristim slovo I gdje god ono treba biti. Ne galamim na žene po šalterima (a rado bih koji puta).
Jebe mi se za Hercegbosnu. Čak ni to ne znam napisati ispravno. I jebe mi se kako se piše. Jednako kao što se njima jebe za bilo koji dio Hrvatske i za mene.
Ne zanimaju me ni hrvatske serije i filmovi. Ne smijem se na "Stipe u gostima", "Nad lipom neki broj", a niti na Brešanove filmove. Svi su isti. Ista radnja, ista kamera, isti glumci, isti gledaoci... Isto budžetiranje.
Severina mi je zgodna ženska. I točka. Nije pjevačica. Za pjevanje moraš imati glas. I znati što sa njime činiti.
Ne idem na koncerte u Slunj, Čavoglave, Knin. Grozno mi je vidjeti taj zastoj u svakom pogledu. Odem gledati Bon Jovia, Bublea, Stonse, Metallicu, Urbana, Olivera, En face, Grad, Natali Dizdar, Abbu, Zucchera.... I ne sramim se što ne znam je li vukovi piju sa izvora vodu. Boli me ona stvar za vukove. I za vodu.
Ne mislim da je Golf najbolji auto.
Niti VW.
Ne govorim svima, kada me upoznaju ili kada nešto zajebem, da sam bio branitelj.
Nemam ni plaketu. Ne treba mi. Nisam išao zbog plakete i zbog povlastica. Išao sam jer je tada na TV neko dijete plakalo u blatu bez igdje ikoga.
Ne odobravam nikakve šatore. Osim indijanskih.
Mislim da Sanader i " Ćaća se vraća" nije uopće fora.
Povraća mi se od vola na ražnju i megafona.
Kada se jedan sa 2 zuba u ustima, crnim naočalama, crnoj majici uvučenoj u traperice digne i kaže: "ti ne voliš Hrvatsku" dođe mi da kažem: volim prijatelju (koji to nisi, niti ćeš mi ikada biti). Hrvatsku da. Tebe i takve ne.
Ali ne kažem. Ne pada mi na pamet opravdavati se tebi, samo zato jer ne podrigujem glasno i očekujem od drugih smijeh na to...

Kopirano sa FB

Možda samo stariji od 50 mogu razumjeti ovu priču. Mlađi mogu pokušati.
Osveta naše generacije:
Na blagajni supermarketa gospođa u godinama traži plastičnu vrećicu da stavi ono što je kupila.
Blagajnica joj predbaci da plastična vrećica nije ekološki u redu:- Vaša generacija ne razumije ekološki pokret. Sada mladi plaćaju za vašu generaciju koja je uništila sve izvore!
Predstavnica "starije" generacije ljubazno reče blagajnici:
- Žao mi je, u moje vrijeme nije bilo ekološkog pokreta...
- Da, - reče blagajnica - vaša generacija nije uopće brinula o zaštiti okoliša!

Ipak malo uzrujana, "starija" gospođa započne priču:

- U moje vrijeme smo vraćali prazne flaše od mlijeka, mineralne, piva i vina u trgovinu koja ih je vraćala u tvornice, koje su ih prale i u njih ponovo ulijevale mlijeko, vodu, vino, pivo. Flaše su bile reciklirane, a mi nismo znali da je to u duhu ekološkog pokreta!
U moje vrijeme smo se penjali po stepenicama. Nije bilo pokretnih kao danas, a bilo je i vrlo malo liftova. Nismo, da bismo prešli kilometar-dva, uzimali automobil, već smo uzimali bicikl ili išli pješke. A da nismo znali da je to u duhu ekološkog pokreta!
Nismo znali za pelene za jednokratnu upotrebu; prale smo pelene, a rublje smo sušile na konopu razvučenom između stabala ili kuća. Nismo niti znale da ima mašina za sušenje rublja od 3000 wati. Naše rublje je sušila sunčana i energija vjetra. Krpali smo odjeću koja je išla od djeteta do djeteta, nije bilo odlagališta niti skupljanja za preprodaju.
Imali smo po jedan radio i TV (eventualno) u kući, ne u svakoj sobi po jedan. Televizor je imao ekran kao kutija za pizzu, ne kao danas ekran veličine Švicarske.
Imali smo sat na ručno navijanje, a u kuhinji smo sve radile ručno, ne s današnjim gadgetima koji pojedu struje više nego ju elektrana Krško može proizvesti.
Nismo imali električne samohodajuće mašine za šišanje trave. Stara, dobra kosa koju je trebalo ručno nabrusiti je bila sasvim dobra! Radile smo fizički i nismo trebale ići u klubove za mršavljenje i trčati po pokretnoj traci koja troši struju...
Imali smo eventualno jedan telefon u kući, a danas ga svaka šuša nosi u džepu. Ali, istina je, nismo znali za ekološki pokret...
Vodu smo pili sa česme ili iz cisterne, iz ruke ili iz staklene čaše, ne iz plastične flaše kojih ima po ulicama bačenih na milione.
Pisali smo tintom iz flašice iz koje smo punili nalivpero, a ne s kemijskim olovkama koje se bacaju nakon upotrebe.
Naši su se muževi brijali s žiletima koji su trajali, a ne s današnjim koji se bacaju nakon svake upotrebe. Ali, istina je, nismo znali za ekološki pokret...
Ljudi su se vozili autobusom, vlakom, a djeca su išla u školu pješke ili na biciklu, a ne kao danas autom mama ili tata servisa.
Nosili smo iste torbe u školu kroz cijelo školovanje, a ne kao danas jednu godinu Miki Maus, drugu Šiljo, treću Pajo Patak, itd.Naše su knjige služile drugoj, trećoj, četvrtoj generaciji, a vi svake godine kupujete nove za što treba posjeći šume i šume.
Prema tome, ne serite više o toj vašoj brizi za ekologiju!

Iskrenost
Već duže vreme me kopka nešto što sam pročitao gotovo na svim mestima a reč je o davnim vremenima gde su akteri Kiš i Krleža...
Krleža je voleo Kiša... Nema toga glasila koje to nije objavilo, ali ono što je mene zapanjilo je činjenica da kada je na Kiša sprovedena hajka zbog jednog dela, tada je Krleža ostao hladan i rekao Kišu... "Snalazi se kako sam znaš" ? 
Ako je neko nekom na srcu i voli ga, zar nije logično i da mu pomogne ?
Ovo govori više o Krleži i odaje utisak da nije bio iskren ka Danilu... A Danilo je našao rešenje, otišao je u Francusku i nije se više vratio.

Kralj komedije -Prvi deo-

Tokom zlatnog doba nemog filma, popularnost su delila trojica glumaca poznati kao „kraljevi komedije“ – Čarli Čaplin, Baster Kiton i Harold Lojd. Kiton je imao oštre crte lica, bezizražajno te su ga zvali „kameno lice“ jer se nije menjalo bez obzira na nastale situacije. Njegovo nervozno trčanje i laki pokreti izazivali su smeh kod publike. Lojd je izmislio tradicionalni lik u sivom flanelskom odelu, slamnog šeširu i sa okruglim naočarima. Bio je popularan zbog svoje brzine i agilnosti… Ipak, ovde mi je cilj da opišem u par nastavaka život Čarlija Čaplina, kao najpoznatijeg lica doba nemog filma.


Na kraju 19. veka tokom vladavine kraljice Viktorije, Britansko carstvo imalo je veliku moć, vladalo je mnogim kolonijama, ali unutar granica postojao je jaz između bogatih i siromašnih, a ulice gradova bile su prepune siromašnih ljudi. U takvom okruženju živeo je Čarli Čaplin, siromašno i oskudno. Tada su u nedostatku radija i filma, jedina zabava bile varijetetske predstave. To je bila zabava za obične ljude i privlačila je mnogobrojnu publiku. Čaplinovi roditelji time su se bavili a po razvodu, njegova majka nastavila je sama da se bori kroz život. Jedan događaj zauvek će promeniti život Čarlija Čaplina. Naime, jedne kobne večeri majka mu je nastupala u predstavi  iako je znala da ima problema sa grlom i da je polako izdaje. Kako je problem sa glasom postajao sve očevidniji, publika joj je surovo dobacivala, i konačno oterala sa scene. Da bi publiku zadovoljio, reditelj je pojurio da nađe zamenu i tako nabasao na petogodišnjeg Čaplina. Iako je bio dete, već je umeo da nastupa kako je to činila njegova majka. Doveden na pozornicu, ostavljen sam i predstavljen kao zamena za majku. Bio je toliko uplašen, pogledao je u stranu i video zabrinut majčin pogled. Ipak, zapevao je svom snagom u to vreme popularnu pesmu „Džek Džons“. Znao je da mora dobro da otpeva, jer njegova majka nije to mogla.


Negde na pola izvođenja, počeli su ga zasipati novčićima iz publike. Zastao je i rekao da će nastaviti kada pokupi novac i publikom se prolomio smeh. Dodatno, pojavio se i reditelj na sceni noseći maramicu u koju je pokupio novac. Kada je hteo da ode, dečak je – misleći da mu oduzima novac – pojurio za njim, izazivajući nove salve smeha. U to vreme petogodišnji dečak nije sasvim razumeo šta je tako smešno, ali je ta noć ostavila snažak utisak na njega.
To je bio početak njegove budućnosti kao kralja komedije, i poslednji nastup njegove majke na pozornici…

Kralj komedije -Drugi deo-

…. Turneja po Americi sa popularnom londonskom trupom „Karno“ označila je prekretnicu u životu umetnika. Turneja je trajala godinu i sedam meseci sa mnogo uspeha. Na njihovoj poslednjoj predstavi u Njujorku, video ga je Mak Senet, u to vreme neverovatno popularan producent nemih filmova. Dok je gledao kako Čaplin glumi sredovečnog pijanca na sceni shvatio je da želi da ga angažuje u svojim filmovima. Na nastupu u Filadelfiji stigao je telegram naslovljen na trupu. Pisalo je: „Ako postoji čovek koji se zove Čafin ili tako nekako, molimo vas da nas kontaktirate“. Telegram je bio od kompanije „Kistoun“, filmske producentske kuće za koju je radio Mak Senet.


Bez ikakvih problema sklopio je ugovor sa tom kompanijom. Nikada ranije nije bio tako dobro plaćen – 150 dolara nedeljno. Raskinuo je ugovor sa svojom trupom i počeo da radi u studiju „Kistoun“ u predgrađu Los Anđelesa. Međutim filmovi te kompanije nisu imali nikakav zaplet, jer sve se na kraju završavalo jurnjavom „kistounskih pandura“. Čaplin je mrzeo ovu ovu jurnjavu u kadru, jer je ubijala individualnost glumaca. Verovao je da je individualnost glumačka najveća vrlina… A, onda je kucno čas da pokaže šta zna.
Nije mu se mnogo ukazivalo prilika da se dokaže i onda je Senet rekao – „U ovoj sceni potreban nam je geg. Obuci neki smešni kostim i dođi“. Sve je to bilo iznenada i zabrinulo ga je, ali je otišao u šminkernicu i došao na sjajnu ideju. Vrećaste pantalone, prevelike cipele sa debelim đonovima, štap i polucilindar… ono što će kasnije postati širom sveta poznato kao Čarlijev kostim. Čim je ušao u predvorje, sapleo se na nogu jedne gospođe. Okrenuo se da podigne šešir i da joj se izvini. Sledeći put se spotakao na pljuvaonicu. Ponovo je skinuo šešir i naklonio se… Nastavio je da igra svoju ulogu i ideje su vrcale jedna za drugom. Iznenada, studio se zatresao od smeha, došli su da ga gledaju i ljudi koji su, pored, snimali drugi film i za tren stvorila se gomila posmatrača. Kada je završio, zaorio se aplauz, i Čaplin je istog trenutka znao – pod maskom ovog lika ostvariće uspeh.


„Kistounska era“ biće zapamćena po stvaranju Čaplinovog zaštitnog znaka – Čarlija. Takođe je postavio standarde koji će se uvek videti u njegovim filmovima. Posle skoro godinu dana napustio je kompaniju i prešao da radi za „Esenej“ za platu od 1250 dolara nedeljno, što je bilo daleko bolje nego ranije, a potom 1916. godine prelazi u kompaniju „Mutual“ gde je imao 10.000 dolara nedeljno, plus vanredni bonus od 150.000 dolara. Postao je zvezda koja se bogati i svaki put kada je želeo da ode, uslovi njegovog ugovora su bili poboljšavani.


Bio je veliki perfekcionista a znao je često da radi na svoju ruku što je uzrokovalo razmimoilaženje sa kompanijom… Sa 29. godina osnovao je nezavisnu filmsku komapaniju „Čarli Čaplin“ i „Čaplin studio“, a naredne godine osnovao je kompaniju „United Artists“ sa nekoliko svojih prijatelja.
Na taj način oslobodio se stega koje su nametale kompanije, napravivši slavne filmove kao što su Dete /1921/ i Zlatna groznica /1925/ godine…

Kralj komedije -Treći deo-

U ovom delu, pod nazivom – Čaplin je progovorio – reč je o njegovom prvom zvučnom filmu.
Prvi nezaboravni film u kojem je Čaplin progovorio bio je Veliki diktator koji je počeo da se prikazuje 1938. Nakon toga, Čarli, njegovo drugo ja, nestalo je sa ekrana. I sam je osećao da je era pantomime zastarela, ali ipak nije imao dovoljno samopouzdanja da napravi zvučni film koji bi bio bolji od njegovog rada do tada. Na kraju, sasvim iznenada odlučio je raditi zvučne filmove. Prvi lik koji je Čaplin odlučio da glumi u toj vrsti filma bio je Hitler. Čaplin je rođen iste godine i istog meseca kad i Hitler, imao je iste male brčiće i bilo je glasina da ih je Hitler kopirao od njega, pa je odlučio da parodira Hitlera.


Diktator u filmu se zove Hinkel, vladar je izmišljene zemlje Tomanije i govori tomanijski. Čaplin je izmislio nove reči pa publika nije razumela šta govori, ali po načinu koji je govorio mogli su da razumeju priču. Na kraju filma, konačno je progovorio nešto smisleno.                                                                                                                                         – „Žao mi je, ali ne želim da budem imperator – to nije moj posao – ne želim da vladam niti da pokorim bilo koga…“ Bez sumnje, ovo su bile Čaplinove reči upućene celom svetu. „Put života može biti slobodan i lep. Ali smo izgubili taj put… Pa, hajde da se borimo. Vojnici – u ime demokratije, ujedinimo se!“ Film je imao poentu koju je hteo da naglasi slikajući ljudsku ljubav i tugu, a Čaplinova vera u smeh se nije uopšte pokolebala.
Nakon gledanja filma, Hitler je pobesneo. S druge strane predsednik Ruzvelt ga je pozvao u Belu kuću da ga nagradi za patnju i hrabrost, i njegov govor je s jasnom svrhom prenošen na radiju. Ipak, njegova mirnoljupska filmska poruka nije doprla do državnika, i na kraju je izbio Drugi svetski rat. Čaplin je bio svestan realnosti situacije i pre no što je kulminirala ratom.


Uspeo je u filmu da verno odigra Hitlera i u čuvenom govoru iz završne scene upotrebio je taj lik da bi izrazio sopstveno mišljenje. Pričalo se da je na početku rata, Hitler tajno nabavio kopiju filma i da ga je gledao mnogo puta…

Za taj film, a i zbog slobodarskih ideja odlikovan je i jugoslovenskim ordenom, zaboravio sam kojim.
Neke scene iz tog filma (Veliki diktator) podsjećale su na ceremonijal oko JBT.
Tito ga je gledao sa svojim saradnicima i svima je bilo nelagodno pri sceni zaustavljanja voza i tepiha na peronu. Tile se samo nasmiješio i nije komentarisao. Mašinovođji Plavog voza se to nije dešavaalo, bio je dobro obučen.

PORUCNIK (citat):

Za taj film, a i zbog slobodarskih ideja odlikovan je i jugoslovenskim ordenom, zaboravio sam kojim.
Neke scene iz tog filma (Veliki diktator) podsjećale su na ceremonijal oko JBT.
Tito ga je gledao sa svojim saradnicima i svima je bilo nelagodno pri sceni zaustavljanja voza i tepiha na peronu. Tile se samo nasmiješio i nije komentarisao. Mašinovođji Plavog voza se to nije dešavaalo, bio je dobro obučen.

Nije mi sada pri ruci materijal o Čaplinu, ali ću pogledati kada stignem oko ordena. Trenutno pripremam poslednji četvrti nastavak, ali ću pronaći i taj deo oko ordena. Nisu mi svi podaci na jednom mestu, trenutno.

Kralj komedije -Četvrti deo-

Čaplinov boravak u Americi, probleme koje je tamo imao, povratak u Evropu i kraj života…
Tokom Drugog svetskog rata 1943. godine glumica u usponu Džoan Beri, podigla je protiv Čaplina tužbu za očinstvo. Test krvi pokazao je da Čaplin nije otac deteta, ali pošto se toliko puta ženio i razvodio, izašao je na loš glas kao „opasnost“ za devojke, što je ugrozilo njegov status kralja komedije. Iako je, nasuprot njegovim strahovanjima, proglašen nevinim od optužbi dokazano je da nije otac deteta, tokom 1945. godine ponovo je podignuta tužba za očinstvo i sud mu je odredio da plaća 75 dolara nedeljno Džoan Beri za njenog sina. Na kraju rata, svet je bio na putu mira. Ipak Čaplinov status je bi nesiguran. Bio je filmska zvezda koja se popela na vrh i postala milijarder, a onda je Amerika okrenula leđa kralju komedije. Prvi ishod bila je nepravedna kazna kod utvrđivanja očinstva, a zatim otišlo se i korak dalje. Prošlo je 30 godina otkako je došao u Ameriku, ali nikad nije tražio američko državljanstvo. Uvek se ženio iznova mlađim ženama i nezadugo razvodio. Svoj status po pitanju državljanstva ovako je objasnio – „Ne verujem da treba da promenim svoju nacionalnost. Sebe smatram građaninom sveta“. Konačni udarac bio je ponižavajući progon komunista tokom pedesetih godina. Čaplinu je prikačeno „crveno slovo“ (metaforično značenje simpatizera Komunističke partije). Tokom čistke našao se na udaru, jer optužbe da je komunista bile su ekstremne, ali i zato što je odbijao da zatraži američko državljanstvo… Približavao se dan kada će napustiti Ameriku.


17. septembra 1952. godine Čaplin, njegova žena i deca ukrcali su se na luksuzni brod „Kraljica Elizabeta“ koji se iz Njujorka uputio za Englesku. Kada je brod napustio američke teritorijalne vode, porodica je mogla da se opusti, ali ovo nije dugo potrajalo. Stigao je telegram koji je prekinuo kratkotrajni mir. Glasio je ovako – „Američka vlada ti neće dozvoliti da se vratiš u Ameriku. Šta misliš o tome?“ Prva pomisao beše na imovinu i da će to biti izgovor da mu zaplene sve šta ima. Mesec dana nakon progona iz Amerike, Čaplin sa porodicom stigao je u Lozanu. Upravo Švajcarsku je odabrao da provede pozne dobi života. Ta zemlja predstavljala je oličenje mira koje mu je bilo preko potrebno… 


Međutim, 1972. godine na švajcarskim jezerima, Čaplin je primio telegram – „Odlučeno je da dobijete specijalnu nagradu Američke filmske akademije za velika dostignuća u Holivudu. Holivud i čitava Amerika očekuju trenutak Čarlijevog povratka“. Bilo je to pismo izvinjenja Amerike za događaje od pre 20 godina. U to vreme je dobio zvezdu na holivudskom bulevaru, a godine 1975. dodeljena mu je titula viteza u Engleskoj. „Gospodin skitnica“ je naziv dokumentarnog filma koji je o njemu snimljen te 1975-te godine.

Dve godine kasnije, u svojoj 88. godini Čaplin je otišao tiho, uza svoju ženu Unu i njihovo osmoro dece, u svojoj spavaćoj sobi u kući u Lozani. Zavesa na život beše spuštena… Iako se mislilo da je izgubio svoj blistavi talenat nakon preseljenja u Švajcarsku, nije tako bilo. Tamo je konačno mogao da uživa u najvećoj životnoj sreći.

Sloba1 (citat):

PORUCNIK (citat):

Za taj film, a i zbog slobodarskih ideja odlikovan je i jugoslovenskim ordenom, zaboravio sam kojim.
Neke scene iz tog filma (Veliki diktator) podsjećale su na ceremonijal oko JBT.
Tito ga je gledao sa svojim saradnicima i svima je bilo nelagodno pri sceni zaustavljanja voza i tepiha na peronu. Tile se samo nasmiješio i nije komentarisao. Mašinovođji Plavog voza se to nije dešavaalo, bio je dobro obučen.

Nije mi sada pri ruci materijal o Čaplinu, ali ću pogledati kada stignem oko ordena. Trenutno pripremam poslednji četvrti nastavak, ali ću pronaći i taj deo oko ordena. Nisu mi svi podaci na jednom mestu, trenutno.

Dobio je na FESTU 1971. godine odlikovanje. Orden jugoslovenske zastave sa lentom. Tito je ukupno tom prilikom njih deset odlikovao. Ostali su dobili Orden jugoslovenske zastave sa zlatnim vencem.

Darvin - odlomci iz života -

1/ Vremeplov – Beleške, projekti i eseji


Po povratku sa putovanja po svetu u Englesku, Darvin je počeo da uređuje svoje beleške. To je označilo početak njegovog istraživanja vrsta. Prvu seriju beleški označio je slovom B. B beleške su sadržale niz zapažanja o evoluciji kao što su: “Do promene ne dolazi zbog toga što životinja to želi, već zbog njenog prilagođavanja okolini” i “Vrste vode poreklo jedna od druge i granaju se nalik granama drveta. Svaka grančica postaje sve tanja što se više udaljava od glavne grane”. U sledećoj seriji beleški ( C ) napomenuo je: “Pošto kreacionisti misle da organizmi žive na zemlji samo šest hiljada godina i da su od postanka nepromenjeni, lako ću pobiti njihovu teoriju”. Napisao je i sledeće: “Šta je smisao neprestane podele i reprodukcije mikroorganizama?”                                                                                           U D beleškama zapisao je koliko je bio šokiran saznanjem o bezbrojnim mutacijama kada je u svojoj bašti uočio hiljadu dvesta sedamdeset devet varijacija ruža. I, konačno, u E beleškama zapisao je: “Ako je neka životinja mutirala i tako postala nešto bolja od drugih primeraka svoje vrste, imaće veće šanse za reprodukciju i prenošenje osobina na sledeću generaciju”. Na osnovu ovih beleški, 1842. napisao je nacrt verzije “O poreklu vrsta” na trideset pet strana. Dve godine kasnije razradio je ovaj projekat i napisao naučni rad na dvesta trideset strana. Ovaj rad je napisao četrnaest godina pre nego što je dobio pismo od Volisa.


2/ Teorija koju Darvin nije otkrio


Iako je Darvin otkrio evoluciju, jedno pitanje mu je promaklo – zagonetka u vezi sa nasleđivanjem osobina. Zašto deca ponekad mnogo liče na roditelje ili dedu i babu ? Njegova pretpostavka je bila da se informacije koje utiču na nasledne osobine kriju unutar ćelija, ali nije uspeo da dokuči kako se te informacije prenose sa roditelja na dete. Dok je Darvin bio zadubljen u ovaj problem, austrijski sveštenik Gregori Mendel je došao do fantastičnih otkrića. Mendel je u sopstvenoj bašti izveo eksperiment ukrštanjem graška i otkrio pravila nasleđivanja. Ukrstio je okrugli grašak sa naboranim i otkrio da do druge generacije samo trećina graška ostaje naborana. Ipak, iako je objavio naučni rad pod naslovom “Eksperimenti sa biljnim hibridima”, nijedan naučnik nije pridavao nikakav značaj njegovom radu. Zaljubljenik u matematiku i fiziku, Mendel je nastojao svoje rezultate da analizira uz pomoć matematičkih formula. Kako je ovo za prirodnjake bio veoma neobičan metod, mnogi nisu uvideli vrednost.
 
Darvin nikada nije bio u prilici da pročita Mendelov rad, ali akademici tvrde da bi on, da ga je pročitao, otkrio principe nasleđivanja. Mendel, koji je upotrebio jedinstven metod za objavljivanje rezultata svoga rada, umro je ne primivši nikakvo priznanje. Danas je njegov rad osnova za proučavanje nasleđivanja, mutacije i genetike.

Skupa kafa
Događaj se zbio pre više godina.


Otišla dva prijatelja u posetu Beču i postoji ulica nalik našoj Knez Mihajlovoj u Bgd, a zove se Kertner-štrase… I pored upozorenja da taj deo zaobiđu kao i ulicu Marija-Halfer štrase i da ništa ne kupuju i jedu jer je sve „papreno“, Oni ipak uđoše u jednu poslastičarnicu i poručiše kafu i mineralnu vodu…


– Dve kafe i mineralne vode – gunđala je slatka mala konobarica u mini suknji snabdevena ogromnim veštačkim trepavicama – svega 48 šilinga ! „Nazdravlje, rekoše i platiše“….
Istu takvu kafu, bez reprezentativne usluge, i ne u strogom delu centra, popili su sutradan za 12 šilinga.

Malo o invalidima...

Danas se obeležava Svetski Dan Invalida...
U našim domaćim okvirima vlada diskriminacija prema tim osobama jer duštvo od njih stvara osobe "manje vrednim" od ostalih, predrasude, koje traju do dana današnjeg.
Posebno se misli na oblast zapošljavanja, gde se taj neravnopravni položaj najbolje vidi. Kod traženja posla, žene sa invalidnošću posebno su oštećene i najviše diskriminisane.


Društvo se stalno zaklinje da će popraviti položaj, ali samo je to deklarativno i čim prođe ovaj dan, sutra kao da se ništa nije dogodilo. Setimo se samo u oblasti sporta (igre u Londonu) koliko su medalja uzeli, čak više nego Oni od kojih se to zaista i očekivalo, a dočekani, vrlo skromno, uz prisustvo njihovih kolega i porodica.


Nisam ovim tekstom, rekao ništa novo, što se već ne zna, ali sve je bolje, nego ćutati... Ovako ostaje nada da neko čita ove naše statuse i možda se malo "trgne".

"Zašto sam svojoj tajnici dao otkaz?

Prije dva tjedna navršio sam 38 godina. Bio sam vidno razočaran uvidjevši da se moja žena i djeca nisu sjetili rođendana.
Otišao sam na posao gdje me dočekala tajnica Lidija pjevajući "Šefe sretan roćkas!!!". Odlučila me počastiti ručkom u obližnjem restoranu, a nakon toga me pozvala kod sebe na čašu vina.
Rekla je "Samo minut dok se presvučem u nešto udobnije", a ja sam uskliknuo: "Samo izvoli", vidno uzbuđen.
Lidija se vratila za 5 min iz spavaće sobe s tortom u ruci, a iza nje su bili moja žena, djeca, prijatelji i kolege s posla.
A ja, ja sam sjedio na kauču potpuno iznenađen i gol golcat."

Muško-muška i žensko-ženska prijateljstva

"Sreo sam ovih dana frenda iz prošlosti, iz vremena bjesomučnog ruženja, kraće - sretnog doba. Precizno tamo krajem 80-ih dok sam glumatao okolo studenta filozofije s knjigama pod miškom, a na svom faksu sam glumio lika iz neke američke sapunice s Avirex jaknom i raybanom na čelenki koji je kratko odgovarao na sva pitanja s 'yeahh' ili malo duže 'bumo vidli rekli bi slepci'.
Dakle.... sreli se frend i ja, zapričali se na ulici nešto, obojici na licu smijeh od uha do uha.
- 'Ajmo sjest na cugu negdje, imaš vremena? Nemam baš, pomislih ja, ali jebi ga, fakat se nismo vidjeli stoljećima.
- Ma za tebe prijatelju uvijek.

I tako sjeli mi u neki čumajzl, dve žuje, pa krenulo:
- Kolko ti je mali? Sad već bi mogao imati trinaest-četr'aest, a?
- Četr'aest, nego reci frendu, jesi još s onom.... kak se zvala. Jesi a? Kaj, svadba, klinci, štani?
Pa priča frend kak' je mijenjao posao, pa stambena štedionica, pa nije baš vrijeme...
Prekidam ga samo kratko:
- Gospodična, još dve žuje molim.
Pa okrenem o starim vremenima, smijemo se do suza našim ludostima po gradu. Pa likovi iz tih dana, neki su nestali, neki spalili, neki se uozbiljili, neki i ozbiljnu lovu maznuli.
- Gospodična, još dve žuje molim.
Pa red nogometa.
- Gospodična, još dve žuje molim.
Pa red komada iz starih dana.
- Gospodična, još dve žuje molim.
Pa red ovih tu komada, a ni konobarica nije loša (poslije svake runde sve bolja i bolja).
- Gospodična, još dve žuje molim.
- Gospodična, još dve žuje molim.
- Gospodična, još dve žuje molim.

- Pfrijalelju, ja polako movam doma, imam jos nehe svalji za obavit...
Fufljao sam u pokušaju da spasim kaj se još spasit' da.
- 'Ajde još jedno putno pa idemo....
- Sunce, daj još dve.
Teme su sad već otišle u dublje sfere, smisao života, ljubavi, seksa, ali sve to vrlo konfuzno i nedorečeno.
- Joof jednu putnu mala.

Tu je negdje nastao black out, tu negdje i doseže moje pamćenje. Probudil sam se s televizorom ekran 72 u bulji, izgleda da sam bio gladan kad sam došao doma, pa ga progutao. U ustima groblje, u želucu... I samo jedna misao, KAJ MI JE TO TREBALO. Nakon šake Plivadona, Gastala i ostalih farmaceuskih produkata, tek sam uspio izbauljati iz kreveta. Pa sad razmišljam...

Kad se tak' sretnu dvije frendice, sjednu i uz dvije kave pretresu više-manje sve te teme, upadaju jedna drugoj u riječ, istina, pol' grada štuca (ma nismo ni mi dečki puno manje babe i mi si volimo malo potračat' samo to baš ne volimo priznat') i fino se raziđu, sretne i zadovoljne (i nadasve informirane). A ja se dva dana liječim.

Jel' tko vidio dva frajera kak' si pijuckaju kavice i upadaju si u riječ? Teško. Ili dvije frendice ukebane k'o zečice kak' raspredaju o trećerazrednom beku, takvom žustrinom kao da se radi o samom bitku. I tu je mislim, tek početak razlika između muško-muškog i žensko-ženskog prijateljstva. Stvari se još više kompliciraju kad se dotaknemo teme žensko-muških prijateljstava..."

EMIGRACIJA

Siniša i Zlatan su bili najbolji prijatelji još od kad su sedamdesetih godina prošloga stoljeća sa šest godina pošli u Grundschule. Pored Manuela iz Španjolske su bili jedini stranci u razredu. Njihovo nepomućeno prijateljstvo je trajalo baš do drugog razreda kad je Siniša postao pijonir. Negdje u Jugoslavenskoj dopunskoj školi se tad postajalo pionirom uz priredbu, pjesmice i veselje. I Manuel je redovno išao u Španjolsku dopunsku školu gdje je postojao sličan oblik inicijacije, a Zlatan je išao u Hrvatsku katoličku misiju ali tamo se nije postajalo pijonirom.  

Jednog dana je Siniša počeo izbjegavati Zlatana, a njemu nije bilo jasno zbog čega. Trećeg dana nije više izdržao, te ga je kad su bili sami pritisnuo uza školsku ploču i pitao zašto on njega izbjegava.

- Ma, ti si Emigracija!

Zlatan nikad nije čuo za tu riječ, ali način na koji je to Siniša izgovorio zvučalo je kao nešto strašno.

- E, nisam! Ti si Emigracija! Optužio je Zlatan Sinišu. 

- Nisam ja, ti si! Moj tata kaže. 

- Šta tvoj tata zna?!

Počupaju se oni tu, dok ih nije rastavila učiteljica tjelesnoga. Pita šta im je, a njih dvojica plaču ko godina. I jednog i drugog stid reći šta je jedan drugom rekao, a ni jedan nije uopće siguran šta znači Emigracija. Ali moralo je biti nešto grozno. 

Zlatan se stidio pitat kod kuće šta je to Emigracija. Je li to karakterna osobina, je li se to jede ili je to ono što im je Murat iz trećeg razreda pričao da ima muškaraca koji se ljube s muškarcima. Uh kako je bi ljut na Sinišu i kako bi mu samo razbio onaj nos. Jednom na odmoru kad ga je Klaus pitao zašto ne priča sa Sinišom, on mu je rekao:

- Ma pusti ga, on je Emigracija. 

Ubrzo se medju djecom proširilo da Siniša i Zlatan jedan drugog optužuju da su Emigracija, ali nitko od djece nije znao šta je to. Kad su pitali Zlatana šta to znači, on im je rekao: 

- Pitajte Murata! 

To djeca i učiniše, ali Murat nije imao pojma. Jednom dograbi u školskom holu stariji i snažniji Murat Zlatana:

- Šta to ti pričaš okolo o meni?

- Nisam ja već Siniša. Branio se Zlatan.

Siniša pak tvrdio da nije on ništa rekao već Zlatan. Na kraju im Murat zaprijeti da neće više da čuje išta za tu Emigraciju, glupi Jugosi. 

Od straha od Murata, prestanu jedan drugog zvati tim pogrdnim imenom, te se već narednog tjedna pomire i opet postanu nerazdvojni.

"Bajkeri iz Splita su vozili rutom D-8, došli do mosta... i vidjeli djevojku kako stoji na ogradi mosta.
Lider bajkera koji je bio poznat, ljudina od 57 godina, zaustavlja svog Harley-a. Svi staju iza njega. On prolazi pored pandura koji pokušava nagovorit curu da siđe... i pita je:
Lipoto, šta radiš na toj ogradi?
Cura odgovori: Želim se ubit !!!!
Nije htio pokazati svoje emocije, ali ni propustit priliku da postane još veća legenda, vikne joj...:
- Ajde prije nego skočiš, daj mi svoj najbolji posljednji poljubac!!!
Ona se okrenula, spustila blizu ograde, zagrlila ga i strasno poljubila. Poslije prvog poljupca, uslijedio je i drugi još bolji, slađi, ljepši.
Kad su završili, svi bajkeri su poceli slavit i šalju podršku poljupcu uz ogromno odobravanje. Pandur koji je stajao je samo rekao..: Ja bolji poljubac u životu nisam vidio.
Bajker ju je još držao u zagrljaju i pitao:
- U tako vrućim hlačicama, mogla bi biti poznata da se samnom voziš na motoru. Zašto se hoćeš ubiti?
Pa...... roditelji ne odobravaju i ljute se kad se oblačim kao žensko.
Policijsko izvješće ne navodi da li je sama skočila ili je bila gurnuta."

Turizam kao patnja masovnih razmjera
Autor: Vuk Perišić

Turizam je teška socijalna, demografska i prometna, uopće humanitarna katastrofa. Milijuni Europljana svakog ljeta doživljavaju nehumano preseljenje u pravcu Sredozemlja. Hedonistička narav turizma tek je privid. To nije užitak, odmor, lagodno upoznavanje nepoznatih predjela, promatranje znamenitosti ili rekreativni dodir sa suncem, morem ili hladovinom. Riječ je o patnji kontinentalnih, masovnih razmjera.

Duga sjedenja i čekanja u pregrijanim automobilima na naplatnim postajama. (Hvala Bogu, graničnih kontrola više nema.) U automobilu pretrpanom neizrecivo nepotrebnim stvarima sjedi nervozna obitelj, sluđena vrućinom i žednom i euforičnom djecom, dok uzajamne optužbe – 'rekao sam ti', 'rekla sam ti' – prijete da se preobraze u čistu mržnju. Zašto? Zbog ono malo mora, zbog onih desetak dana stresa koji će trajati u začaranom krugu plaže, neudobnog smještaja, osrednje ili oskudne prehrane, pješačenja, premora, nesnosnih gužvi i, uopće, iskušenja fizičkih i psiholoških. Je li to vrijedno truda?
Automobil je još i dobar. Jamči određenu autonomiju i slobodu donošenja odluka. Avion? To su beskonačno čekanje na aerodromima, ponižavajuće antiterorističke procedure, zabranjeno pušenje i ovisnost o prijevozu do krajnjeg odredišta. Vlakovi? U Francuskoj i Italiji čak su i udobni i brzi. Postoje li još Hrvatske željeznice?

Autobus je svakako najstrašniji ali, kako kaže poslovica, nije težak zatvor, teški su robijaši. Uvijek će se naći netko tko će usred autobusa posegnuti za pokvarenim sendvičem, gnjilom bananom ili rastaljenim sladoledom, u potpunoj odsutnosti svake bakteriološke, toksikološke i socijalne kulture. Ipak, malo je bolje no što je bilo u doba kada su klima-uređaji bili rijetkost, a u svakom autobusu bi se našao barem jedan pristaša teorije da je propuh smrtonosan. Tu je teoriju zastupao s takvom sugestivnošću, strašću i panikom da su zbog njega svi trpjeli onu strahotu u kojoj je, Krleža je bio u pravu, doista toplo.
Promotri li čovjek ispijena lica i prazne, izgubljene poglede nasmrt pospanih nesretnika koji drijemaju uz svoju pretešku prtljagu, na trenutak mu se učini da se ne nalazi na autobusnom kolodvoru ili u trajektnoj luci nego u kakvom prihvatilištu Visokog povjerenstva za izbjeglice. Dojmu sveopće kataklizme doprinose i fanatici auto-stopa naoružani ruksacima i vrećama za spavanje. Njihova upornost, izdržljivost, nezainteresiranost za žeđ, glad i tuširanje, kao i perverzno pomanjkanje smisla za komoditet, izazivaju strah.

Posebna vrsta su kamperi. Oni imaju očajničku potrebu da na svaki način podražavaju onu istu svakodnevicu od koje se navodno odmaraju pa, kao u Vukotićevom Surogatu, dovlače na more kuhinje, televizore, hladnjake, posuđe i ostalu infrastrukturu (čak i vaze, cvijeće i stolnjake) ne bi li se osjećali kao kod kuće, kao da suština odmora nije u tome da se čovjek osjeća drugačije, dakle bolje nego kao kod kuće.
Kada kolone mučenika konačno stignu na more, osim uobičajenih zdravstvenih rizika, poput sunčanice, dehidracije, trovanja hranom i morskih ježinaca, čeka ih neuređen prilaz moru, sa skliskim strminama, oštrim stijenama i sličnih pogibeljima. Iz nepoznatih razloga većina hrvatskih turista i stanovnika Primorja i Dalmacije prezire pješčane (odnedavno i betonske) plaže pa traga za najneudobnijim kupalištima, kao da su ranjavanje stopala i slične golootočke inicijacije dokaz muškosti ili poetskog senzibiliteta. Franjo Tuđman bio je jedan od rijetkih koji je shvatio da je riječ o nepotrebnom stradanju kada je u onoj monografiji promovirao bijele gumene papuče za kupanje, znamenite 'tuđmanovke'. Toj, njegovoj jedinoj povijesnoj zasluzi, prijeti zaborav.
Zašto je turizam bitan i zanimljiv? Turizam je očit dokaz da je većina spremna podnijeti strašne patnje, napore i neudobnosti zarad sumnjivog cilja i da nema osjećaj za ravnotežu između uloženog truda, s jedne, i koristi ili dobiti, s druge strane. Na tome ne počiva samo hrvatska ekonomija nego i svi politički poredci i, uopće, ova naša neobična civilizacija.

[You must be registered and logged in to see this link.]

S fb:

"Budući da već neko vreme pratim antivakcinašku scenu Srbije i da čitam kojekakve baljezgarije od najneverovatnijih likova za koje jedva sebe mogu da ubedim da postoje uspela sa da uočim obrazac u kom se javljaju odnosno da grubo utvrdim profile ljudi koji se najviše izdvajaju.

Za početak bih izdvojila jedan od mojih omiljenih profila a to je SVEZNAJUĆA MAJKA.
Sveznajuća majka je osoba koja je sa otpusnom listom iz porodilišta dobila i diplomu medicinskog fakulteta bez obzira da li je pre toga završila 3 razreda tekstilne škole ili apsolvirala andragogiju ona je svojim porođajem zaslužila tu diplomu. Ona više nema ni ime ni prezime ni zanimanje jer pre svega, ONA JE MAJKA i ONA NAJBOLJE ZNA ŠTA JE NAJBOLJE ZA NJENO DETE. Ona sama je vakcinisana zato što su nekada bile TORLAKOVE vakcine ali njeno dete nije jer sad ko zna šta stavljaju unutra.. abortirane fetuse, majmunova jaja i živu u svom slobodnom obliku. U ostalom, čemu vakcine kada su to sve bezazlene dečije bolesti koje smo svi mi preležali kad smo bili mali. I ona sama je preležala velike boginje 3 puta a dečiju paralizu 2. Doktorima ne veruje jer nam se država raspada ali se zato kune u Jovanu Stojković i Slađanu Velkov i njihove slike drži na zidu odmah iznad tinktura doktora Šulca i venca belog luka. Dete najverovatnije živi pod staklenim zvonom al samo do prve ekskurzije kad se vraća sa sifilisom. Sva sreća, nema vakcine za sifilis, izlečiće mama echinacea kapima.

Sledeći profil je NUTRIBULŠIT. Nutribulšit je vegan. Ako niste dobro pročitali prethodnu rečenicu ponoviću da je nutribulšit vegan. Nutribulšit nije običan vegan ona je RAW VEGAN. Porodila se u kadi bez lekarske pomoći samo uz prisustvo dule (skupo plaćena neobučena pseudobabica koja vas drži za ruku u trenucima najveće agonije porođaja). Njeno dete naravno nije vakcinisano a kao najveći svoj uspeh navodi da joj dete nije primilo ČAK NI VITAMIN K nakon rođenja (bebe se rađaju sa deficitom vitamina K koji je važan za pravilno funkcionisanje jetre). Šta će detetu vakcine ako ga oni doji, evo već 8 godina. Iako se dete razboli, svi lekovi postoje u prirodi. Namazaće mu stomak senfom, stopala belancetom, staviti krastavce na oči, krompir u čarape, beli luk u dupe i usmeriti pozitivne misli ka njegovom ozdravljenju. Htela je da svira violinu ali je čula da su strune od konjskih dlaka. Čovek treba da se okrene prirodi i svaki tehnološki napredak je zlo, kako su naše bake živele pre farmakomafije i tehnologije pre 100 godina? Naravno, osim interneta. Internet joj treba da bi prodavala kanabis kapi, čvarke od urmi i kavurmu od papaje i ubeđivala ljude da su vakcine loše. I sve tako dok je neko ne prijavi za zanemarivanje deteta.
Zaboravila sam da kažem da je i ona vakcinisana.

Sledeći profil je jedan od najzagriženijih protovnika vakcinacije – TEORETIČAR ZAVERA. Mislite da ste odgledali sve na jutjubu? Ne, niste. On je odgledao sve klipove na jutjubu koji se tiču sastava vakcina, iluminata, novog svetskog poretka, slobodnih zidara, Bila Gejtsa i sudnjeg dana. Vakcine su zlo. Siguran je da Vaš pedijatar ne zna kompletan sastav vakcine ali ON ZNA! To je sve maslo Bila Gejstsa koji je u stvari reptilijanac i gospodar sveta. On zna da dolazi sudnji dan i hoće da na zemlji ostanu samo oni koji njemu odgovaraju i zato hoće sistematski da uništi Srbe jer su Srbi nebeski narod i oni svakako imaju urođenu sposobnost preživljavanja sudnjeg dana. Gejts finansira vakcine sa autizmom, hlorisanu vodu i kemtrejlse. Teoretičar zavera uredno vodi excel tabelu sa svim osobama koje se nalaze na platnom spisku farmakomafije. Ako pokušate da mu se suprotstavite.. OPA! Eto i vas na spisku (samo što pare nikako da legnu) a gratis ćete dobiti i niz argumenata protiv vakcinacije u vidu jutjub klipova. Lik nema decu, najverovatnije nema ni ženu ali ON SVOJU DECU NIKADA NEĆE VAKCINISATI jer on zna za zaveru i neće njega jedan Bil Gejts da nasamari. U masi se može prepoznati po aluminijumskoj kapici koja ga štiti od delovanja HAARPa.

Najužasniji i najljigaviji antivakcinaški profil je svakako PROFITER. Profitera baš briga i za vakcine i autizam, on je tu samo zbog para. Kao pijavica se nakači na zbunjene ili „vakcinom oštećene roditelje“ i svojim slatkorečivim internet delovanjem daje roditeljima baš ono što žele da čuju - VAKCINE SU ZLO i VAKCINE SU KRIVE ŠTO VAM JE DETE BOLESNO. Nema veze što pojma nema od čega dete boluje niti kakva je anamneza, to je sigurno od vakcina. Profiteri dolaze u raznim bojama i oblicima ali svima je zajedničko da su se veći deo svojih života bavili nekim sasvim običnim poslom tipa službenice u pošti, vlasnik pet shopa, taksista, knjigovođa dok nisu odlučili da završe homeopatiju na fakultetu ili institutu za prirodnu medicinu kod rektora Miroljuba Petrovića, reiki kurs i seminar za molekularnu i demolekularnu manifestaciju i brisanje ćelijske memorije. Oni znaju da će se očajan roditelj uhavtiti za bilo šta pa čak i za to da svom bolesnom detetu radi klistir domestosom dok mu ne uništi sluzokožu pravog creva ubeđujući sebe da ga je zapravo oslobodio parazita iz vakcina. Profiter će vam najljubaznije i bez ikakve nadoknade objasniti kako je zapravo Vaše dete obolelo zbog vakcine, zaviće u oblandu najbesmislenije i najnepovezivije medicinske i naučne termine i isporučiće vam je pravu u usta a vi ako progutate – progutate. Obožava frljanje terminologijom. Nakon toga za simboličnu cenu od par stotina do par hiljada evra ponudiće vam svoje usluge lečenja teta talasima, najnoviji model zaper aparata (guglajte, ne umem da objasnim šta je to), MMS kapi (sličnog sastava kao sredstvo za skidanje kamenca koje se daje deci da piju ili se klistiraju kako bi ubili parazite u telu) ili će vam naplatiti lečenje placebo efektom u narodu popularno kao homeopatija. Životni moto mu je „dok je ovaca biće i šišanja“. Bučan zagovornik antivakcinacije jer na zadravom detetu ne može da zaradi.

GURU i MANIPULATOR
Naravno da sada, u 21. veku ne bi raspravljali o broju žrtava usled epidemije malih boginja u jednom šupku sveta zvanom Balkan da se s vremena na vreme nije pojavljivao poneki GURU. Guru je vakcinisana osoba koja je u jednom trenutku svog mizernog životarenja shvatila da želi nešto više od života i da mora pod hitno da pronađe način kako da skrene pažnju na sebe. GURU ne može da skrene pažnju na sebe svojim znanjem i umećem jer ih ne poseduje te guru mora da ili prepiše sebi tuđa znanja i umeća ili ih jednostavno izmisli. Guru ne može da skrene pažnju na sebe nekim banalnim stvarima već guru, budući da pati od narcisoidnog poremećaja ličnosti sebi prepisuje revolucionarana otkrića poput toga da je sunce hladno, da žene ne treba da imaju menstruaciju, da ljudi mogu da vrše fotosintezu, da u vakcinama žive gliste i naravno da izazivaju autizam itd. Zašto onda guru ne bi sebi dozvolio i neke mini laži poput diplome fakulteta, lekarske licence ili čak adrese prebivališta? Guru postaje guru tek kada sakupi dovoljno umobolnika da ga slede, do tada je samo osoba sa F dijagnozom. MANIPULATOR kao i guru ima poremećaj ličnosti od histrioničnog do narcisoidnog ali i niz životnih frustracija koje su zapravo i dovele do psihopatološkog stanja. Manipulator zna da ima gomilu sledbenika koji će ga podržati šta god da napiše i davanje radikalnih izjava radi sakupljanje lajkova na internetu koristi za samopromociju i skretanje pažnje sa ličnih neuspeha. Glavna razlika između manipulatora i gurua je u tome što se guru prvi setio a manipulator je samo iskoristio."
Katarina Breka

Odličan tekst s FB:
FEJK WORLD SPUTANIH LJUDI

"Izašao sam prošetati. Ne sjećam se točno vremena al' bila je prava zagrebačka jesen, kišna, okupana mirisima, osjećajući je kao u dodiru trena zadovoljstva kada primite ruku prijatelja kojeg ne vidjeste dugo.
Zaokupljen mislima o kraju povijesti pustih nogama neka vode kamo god žele. U jednom trenutku zatekoh se pred Katedralom. Dva klinca napucavala su loptu pred njenim vratima i samo mi je izašlo: skočih, oduzeh i transferirah loptu te počeh sumanuto vikati kakav je to način, ovo nije igralište, treba vam opaliti par ''vaspitnih'', izudarat ih (g)orbačem po golom dupetu pa da vidiš!

Prišao je njihov otac. Diplomata, Amer ili nešto slično njima. - What's the problem - pitao me. Na savršenom anglosaxonsko blady engleskom s američkim naglaskom objasnih toj ''bloody'' seljačini u čemu je problem - Hrvatska je katolička zemlja, 90 posto ljudi u Hrvatskoj su katolici i ovo je najveća sakralna građevina te jedan od najvrjednijih spomenika hrvatske kulturne baštine! - dakle, show some respect, grmih sam.
Povukli su se, mrzovoljno me gladajuć. Ja odmarširah do prvog dvorišta, zašah iza ugla te počeh se previjati na tlu od smijeha. Oh bože, kaj je lako glumiti uvrijeđenost, glumiti snebivanje, glumiti bijes na rubu ekscesa i fizičkog obračuna, držati moralne prodike, popovati iz visine. Ne mogu reći da nisam znao, živim dovoljno dugo da sam zapazio uzorak: upravo oni koji frenetično zastupaju određenu ideju, određeni agresivni svjetonazor koji podrazumijeva određeni moralni kod, sklop društvenih pravila koje žele nametnuti ostalima, upravo oni potajice žive kontra svega što javno zastupaju. Pa tako imamo razne kvazi nacionaliste, kvazi domoljube, kvazi komuniste, kvazi socijaliste, kvazi moraliste, kvazi dušobrižnike, kvazi poštenjake, kvazi komuniste, kvazi katolike sve kvazi-kvazi-kvazi fejk-fejk-fejk... fejk veći od kineskog bofla... čitav ovaj grad je postao fejk...... ljudi su fejk, njihovi stavovi su fejk, osjećaji također - fejk, prevarant do prevaranta, varalica do varalice, prijetvornici, šibicari i prodavači magle...
Kažem, ne mogu reći da nisam znao, ali ono što me zbilja zaprepastilo jest da se zajapurenog pravednika može odglumiti kudikamo lakše no sa istom žestinom zauzeti se za ideju sa kojom si se saživio, kojom bivah odgojen.
Shvaćate o čem pričam? Fejk! Fejk je sadašnjost. Fejk je budućnost! Da li ti se sviđam?"

Tokom noćnih smena a kod spoljnih obilazaka zgrade već tri godine, društvo mi pravi mali ježić. U početku, u tišini mrkle noći, osetim neko šuškanje po lišću, i tada ga zapazih.
Tri godine kasnije je porastao i odomaćio se. Čak mi je jednom i ušao u objekat, dok sam se luftirao ali došao do stepenica, šćućurio se i nije mogao dalje...[You must be registered and logged in to see this image.]

"Klinac zvan Cico živio je u jednom malom selu i nikome se nije sviđao, jer je bio izuzetno glup! Naročito ga nije voljela učiteljica koju je Cicek dovodio do ludila!
Jednom je Cicina majka došla u školu provjeriti kakav je učenik njen sin.
Učiteljica je sve iskreno ispričala njegovoj mami… ne obraća pažnju na ono što ona priča, ne pamti ništa, ne uči ništa… jednom riječju glup ko stup... I da ona u cijeloj svojoj učiteljskoj karijeri nije srela tako glupog klinca!
Cicekova majka bila je šokirana... toliko da je nedugo kasnije prodala imanje i kuću te se preselila u drugo mjesto!
Dvadesetak godina kasnije, učiteljica se razboljela. Dijagnoza je bila poražavajuća… Njena bolest je bila tako teška, da je morala pod hitno na operaciju, ali kod samo jednog kirurga, jer joj je samo on mogao spasiti život! Nije ni sekunde razmišljala, odlučila je probati.
Operacija je prošla uspješno.
Kada je učiteljica otvorila oči, pred njom je stajao glavni kirurg koji ju je operirao. Bio je to naočiti muškarac, visok, lijepog lica, smješkao se dok ju je promatrao.
Ona mu se htjela zahvaliti i samo što su riječi počele kliziti niz usta… počela se gušiti… Umrla je brzo, a da nije uspjela reći bilo što!
Doktor joj je pokušao spasiti život, ali bilo je kasno… učiteljici nije bilo spasa.
Kada se kirurg okrenuo, video je čistača Cicu koji je isključio strujni kabel sistema za održavanje života da bi usisao pacijentkinjinu sobu…

A što ste vi pomislili da je kirurg bio Cico, je l' da?"

Kventin Tarantino, američki filmski režiser rođen 1963. godine, u detinjstvu je bio opsednut kriminalističkim i horor filmovima. Gledao ih je svakodnevno i pisao filmske scenarije u kojima je bilo mnogo ubistava i još više krvi. Baš kao kasnije u njegovim filmovima. To je zabrinulo Kventinovu majku, pa ga je zamolila da napiše neku priču o njoj.
- U redu, mama - složio se mali Kventin. Od tada joj je svake godine za Dan majki poklanjao pripovetku. Svaka je imala isti kraj: majka je žrtva zločina i umire u najstrašnijim mukama. To je još više zabrinulo gospođu Tarantino. - Ne uzbuđuj se, mama. Treba da znaš da je meni istinski žao kad te loši momci ubiju - objašnjavao je budući režiser.
**** Na prvi pogled, objava nije prijatna za čitanje, ali nam govori o nadahnućima (ako se tako može reći) koja su dovela do stvaranja dela ovog režisera.

Sloba1 (citat):

Kada je Starina Novak iznemogao i morao da se povuče i napusti hajdukovanje, ovako je učio svoga sina Dijete Grujicu :

Slobo, pouka je jako zanimljiva.
Samo.....nesto nema aga i begova da dzadom konje jasu.

Himalajska sol i druge bajke, s fb:

"Himalajsku sol" je popularizirala ezoterika.
Neki je još nazivaju "sol iz Lahorea", no ovdje se radi o čistom zavaravanju potrošača.
Pozivanje na Himalaje (dok je solana u Punjabu) - najvišeg kraja na svijetu (Karakorum masiv) je marketinški uspješno, a ezoterički značajno.
I kao što je njemački sud u svojoj presudi naglasio:
"Prosječni potrošač povezuje Himalaje s idejom planine s najvećom nadmorskom visinom na svijetu. On zamišlja snijegom pokriveni masiv ne znajući da je solana u Punjabu udaljena 200 km i u nizini. Potrošač to ne može znati, tim više što se u tom kontekstu spominje Aleksandar Veliki, Karakorum i Kašmir, konkretno Hindukuš. Jedan dio soli koja se prodaje pod etiketom "Himalajska sol" dolazi iz Poljske."
Popularnosti Himalajske soli je doprinio Peter Ferreiras (pseudonim Peter Druf) u listopadu 2001. svojom knjigom "Voda i sol - Izvori života" u kojoj se ta sol predstavlja kao svemogući lijek za civilizacijske boesti. On to pravda informacijom da ova sol sadrži 84 kemijskih elemenata koliko ih ima u ljudskoj krvi i da sadrži ste "energetske vibracije" kao čovjekov organizam. Sve to u toj knjizi potvrđuje "Institute of Biophysical Research" sa sjedištem u Las Vegasu. Institut koji nikada nije postojao.
Istina je - da je Peter Ferreiras vlasnik firme "Lichtkraft", firme koja je najveći distributor Himalajske soli. Zato je knjigu napisao pod drugim imenom.
Bavarski Državni zavod za zdravstvo i sigurnost hrane je istražio 15 vrsta Himalajske soli i u njima našao samo 10 elemenata.
2006. je Tehničko sveučilište Clausthal u Njemačkoj također istražilo Himalajsku sol.
I oni su našli samo 10 elemenata. Njihov rezime:
"Ova se sol u svojem kemijskom sastavu ne razlikuje nimalo od svih drugih prirodnih kamenih soli. Jedina razlika naspram poznatih kuhinjski soli je da sadrži više nečistoće."
Udruga nezavisnih zdravstvenih savjetnika:
"Himalajsku sol prodavati kao "bogatu mineralima" je naprosto pogrešno usmjeravanje potrošača."
Usprkos svojoj prosječnosti se Himalajska sol prodaje po 20 x višoj cijeni od konvencionalne kuhinjske soli.
Eko-Test i njemačka Zaklada za analizu robe na tržištu to definira najuspješnijom obmanom potrošača.

S fb:

Ovo je navodno istinit događaj i odgovor na testu iz termodinamike na Univerzitetu u Beogradu. Odgovor jednog od studenata je bio toliko “dubok”, da je profesor odlučio da ga podeli sa svojim kolegama preko interneta.

Pitanje: “Da li je pakao egzoterman (predaje toplotu) ili endoterman (absorbuje toplotu)?”

Većina studenata je napisala svoje pretpostavke na osnovu Bojlovog zakona (gasovi se hlade kad se šire i zagrevaju kad se skupljaju) ili neku drugu varijantu… Jedan od studenata je napisao sledeće:

“Prvo moramo znati zapreminu u koju duše ulaze u pakao i izlaze iz njega. Smatram da odmah možemo pretpostaviti, da duša koja jednom uđe u pakao više ne izlazi. Znači, broj duša se povećava. Da bi dobili ideju o tome koliko je u paklu duša, osvrnimo se na različite vere koje danas postoje na svetu. Većina tih vera tvrdi, da onaj ko nije pripadnik baš te određene veroispovesti ide u pakao. Dakle, zaključak je da će sve duše završiti u paklu. Ako tome dodamo odnos nataliteta i mortaliteta, možemo očekivati da broj duša eksponencionalno raste. Dakle, obratimo pažnju na odnos promene zapremine pakla, jer prema Bojlovom zakonu za zadržavanje istog pritiska i toplote zapremina mora rasti proporcionalno sa brojem pristiglih duša. To nam pruža 2 mogućnosti:
1) Ako se zapremina pakla povećava manje od potrebnog prosečnog broja duša koje stignu u pakao, toplota i pritisak pakla će toliko porasti da će pakao eksplodirati.
2) Ako se pakao širi brže od proseka koji mu je potreban da primi sve duše, toplota i pritisak će toliko opasti da će se pakao smrznuti. Koja od mogućnosti je ispravna?

Ako uzmemo u obzir izjavu, koju je kategorički iznela Milica sa četvrte godine, a koja glasi: “Pre će se pakao smrznuti, nego što ću ja sa tobom da spavam” i s obzirom na to da je samnom spavala juče, mora biti ispravna teorija br. 2, dakle pakao je sigurno egzoterman i smrznuo se.
Zaključak ovog izlaganja je, da ako je pakao smrznut, ne prima više duša i preostalo je samo nebo, što je dokaz postojanja Boga, a to objašnjava i zašto je Milica sinoć vikala “Ah moj Bože!”

Ovaj student je jedini dobio 10 poena.

 
 

"07:30 Pravim Snješka Bijelića dok čistim snijeg ispred kuće.
07:45 Kraj kuće prolazi susjeda koja zbog rodne ravnopravnosti protestira zašto postoji samo Snješko Bijelić!?
07:55 Pravim žensku varijantu Snješka Bijelića... Snježana Bijelić.
08:00 Majka s dvoje djece prelazi na drugu stranu i naziva me manijakom zašto Snješko ima grudi... Pokušavam objasniti da je to Snježana... Skidam grudi...
08:15 Susjed iz zgrade pored mi drži predavanje, zbog mrkve, da se ne igram hranom. Čovjek je vegan, dajem mu mrkvu i stavljam narančastu štipaljku... Pita me je li mrkva organska...
08:30 Svećenik me hvali zato što sam očistio ulicu, ali me kudi zato što sam napravio dva gej Snješka Bijelića... Kakav to primjer dajem djeci?!
08:45 Pripadnik romske nacionalnosti skuplja sekundarne sirovine iz kontejnera prekoputa. Dajem mu čašicu rakije. On otpije i zajebava me da sam rasista. Pitam ga zašto? Kaže, zato što su Snješko i Snježana bijeli...
09:00 Komunalni redar mi piše prijavu jer sam Snješko Bijeliće napravio na stazi za slabovidne i slijepe ljude i zato što nisam imao fluorescentini prsluk. Oblačim žuti prsluk. Na pokušaj da i njih podmitim rakijom, pitaju me imam li viski...
09:30 Policija mi prilazi i legitimira me zbog žutih prsluka koji nosim i koje sam navukao i Snješko Bijelićima... Oduzimaju i metle (dekoracija na Bijelićima), jer pozivaju na strah, batinjanje i nasilje... Priveden sam zbog širenja mržnje i nasilja."

E, zato ne čistim snijeg ispred kuće

Orgulje
Evo jedne kratke „muzičke“ zanimljivosti. Sliku sam preuzeo sa neta kao podlogu za ilustraciju teme.
Najveći muzički instrument na svetu su Midmer-Losh orgulje, napravljene 1932. godine za auditorijum Atlantic City Convention Halla. Dizajnirao ih je Emerson Lewis Richards, a nose ime Midmer-Losh of Merrick, po kući koja ih je konstruisala. Orgulje su prvobitno imale dve konzole – jednu sa sedam klavijatura i drugu, pokretnu, s pet klavijatura.
Sastoje se od 1.477 registara i 33.112 cevi debljine od 5 do 19,5 milimetara. Obilazak celih orgulja traje četiri i po sata. Zbog izuzetno složenog mehanizma, nisu obe konzole u upotrebi.
**** Mislim da je objava interesantna i manje poznata javnosti, sem, naravno istinskih poznavaoca instrumenata.[You must be registered and logged in to see this image.]

10 realističnih novogodišnjih odluka:

1. NE krenut u teretanu - jer unutra smrdi i ne sviđa ti se.

2. Manje se viđat s ljudima s kojima se malo viđaš - jer ti se ti ljudi ionak' ne sviđaju i samo si lažeš i gubiš vrijeme, a vrijeme je novac. Nemoj gubit novac na frenda iz osnovne kojeg ne voliš.

3. I dalje pit kavu - jer su ljudi koji se odriču kave zli.

4. I dalje nezdravo jest - nemoj si lagat da ćeš umjesto hamburgera jest voće i prokulice jer je to tužan način života.

5. Radit više stvari koje voliš - ak' voliš ležat u krevetu i gledat serije, onda ležat u krevetu i gledat serije. Kakav aerobic, kakvi tečajevi flaute. Budi normalan i klikni play.

6. Zaboravit strani jezik - onaj koji (ne)znaš još od srednje. Nemoj bit ko ona frendica koja si je obećala: "Obnovit ću znanje češkog." Kaj će ti? Ionak' je sve na engleskom.

7. Više se kretat - ili barem svaki dan 20 minuta aktivno razmišljat o tome.

8. Jest više Nutelle - jer je Nutella.

9. Svaki dan probat jel' imaš telekinezu - možda imaš telekinezu, a ni ne znaš. Kak' ćeš znat ak' ne probaš? Probaj.

10. Pit više rakije - jer je lijepa i fina i jer u gostionici uz rakiju dobiješ čašu vode, a voda je važna za zdravlje.

BAKŠIŠ OD ČASNE SESTRE

Radeći kod jednog privatnika u Zagrebu 1989 Vlaška 81 kao kovinotokar dobio sam bakšiš od časne sestre za urađeni posao.A posao je bio sitnica.Radeći neki posao na stroju nisam ni primjetio da je u radionu ušla časna sestra i otišla u biro kod šefa.Nakon nekoliko minuta zove mene šef da prekinem šta sam radio i da uslužim časnu sestru.Dolazi ona do mene i kazuje šta želi vadeći neke dugačke pletaće igle nekih 30 komada.Želi na te igle na krajevima narezati navoje i staviti matice.To je imalo svrhu za neke ladice.Posao sam brzo napravio.Ona je otišla kod šefa da to plati i vraća se meni vadeći iz torbice onu čuvenu novčanicu ,,TITOVKA,,5000 dinara.Ja gledam u šefa a on mi klima glavom da uzmem i ja se zahvaljujem i uzimam.Mislim da je ta ,,TITOVKA,imala vrijednost današnjih 30 eura.

Sudbina
[You must be registered and logged in to see this image.]
Engleski kralj Edvard II svojevremeno je bio oženjen francuskom princezom Izabelom (ovaj par poznat je svima koji su gledali film “Hrabro srce”), a verovatno je mnogima poznata činjenica da je dotični bio homoseksualac. Kako nije bio nimalo diskretan u svom ljubavisanju sa Hju de Spenserom, kraljica se uvredila, pokupila prnje i otišla u Francusku. Rekla je da se neće vraćati dok uljez ne ode, međutim vratila se, i to s privatnom vojskom. Plemstvo se podelilo na pristalice kraljice i malobrojne pristalice kralja.
Kada je crkva stala na stranu Izabele, njeni ljudi su, nakon što su divljački ubili njegovog ljubavnika, proganjali nesrećnog kralja po čitavoj kraljevini, dok ga najzad nisu saterali u zamak Barkli, gde su ga ubili tako što su mu zabili užarenu šipku u anus.
**** Ovako je skončao Kralj homoseksualac.

Pakiranje za more

Žena: Prvo lijekovi. Dva dana hodočasti po ljekarnama - preparati za i protiv sunčanja (iako ima doma, ipak kupuje jer novo je novo i ziher je ziher).
Lijekovi - za sve vrste bolesti, za prevenciju od proljeva, za proljev, za poslije proljeva, zatvora, otvora, za upalu ušiju, zuba, glave, bubrega, fleke, flasteri, vate, zavoji, znači cijela apoteka. Nešto protiv ugriza zmija. I komaraca naravno. Krpelje da i ne spominjem.
Kozmetički preparati za i protiv suhe kože, masne kože, bijele kože, crvene kože, kaki kože. Za nokte, trepavice, obrve, vrat, laktove, pazuh, strije, kapilare, vene, pete. Za depilaciju, poslije depilacije, između dvije depilacije. Kozmetika za klince, što više to bolje. Ako su mala cijeli kofer, ako su veća, dva. Peglu, uz cjelodnevno premišljanje, a fen bez razmišljanja.
Garderoba. Sve osim bunde jer "bemumater" neće baš snijeg, ali zato jakna za navečer, ako zahladi, vindjakna; što ako grune vjetar. Čizme isto ne trebaju, baš ako rukne oluja s prolomom oblaka i nezapamćenim poplavama u povijesti Mediterana... a valjda neće... kupit ćemo tamo! Znači svima sve ponijeti osim skijaških jakni.
Posteljina. Jer što ako - ne mijenjaju, neredovno mijenjaju, nije mekana, nije udobna, svima znači po jastuk i jastučnica. Ručnici mali, veći, tanji, deblji i oni za plažu svakom po jedan, mada može i po dva jer dok su ovi mokri...
Hrana. Za prije puta, za uz put, za pored puta, za kad stignemo, za kad dok smo tamo, za da imamo prvi dan na plaži. Za sedam dana zamrznute punjene paprike, grah, paprikaš, đuveč, sarmica, nek se nađe i neka juhica. Escajg. Voće i povrće obavezno jer tko zna kakvo je tamo i pošto. Sladoled možemo i tamo kupiti.
Toalet papir u neograničenim količinama za uz put, za pored puta, za kad stignemo, za proljev, za plažu, za kad se budemo vraćali.

Muškarac: osobna i vozačka.
Nakon dva dana na moru - "Pa, jesi li ponjela grickalicu?!"

Sloba1 (citat):

Od kako je došlo novo doba, na hiljade radnika ostalo je bez posla i to onih koji su stručni i majstori svoga zanata. Mi u stvari više i nemamo zamenu za te osobe, za te majstore koji su svoj posao znali u prste a sada su na nekom drugom mestu.

Slobo, točno tako je. Pri nas ne najdeš mojstra, ki bi popravil pipo če teče voda. Vsi se gredo neke velike posle, da bi čim več zaslužili. Zamenjal sem peč za centralno, najnovejšo, plinsko. Še dimnike sem moral zamenjati, sedaj so to zračniki. Pride mojster, naredi vse skupaj in zaračuna 5000 EUR. Po pol leta, ko je bilo najbolj mrzlo, vse skupaj odpove. V najhujšem mrazu smo bili brez gretja in tople vode. Komaj sem priklical tega istega mojstra, ki sem mu plačal za peč. Končno je le prišel in ugotovil, da je elektronika odpovedala. Zamenjal jo, še sreča, da je bilo vse pod garancijo in me ni takrat nič stalo.  Od takrat pa do danes se je peč že 3 krat pokvarila, enkrat spet celotna elektronika (je pač najcenejša roba iz Kitajske), enkrat je odpovedal zunanji senzor temperature  in enkrat termostat. vse to pa ni več pod garancijo in moram vse plačati.

Še najboljša je bila peč na drva.

Kamenko Katić... Sećate se iz vremenske prognoze iz bivše Jugoslavije. Kod Kamenko nisu postojali termini kao što su  - vreli talas iz Afrike, što danas koriste kao izraz.
Evo par reči od njemu.

POSLE prvog nastupa u karijeri, Kamenko je dobio zlata vredan savet. “Preozbiljan si. Nemoj suviše ozbiljno da shvataš to što radiš, opusti se”, rekao mu je tada spiker Dušan Gligorijević.

– Celog života koristio mi je njegov savet. Nikad se nisam smejao, ali nisam bio ni namrgođen, ni ljut. Trudio sam se da vesti saopštavam u dobrom raspoloženju – otkriva tajnu Katić.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Bio je moj najbolji prijatelj. Život je učinio svoje. Godinama se nismo vidjeli. Sreo sam ga slučajno nakon dvadesetak godina. Nasmiješen, otac troje djece. Ali, bio je to susret na brzinu. Bok, kako si, dugo se nismo vidjeli...oprosti, reče i..žurim. Samo sam uspio prozboriti da sam oženjen i imam bolesnog ali prekrasnog sina. Nismo stigli razmijeniti niti brojeve telefona. Obećali smo tek, jedan drugom, vidjet ćemo se.

Često sam mislio na njega, a sreo sam ga nedavno. Opet slučajno.. Pozvao me po imenu. Priznajem, nisam ga prepoznao. Bio je to starac. Prepoznao sam ga samo po glasu. Njegov pogled,...ispričao mije ukratko svoj život i rekao, vidimo se.

U mislima su mi ostala dva sretna dječaka poderanih hlačica i bosih nogu. Tu sam noć suzama ispratio sjećanje na jedno sretno djetinjstvo.

Kako da budem sretan kad su me zagrlili crni mračni oblaci. Kad mi ne daju da ti se približim i udahnem tvoj miris. Kad me Crni kralj ubija pogledom dok te drži za ruku i miluje te po kosi, a u meni su uzburkani osjećaju Kako da nađem put ka tvome srcu i tvojim očima? Da li da krenem mostom ili cestom? ili možda lijevo ili desno? Kuda da krenem? Hoće li me onda tvoje oči primijetiti.

Trebam li pristupiti zabranjenim igrama ili samo čekati svoju priliku? Umoran sam od čekanja.
Hoćeš li mi dopustiti da hodam tvojim putem, ili će me istoga trenutka Crni Kralj pojesti, mene, Bijelog Kralja?

Jedan bogati čovjek zatraži od starog učitelja da mu učitelj kćer odvikne od loših navika...

Učitelj povede djevojku u šetnju po vrtu. Zaustavi se na jednom mjestu i zatraži od djevojke da iščupa malu biljku što je rasla nedaleko od mjesta na kojem su stajali. Djevojka zahvati biljku palcem i kažiprstom i iščupa je iz zemlje. Učitelj zatim zatraži da iščupa malo veću biljku od te. Djevojka malo jače povuče i iščupa i nju.

" A sada iščupaj ovu", reče učitelj, pokazujući na jedan žbun. Djevojka je morala upotrijebiti svu svoju snagu da bi je iščupala, ali joj i to pođe za rukom.

" A sada iščupaj ovu" reče starac, pokazujući na jedno drvo.
Djevojka obuhvati rukama stablo i vuče svom svojom snagom, ali stablo ni da mrdne.

" Pa, ovo je nemoguće", reče djevojka zadihano.

" E, tako ti je i sa lošim navikama", reče joj stari učitelj. " Kada su mlade, lako ih se je riješiti, ali kad se razviju, teško ih je iskorijeniti".


Nije moja priča, ali je autor nepoznat

Otac i sin

Starija žena se kao i svakoga dana prije ovog ukrcala u vlak.
Poslije nekoliko stanica, primijetila je oca i njegova odraslog sina kako se ukrcavaju. Sjeli su preko puta nje.

Uskoro je sin počeo glasno govoriti ocu o oblacima koje vidi i zgradama i drveću kraj kojih vlak prolazi.
Otac je pažljivo slušao i ohrabrujuće klimao glavom.

Nakon izvjesnog vremena, žena se nije mogla suzdržati pa je pitala oca: "Oprostite, ali jeste li razmišljali o tome da ga odvedete kod liječnika?"

Otac je odgovorio: " Upravo se vraćamo od liječnika. Znate, sin mi je bio od rođenja slijep, a ovo je prvi dan od kada vidi".

Nikada ne pretpostavljajte znati nečiju priču.

Autor nepoznat

I ova mi je krasna i poučna

Postojao je vlasnik cirkusa koji je imao 10 slonova. Vodio ih je po svijetu, a oni su izvodili svakakve trikove pred publikom.
Jednoga dana, jedan dječak je pitao vlasnika kako uspijeva kontrolirati slonove, budući da su vezani samo tankim konopcem.
"Ove slonove imam od kada su bili mali. Kada sam im zavezao konopac za nogu, nisu mogli pobjeći, niti ga pokidati. Dakle, kao mali su shvatili da je konopac nepobjediv. Sada su stariji, ali i dalje vjeruju da je konopac jači od njih, pa uopće ni ne pokušavaju pobjeći."

Neki je čovjek živio sam u svojoj kućici na osami. Jedne je noći čitao knjigu kad, usred tišine, u kuću provali lopov sa nožem u ruci...

Grubim je glasom zapovjedio starcu da se ne miče i počeo kopati po ladicama tražeći novac.

Starac je nastavio sa čitanjem, a onda zastao i rekao: "Molim vas, nemojte praviti nered, kutija s novcem je u najdonjoj ladici, uzmite koliko vam treba". Lopov je pokupio novac i udaljavajući se od stola spazio skupocjenu vazu.

"Ta mi je vaza jako draga, ali ako ti se svidjela, poklanjam ti je".
Vidjevši da u sobi nema ništa više što bi bilo vrijedno uzeti, lopov pođe prema izlazu.
Starac ga pozove i reče mu: "Zaboravili ste važnu stvar, niste mi rekli hvala".

Noćni posjetilac, iznenađen tolikom ljubaznošću, zahvali i nestane u tami.

Nekoliko dana kasnije, carske su straže pokucale na starčeva vrata. Vodile su svezanog lopova.
" Ovoga smo lopova uhvatili i ona nam je priznao da je ukrao vašu skupocjenu vazu. Ako je to istina, odmah ćemo ga pogubiti, kako nam nalaže zakon".

"Naravno, vaza mi je dobro poznata, ali ovaj je čovjek nije ukrao. Bio je kod mene prije nekoliko dana i dobro se sjećam da sam mu uz nešto novaca poklonio i tu skupocjenu vazu. Na kraju mi je uljudno zahvalio".

Stražari su bili zbunjeni, ali čovjeka su ipak oslobodili.
On je starcu od srca zahvalio i rekao da nikada neće zaboraviti malu riječ "hvala" koja mu je spasila život.