Kratke priče

Četvoronožni projektanti

Naslov je zanimljiv i na prvi pomisao, malo zastanemo i pitamo se - O čemu je reč ? A... Reč je o životinjskom svetu i građenju svojih gnezda i mesta za život.
Veoma je zanimljivo kako sisari prenose građ. materijal. Jazavac sakuplja lišće i travu i vuče ih idući unazad. To je veoma naporan i opasan posao, jer se šum vučenih grana čuje na daleko. Vredni graditelji obično izgube uz put dosta materijala naročito ako sakupljaju osušenu travu. Trag koji jazavac ostavlja vukući osušenu travu u gnezdo veoma je jasan.
Siva veverica je pravi majstor-projektant. Čovek bi mogao satima da se divi njenoj snalažljivosti i veštini. Pošto odabere pogodan list uzima ga pažljivo ustima, zatim odskakuće do drugog lista. Prvi pažljivo postavi na drugi pa ih onda zajedno hvata. A onda - hop - do trećeg lista... I kad nakupi 6-7 listića brzo odnosi u skrovište na stablu.
Ptice grade gnezda da bi u njima postavljale jaja. Obično spavaju na drugom mestu, na visokim granama, zgradama ili čuče na zemlji. Međutim, nisu ptice jedini pripadnici životinjskog carstva koji grade gnezda. Postoje i sisari koji sa velikom pažnjom takođe grade sebi slična skrovišta.
Gorile na primer odabiraju pogodno mesto na granama i pokrivaju ih lišćem i tankim granama sa lišćem. Tako sebi prave udobnu postelju i svake večeri posao se ponavlja - za svaku noć nova postelja.
Od svih životinja jedini su izuzetak životinje koje žive u Australiji. One se, kao što je poznato razlikuju od svih drugih životinja u svetu. Pripadaju vrsti torbara i pošto im je priroda podarila torbu u kojoj nose mladunce nije im potrebno nikakvo gnez
***** Ovo je malo podsećanje u nekoliko primera, kako pojedine životinjske vrste grade svoja gnezda za život.

Zlatne ruke

Život ljudi u prošlosti nije se mogao zamisliti bez zanatlija. Od najranijih zapisa u ljudskoj istoriji ima pomena o počecima zanatstva. Naseljavanjem Slovena na Balkanskom poluostrvu nastaje novi procvat zanatstva. Zajedno sa razvojem feudalizma dolazi i do naglog razvoja novih zanata. Posebno naglo se razvija zlatarski zanat. Baš tada počinje podela na gradske i seoske zanate. Seoski behu, papučarski, kolarski, kovački, drvodeljski, crepuljski, mutavdžijski. Gradski zanati su bili, zidarski, ciglarski, kamenorezački, obućarski...


Kako je to izgledalo po mestima i regionima, sada će biti reči.
- U našoj zemlji je karakteristična pojava da se u pojedinim krajevima ljudi bave jednim istim zanatom. To najbolje svedoče mesta u kojima ti zanati nisu izumrli. Tako se u Crnoj Travi zanatlije bave isključivo zidanjem kuća i oni su najpoznatiji i najtraženiji zidari u zemlji.
- Pirot sa okolinom oduvek je bio poznat po tkaljama čuvenih pirotskih ćilima a i po odličnim grnčarima. Najpoznatije kovače imala je Kropa u Sloveniji, dok su se najlepše čipke izrađivale u Idriji i na ostrvu Pagu.
- Prizren je valjda najviše sačuvao tradicionalno lepe zanate koji se prenose s oca na sina. Poznato pristanište Kopar pored razvijene industrije motornih vozila i brodogradnje, oživelo je skoro zaboravljeni korparski zanat.
- Beograd je u prošlosti bio grad sa raznovrsnim zanatlijama. Naročito je bio razvijen abadžijski. Majstori su šili odela od sukna nabavljenog u okolini Pirota i Leskovca. U velike zanate ubrajao se i terzijski dok je još u modi bilo varoško narodno odelo. Pred kraj XIX veka sve manje se šiju odela ukrašena vezom, srmom i gajtanima te se i ovaj zanat gubi.
- Sarajevo i njegova Baš-čaršija ostali su prava oaza starih, lepih i vrednih zanata. U njoj su i danas, kao i pre pet vekova kujundžije, terzije... Za Baš-čaršijom ne zaostaju mnogo ni pojedine radionice u Mostaru koje izrađuju ibrike, čibuke i raskošnu metalnu čipku.
******
Setih se sada na kraju ovog zapisa, zanata - Mutavdžija - Izumrli zanat za izradu pokrovaca, vreća i zobnica za konje od kozje dlake...

Sloba1 (citat):

Kafa

Generacije rodjene 60 tih godina pamte one radničke ekskurzije i bratimljenje opština u SFRJ, te odlasci jedni kod drugih u cilju zbližavanja i upoznavanja sa gradom, običajima..Ljudima, prirodnim lepotama..
I..Tako, Mi, sa terena Vojvodine, negde u ovo doba proleća, godine 82-83 ne mogu se setiti sa sigurnošću, idemo u Sarajevo, tj. to je jedna od destinacija u obilasku zemlje u kojoj smo tada živeli i da ne dužim dalje...Stigosmo na Baščaršiju i jedan od radnika poruči kafu..Kafa nikad da stigne, nešto se odužilo...Mi se već malo "vrpoljimo" ali stiže kafa, onako sve posluženo sa velikom ljubavi, uredno..Vidi se da se majstor svojski potrudio da bude sve kako treba i bog zapoveda..
Nije stigao ni pošteno da okrene ledja..Kad jedan od kolega radnika, uze onu šoljicu i popi je u "desetinki" sekunde..Iskapi na "eks" brzinom svetlosti..Ostali slično uradiše i rekoše mu:"Koliko smo dužni" ?
Majstor, gleda zgranuto, začudjeno..Ne može očima da veruje u ono u šta gleda jer sav njegov rad i trud i utkana ljubav ka kuvanju tih kafa, nestala je u jednom trenu kao da ništa nije radio. Čovek je očekivao da se Mi lepo osećamo, da kafu pijemo polako sa merakom...Kad ono, samo je izvrnusmo u usta !!
Reče tužnim glasom: "Ne, ne treba ništa..Ali nemojte više dolaziti" !! Osetio se povredjenim jer nismo ispoštovali tu njegovu ljubav i provedeno vreme u pripremi te kafe.

Cuo sam za ovu pricu i pricali smo je kao vic ispred seoske prodavnice. Nisam znao da je to anegdota.

Kad čovek izgubi sebe

U ove kasne sate, prijatne letnje julske noći, setih se jedne pojave koja i nije retkost današnjice.
Naime, reč je o osobama koje nisu imali "leba da jedu" i "nije imao pas zašta da ih ujede" i onda došli do bogatstva, materijalne nezavisnosti, što bi se reklo "sada imaju" ali ni to nije problem. Problem je što su zaboravili prethodno stanje, i nemaju više taj osećaj, a ispred njih stoji lice, siromah, koje su isto to oni bili, dok nisu "ojačali"....
To me jako nervira, ta zaboravnost i nemaština i potom, postaju neko i nešto i gubljenje osećaja da cene sirotinju.

Konzervativni ali i napredni

Dubrovačka republika je bila veoma napredna država.
Interesantno da je ona bila prva zemlja na svetu koja je uvela karantin 1377. godine, kao meru zaštite od unošenja i širenja zaraznih bolesti, posebno kuge.
S druge strane, manje je poznato da je ovaj grad-država prvi u Evropi ukinuo ropstvo 1416. godine.

Sloba1 (citat):

Dubrovačka republika je bila veoma napredna država.

S druge strane, manje je poznato da je ovaj grad-država prvi u Evropi ukinuo ropstvo 1416. godine.

Državica da, ali ne i grad-država, dosta više od toga... ne navodi se za Dubrovačku republiku da je bila grad-država.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sloba1 (citat):

[You must be registered and logged in to see this link.]
To za kafu i Sarajevo, stvarno se zbilo, da ste samo mogli videti lice vlasnika, koji je to sve lepo spremao, sa užitkom i onda sav njegov trud, iskapio se u sekundi... izvrnusmo kafu, jer smo je "dugo" čekali, a On, se namučio i očekivao da mi meraklijamo...

Cuo sam i 'kontra" pricu- jedan Sarajlija, valjda, vozio kamion kroz Srbiju. Zamorio se i svratio u neki motel na kafu. Sjeo za sank i narucio.
Ukoliko je narucio, utoliko mu sankerka napravila espreso.
Tip je platio i posao napolje ne pogledavsi kafu.
- A vasa kafa? - pitala je zacudjene sankerka.
- Nije mi merak pit, no mi je merak cekat - odgovorio je Sarajlija i otisao.

ovde je bilo kontra, i njemu je merak, ali dok čeka, pa se verovatno iznenadio na brzini donesene kafe, a ovde ovi moji iz Vojvodine, se uzvrpoljili, pa gde je ta kafa više, kolko je kuva, oće li već jednom, i kad je doneo... Ma nije je pošteno ni spustio, a ona se već popi... Te, začuđene oči, taj pogled da je samo bilo videte. Kolko košta... ne, ništa ne treba, ali nemojte više ni dolaziti, reče vidno razočaran i mora da se pitao: Kakvi su to ljudi ?

Max, za to doba, veliki uticaj i značaj imala je Dubrovačka republika, te ne bih ja to tako nazvo u smislu da nije grad država, i minimizirao značaj.

Sloba1 (citat):

Max, za to doba, veliki uticaj i značaj imala je Dubrovačka republika, te ne bih ja to tako nazvo u smislu da nije grad država, i minimizirao značaj.

Ne minimiziram značaj, baš suprotno, nego teritorijalno nije bila grad-država po zemljopisnoj definiciji, na karti je tamnije označeno koji je bio njen teritorij..
Grad-država je npr. Monaco ili Vatikan.

Max Blitz (citat):

Sloba1 (citat):

Max, za to doba, veliki uticaj i značaj imala je Dubrovačka republika, te ne bih ja to tako nazvo u smislu da nije grad država, i minimizirao značaj.

Ne minimiziram značaj, baš suprotno, nego teritorijalno nije bila grad-država po zemljopisnoj definiciji, na karti je tamnije označeno koji je bio njen teritorij..
Grad-država je npr. Monaco ili Vatikan.

Neki ovdje kazu i za Crnu Goru - jedan grad.
Vala, koliko nas ima, skoro da se mozemo svi licno poznavati

Poručnik... u pravu si

Zanimljivosti preko "bare" - prvi deo -

1/ Požar za novine
– Saobraćajna patrola iz Tenesija i policija iz Čatanuge, u SAD-e, organizovali su pred masom novinara, foto-reportera i slučajnih prolaznika uzbudljivu demonstraciju užasne opasnosti koja preti ako se u prtljažniku automobila drži rezervni benzin. Uzeli su sa otpada dva stara automobila, u jedan stavili kantu s benzinom i parkirali ga nasred puta, drugi je uzeo zalet i iz sve snage tresnuo u njega. Nije se dogodilo ništa.
Pri drugom pokušaju automobil – udarač promašio je cilj i lupio u policijska kola. Treći put su upalili sve farove ne bi li izazvali varnicu i opet ništa.
Sasvim obeshrabreni policajci ubacili su tada u prtljažnik automobila s kantom rezervnog goriva zapaljene novine i, pošto je dotle benzin već počeo da isparava, došlo je do kakvog-takvog požara. Foto-aparati su škljocnuli, slike za novine su napravljene i vatrogasci su ugasili požar.
Kada se gomila razišla, kolebljivi automobil s kantom benzina u prtljažniku buknuo je, najzad, sam od sebe i izgoreo.
2/ I to su poruke
– Na ribljoj pijaci u Bostonu: “Usrećite bar jedno tele, jedite danas ribu!”
Plakat u Los Anđelesu poručuje: “Dobrodošli u L.A. Kada budete odlazili, povedite nekog sa sobom!”
Zaposleni u Sakramentu u Kaliforniji dobili su i sledeće uputstvo: “Od sprata do sprata vozite se liftovima, ali samo u zgradama u kojima oni postoje!”
U jednom denverskom salonu za ulepšavanje može da se pročita: “Iza svakog uspešnog čoveka stoji po jedna – tašta!”…
– Sledi nastavak

Jahanje na usisivaču

Čovekom i svemirom, nisam se bavio do sada. Ova zanimljivost, desila se mnogo davno, istinita je...
Među događajima što ih je doživela posada svemirske stanice "Saljut 3" najzanimljiviji je onaj što ga je posle povratka na Zemlju opisao komandant "Sojuza 14" Pavel Popovič.
On je ispričao kako je njegov kolega Jurij Artjuhin, za vreme svog slobodnog vremena jahao u stanici na - usisivaču - ! Naime, radi održavanja čistoće posada je koristila taj aparat za čišćenje što je veoma važno kad znamo kakve sve čestice plivaju u uslovima bestežinskog stanja.
Jednom je Artjuhin zajahao usisivač i uključio ga u rad. U bestežinskom stanju to je bilo više nego dovoljno da kosmonaut poleti zajedno sa usisivačem ! Jer, kosmonaut je ionako plivao u kabini. Motor usisivača možemo ovde uporediti s avionskim motorom. A kosmonautu nisu bila potrebna krila u bestežinskom stanju. I tako, dok je Popovič radio za jednim stolom, Artjuhin se odjednom pojavio iza ugla, jašući na usisivaču.
Onako zatečen, Popovič je i sam gotovo poleteo od neočekivanog prizora - kako je izjavio pri povratku na Zemlju.
*****
Za poznavaoce kosmosa, ovo verovatno nije iznenađenje, ali za nas, obični svet, mislim da jeste...

Zanimljivi svet
- Japanski pauk - kraba, koji živi na obalama, dosta daleko od kopna, je džin među svim ljuskarima. Dužina njegovog tela može dostići i do 3.35 metara.
- Mini moda našla je svoje utočište i kod nekih plemena sunčane Afrike. Mini suknje stigle su i do plemena Soto koje živi u državi Lesoto na teritoriji Afrike. Njihov naziv za mini suknju, u našem prevodu znači: - Svekre, zatvori oči, treba da se sagnem - !
- Opšte je poznato da se jastuci pune guščjim perjem uglavnom, a da bi se napunio jedan jastuk, potrebno je očerupati 18 gusaka.
- U običnom životu srećemo se sa nizom različitih pojmova, a jedan od takvih je pojam reči - krinolina -. Ovaj termin odnosi se na široku žensku suknju koja je bila rastegnuta u obliku zvona, a bila je u modi sredinom 18. veka.
- Lavovi su poznati kao opasne životinje, ali kada se dva čopora lavova sretnu na pojilu, oni se bore rikom. Svaki čopor, za sebe se trudi, da rikanjem nadjača drugi čopor i tako ga otera sa pojila.
- Izvanredne preslice, koje i danas nalazimo u prodaji kao suvenire, vode poreklo iz Kotora. Kotorani kao poznati rezbari izvozili su još 1417. godine dubrovačkim suknarima izrezbarene preslice.
- Od svih vrsta cveća koje se ubere za privremeni ukras u vazama, hrizantema je najotpornija i najduže zadržava svežinu.
- O sapunu je dosta saznanja. O njegovom nastanku od pepela i masti pri žrtvenim običajima starih naroda i sl. Radionica za izradu sapuna nađena je u ruševinama Pompeje, a nađen je i sapun izliven u dugačkim kalupima. Smatra se da je ovaj sapun izliven onog dana kada je stradala Pompeja.
****
Šetnju kroz zanimljivi svet, nastavićemo nekom drugom zgodom...

Ma šta kažeš ! - Prvi deo -
1/ Požar za novine
- Saobraćajna patrola iz Tenesija i policija iz Čatanuge, u SAD-e, organizovali su pred masom novinara, foto-reportera i slučajnih prolaznika uzbudljivu demonstraciju užasne opasnosti koja preti ako se u prtljažniku automobila drži rezervni benzin. Uzeli su sa otpada dva stara automobila, u jedan stavili kantu s benzinom i parkirali ga nasred puta, drugi je uzeo zalet i iz sve snage tresnuo u njega. Nije se dogodilo ništa.
Pri drugom pokušaju automobil - udarač promašio je cilj i lupio u policijska kola. Treći put su upalili sve farove ne bi li izazvali varnicu i opet ništa.
Sasvim obeshrabreni policajci ubacili su tada u prtljažnik automobila s kantom rezervnog goriva zapaljene novine i, pošto je dotle benzin već počeo da isparava, došlo je do kakvog-takvog požara. Foto-aparati su škljocnuli, slike za novine su napravljene i vatrogasci su ugasili požar.
Kada se gomila razišla, kolebljivi automobil s kantom benzina u prtljažniku buknuo je, najzad, sam od sebe i izgoreo.
2/ I to su poruke
- Na ribljoj pijaci u Bostonu: "Usrećite bar jedno tele, jedite danas ribu!"
Plakat u Los Anđelesu poručuje: "Dobrodošli u L.A. Kada budete odlazili, povedite nekog sa sobom!"
Zaposleni u Sakramentu u Kaliforniji dobili su i sledeće uputstvo: "Od sprata do sprata vozite se liftovima, ali samo u zgradama u kojima oni postoje!"
U jednom denverskom salonu za ulepšavanje može da se pročita: "Iza svakog uspešnog čoveka stoji po jedna - tašta!"...
- Sledi nastavak

Ma šta kažeš ! - Drugi deo -
1/ Mamino elektronsko čudo
U autobusu jedna žena žali se drugoj:
- Ove elektronske igre su me poremetile. Ne znam kako da se ponašam prema detetu. Kako ja mogu njemu da kažem: "Sine, obriši nos, nemoj da šmrčeš!", kad je on upravo na ekranu uništio tri galaksije, sedam kosmičkih brodova i dva solarna sistema?
2/ Čuješ li me?
"Pilot kontrolnom tornju ! Pilot kontrolnom tornju ! Spuštam se, molim vas uputstva za sletanje !"
"Kontrolni toranj pilotu. Kontrolni toranj pilotu. Zašto se toliko derete ?"
"Pilot kontrolnom tornju, ! Pilot kontrolnom tornju ! Nemam radio !"
3/ Bikini na naučnoj bazi
Žene su često u nedoumici kako da izaberu bikini, koji im najbolje pristaje. One koje žive u Njujorku više neće lupati glavu. U kompjuter se ubace mere i za jedan sat žena će dobiti obaveštenje koji kostim da kupi. Čitavo to zadovoljstvo, uključujući i bikini, koštaće je oko 40 dolara.
Ko želi da ima bikini na naučnoj bazi, nek izvoli !
****
E, sada je kraj, ovih kratkih zanimljivosti...

Stanje duha
Velika i široka tema, koja se može sagledavati iz raznih uglova, situacija, te iznositi zaključke ovakve i onakve.
Odgovornost za stanje duha nosimo sami mi. Mi smo ti, koji svojim radnjama i postupcima, činimo kako ćemo se osećati. Samo mi, i niko više. Izgovori, tipa, ovo-ono... Pa znaš, nisam ja kriv... Svi se lepe za mene... Sve nešto negativno, pa me tereti i čini nervoznim !
Sve ovo skupa, pa onda stanje u društvu... itd... itd.
Sve ovo liči, na gomilu izgovora i pokušaj pravdanja, naše nemoći, da se izdignemo iznad toga, povučemo crtu, od sebe odbacimo, sve ono što nam ne prija i tako učinimo da se bolje osećamo. Što je još zanimljivo, ljudi koji su materijalno siromašni, mogu dovesti većinu sveta u zabludu, jer kao, nemaju vremena za kulturno uzdizanje, čitanje knjiga, lično usavršavanje, a ovi bogati, su i bogati duhom!
U ovo poslednje, ne bih se mogao zakunuti, jer znam pojedince, koji ne žive dobro, a imaju bogat duh, znaju da se izražavaju i poseduju zavidan stepen znanja. Ovih dana, često prolazim, pored jednog štanda gde se prodaju knjige i to po ceni bagatelnoj. Nije to neki moderan štand, već onako malo improvizovano, u nekim kutijama knjige i cene onako na kartonu ispisane "ručno" bez neke estetike. Većinom, zastaje običan svet, kako bih ja rekao "bez odela i kravate", čak šta više i oskudno obučen, i gleda, bira...
Taj običan svet, više radi na stanju svog duha, lične ispunjenosti duše, nego oni koji imaju daleko više od ovog sloja ljudi, ali verovatno misle, da snagom materijale, mogu to nadoknaditi... Čisto sumnjam, i čak sam ubeđen, da iza toga bogatstva i blještavila, žive duboko nezadovoljne osobe, ali to vešto prikrivaju ili se isplaču u svom kutku samoće...
Taj kutak samoće, je kutak, koji ih podseća da nije sve u imovnom stanju i tada im je jedinstvena prilika da obogate svoj duh.

Šanse

Život kratak... Šansi za uspeh sve manje, na kašikicu... Teško je prigrabiti jer i šansa postaje privilegija, a rezervisana za uski i podobni sloj društva.

O ovome sigurno niste razmišljali, i možda se čudite, o čemu sad ja ovo pišem i šta hoću da kažem. Zapravo sve je vrlo prosto. Ono što treba biti svima dostupno, nije ili je svedeno na mrvice. Pa i za te mrvice, za čas skupi se jato golubova, i dok trepneš, više ih nema...
Da li treba da primenjujemo zakone koji vladaju u prirodi, da ne kažem, među "životinjskim" svetom i borimo se oko plena i mrvica, oličenih u tim skromnim šansama. Već mi je muka, od priča, tipa društvo jednakih šansi... Pa, pravičnost... pa svi na istu crtu pa ko ume bolje i brže... itd, itd...
Što je najtužnije, godine idu brzo, lete a "novih" prilika da pojedinac nešto učini sa sobom i svojim životom, gotovo da nema i prinuđen je da trpi sve i svakog, zarad ličnog opstanka, zadovoljavajući se tim istim mrvicama, koje znače život golubovima recimo. Da svi možemo, tako živeti, i biti na tim mrvica, možda i to neko priželjkuje, jer ljudski um, čudna je biljka i na sve moramo računati.
Radujemo se skorom povećanju minimalne cene rada !! To nema nigde, samo ovde, da smo u situaciji, da se radujemo minimalnoj ceni rada, umesto da živimo normalno i tu kategoriju izbacimo iz upotrebe, jer minimalna cena rada gotovo sam ubeđen ne postoji kao kategorija u razvijenim ekonomijama.


Već sam počeo blago da se nerviram, te ću malo zakočiti, i popiti čašu vode, udahnuti duboko i misli usmeriti, na nešto drugo, lepše i smislenije. Ušli smo u drugu polovinu godine, ali lično ne vidim, neki nagoveštaj pomaka na bolje ili sam ja slep kod očiju... Daj bože da sam samo ja slep i vidim tako, ali čisto sumnjam, da sam usamljen u tom gledištu.

Minimalna cijena rada i te kako postoji u razvijenim zemljama.
Pogresbo je razmisljati ili ocekivati od drzave ( niti je to obaveza drzave) da osigura radna mjesta ili visinu licnog dohodka.Visinu LD odredjuje trziste rada.Kao sto i cijenu robe odredjuje trziste- osim u korumpiranim sistemima gdje je dozvoljen monopol.
Drzava je duzna da se bori protiv monopola.
To je vec druga prica

Evo jedna interesantna prica, nova, pre par minuta cuo sam je od oca.Razgovarali smo telefonom, roditelji ljeto tradicionalno provode u starom kraju.Tek su se vratili iz Banje Koviljace gdje redovno provode 20 ak dana u zadnjih 15 ak godina.Prica ima veze sa vojskom i o susretu dva prijatelja iz JNA 62 godine od njenog sluzenja.
Sjedjeli smo u basti hotela i uzivali u predivnoj veceri.Prilazi nam bracni par nasih godina i ljubazno zamolise da nam se prikljuce.
Samo izvolite, drustvo ce nam prijati, kafu je ljepse piti a i ova moja mi ne cangriza u drustvu, stalno mi prigovara da pazim na hranu odgovori im otac.
Razlog sto sam izabrao vas sto, a vidite da ima par slobodnih je sto se poznajemo.
Otac ga zacudjeno pogleda i rece " pricaj".
Nisi se mnogo promijenio, nazva ga ovaj po imenu.
Zajedno smo sluzili 1954 Pontonsku Inzinjeriju u Skoplju u kasarni Djordje Petrov, zajendno smo i bili na strazi, da li se sjecas jednog dogadjaja kada si bio razvodnik straze, dogadjaj je bio tako upecatljiv da ga sigurno nisi zaboravio.
Ja ga pogleda i sjetih se u magnevanju, tacno sam znao na sta misli- rece mi otac.
Ti si onaj sto je pucao na strazi.
Jesam, pucao sam iz straha, odgovori mu novi- stari prijatelj
Sada se ovaj zacudio, otac mu je zapamtio takodje ime i prezime, odakle je(Valjevo), cak i to da je u vojsci potkivao konje.
Ostali su u prijatnom razgovoru do duboko u noc i druzenje nastavili tokom boravka u banji.
Sada se moji spremaju da ih posjete u Valjevu i onda zajedno odlaze u Sokobanju.

Lepa priča i igrom slučaja sreli se. Što se tiče minimalne cene rada, ona je zaštitni mehanizam koji država aminuje pošto se prethodno dogovore gazde i sindikati radnika. Ako nema dogovora, onda Vlada Srbije seče i donosi cifru. Tom cenom država štiti najsiromašniji sloj društva, tako što će cena biti nešto veća nego ranije, tj. sada je oko 21-22 hiljade na mesečnom nivou. Šuška se da će sa sadašnje 121 biti 130 d... Naša vlast, tj. Ministar Vulin, tvrdi da u razvijenim ekonomijama ne postoji ta vrednost i određenost koja se zove minimalna cena rada, već to postoji ovde kod nas i u drugim zemljama, gde ekonomije nisu dovoljno razvijene.

Romanička umetnost

Ovde je reč, o isključivo crkvenoj umetnosti. Posle X veka zapadna crkva postaje sve bogatija i moćnija. Ona vlada i upravlja celokupnim ljudskim stvaralaštvom i delatnostima pa zato u tom periodu nema slobodne umetnosti u pravom smislu reči. Postoji samo ona umetnost koja služi za gradnju i ukrašavanje crkvenih građevina i ona koja služi crkvi i njenim potrebama.

Katedrala u Pizi...

Prvo značajno delo romaničke arhitekture u Italiji je katedrala u Pizi. Gradio ju je Grk Busketos 1063. godine, a završena je konačno, tek u XIII veku. Pored glavne katedralne crkve, koja je petobrodna u unutrašnjosti, u romaničkom stilu podignuta je krstionica kružnog oblika i toranj, čuveni krivi toranj u Pizi (nagnut na jednu stranu zbog nestabilnog tla). To je karakterističan sklop romaničkih građevina sa svim elementima umetnosti ramanike. Krivi toranj ima šest spratova sa kolonadama i završni sprat sa sistemom romaničkih lukova. Stubovi su dominantna arhitektonska dekoracija sve tri građevine, kao i stubovi sa polukružnim lukovima (u prizemlju)...

Zidne slike...

Romaničke katedrale su zbog ogromne širine imale veliki problem u rasvetljavanju unutrašnjeg prostora. Taj problem rešen je tek u vreme gotike. U tako mračnim romaničkim crkvama zidno slikarstvo nije moglo doći do naročitog izražaja. Naravno, ono nije zapostavljeno i gotovo da nije bilo niti jedne značajnije crkve koja nije bila oslikana. Slike su bile raspoređene po zidovima i svodovima po donekle utvrđenim ikonografskim pravilima preuzetim sa Istoka. Slikari, mahom nepoznati, sve više se udaljavaju od realizma antičkog slikarstva i približavaju novim, šablonski utvrđenim pravilima koje je crkva propisivala.

*****
Ovo je samo kratak osvrt na romaničku umetnost, gde treba još istaći novu pojavu u slikarstvu a to je - Vitraž - slikanje na prozorskim staklima, odnosno umetanje raznobojnih komadića stakla u olovne okvire i formiranje čitavih kompozicija...

Nepal...

Za ovu zemlju, gde je glavno zanimanje poljoprivreda, i gde se gaje pirinač, kukuruz, krompir, aromatično i lekovito bilje... Postoji dolina Katmandua, koja predstavlja ekonomsko i političko središte Nepala, a nastala je ovako...

Prema jednoj legendi dolina Katmandua je nekada bila veliko jezero prepuno otrovnih zmija. Lutajući zemljom, tu je stigao Mandžušri, jedno od kineskih božanstava. Da bi dobio snagu i isušio jezero, on je tri dana i tri noći proveo u molitvi i na kraju je kao žrtvu lokalnom bogu prineo sto hiljada cvetova. Molitva mu je uslišena. Dobio je snagu, mačem je presekao stenu i napravio otvor kroz koji je otekla jezerska voda sa zmijama. To mesto danas se smatra svetim.
Kad se popne na jedan od brežuljaka izvan glavnog grada, vidi se čitava dolina. U daljini su Himalaji koji kao da stražare i čuvaju ovaj kraj od moderne civilizacije. Prekrasna priroda i pitoma dolina u njoj kao da su uticali i na ljude. Priča se da ljudi iz ovog kraja imaju blagu narav i da su dobrodušni, pa neki ovu dolinu nazivaju i "Dolinom osmeha"...

****
Jedna od retkih zemalja koja se nije menjala i gde se može osetiti duh prošlosti...

Na dobrom si putu, Slobo!
Taj narod ne zna ni da treba podici glas na nestasnu djecu, a kamoli upotrijebiti prut ili bilo koji oblik nasilja. Molim te, nastavi!

Hvala, što vam se sviđaju ove kratke priče sa raznih strana sveta. Nastojim da budu kratke i zanimljive bez mnogo brojki i opterećenja time... Zaista to je retkost da jedna zemlja sačuva se od moderne civilizacije i da se ne zagađuje npr... i da je sve netaknuto kao u prošlosti.

Malo razonode

Kratke razonode
A, može i rubrika: Da li ste znali ? Evo nekoliko zanimljivosti širom sveta.

- Jezero koje nestaje...
U francuskoj pokrajini Kamargiji postoji jedan prirodni fenomen. To je jezero Fangasije, koje tokom leta potpuno presuši i tada predstavlja izvanredan prizor, jer njegovo dno prekriva debeo sloj soli, čiji kristali svetlucaju na suncu.

- Prvi oblakoder...
Prvi čovek koji je rešio problem lifta bio je Eliš G. Otis u 1850. godini. Ovo je ohrabrilo građevinare u Americi, tako da je 1885. godine sagrađen i prvi oblakoder u svetu i to u Čikagu.

- Prva anestezija...
30.09.1846. godine u Bostonu je prvi put u istoriji savremene medicine upotrebljena anestezija. Bostonski zubar Vilijam Tomas Grin Morton je izvadio zub pacijentu posle davanja anestezije
.
- Prvi telegram
01.09.1794. godine prvi telegram u istoriji javio je iz Lila u Pariz da je general Žurdan prisilio Austrijance da na svojim uporištima Kon-de-Sir-Leskou i Landresiju istaknu bele zastave. Telegram je prenet semaforskim znacima.

- Veverice i šume
Veverice nemaju razvijenu memoriju pamćenja. Po tvrđenju naučnika, one stalno zaboravljaju gde su sakrile deo svoga plena, pa je tako njihova slaba memorija važan faktor u razmnožavanju šuma...

****
Ovo su bile te, male i kratke zanimljivosti, pa se nadam da ste se malo razonodili...

Sloba1 (citat):

Hvala, što vam se sviđaju ove kratke priče sa raznih strana sveta. Nastojim da budu kratke i zanimljive bez mnogo brojki i opterećenja time... Zaista to je retkost da jedna zemlja sačuva se od moderne civilizacije i da se ne zagađuje npr... i da je sve netaknuto kao u prošlosti.

Nadam se da ce tako i ostati, ali 'zvijer' ne miruje i ima jos vremena.
Isa a.s. (Isus) je oprao noge svojim ahbabima (apostolima) i rekao: "Najpoznizniji medju vama ce biti najuzviseniji".
Sujeta je sejtanska rabota.

Nepriznati rekord

Džordž Ratlidž, koji je preko trideset godina proveo kao nosač na londonskoj pijaci Kovent Garden, uspeo je da ponese na glavi 18 korpi za voće, naslaganih jedna na drugu.
On smatra da je time postavio svetski rekord. Međutim, njegov podvig neće moći da uđe u Ginisovu knjigu, jer dosad još nije registrovan rekord u nošenju korpi za voće. Ratlidž će morati da podnese zahtev, pa će organizacija koja izdaje knjigu ispitati da li još neko polaže pravo na rekord ove vrste...


**** Ne znam, šta je kasnije bilo, i da li je uspeo u svojoj nameri, obzirom da se događaj zbio mnogo davno...

Kako se prijavljuje za Ginisovu knjigu rekorda? Zna li neko?

Ja stvarno ne znam, nisam o tome razmišljao.

Zanimljivosti od pre 35 godina - I -

Opštinska uprava švajcarskog mesta Le Žea, poznatog centra za zimske sportove, odlučila je da popularizaciji i razvoju skijanja doprinese time što će organizovati - Kup pingvina - takmičenje za decu do 12 godina.
Cilj je da takmičenje postane međunarodnog karaktera, jer će se na njemu okupiti mališani iz Austrije, Švajcarske, Italije i Francuske.

Šator kao kišobran - II -

- Penzioner Džek Smit iz Jorkšira izumeo je šator za koji smatra da će označiti revoluciju u kampovanju. Jedna od glavnih prednosti mu je što se lako i brzo postavlja - na istom principu na kojem se otvara kišobran. Od vrha aluminijumskog stuba polazi šest ručica, koje se podižu i obaraju kao žice na kišobranu. Preko ručice je prebačeno šatorsko platno, dovoljno jako da izdrži vetar i da ne propušta kišu.
Ovaj pronalazak je izazvao veliko interesovanje na izložbi opreme za kampovanje održanoj u Londonu. Smit, koji ima 73 godine, kaže da novi šator nije rezultat trenutnog pronalazačkog nadahnuća, već plod iskustva dugog preko pola veka.

Davna istorija - Povelja i Bitka -

- Povelja Kulina Bana Dubrovčanima

1/ " Ja bosanski ban Kulin kunem se tebi, kneže Krvašu, i svim dubrovačkim građanima da ću vam od sada pa do veka biti prijatelj i da ću, dok sam živ, čuvati s vama pravo prijateljstvo i pravu veru. Svi Dubrovčani koji budu išli po mojoj zemlji trgujući moći će se kretati kud koji hoće. Čuvaću ih pravom verom ne nanoseći im nikakvo zlo. Ako neko hoće, može mi od svoje volje dati poklon. A od mojih časnika da im ne bude sile. I dok budu kod mene, davaću im pomoć i savet kao i sebi samome, koliko mogu, bez ikakve rđave pomisli."


2/ Krbavska bitka
Jedan od najvećih pljačkaških pohoda Turci su preduzeli 1493. godine. Vraćajući se iz slovenačkih zemalja, pljačkali su Hrvatsku. Hrvatski ban Derenčin hteo je da ih u povratku razbije. Sakupio je hrvatske odrede pešadije i konjice, kojima se pridružio veliki broj slabo naoružanih seljaka.
Turke je dočekao na Krbavskom polju, kod Udbine. Kada je došlo do bitke, hrvatske snage su u prvi mah potisnule Turke. Međutim, jedan deo Turaka bio je sakriven u šumi, i on je s leđa udario na hrvatske snage. Uprkos žestokom otporu, hrvatske čete bile su razbijene.
Uhvatiše Derenčin-bana, i još mnoge druge. Okovaše ih i poslaše sultanu. Turski ratnici, toliko blaga zadobiše, da to niko neće umeti da izbroji ni da kaže...

***** Sve ovo beše mnogo davno, pa mi se učinilo zanimljivim da se objavi...

Evo jos jedne povelje iz davnih dana, tacnije iz 1323 godine.Dobio sam je od prijatelja istoricara, novinara i publiciste.Uokvirio sam je.[You must be registered and logged in to see this image.]

Super, Milutins, volim ove istorijske stvari, pa ću sada sa uživanjem pročitati.

Da dam malo pojasnjenja oko ove povelje.
2005 sam osnovao zavicajno udruzenje.Bio je to veliki posao, od izrade nekakve maticne liste iseljenika sa prostora Trebave, preko izrade osnivackog statuta, radnih akata, prikupljanje istorijskih materijala, clanskih karata i sl
Zamolio sam prijatelja istoricara, rekao sam mu : treba mi " krstenica" udruzenja.
I tako mi je on poklonio kopiju povelje koju je dobio Grgur ( Djordje) Stjepanovic od brace Stjepana i Vladislava godine 1323- pomenuta dvojica su bili gospodari od Save do mora, od Cetine do Drine.
Znaci poklonio im je zemlju koja pripada mom kraju, veci deo Trebave, tj desnu obalu Bosne i jedan deo s druge strane rijeke Bosne( lijeva obala), selo Jakesh.

Muškarac je došao kući s posla i pronašao svoje troje djece u dvorištu, još u pidžamama, sva blatnjava, a prazne kutije hrane i omota čokolade bile su razbacane po cijelom travnjaku.
Vrata ženinog auta su bila otvorena, ulazna vrata kuće također, a nigdje nije bilo ni njihovog psa.
Ušavši u kuću pronašao je još veći nered. Lampa je bila srušena, a tepih zgužvan pored jednog zida. Televizor je radio na najglasnije u dnevnoj sobi, a soba je bila zatrpana raznim igračkama.
U kuhinji je sudoper bio krcat prljavim suđem, hrana je bila razbacana po stolu i podu, vrata frižidera su bila otvorena, na podu je bilo razbijenog stakla, u sredini kuhinje nalazila se mala hrpa pijeska.
Brzo je krenuo na kat preskačući preko hrpa igračaka i odjeće. Tražio je ženu sav zabrinut; možda je bolesna ili joj se nešto dogodilo. Iz kupaonice je tekao mali potočić. Zavirio je unutra i vidio hrpe mokrih ručnika, voda je tekla iz umivaonika, a u kadi je bila prljava voda prepuna pjene.
Metri toaletnog papira bili su razvučeni cijelom kupaonicom. Požurio je u spavaću sobu i tamo je našao ženu u pidžami kako čita knjigu.
Pogledala ga je, nasmijala mu se i pitala ga kako mu je bilo na poslu.
Gledajući je u nevjerici pitao ju je: "Šta se ovdje dogodilo danas?"
Ona se opet nasmijala i rekla: "Znaš ono kad svaki dan dođeš živčan sa posla i izdereš se na mene i pitaš me - "Od čega si umorna, što li si to ti radila po cijeli dan?
"E pa danas to nisam radila!" kaže ona i nastavi čitati.


(Da ne spominjemo žene koje uz sve rade i puno radno vrijeme u poduzeću.
Ali - kod mlađih parova je primjetno da nije više sve ovako.)

Hvala Milutins na pojašnjenju i više detalja oko povelje.

Maks, baš je interesantna priča, kako li se suprug iznenadio kad je video sav taj krš i lom, i odma poleteo da pita šta se desilo, ali dočekao ga je osmeh supruge

Rađanje ljubavi

Na drvenim klupicama, sa mračkom noći, rađale se ljubavi, velike i male… Ima ih još, “drže” se, iako zub vremena čini svoje ali nema tu moć, da izbriše urezana sećanja, misli i uspomene na lepotu trenutaka, jedne mladosti i ljubavi…
Boje noći sa svojim čarobnim mirisima, prosto svetlucaju nad tim klupicama i mladima, dok se rađaju ljubavi… Velike i male… Čvrsto ušuškani zagrljajem, stopljeni jedno u drugo, osećaju kako srca kucaju i plešu po duši. Pod tim prijatnim okriljem mraka, pravila nikakva ne važe, niti ih sputavaju, da se vole, maze i paze. Rađaju se ljubavi uz prijatnu toplinu duša, uz neizbežan poljubac… Do mnoštva lepih, slatkih dodira usana.
To su trenuci kada se uz šapat reči, voli, zaljubljuje i gde “ćutanje” nije smetnja, već govori više od svake izgovorene reči ili rečenica. Tu prijatnu ćutnju, zamenjuju njihove misli, postupci, poljupci, dodiri tela… Prsti u kosi.
*****
… Sledi, kratak rastanak od tih drvenih klupica, odlazak iz svetlucavih noći, ka svojim kućama, onako zagrljeni u jedno telo, u jednu dušu… Pa do narednog viđenja.

Šta kažu - Šta rade

Sa prostora bivše Jugoslavije, sa radnjom od pre nešto više od 4 decenije, izdvojio bih ove tri zanimljivosti.

1/ Viski i voda
Na jednoj večeri s beogradskim novinarima, britanski ambasador gospodin D. L. L. Stjuart rekao je nešto što je prisutne naročito zainteresovalo ;
- Glavni prihod Engleskoj donose turizam, automobilska industrija i - viski. Turizmu ne smeta ni magla, automobili uživaju dobar glas, ali s viskijem nije lako. Da bi se napravio dobar viski, vrlo je važna voda. Kažu da je najbolja ona koja prolazi preko granita a ispod treseta. Ali takvu vodu je vrlo teško naći. Nađite takvu vodu i svi ćemo postati milioneri !

2/ Skromnost
Niko nije ni dosad verovao da će mladi pevač i kompozitor Boris Bizetić umreti od skromnosti, a sada to postaje izvesno. Za osmi mart Boris obećava ženama neobičan poklon - album s pločama i knjigu o sebi koja će predstavljati kako kaže, "generalnu reviziju mog života".
- Inače, taj generalni revizor sa bogatom i burnom biografijom, ima dvadeset godina, pa će tako u knjigu verovatno morati da uđe i ono što je doskora radio na pesku...

3/ Izraz nedelje
Mada je svoju misao mogao izraziti na više načina, u pustoj želji da bude što učeniji (i nerazumljiviji), jedan govornik onomad je izjavio da bi ;
... aspekte na određeni problem trebalo multiplicitno prestabilirati !
Šta li je pesnik, time hteo da reče ?

**** Meni se učinilo ovo zanimljivim, nadam se i vama.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Gdje ću s tobom sada?
-Vozi me Rabiji u Travnik! – rekla je majka svom bratu, a mom dajdži.
-A, ako te Rabija ne primi?
– Primiće me neko već. Zemlja, nebo, voda… – promrljala je majka Hiba.
U rukama je držala mali zamotuljak od 1700 grama. Bila je to prijevremeno rođena djevojčica, proizvod zabranjene i nasilno prekinute ljubavi – dijete koje je prije imena unesenog u rodni list, u roditeljskoj kući svoje majke i u komšiluku dobilo pred-ime. Zvalo se xxx.
Ta moja majka… bila je to izrazito lijepa žena. Skojevka.Vrijedna i inteligentna. Poslije drugog svjetskog rata se zaposlila i radila kao knjigovođa u jednoj firmi. Tu je upoznala zgodnog i mladog Čovjeka.
Ne znam kad i kako je taj Čovjek postao majčina velika ljubav. Ta neka… zabranjena ljubav.
Bio je katolik, vjernik, a ona… moja majka, muslimanka iz kuće u kojoj je nana redovno obavljala svih pet vakata namaza.
I kako obično biva, brzo se pročulo za to neko njihovo vodanje, hodanje i sakrivanje. U obje porodice se svijet okrenuo naopačke.
Njega, tog Čovjeka su zaključavali u kuću, nisu mu dali da iziđe napolje. A, po Hibi su pljuštali šamari i pogrde razne.
Nije moja majka tada, u tim previranjima i mukama svojim bila odmah svjesna da oni ne šamaraju samo nju… nego i mene. Mene u njoj.
I eto… taj Čovjek je popustio pritisku svoje porodice. Povukao se i ostavio moju trudnu majku na milost i nemilost njenog oca, braće, surove i konzervativne sredine u kojoj je živjela.
Stezala se, utezala, skakala… pomjerala ormare, moleći Boga da je oslobodi bremena njenog.
Ali, Bog k’o Bog… on tjera po svom.
Bog nije dozvolio da pobaci, nego da rodi sedmanče od 1700 grama za koje niko živ nije mogao povjerovati da će preživjeti.
Iz kuće je bila izbačena čim se stomak počeo ukazivati, s posla je uklonjena kao nepodobna jer nosi vanbračno dijete – dijete koje je nastalo kao plod ljubavi koju je dragi Bog dozvolio, ali ljudi koji su se poigravali Boga, preuzimajući njegovu ulogu… eto, nisu.
A, Čovjek, taj neki Čovjek, tamnoput, visok, na motoru… u kožnoj jakni…svojim postupkom i odlukom dopustio je da na ovaj svijet dođem, tako… kako uglavnom ne dolaze djeca nastala u ljubavi.
Porodilište u Zenici se početkom 50-tih godina, nalazilo na mjestu današnje Muzičke škole. Moja majka je sama, svojom nogom kročila i otvorila vrata porodilišta, te legla na sto za porađanje.
Hladan i gladan je bio taj decembar 1952. godine. Bebama se kuhala voda od graha i tako su ih dohranjivali ako dojilje nisu imale dovoljno mlijeka.
A, ona… ta moja majka, ona nije imala ništa.
Ni mlijeka, ni novaca, ni okruženje… a ni roditelji nisu htjeli da čuju za nju. Nikoga, pa ni tog Čovjeka s kojim me začela nije imala na svojoj strani.
Postojala je samo jedna njena prijateljica Rabija, udata u Travnik koja joj nije okrenula ledja. I brat koji se tog decembarskog dana sažalio nad porođenom i odbačenom sestrom koja izgubljeno i bespomoćno stajaše, potpuno sama sa zamotuljkom u rukama ispred zeničkog porodilišta, ne znajući na koju stranu da krene.
– Primila nas je majčina prijateljica Rabija… nju tek porođenu, a mene poluživu, prijevremenu… sa tačno 1700 grama težine.
Tako nas je obje spasila od sigurne smrti. I smještaja… onog koji se mojoj promzrloj majci tog dana vrzmao po glavi: u zemlji, u vodi, na nebu ili bilo gdje…
Kad mi je bilo dvije godine, nana i dedo su se smilovali svojoj kćerki i njenoj preživjeloj “kopilici”. Primili su nas ponovo u svoju kuću.
Majka je ubrzo imala posao i redovnu platu opet… ali u kući… u kući nije imala pravo glasa. Služila je danonoćno. Ujutro je ustajala prije svih da naloži vatru, pripremi i postavi doručak svima. Tek kad bi sve njih podmirila trčala bi na posao.
U porodici su se teške sudbine nizale poslije toga, nana je umrla mlada, dajdža je ostao bez nogu, a drugi je postao golootočki zatočenik. Sve je to ona sama iznijela na svojim plećima… šuteći, radeći i ne pokazujući ni tugu, ni bijes, ni bol, ni radost.
Sve svoje emocije zaledila je onog hladnog decembarskog dana i nikada, ama baš nikada ništa o sebi nije rekla i ispričala.
I nikada, ama baš nikada u svom životu nije imala novu ljubav.
Moja majka je sve u sebi i oko sebe ogradila nevidljivim, neprobojnim i ledenim zidom.
Tog Čovjeka, a mog oca nikada nije spomenula.
A, ja… ja sam oduvijek znala da on postoji.
I da mi fali. Nisam znala kako mi fali, ali njegova neprisutnost bilo je nešto najprisutnije u cijelom mom odrastanju.
Majka me dotjerivala i sve što je imala ulagala je u mene. Ponekad sam joj služila kao prkosni, a pokazni materijal prema toj učmaloj i ograničenoj svjetini naše kasabe.
Sjećam se, kako me jednom, tako dotjeranu i začešljanu vodila za ruku i kako nam je na cesti prišao neki nepoznati čovjek.
Nastalo je koškanje izmedju njih. On me vukao na jednu, a ona na drugu stranu. Riječi se ne sjećam. Samo tog koškanja i povlačenja.
Nisam znala ko je čovjek koji nam je iznenada prišao. Znala sam samo da sam se nečega jako uplašila.
Onda sam krenula u školu. Jednog dana, ispred škole, ugledala sam onog istog čovjeka koji nas je onomad zaustavio na cesti. Gledao me, ali mi nije prilazio. I ja sam njega gledala.
I tako…godinama se taj čovjek pojavljivao ispred mene, gledao me kratko i nestajao brzo.
Znala sam da on ima značenje u mom životu i znala sam da njega i to nase bezriječno gledanje kod kuće nipošto ne smijem spominjati. Nikome! Pa, ni majci.
Prećutno smo se on i ja tako posmatrali sve do moje mature. Sjećam se kako bih prolazila ulicom, hodajući u svojim prvim štiklama i mini suknjama, silazeći niz Đurino brdo… osjećajući njegov pogled na svojim leđima.
I zaista, kad god bih se okrenula, na ćosku ulice ugledala bih istog Čovjeka, visokog, tamnoputog… već prosijedog, jako mračnog izraza lica… kako stoji i gleda za mnom poput tamnog oblaka.
Nekada bih ga pogledala pomno i ozbiljno. Tada sam već i sama mogla zaključiti da od tog Čovjeka imam oči, nos, usne i prezime.
I nista više!
Onda sam otišla u Sarajevo da studiram. Čovjeka nije bilo na sarajevskim sokacima. Ni sjene njegove, ni pogleda u leđa…
Spominjati se, svakako, nikada nije smio, a ja sam se s godinama navikla i da ne mislim na njega. Rijetko bi mi, kao studentici, onaj pogled sa druge strane ceste prošao kroz glavu.
Neki novi pogledi i neke druge oči postale su prioritet u mom zivotu.
Majka je jednom s dajdžom došla u Sarajevo da me posjeti i da mi nešto donesu. Bio je petak i krenula sam s njima do Zenice, preko vikenda. Negdje na pola puta, u autu, majka je progovorila glasom koji nije bio njen. Hrapavo, hladno i grubo je procijedila:
– Umro ti je otac.
– Kad? – upitah, prvi put čuvši riječ “otac” iz njenih usta.
– Nedavno.
– Od čega? Kako?
– Ciroza jetre.
– Da sam znala… – zaustih tiho.
– Šta? Šta da si znala? – reče majka prijetećim glasom.
Preskočih taj prijeteci ton i nastavih zrelo, kao odraslo dijete onog Čovjeka s druge strane ceste.
– Da sam znala, otišla bih da ga posjetim i vidim!
– Ne mogu da vjerujem! – odvrati mi majka – Da vjerujem, ne mogu! – nastavi sa bolnim grčem na licu. Takav grč i mrak preko njenog lica nije prešao ni onda kad je sahranjivala majku, oca, brata… Nikad nisam vidjela toliko tame i bola u očima svoje majke.
– A, zašto bi otišla? Da vidiš? Koga? Čovjeka koji je…
I tu zastade. Glas joj se prekinuo.
Pogleda me u oči poslije nekoliko minuta i reče:
– A, šta ti imaš od njega? Šta ti je dao? A, šta uzeo?
Ne rekoh joj ništa. Zažmirila sam misleći:
– Dao mi je ove moje oči, fizionomiju i prezime. To prezime koje samo ja nosim u cijeloj našoj kući i porodici. To prezime koje ni objasniti ne znam! I koje ne volim. A, oboje… vas oboje ste mi dali život koji niko ne želi. NIKO!
Ko to želi biti i odrastati kao nečije “xxx”?!
I ko to još želi u svojim starim bilješkama, imati zapisano:
„Danas je 18. decembar. To je dan kad se niko živ na ovom svijetu nije obradovao što sam se rodila. Niko. Danas je opet osvanuo dan na koji se nekada rodilo neželjeno dijete, unaprijed omraženo i osuđeno na nebo, zemlju ili vodu. Danas je moj rođendan!“
Tim njenim pitanjem „Šta mi je on dao?“ i mojim nečujnim odgovorom okončan je prvi i poslednji razgovor sa majkom o mom ocu, koji se zvao Čovjek. Baš kao što sam se ja zvala xxx.
Završila sam fakultet i ubrzo prestala nositi njegovo prezime.
Kroz posao i kontakte sa ljudima sam slučajno saznala da imam polusestre i da se taj Čovjek oženio dvije-tri godine poslije mog rođenja, onako po „propisu“ kako su mu vjera i roditelji nalagali. I saznala sam da je pio kao smuk. Jednom, u firmi u kojoj sam radila, stariji radni kolega me zaustavio i rekao:
“Jasminka, ja sam dugo radio sa tvojim ocem. Bio je to izuzetno inteligentan i još izuzetnije nesretan čovjek. Mislim da nesretnije biće u svom životu nisam sreo. Jednom mi je rekao: Ja sam rođen sa misijom da sve što dohvatim i unesrećim. Zauvijek.
I da… rijetkost je da dvije osobe na ovom svijetu imaju tako identičan rukopis, kriv, okrenut na lijevu stranu, kitnjast, a jasan. Da nema tih očiju i pogleda, prepoznao bih te po rukopisu.”
Te noći dugo nisam mogla zaspati. Jasno sam ispred sebe vidjela Čovjeka kako sjedi uz flašu i piše mi pismo… tim nekim mojim rukopisom, na požutjeloj hartiji… i sebe kako to čitam, daleko od njegovog krila i zagrljaja:
„Nisam te nikada dodirnuo. I dobro je tako. Ako nekada budeš tražila pravo ime za mene, pogledaj u rječniku značenje riječi „Kukavica“. Nećeš pogriješiti!
Ako budeš presuđivala, slobodno napiši: Kriv je! Nećeš pogriješiti!
I sretna budi, hrabra djevojčice! Sretna budi! Ti nemoj pogriješiti!”
A, onda sam… onako tiho, da ne može biti tiše, odnekud iz dubine duše prvi put jasno promrmljala:
– Počivaj u miru, Čovječe! U miru počivaj… i nemoj nikada više pogriješiti! Za sreću je odveć kasno… svima nama.

Sloba1 (citat):

Šator kao kišobran - II -

- Penzioner Džek Smit iz Jorkšira izumeo je šator za koji smatra da će označiti revoluciju u kampovanju. Jedna od glavnih prednosti mu je što se lako i brzo postavlja - na istom principu na kojem se otvara kišobran. Od vrha aluminijumskog stuba polazi šest ručica, koje se podižu i obaraju kao žice na kišobranu. Preko ručice je prebačeno šatorsko platno, dovoljno jako da izdrži vetar i da ne propušta kišu.
Ovaj pronalazak je izazvao veliko interesovanje na izložbi opreme za kampovanje održanoj u Londonu. Smit, koji ima 73 godine, kaže da novi šator nije rezultat trenutnog pronalazačkog nadahnuća, već plod iskustva dugog preko pola veka.

[You must be registered and logged in to see this image.] nesto slicno sam postavio kod zeta i cerke na terasi, sator je 4,8 m dugacak- terasa je moj rucni rad- naravno od drveta

Milutins, ovo jako lepo izgleda

Povelja Kneza Lazara Dubrovniku ( Drugi deo )
Ostatak povelje u ovom završnom drugom delu:
- I što da Dubrovčanin Srbinu od svoje imovine na poverenje, ako mu Srbin to porekne i kaže: "Nisi mi dao", da Dubrovčanin reče po istini i duši... što mu je dobitak dao, da mu plaća.
- I kuda idu Dubrovčani po mojoj zemlji trgujući i gde Dubrovčanina pljačkaš ubije ili ako ga pokradu u selu, da im okolina plati ono što im pljačkaš uzme i što im ukrade. A ako okolina ne plati, onda da platim ja ono što im se uzme.
- I da nema poreza Dubrovčanima na mojim pijacama.
- I onaj Dubrovčanin koji je naslednik u Novom Brdu, taj da zida grad i da ga čuva. A oni koji su gosti, a nisu naslednici, neka čine to po svojoj volji, tj. ako žele.
- I ako se razbije dubrovačka lađa u Primorju, u mom "vladaniju", onaj zakon koji je za to bio za vreme prvih gospodara i cara Stefana, taj zakon da bude i sada.
- I ko želi ići iz moje zemlje u Dubrovnik, ili Srbin ili Vlah ili čiji god čovek, u kupovinu, svako da ide slobodno, da ga ja ne zaustavljam ni moj upravnik grada i područja. A onaj zakon koji im je bio za vreme cara Stefana, taj i sada da bude.
- I primorske pijace, koje su u mom "vladaniju", i solare gde su bile pijace za vreme prvih gospodara, i solare cara Stefana, tu da su i sada a drugde nigde da ne budu.
- I ako dođe do rasprave među Dubrovčanima, ili to bude kod Srba ili u Dubrovniku, da se raspravlja pred višim sudijom dubrovačkim i pred njihovim sudijama. A što presudi viši sudija i njegove sudije, na tome da ostane. A ako Dubrovčanin ne bi hteo da prihvati presudu, da je slobodan viši sudija i njegove sudije, ovoga svezati i držati ga dok ne plati za šta je osuđen. A ovaj zakon nije slobodan izmeniti ni upravnik grada i područja ni onaj koji vlada.
- I ako se dogodi smrt... Dubrovčaninu u mojoj zemlji, što se njegove imovine tiče... nemam ja posla ni upravnik grada i područja... samo da ono kome ga da onaj na samrti... ne svađam s Dubrovnikom da im javim... moje zemlje slobodno posle da ratujem ja... od mojih ili od moga roda ili... potvrđenom kao što i mi ne izmenismo ranije... tom mome gradu Kruševcu. U godini 1387.
****
Kruševac, 9. januara 1387. g.

Živećemo 160 godina

Doktor Johan Bjorksten, biohemičar svetskog glasa, iznenadio je naučni svet rezultatima svojih istraživanja, koje je izneo na nedavnom sastanku Udruženja američkih hemičara. On je rekao da se nalazimo na pragu jednog epohalnog otkrića. Izvesni encimi, koji su već pronađeni, mogu drastično da uspore proces starenja. Krupan napredak bi se mogao postići već u sledećih pet do deset godina ako bi se izdvojila potrebna naučna sredstva; ljudski vek bi se u tom slučaju mogao produžiti na 160 godina.


Po rečima doktora, čovek je "napravljen" da živi još duže. Ako bi u osamdesetoj počeo da prima one encime u obliku pilula ili injekcija, njemu bi se povratila vitalnost pedeseto godišnjaka. Po jedna injekcija svakih pet godina bila bi dovoljna da znatno produži aktivan život.
Ako bi se ostvarila obećanja ovog naučnika, koga njegove kolege nazivaju "genijem u oblasti proučavanja starenja", ljudi bi odlazili u penziju u 120. godini, u šezdesetoj bi se još aktivno bavili sportom, a žene bi rađale do sedamdesete godine.

**** Arhivske vesti iz druge polovine 20. tog veka, uz napomenu, da su te cifre svemirski udaljene od nas, što stvarnost i pokazuje.