Kratke priče

Postojanost

Mirisi prošlosti dovoljno su jaki i postojani, osećaju se na svakom koraku i svako od nas, uzima, pamti… Seća se više lepih a manje ružnih stvari.

Generacije koje pamte ta prošla vremena, sada su u ozbiljnim godinama, žive sadašnjost a sa zebnjom u srcu, šta će doneti buduća vremena. Uređaj koji će nam pokazati kako će biti, i šta će biti, ne postoji, a vrlo je izvesno, da bi svako voleo “malo” da zaviri, šta će mu doneti neka buduća vremena. Ono što je izvesno i sigurno, je današnjica, koju svako živi kako zna i ume. Neko se lako prilagodio, nekoga i dalje zapljuskuju mirisi prošlosti (mogu slobodno reći, veliki broj ljudi), ostatak sveta živi neki mix svega toga.
Novo doba, donelo je gomilu noviteta, novih tehnologija koje (nove) mlade generacije sa lakoćom prihvataju, rešavaju i žive sa njima. Ipak, te mirise prošlosti, tu postojanost, mogu da osete naše bake i deke, pa potom roditelji, ali pitanje, koliko je mogu preneti na svoje potomke, omladinu, obzirom na izmenjene uslove života, tehniku i tehnologiju…


Naslanjajući se na te naše mirise prošlosti, živimo ovu sadašnjost, ali sa neizvesnim budućim vremenima. Svako razmišljanje u smeru: Šta će biti ? Kako će se odvijati ? može samo da nas dodatno tereti, crpi, odvlači energiju, a bez jasnih odgovora…
Takav odgovor i kakvi će biti mirisi budućeg vremena, niko ne zna…

Život od 160 g

Doktor Johan Bjorksten, biohemičar svetskog glasa, iznenadio je naučni svet rezultatima svojih istraživanja, koje je izneo na nedavnom sastanku Udruženja američkih hemičara. On je rekao da se nalazimo na pragu jednog epohalnog otkrića. Izvesni encimi, koji su već pronađeni, mogu drastično da uspore proces starenja. Krupan napredak bi se mogao postići već u sledećih pet do deset godina ako bi se izdvojila potrebna naučnasredstva; ljudski vek bi se u tom slučaju mogao produžiti na 160 godina.


Po rečima doktora, čovek je “napravljen” da živi još duže. Ako bi u osamdesetoj počeo da prima one encime u obliku pilula ili injekcija, njemu bi se povratila vitalnost pedeseto godišnjaka. Po jedna injekcija svakih pet godina bila bi dovoljna da znatno produži aktivan život.
Ako bi se ostvarila obećanja ovog naučnika, koga njegove kolege nazivaju “genijem u oblasti proučavanja starenja”, ljudi bi odlazili u penziju u 120. godini, u šezdesetoj bi se još aktivno bavili sportom, a žene bi rađale do sedamdesete godine.

**** Arhivske vesti iz druge polovine 20. tog veka, uz napomenu, da su te cifre svemirski udaljene od nas, što stvarnost i pokazuje.

Svadba ptica

Gotovo svi slovenski narodi sačuvali su u svojim običajima sećanja na razdoblja svoga postojanja. Tako je u Lužičkih Srba najpoznatiji običaj - Svadba ptica - O čemu se zapravo radi, ovde želim istaći.

Krajem januara meseca se slavi Svadba ptica. Počinje starom pesmom koja govori o želji ptica da u šumi prirede venčanje. U predvorju svake kuće na zid se postavi velika tapiserija koja prikazuje svadbenu povorku ptica u letu. Glavna prostorija kuće okićena je raznobojnim pticama izrađenim od papira i obešenim na velikim još golim granama. Domaćice spremaju i kolače u obliku ptica.
Devojčica u ulozi mlade odevena u belo, a na glavi ima veo. Mladoženja na glavi ima crni šešir i ozbiljnog je držanja. Ostali oponašaju petliće, guske, detliće, čvorke... Takmiče se u kreštanju, a podbadaju ih veseli dečačići u plavim uniformama i s kapama na kojima je plavobela crvena traka. Takva je inače i zastava Lužičkih Srba.
Svadbena se povorka kreće kroz mesto, ulazi i u kuće i u njima izvodi splet plesova i pesama. Domaćini ih ugošćavaju, a deca na prozorima ostavljaju tanjiriće. Posle, kada se vraćaju, pokupe iz tanjirića darove za koje veruju da su ih ostavile ptice.

****
U hronikama se spominje svetkovina od 1530. godine, ali vlada mišljenje da su njeni koreni daleko stariji...

Моје време

У последње време, све чешће користим реч у "моје време", као да то моје време некоме сада нешто значи, поготово младим нараштајима.
Баш као и прича генерација старијих, пре мене, јер и они су имали неко своје време. Ја сам слушао од њих, то њихово време, нешто усвојио, а нешто из пристојности "саслушао" и пропустио на друго уво !, али и то је нешто, у односу на данашње генерације, које нису нешто расположене за слушање времена пре њих. Да не испадне, да сам строг и осуђујући, имам подељене осећаје, тј. део саслуша и нешто усвоји, а део младих, поступи слично као и Ја, када је слушао старије генерације, и није много се обазирао. Неко је рекао сигурно: "Шта овај маторац нама тупи, паметује"?...



Осећам, по њиховим погледима, реакцијама, дозу нелагоде, дозу лица које је прегазило време, јер данас су нова схватања и стремљења, мени не баш схватљива. Често их посматрам, онако скенирам, радње и поступке како у јавном превозу, тако на улици, јавном објекту и тражим у њима "себе" и оно што бих ја урадио у датој ситуацији у бусу, на улици или на неком јавном месту, то не видим код њих, да би то исто тако урадили. Далеко од тога, да сви морамо бити исти, али је проблем или моја ширина погледа или њихова "ограниченост" и слаба моћ да мало даље виде ! Моји, и осећаји, ајде да кажем дела младих нису исти, немају исту манифестацију, и одмах помислим: "Да ли им мајке, очеви, баке и деке, нешто кажу и сугеришу, како се треба понашати и поступати" ! Мислим да не, или недовољно, али ни ти родитељи нису криви, јер раде, муче се по цео дан да прехране породице, те и то треба разумети.
Све сам рекао, и ништа нисам рекао... Зависи од тачке гледања, разумевања и сагледавања свих делова, јер "моје време" је само моје и моје генерације а никако ово садашње "ново" време...

Deve u borbi
Uz ogradu borilišta načičkane glave strasno navijaju, opklade pljušte, ulozi se povećavaju ali ima i prepirki koje prerastu u tuče i onda stvar u svoje ruke mora uzeti policija ali i vojska.
Na svim delovima sveta od davnina bore se, petlovi, psi, bikovi, a u Turskoj u zimsko doba, omiljene su borbe deva. To je tradicionalna zabava najširih narodnih slojeva. Jedan od najvećih turnira deva održava se svake godine u staroj areni poznatog antičkog grada Efesa.
Takmičenje otvara Aga, koji se bira na početku sezone za celu godinu. Aga na početku sezone dobiva znakove svoga naslova - malu devu i bedž i on proglašava takmičenje otvorenim. Pripada mu i najbolje mesto u gledalištu, zadužen je za organizaciju.
U borilište izlaze dve deve. Njima su usta vezana da se ne bi međusobno ozledile ugrizima. Od malih su nogu dresirane za borbu, a cilj je pobednika, srušiti protivnika. Poklekne li jedna od deva dobiva bodove kao bokser koji je protivnika naterao u nok-daun. Sruši li se pak deva na tlo, ona je u nok-out. Ima i nerešenih borbi, ako sudije odmere da su snage protivnika izjednačene, ili ako je jedan povređen (ozleđen).
Nagrade pobednicima nisu osobito visoke - oko 130 dolara -, ali zato i te, kao i sve borbe, prati gomila prodavaca kojekakvih napitaka, cigareta i hrane za nervozno grickanje, a kladionice takođe obrnu veće svote novca.
Sirote su deve samo sredstvo da se ljudi ogledaju između sebe, da istresu nagomilanu agresivnost...

Sekretar kravu otelio

Događaj se zbio na prostoru bivše Jugoslavije, 1975 godine, meni se učinio zanimljivim a radi se o sledećem:

- Usred političkog sastanka u jednom selu - priča Ljuban Janjanin, sekretar komiteta SK u Vrginmostu - utrči u dvoranu neki seljak. Još sav usplahiren i prestrašen, našavši se očito u velikoj neprilici, počeo je pred svima na sav glas jadati kako mu se upravo krava teli, a veterinar je u drugom selu, i teško da će stići na vreme. Shvatio sam da je situacija ozbiljna, jer je pretila opasnost da bez veterinarove pomoći seljak ostane i bez teleta i krave. Prekinuo sam sastanak i ponudio se da mu pomognem u nevolji...


... Seljak me je pogledao nekako s nepoverenjem. Tek kad sam mu rekao da sam poljoprivrednik, pristao je. Tele je bilo u nezgodnom položaju, ali sam ga ipak uspeo izvući živo na svetlo dana. Ubrzo je stigao i veterinar, koji je u prvi mah pomislio da sam mu kolega po struci...
*******
Od tada je prošlo mnogo godina, ne znam šta je sa "sekretarom koji je otelio kravu", ako je uopšte i živ danas.

Sloba1 (citat):

 Šahovska ploča
Ako niste znali, a Ja nisam znao, evo jedne zanimljivosti:
- Poznata je priča o "skromnosti" jednog podanika koji je od vladara tražio "samo" zrna pšenice postavljena na šahovska polja i to na prvo polje jedno zrno, na drugo dva, na treće četiri, na četvrto osam i sve tako dvostruko više od prethodnog. Činilo se - kada su dvorjanici počeli stavljati zrna - da je brojka neizmerna.
Međutim, i to je izračunato: Da biste pokrili sva šahovska polja po sistemu dvostruko više od prethodnog treba vam - 18.446.744.973.709.551.661 zrno pšenice !
****** 
Da li je tačno, ne znam, moguće da jeste, ali cifara ima za "dva digitrona" džepna 

To je trazio kao nagradu izumitelj igre SAH.
Vladar se uvrijedio i naredio slugama da mu daju dzak psenice i da ga otjeraju. Zabezeknuo se kad su mu objasnili da ne bi bilo dovoljno ni da godinama, po cijeloj zemaljskoj kugli siju samo psenicu, i to nakon isusivanja okeana.
Mogao mu je narediti da sam prebroji svoja zrna

Bajka o Časti

U neka vremena živeše ljudi bistrog uma i plemenite duše. Lutali godinama po različitim krajevima tražeći mesto za svoj dom. Kad dođoše do Velike Reke, rešiše da tu i ostanu. Podigoše svoje kuće, napraviše svoje selo, i izradiše veliko, brojno i zdravo potomstvo. Izabraše sebi i kralja po imenu Razum. Dobiše i veru, jezik i pismo. I tako nastade narod. Beše nadaleko poznat po svojoj čestitosti i mudrosti.

Vreme je prolazilo. Život im beše bogat. Ali sve što je dobro, privuče i zavidne ljude. Iz vrlo udaljenih krajeva, gde su vladale nesloga i mržnja, a kraljica im bila Zavist, krenuše da napadaju ovaj narod. Rušili su im kuće, otimali decu, palili knjige...
No, narod beše hrabar i neustrašiv. Zato Zavist reši da ubije Razum. Tako i bi. Narod osta bez kralja te odluči da vlast pripadne njegovoj ženi. Ona se zvala Čast. Imala je kćerku Slobodu i sina Život. I umesto da bez razuma narod propadne, oni su sa Časti postali još jači. Čast je vladala pošteno i dostojanstveno. Bila je skromna, iskrena i pravedna. Kćerka joj je u svemu pomagala. Sloboda je bila najlepša devojka na svetu i voljena u narodu.
Zavist, već besna, pokuša da ubije i Čast, ali bez uspeha. Zatim pokuša da otme Slobodu, ali je i ona bila neuhvatljiva. Narod ih je dobro čuvao, baš kao što se čuva najveći zavet predaka. No, Zavist nije mirovala. Tražila je put do zla. Tako nagovori Život da se odrekne majke i sestre dobijajući za uzvrat obećanje - večnu slavu i vlast. Život je poverovao. Na prevaru zatvori Čast i Slobodu u kutiju zaborava. Postade kralj. Narod se uplaši novog kralja jer Život bez Časti i Slobode je Život sa strahom. Tada su istina i nada daleko, a tuga i zlo prve komšije. Zavist je imala kćerku Laž koja se po nagovoru majke uda za kralja. Uz nju Život postade još suroviji, a narod nesrećniji. Život i Laž dobiše kćerku Prevaru i sina Zaborava...

Dođoše još crnji dani. Narod je propadao svakim danom sve više i više. Od razumnog, časnog i slobodnog, ostade samo prevareni narod. I - zaboravljen...

****
Šta se dalje dešavalo, u sledećem delu....

Bajka o časti... završni deo...
*******
Ne prođe mnogo, a Zavist odluči da ode odatle jer više nije imala na čemu da im zavidi. Sa njom odoše i kćerka Laž i unuka Prevara jer im je, ovakav kakav je, Život dosadio. Kad je kralj ostao sam, sa sinom Zaboravom, oseti neizmernu tugu i pokajanje za ono što je učinio svom narodu, te pade u postelju. Sin se sažali nad svojim ocem te odluči da nađe kutiju zaborava. Nije je bilo teško naći.
Bila je na putu, zaboravljena. Obradovao se, ali ju je uzalud pokušavao da otvori. Sedeo je tužan danima pored očeve postelje nadajući se da će nekim čudom ozdraviti.
Jednog dana vide ga mali dečak zlatne kose i upita ga:

“Poznaješ li ti Čast i Slobodu?”
“Ne, ja sam se rodio posle njih”, odgovori Zaborav, ali ih poznaje moj otac Život.”
“Slušaj me dobro”, reče zlatokosi, “ako želiš da Život ozdravi, moraš ispuniti tri zadatka-želje. Tako će se kutija zaborava otvoriti”.
– Prva želja: Učini da Život zauvek zaboravi na Zavist, Laž i Prevaru.
– Druga želja: Vrati narodu Čast i Slobodu!
– Treća želja: Ne dozvoli da jezik tvog naroda padne u zaborav!
Zaborav sve tako učini, pa se Život iznova probudi. Uz njega su Čast i Sloboda živeli dugo i srećno. Žive i danas ali ih treba čuvati od kutije zaborava.

*********
Ovim je ova poučna bajka završena, te se nadam da je privukla vašu pažnju.

Ćulanje

Sam naziv asocira da je reč o nekoj igri i razonodi, gde ljudi sebi čine ugodu, a radi se o sledećem:

- Igra koja se u Crnoj Gori zove grabikapa. Igrači naznače na zemlji jedno malo kolo, pa oko onog podaleko jedno veliko. Polovina igrača uđe u malo kolo i svaki se načetvoronoži, a od onih što ostanu napolju svaki gleda da bi ugrabio kapu kome od onih što su u kolu, a oni to čuvaju i brane nogama.
Ako koji iz kola udari nogom koji hoće kapu da mu ugrabi, onda onaj valja u kolo, a ovaj ide napolje; kad koji kome ugrabi kapu, on s njom pobegne upravo k međi velikog kola, a onaj ga čija je kapa tera: Ako ga do naznačene međe stigne i uhvati, onda onaj valja da ide u kolo a ovaj ostane napolju; ako li ga donde ne uhvati, onda valja na leđima da ga nosi od međe velikoga kola do maloga, pa onda opet da ide unutra...


******
Ovo su pravila igre. Ovako kad se čita, deluju malo zapetljano, ali kad se proba i savlada, nije teško...

Pravila
"Neću da robujem pravilima" ! Često ovo kažem, ali mi liči na iluziju u suštini, jer na dobar deo stvarnosti u kojoj živimo, ne možemo uticati, a hteli bi biti "svoji" i imati svoje "ja"...
Smeta mi kad neko nema svoju sliku na društvenoj mreži i onda upravo setim se tih "pravila" i osoba koje ne žele da robuju istim, tako što će staviti svoju sliku kao i većina što ima. Ta lica, rade suprotno, želeći da pokažu da niko nema pravo uticati na njihov stav i opredeljenje šta će i kako postupiti.
Šta znači zapravo izraz: "Robovanje pravilima" ?
Percepcije nam nisu iste u pogledu shvatanja, ponašanja, običaja, ali je opasno nametati nešto, što je nama svojstveno i što smo u našim glavama zacrtali da je ispravno, u smislu, da to očekujemo od drugih. Na to nemamo pravo, tj. niko ne sme nametati svoje percepcije drugima i tražiti da se tako ustroji. Ovde dolazimo do ključne reči : Sloboda... Upravo ta sloboda, mora biti svakom dostupna, kako onom što robuje pravilima, tako i onima koji iskaču iz te matrice. Međusobna tolerancija, uvažavanje kao put da se razumemo i prihvatimo jedni druge. Ukoliko uspemo svoje lične frustracije obuzdati u sebi, pomiriti se time, da postoje i neki drugi ljudi, tada su vrata razumevanja otključana i vremenom širom otvorena.
Možda sam neke od vas dao u razmišljanje, možda dobar deo smatra i da nisam ništa novo rekao, ali sam pokušao ukazati na pojavu koja je svakako prisutna.

Sloba1 (citat):

Miris domaćeg 'leba

Generacije rođene u onoj Jugi, pamte stare pekarice u kojima se pekao onaj pravi domaći 'leb... 'Leb na drva, kako iz milošte kažu...

Kao mali gledao sam kako majstor Kića u mom mestu u jednoj od tri takve pekarice, stavlja umesene hlebove na onu dugačku drvenu lopatu i stavlja ih u duboko ložište furune. Lopata dugačka, hlebići poređani a On ih samo veštom rukom, postavlja u ložište na pečenje.
Ta slika iz 1970-tih godina, ostala mi urezana u sećanje. To je bilo doba kada se išlo po hleb do nekih deset sati pre podne /naravno/ i sve što se ispeče, munjevito se rasproda. Bilo je to doba oskudnog vremena, doba mira i srećnog detinjstva. Koliko sam samo puta išao po taj hleb biciklom, i to ne samo meni, već i komšiluku tu oko moje kuće, pa onako na korman okačim torbe i vozi...

*******
Od tada do sada prođe jako mnogo vremena a takvoga hleba ima sve manje, postala je retkost i sve se svelo na onaj industrijski i neke imitacije današnjih nazovi privatnih radnji gde prodaju hleb i peciva, koji je miljama udaljen od onog kojeg MI rođeni u onoj Jugi pamtimo...

Pa čeprav (kruh) ni tak ,kot v naši mladosti,ga vseeno cenim  in spoštujem,pa nikoli,res nikoli,ne vržem v smeti.

Mirko, slažem se, hvala na komentaru

Tehnika -vodenice-

Značajnu prekretnicu u istoriji tehnike predstavlja pojava vodenice, jer se njom otkriva novi izvor energije - snaga vode - koja će sve do 18. veka imati eminentno značenje za proizvodnju. Preteča vodenice bio je točak za crpljenje vode.

Prva vodenica postojala je početkom 1. veka n.e. u kraljevini Pont (Mala Azija). Raširenost vodenice, zavisne o vodama, u prvo vreme u Rimskoj imperiji nije bila velika, pre svega zbog uske povezanosti mlina i pekare i zbog lokacija pekara u središtu gradova; u Rimu su, u Kaligulino doba (37-41) g. mlinove pokretali konji i magarci; u Ostiji i Pompejima iskopane su pekare, koje su u 1. veku n.e. mlele žito pomoću rotacionih mlinova na životinjski pogon. Tek u razdoblju kasne antike postojale su u blizini Rima, na Janiculumu, brojne vodenice, ali njih nisu pokretali prirodni vodotokovi, nego javni vodovodi.
Spominjanje vodenica u ediktu o cenama cara Dioklecijana navodi na zaključak da su vodenice krajem 3. veka već bile široko rasprostranjene.


Kad je uvedena vodenica, pesnik Antipatro iz Soluna napisao je svoj čuveni epigram:
" Neka vam ruke miruju, djevojke mlinarice,
Spavajte duže, iako pijetao najavljuje jutro,
Cerera je svojim nimfama naredila da preuzmu posao vaših ruku.
Odozgo na kolo skaču duhovi vode,
Okreću osovinu i s njom i prečke kotača, što se vrtoglavo vrte
I pokreću teške mlinske kamenove"
Pesnikova očekivanja, međutim nisu se ispunila. Tehnički napredak nije imao za cilj olakšati uvete radnom čoveku, već povećati produktivnost rada.

*****
Nadam se, da će vam se, ova kratka istorijska zanimljivost dopasti, obzirom da, do sada nisam pisao u ovom smeru.

Razvoj socijalnog prava

Tema je za današnje prilike veoma aktuelna a Ja ću šetnjom kroz istorijske periode izneti kako je to nekada izgledalo, te se nadam da će privući pažnju tokom čitanja.

Prvi vidovi pomaganja siromašnom, nemoćnom i bolesnom stanovništvu, porodicama bez hranitelja i ratnim invalidima pominju se još u Mesopotamiji, Grčkoj i Rimu.
U staroj Grčkoj je bio organizovan jedan vid osuguranja trgovaca od gubitaka i neprilika na putovanjima. Javne vlasti u starim grčkim gradovima, posebno Solunu, finansijski su pomagale ratne invalide i građane nesposobne za rad, a brinuli su se o izdržavanju ratne siročadi do kraja njihovog školovanja.
U Rimu su prve mere socijalne politike i zbrinjavanja u korist siromašnih seljaka i robova uveli Tiberije i Grah, posle mnogobrojnih socijalnih protesta siromašnih plebejaca, 133-123. godine pre nove ere. Ove reforme sledili su Druzo, Sulpicije i Julije Cezar. Sirotinji se besplatno delio hleb, žito i meso, suzbijano je zelenaštvo, ograničavano je dužničko ropstvo, veleposednici su obavezivani da zapošljavaju slobodnjake, nezaposleni slobodni građani su zapošljavani na javnim radovima itd... Postojalo je i uplaćivanje mesečne rate da bi porodica posle smrti oca dobila pomoć u novcu. U četvrtom veku pre nove ere, Rimsko carstvo je finansijski podupiralo pružanje lekarske pomoći građanima.
U srednjem veku ulogu socijalnog zbrinjavanja preuzima crkva kao vid hrišćanskog milosrđa. Takođe su bili razvijeni vidovi pomaganja od strane opština i korporacija. U Hamburgu još 1270. g doneti su propisi kojima je ustanovljena obaveza majstora da pomogne bolesnim radnicima. U Švedskoj i Finskoj 1571. g, doneti su dekreti o obavezi opština da se staraju o bolesnima i organizuju domove za bolesne. Engleska je za vreme kraljice Elizabete 1601. g. usvojila zakon o pomoći siromašnima, kojim je uvedena dužnost opštine da se stara o nezbrinutim i invalidnim osobama...
Prelomni trenutak za nastanak socijalnog prava bilo je uvođenje obaveznog socijalnog osiguranja 1883. godine u Nemačkoj. Te godine kancelar Bizmark uvodi obavezno osiguranje za slučaj bolesti, zatim 1884. od nesreće na radu i 1889. godine od nesposobnosti za rad i starosti. Bizmarkov model postaće opšti recept za uvođenje sličnog osiguranja u svetu, a na njemu počiva i naše socijalno osiguranje.

U Srbiji se prve odredbe iz socijalne oblasti javaljaju još u srednjem veku. U Krmčiji Svetog Save, postojale su odredbe o zaštiti siromašnih i bolesnih, o pomaganju udovica, poštovanju i zaštiti starih, kazne za ruganje osobama sa telesnim manama. Krmčija je počivala na hrišćanskoj socijalnoj pravdi, prema kojoj su svi građani, i siromašni i bogati, smatrani jedankima i nije bilo dopušteno da jedni ugnjetavaju druge.
Dušanov zakonik potvrdio je važenje Krmčije, a i sam je sadržao odredbe o socijalnoj sigurnosti, o zdravstvenim i sanitarnim propisima, suzbijanju nadrilekarstva itd... U narodu isto je postojao vid pomaganja siromašnim. Na selima je postojao "seoski koš", u koji su posle žetve svi, prema mogućnostima, odvajali žito namenjeno da se siromašni prehrane u toku zime i proleća ili kada podbaci letina. O tome ko je siromašan i ima pravo da koristi žito odlučivao je seoski kmet u dogovoru sa viđenijim domaćinima.
Prvi moderni srpski vladar, knez Miloš Obrenović, vodio je brigu o siromašnima. Pominje se da je 1837. g. tražio da porez siromahu težak ne bude, te je oslobodio neposrednog poreza one koji ima sitnu decu, a nemaju zemlje, pa moraju nadničarenjem da izdržavaju porodicu.

******
Tema je jako obimna i moglo bi se još dosta toga reći. Ima tu još podataka i godina, ali nisam hteo da mnoštvom cifara i pokazatelja učinim tekst težim za čitanje i razumevanje.

Rad u rimsko doba

Verovatno, prva pomisao dok čitate naslov teksta, koji sledi, svakako je osvrt na rad robova i siromašnih seljaka toga doba. Upravo o tome napisaću neku reč, te se nadam će privući pažnju tokom čitanja.

Rad robova u tom dobu bio je agrarno orijentisan. Rob je bio potpuno nezaštićen i prepušten gospodarevoj samovolji. Za zemljoposednike je rob bio deo poseda, tj. inventar imanja. Na taj način vlasnici su prisvajali čovekovu radnu snagu ali i kupovali radnog čoveka.
Radno vreme robova bilo je stvarno samo ograničeno vremenom mirovanja, samo u cilju obnavljanja radne snage. Morali su obavljati i kućne poslove naročito u kišno doba, jer smatralo se da kada posao na imanju miruje, nastaju troškovi za izdržavanje robova. Sve važne poljoprivredne naprave trebalo je napraviti u dvostrukoj količini, i time bi se sprečilo da usled gubitka pojedinih naprava dođe do prekida rada. Rukovodili su se tezom: "Čovek naime mnogo više gubi time što robovi ne mogu raditi, nego što bi platio za nabavku tih predmeta"... Ovim se potvrđuje da je robovski rad smatran najvažnijim faktorom u stvaranju vrednosti u poljoprivredi.
Leti se radilo od izlaska do zalaska sunca, dakle 15 sati, u zimskim uslovima, kad se spusti mrak , radi se u kući pri postavljenom osvetljenju. Kad su noći duge, danu treba još nešto dodati, jer mnogo toga pod tim svetlom se može obaviti. Čak i praznični dani, koji su u principu važili kao slobodno vreme, korišćeni su za određene poslove, čiji karakter nije bio suprostavljen odredbama religije.


Posebno teškim smatrao se rad pastira, čiji je život u lirici i na slikovitim prikazima često idilično ulepšavan. Pastiri su leti s velikim stadima goveda i ovaca kretali u planinske regije Apenina i mesecima živeli na otvorenom. Ne samo da su morali slediti stoku u teško pristupačne predele i pripremiti se sa onim najneophodnijim za život daleko od svake civilizacije, nego su morali biti u stanju i braniti stada od divljih zveri i razbojnika. Teškoće takvog posla mogli su podneti samo ljudi velike fizičke izdržljivosti. Kod pastira teško da je bilo moguće govoriti o bilo kakvom radnom vremenu, jer za njih nije postojala podela između vremena rada i spavanja. Njihov život zavisio je o stadima i njihovom kretanju po brdovitim predelima Italije.

**** Ovim bih završio ovaj kratki osvrt na rad i uslove rada koji su vladali u neko staro doba. Nisam hteo da iznosim primere ophođenja prema robovima i siromašnim radnicima, jer nisu ni malo prijatni za čitanje, a mogu zamisliti kako su se ti ljudi tada osećali.

Gradnja piramida

Sa 3. dinastijom Starog carstva, počelo je "Doba piramida". Gradnja velikih piramida bila je izuzetan i gotovo nezamisliv poduhvat većeg broja ljudi ili gotovo čak celog egipatskog stanovništva.

Fascinantno je da je prva verzija grobnice kralja Djosera-pravougaona uzvisina iznad 28 m dubokog i 7 m širokog iskopa s prostorijom za zemlju "odjednom" podignuta ka masivna kamena gradnja od 63 m dužine i 8 m visine bočnih stena. Vrhovni graditelj Imhotep, upravljao je od 3-5 h ljudi, neprestano zaposlenih na gradnji. Međutim trebao se rešiti jedan problem: Morala je biti planina koja se neće srušiti. Bili su svesni da se upuštaju u nešto nepoznato ali i verujući u veličanstvenost vlastitog otkrića. To otkriće nije bilo ništa drugo nego Imhotepovi kosi zidovi.


Za podizanje Keopsove piramide trebalo je obraditi i to vrlo brižljivo oko 700.000 vapnenačkih kamena, pa oko milion kubnih metara za kose zidove i još 200.000 kubnih metara najfinije izglačanih blokova. U tom kontekstu nameće se koliki je broj radnika učestvovao u gradnji piramida. Jedini broj koji nam je iz antike sačuvan potiče od Herodota koji govori o 100.000 radnika pri podizanju Keopsove piramide.
Smatra se da je u razdoblju od 100 godina neprekidno na gradnji piramida bilo zaposleno oko 70.000 ljudi. Razumljivo je da je stvarno masovno, korišćenje radnika uvek trajalo 3 meseca godišnje, za vreme sezone poplava, jer je u to doba postojao veliki višak radne snage, zato što je celokupna obradiva površina bila pod vodom, pa se egipatsko stanovništvo nije moglo baviti zemljoradnjom, svojim osnovnim zanimanjem.

Na samom kraju... Gubitkom prihoda, gubila se i moć Starog carstva. Taj proces započeo je nakon neuspeha velikog programa gradnje piramida, jer je po svemu sudeći pri gradnji Keopsove i Kefrenove piramide država precenila vlastite mogućnosti. Poslednja velika gradnja te vrste, Mikerinosova piramida znatno je manja od prve dve, a kasnije građevine iz razdoblja 5. i 6. dinastije vrlo su male i jedva da se i mogu upoređivati s onim starijim...

Ugrabljivanje devojaka

Ovo je tužna priča od devojci Bosi iz Pasjana kraj Gnjilana sa tragičnim krajem.
Ugrabljivanje devojaka naročito beše rasprostranjeno na Kosovu i Metohiji i jedna od tih devojaka sa tom sudbinom je Bosiljka Rajčić.
Na nju je bacio oko jedan Arnaut iz sela Depča i sa pajtašima uspeo je da je "ugrabi" i to je sve što je uspeo...
 
Svi pokušaji da se poturči, poarbanaši i uda čvrsto je odbijala i potom mučena ali nije se dala. Nije htela nasilno u islam, već je govorila nasilniku: "Ja svoju veru imam, ne treba mi bolja a imam i svoga zaručnika, a to je Hristos"... Na kraju je rekla:"Ubijte me, ne dam se... Svoju veru ne dam, ja sam pravoslavka i ne dam svoju veru ni srpske haljine..."Samo me mrtvu možeš uzeti, ne dam devojaštvo"...
To je i bio kraj... Izboli su je noževima uz reku Lapašticu, telo raskomadali i pobacali.. Mesto na kojem je izdahnula i danas zove se Devojkin grob.


Tekst je posvećen očuvanju imena ove hrabre devojke u našoj istoriji ali i svim znanim i neznanim ženama koje su bile otete za "turskog vakta" a čije su sudbine ostale nepoznate.

Nevesinjska puška..

Bio je to početak pobune koji je izazvao velike promene na Balkanu.Pokušano je da se borbom reši srpsko-turski spor, ali ratovi ga nisu rešili kao ni Berlinski kongres.

Taj kongres umesto da rasplete još više je zapleo situaciju na Balkanu. Suprotnosti velikih sila lome se na leđima malih naroda... Međutim AU izjavljuje da ne može dopustiti da se Bosna prisajedini Srbiji. Pristanak Rusije sa podrškom Engleske, AU su na B.kongresu omogućili da okupira BiH 1878 godine. Ustanici su slali molbe velikim silama da ih prisajedini srpskim kneževinama, uzalud proglašavali za svoje gospodare kneza Milana i Nikolu, njihova sudbina bila je zapečaćena.


Verovali su da svoje živote daju za veliko delo narodne slobode i narodnog ujedinjenja. Svi napori i prolivena krv ostali su bez očekivanog rezultata.

Oskudnost i lagodnost

Nedostatak ljubavi oseća se na svakom koraku. Lepa reč, pažnja, svakako postoje ali i blede nekako tiho, polako u vrtlogu današnjice. Niko nije imun na te pojave, ni bogati ni siromasi.

Svako ima svoje jade i muke ali negde u dubine duše postoji zajednički imenitelj koji spaja i jedne i druge. Nema neko pravilo koga će to "strefiti". Podjednako su ugrožena deca kako iz siromašnih porodica tako i iz imućnih. Ovi prvi su pod stalnim pritiskom nemanja, jer majke i očevi, trude se da im obezbede minimalne uslove za život i rad. Gotovo nikad nisu kući, rade, muče se i tako deca ostaju bez dovoljno pažnje i ljubavi.


Što se tiče imućnih, tu je problem drugačiji. Sistem "ima se - može se", ostavlja prostor i široku slobodu svemu dostupnom, te na taj način, svako ide na svoju stranu, niko nikog ne vidi, ne čuje, ne upija... Lepota moći, novac, raskoš čine vid otuđenja od stvarnosti takve dece i porodica, te i na taj način, nema tu mnogo lične sreće a ljubavi najmanje.Kad u porodici nema dovoljno ljubavi, onda deca kada ojačaju, ne znaju šta znači kada ih neko voli. Nemaju tu crtu usađenu i onda odrastu i opet teško se nose i spoznaju da ih neko voli. Druga strana mora da se baš potrudi, kako bi takva lica shvatila da ih neko zaista i istinski voli, iako taj osećaj za njih je bio od detinjstva stran.

***** Po toj tankoj niti, šetamo gotovo svi, samo su nijanse u pitanju koje su skoro nevidljive.

Nevjerovatno koje gluposti si napisao.

Predbračni ugovori

Ne znam ni sam kako početi, a još manje znam, kako ovu temu smestiti u svakodnevni život, obzirom da nije doticala običan narod, već osobe iz visokih slojeva društva (da ih tako nazovem).

Znao sam, ruku na srce, dosta površno o ovoj temi, najviše po pisanju medija a odnosilo se na uticajne osobe iz sveta zabave i sporta. Ono što mi je bilo čudno u prvi mah, je polazište da: Kakav je to brak, kad se tako postavlja, organizuje i počinje život u dvoje ?
Nešto što je u svetskim razmerama, postalo opšte prihvatljivo, meni se čini sa moje tačke gledišta (a mogu se usuditi i sa tačke velikog broja ljudi) i dalje neshvatljivo.
Sama činjenica da se tako ulazi u brak i život, “para” mi uši i ukazuje da to može da uspe a i ne mora. Zamislite dvoje se zabavljaju, ljubav cveta, lepo se odvija i onda reše da se uzmu i tada npr. muž ili žena nebitno, kažu: Vidi, sve je to u redu, što se mi volimo, ali ‘ajde da napravimo ugovor, da se stavi papir i precizira, čije je šta, ako dođe do razlaza ? Hm… Kakav je to početak braka, evo lično sam sebe pitam i teško odgovore nalazim. Nisu pošteno, ni kućni prag prešli, niti jelo jeli, a imaju taj “papir” koji im visi nad glavom.

Kakav je to život, kada Vam u podsvesti lebdi ono što će biti čije tj. nečlje, kada “pukne tikva” ! Ja mislim, da se na taj način gubi lepota svega onoga što je dovelo do braka, sva ona moć izlazaka, viđanja, maštanja i romantike ovim putem bledi. Možda je cilj ugovora, da se poštede sudskih muka, veštačenja oko podele imovine i udela u bračnoj zajednici, pa na taj način, taj papir, izvuku iz ladice, i postupe po njemu !
Po meni, ako su se uzeli iz istinske ljubavi, onda nikakav ugovor nije potreban. Tada se dogovorom kao ljudi, koji su se nekada jako voleli, šetali, uživali, sve može rešiti. To je mnogo bolje, nego živeti život pod pritiskom tog komada papira sročenog u “službenoj formi”… Ili sam Ja ipak zastareo i vreme me pregazilo, čim tako mislim…

Na kraju, nemojte Mi zameriti, ipak sam Ja, deo vrste ljudi, koja polako odumire, sa svojim shvatanjima i pogledima…

Milutins, ovo je uvredljiv komentar. Ovoga puta se neću naljutiti, jer Ja tebi to nikada nisam rekao. To je moj pogled ili percepcija ( kako to sada moderno kažu ) ako se ne slažeš, postoje i druge reči da se napišu.

Srpski vuk
Rusi imaju medveda, Kinezi zmaja, Francuzi petla a Srbi imaju vuka. Narodi su još od davnih vremena imali potrebu da se poistovećuju sa nekom životinjom.

Ta životinja smatrala se zaštitnikom naroda i često osobine te životinje odgovarale su osobinama jednog naroda. To važi i za srpski narod, jer po svojoj prirodi, srpski narod voli da veruje da je slobodoljubiv i odbija da bude pokoran i zavistan, a to su osobine vuka.
Kult vuka kod Srba veoma je jak i on seže duboko u srpsku prošlost i to sve do paganskog vremena. Stari Srbi su verovali da je njihov predak vuk. Vera u vuka kao pretka, manifestovala se i u drugim običajima. Kada se rodi muško dete uzvikivalo se "Rodila vučica vuka" a radi zaštite deteta od svih nevolja deci su davali imena Vuk, Vukašin, Vukan...


Tako je i Vuk Karadžić dobio ime jer su njegovim roditeljima pre njegovog rođenja umirala deca.
Tokom vekova, stara verovanja, pa i sam kult vuka, prilagođavali su se hrišćanskoj veri.

Sloba1 (citat):

Predbračni ugovori

Ne znam ni sam kako početi, a još manje znam, kako ovu temu smestiti u svakodnevni život, obzirom da nije doticala običan narod, već osobe iz visokih slojeva društva (da ih tako nazovem).

Znao sam, ruku na srce, dosta površno o ovoj temi, najviše po pisanju medija a odnosilo se na uticajne osobe iz sveta zabave i sporta. Ono što mi je bilo čudno u prvi mah, je polazište da: Kakav je to brak, kad se tako postavlja, organizuje i počinje život u dvoje ?
Nešto što je u svetskim razmerama, postalo opšte prihvatljivo, meni se čini sa moje tačke gledišta (a mogu se usuditi i sa tačke velikog broja ljudi) i dalje neshvatljivo.
Sama činjenica da se tako ulazi u brak i život, “para” mi uši i ukazuje da to može da uspe a i ne mora. Zamislite dvoje se zabavljaju, ljubav cveta, lepo se odvija i onda reše da se uzmu i tada npr. muž ili žena nebitno, kažu: Vidi, sve je to u redu, što se mi volimo, ali ‘ajde da napravimo ugovor, da se stavi papir i precizira, čije je šta, ako dođe do razlaza ? Hm… Kakav je to početak braka, evo lično sam sebe pitam i teško odgovore nalazim. Nisu pošteno, ni kućni prag prešli, niti jelo jeli, a imaju taj “papir” koji im visi nad glavom.

Kakav je to život, kada Vam u podsvesti lebdi ono što će biti čije tj. nečlje, kada “pukne tikva” ! Ja mislim, da se na taj način gubi lepota svega onoga što je dovelo do braka, sva ona moć izlazaka, viđanja, maštanja i romantike ovim putem bledi. Možda je cilj ugovora, da se poštede sudskih muka, veštačenja oko podele imovine i udela u bračnoj zajednici, pa na taj način, taj papir, izvuku iz ladice, i postupe po njemu !
Po meni, ako su se uzeli iz istinske ljubavi, onda nikakav ugovor nije potreban. Tada se dogovorom kao ljudi, koji su se nekada jako voleli, šetali, uživali, sve može rešiti. To je mnogo bolje, nego živeti život pod pritiskom tog komada papira sročenog u “službenoj formi”… Ili sam Ja ipak zastareo i vreme me pregazilo, čim tako mislim…

Na kraju, nemojte Mi zameriti, ipak sam Ja, deo vrste ljudi, koja polako odumire, sa svojim shvatanjima i pogledima…

U odnosu na ono što si ispričao na drugoj temi, zar ne bi bolje prošao, tj. lijepo sad bio u svojoj kući da si imao sličan ugovor?
Upravo zato i služe takvi ugovori.

Običan narod u Srbiji ne pravi takve ugovore, samo poznati fudbaleri /Vidić npr/ i ostali iz sveta visokog sloja. Bez obzira da moju sudbinu i što sam sada kirijaš pored sopstvenog poseda, gde ruku na srce ima 60 posto vlasništva ali džaba, bivša žena to blokira sa svojih 40 posto i tako onda i dalje živi u kompletnom posedu jer bez njenog pristanka nema deobe i prodaje. Čekam već više od 8 godina da se nešto promeni ako se promeni. Hoću reći, da ugovorima baca se senka na ljubav i da to nije baš od srca.

Sloba1 (citat):

Običan narod u Srbiji ne pravi takve ugovore, samo poznati fudbaleri /Vidić npr/ i ostali iz sveta visokog sloja. Bez obzira da moju sudbinu i što sam sada kirijaš pored sopstvenog poseda, gde ruku na srce ima 60 posto vlasništva ali džaba, bivša žena to blokira sa svojih 40 posto i tako onda i dalje živi u kompletnom posedu jer bez njenog pristanka nema deobe i prodaje. Čekam već više od 8 godina da se nešto promeni ako se promeni. Hoću reći, da ugovorima baca se senka na ljubav i da to nije baš od srca.

Apsolutno sam ZA predbracne ugovore, pogotovo ako je jedna osoba koja ulazi u brak daleko boljeg finansijskog stanja u odnosu na drugu. Nista lose u tome, treba se zastititi od eventualne pohlepe i sl. 
Navescu tri primera,dva iz licnog iskustva, treci iskustva mog kumceta.

[You must be registered and logged in to see this link.].U Maju 1996 zeni se buraz (takodje moj partner u firmi),bez predbracnog ugovora-izgledali ludo zaljubljeni. Brak je trajao 100 dana.Na zahtjev mlade da udje u poslovno partnerstvo (radila je u firmi kao visha sekretarica),na insistiranje advokata ne prihvatamo.Da se razumemo,kao supruga imala je pravo na 50%bratove zarade u slucaju razvoda,bez mogucnosti "pipanja"u firmu.
Dolazi do sukoba, postavlja uslove-razvod ili poslovno partnerstvo.Dolazi do razvoda, odlukom suda buraz joj isplacuje  $120 000, plus dele nemale svadbene poklon.
Da je usla u partnerstvo te za par godina zatrazila razvod finansijske posledice bile bi daleko teze. 

[You must be registered and logged in to see this link.].Poucen predhodnim iskustvom u drugom braku buraz ulazi sa predbracnim ugovorom,brak je uspeo.

[You must be registered and logged in to see this link.].Sin od kuma se zeni bez ugovora.Mlada iz postene izbjeglicke porodice,lepotica.Kumche je treca generacija izuzetno uspesne poslovne porodice-prava poslovna imperija cije bogatstvo se meri izmedju 2-3 milijarde  $, u tri sektora, gradjevina,stambene nekretnine i prehrambeni sektor  (vitaminske bombone ).
Posle godinu dana brak puca, bez suda nagodba u iznosu od  $2000000.Kumche nalazi novu ljubav u BG (tamo su vlasnici poznate fabrike slatkisha),obavljaju se zaruke,stizu pozivnice za svadbu.Po danasnjim obicajima mlada se uveliko uselila u kucu buduceg supruga.Odjednom tajac, svadba se otkazuje,mlada nece da potpise predbracni ugovor koji joj je predocen u BG.
Expresno se iseljava, kumche je i dalje sretno neozenjen. Prica je friska, niti godinu stara.

Citat :

Hoću reći, da ugovorima baca se senka na ljubav i da to nije baš od srca.

Pa sad, ako cemo cijepat dlaku nacetvoro, i sama institucija braka je jedna vrsta ugovora.
I tu se moras potpisati.

pera84 (citat):

Citat :

Hoću reći, da ugovorima baca se senka na ljubav i da to nije baš od srca.

Pa sad, ako cemo cijepat dlaku nacetvoro, i sama institucija braka je jedna vrsta ugovora.
I tu se moras potpisati.

In ta podpis naj bi veljal do smrti.(dokler naju smrt ne loči...)

pera84 (citat):

Citat :

Hoću reći, da ugovorima baca se senka na ljubav i da to nije baš od srca.

Pa sad, ako cemo cijepat dlaku nacetvoro, i sama institucija braka je jedna vrsta ugovora.
I tu se moras potpisati.

Nećemo dlake cepati, samo sam izneo svoje mišljenje jer vreme koje Ja pamtim, to nije postojalo, bar se Ja ne sećam. Govorim najviše od godinama 1970-1980 tim. Venčavali su se uglavnom svi u Mesnim zajednicama, i Opštinama. Kasnije, postalo je kao neko pomodarstvo,venčanje u crkvama, stavljanje kruna na glavu i zavetovanje do kraja života. Onda se otišlo korak dalje, na taj način, što kada im popovi stave krunu na glavu i prođe ceremonija, onda su tu advokati sa papirima oko raspodele, čije je šta, kada se raziđu ako se raziđu. Ja ne znam, kakav je to život, kada vam u podsvesti, lebdi, negde taj papir o raspodeli imovine. Meni je to neshvatljivo i čini život opterećen stime.

Citat :

Meni je to neshvatljivo i čini život opterećen stime.

Jbg, zemljace, kupis auto pa platis na njega osiguranje. 
Uplacujes (ti ili firma) za zdravstveno.
Osiguras stan ili kucu.
Poljoprivrednici osiguravaju zetvu ili stocni fond
......
To ne znaci da prizivas saobracajku, bolest, zemljotres, poplavu...jednostavno se pokrivas u slucaju da do toga dodje. I zivot ti je manje opterecen sa "sta ako".
Svidjalo se to nama ili ne, stvari se desavaju. I to ne samo "tamo negdje i nekom drugom". Nekad smo mi "neko drugi". Na kraju krajeva, imas licni primjer.
A sto se tice "sjenke na ljubav", ako neko ulazi u nesto s postenim namjerama i iskrenim osjecanjima, kakva je razlika izmedju jednog i dva potpisa?

Da, lepo si ovo objasnio i uporedio. Probaću da u svojoj glavi to ubacim i shvatim.

Sloba1 (citat):

Da, lepo si ovo objasnio i uporedio. Probaću da u svojoj glavi to ubacim i shvatim.

Za iskrenu ljubav ne bi onda trebao nikakav potpis nigdje, ni državi, ni crkvi, odnosno od njih uvjetovan.

Uvijek je potpis (bilo kakav) oblik prisile i 'moranja', jbg.
A sad, nakon nekog vremena, kad se strasti smire, ić onu drugu stranu koja se počne premišljati iz bilo kojeg razloga, pa rekao bih i ucjenjivati s - "potpisao si / potpisala si za cijeli život" je baš nekako hm, jadno, ne znam.....

Ali... da nema potpisa, poznavajući ljudsku prirodu, ne bi se znalo tko pije tko plaća, bilo bi prilično kaotično to sve skupa.
Dok svi ne dođu na nivo Švedske i Nizozemske, gdje i praktično nije bitno je li emocionalna veza i papirnati brak ili ne.

Nafta i život

Novo doba, novi vek doneo je dosta promena koja su se odrazila na životnu sredinu ljudi i to na gore, usled raznih prljavih tehnologija, trkom za profitom a na uštrb okoline gde živimo.
Neću govoriti o onome što svi znate i vidite gotovo svakodnevno, kao što su razna smeća razbacana kako kome padne na pamet, od divljih deponija, preko bacanja smeća kraj puta, do bacanja papira, kesa, flaša po ulicama. Uvek me to nerviralo, to olako bacanje na asfalt, pa i obične papirne maramice. Zar je teško, staviti je u džep ili "smotuljati" u ruci i tokom hoda, sigurno ima korpa za smeće i da se baci.


Osvrnuću se ovde na jedan događaj koji se zbio krajem prošlog veka sa posledicama zagađenja i ciframa uništenih života da izaziva osećaj gorčine i muke u najkraćem. Evo, o čemu je reč:
- Supertanker Ekson Valdez 24. marta 1989 godine, nije uspeo da se vrati na redovnu brodsku putanju, te je udario u greben Blaj. Manevrisao je mimo redovne putanje kako bi izbegao ledene sante ali potom nije uspeo da se vrati, i došlo je do katastrofe. Iz tankera koji je nosio 53.1 miliona američkih galona nafte, izlilo se 10.8 miliona galona nafte. Ta količina nafte prekrila je čak 28.000 km2 okeanske površine. Smatra se da je to jedna od najvećih pomorskih ekoloških katastrofa izazvana ljudskim faktorom.

Posledice u ekološkom smislu, jezikom brojki izgledaju ovako:
- Odmah je uginulo na hiljade životinja. Procene su između 250-500 hiljada morskih ptica. Najmanje 1 hiljada morskih vidri, oko 12 rečnih vidri, 300 foka, 250 beloglavih orlova i 22 orka kitova. Osim toga uništeno je milijardu lososa i velike količine jaja haringe. Posledice izliva osećaju se i danas... npr. kod morskih vidri i pataka veća je stopa smrtnosti zato što su konzumirale plen iz zagađenog tla i delom zbog konzumacije naftnog taloga prilikom čišćenja površina.
Efekti katastrofe traju mnogo duže nego što ste očekivalo, a u nekim delovima sredine trebaće i 30 godina da se obnove.
Sudski spor trajao je dugo u vezi odštete i od prvobitne presude od 287 miliona dolara stvarne štete i kaznene u iznosu od 5 milijardi, kasnije sve je to smanjeno i relativizovano, da bi na kraju, nekom nagodbom opstala cifra samo nešto jače od 63 miliona dolara ???

Na kraju, šta reći i kakav zaključak izvesti na osnovu ovoga primera i primera ostalih iz našeg svakodnevnog života. Jedno je sigurno, bez lične svesti svoje odgovornosti, neće mnogo pomoći ni prevencija ali svakako hoće primerena kaznena politika uz pouzdan pravosudni sistem.
Nažalost ovo je teško sprovesi u svetu gde bogati čine sve da uvećaju svoj profit, gde je cena previsoka po životnu sredinu.

Značaj crkvenih sabora

Da li se sećate onih Crkveno-narodnih sabora...
Evo par reči... Kao nastavak državnih sabora u Nemanjićkoj Srbiji, u južnoj Ugarskoj krajem 17-stog veka među tamošnjim srpskim življem javljaju se crkveno-narodni sabori.
Ovi sabori predstavljali su najviše crkveno i političko predstavništvo Srba u Ugarskoj, na kojima su birani crkveni poglavari, ali i rešavana mnoga druga pitanja od značaja za srpski narod. U vremenu od 1708-1912 beše čak 47 sabora, koji su većinom održavani u Sremskim Karlovcima, duhovnoj prestonici Srba Prečana. Politički najznačajniji beše sabor od 1848 godine. Održan je u svetlu revolucionarnih zbivanja u Evropi, uspeo je da proglasi teritoriju Srpske Vojvodine, poglavara SPC uzdigla na rang patrijarha i izabrala srpskog vojvodu. Politički napeti odnosi eskalirali su odmah posle održavanja sabora, kada je došlo i do vojnih čarki.


Iako su dugo igrali značajnu ulogu i bili jedina priznata forma okupljanja srpskih narodnih predstavnika, vremenom značaj sabora počinje da opada, i to zbog nesređenog stanja među crkvenim velikodostojnicima, kao i borba između jerarhije i svetovnih aktera.
Poslednji srpsko crkveni-narodni sabor održan je 1912 godine...

Ustavi I deo

 
 

Oglas

Događaj se zbio pre tri decenije, te je zanimljiv, pošto je akter priče naš poznati komediograf.

" Kod nas se u Beogradu, od pedeset godina naovamo, neprestano nešto meri, kopa, raskopava, nasipa, spušta kaldrma pa opet i... jednako se radi, a taj rad, tamo u opštini, zove se zvaničnim jezikom čas regulacija, čas kanalizacija. I, kao što vidite, za ovih pedeset godina kopanja niti smo regulisani, niti nivelisani, niti kanalisani", zapisao je davne 1906. godine najveći srpski komediograf Branislav Nušić.


Međutim... Godine 1986-te, situacija nije se mnogo promenila, i dalje se kopa, ali se to sada zove elektrifikacija, urbanizacija. Oglasni stupci, posebno nedeljom, bili su puni oglasa za prodaju i kupovinu stanova i kuća. U nedelju 2. novembra osvanuo je oglas sa sadržinom:

"Prodajem kuću u kojoj je živeo Branislav Nušić, spomenik kulture, na Dedinju, radi rušenja, može i kao građevinski materijal. Ozbiljne ponude na telefon 662-808 od 7-8"...
Ovaj neobični oglas dao je unuk Branislava Nušića, Ivan Predić, stanar kuće koju je sazidao Branislav Nušić. Oglas je dat u znak protesta jer su viši društveni ciljevi zapretili da otkinu parče spomenika kulture, a niko od nadležnih nije pokazao interesovanje da se ovaj jedini spomenik Nušiću, sačuva u celini.
******
Izvor: "Mladost" omladinski list iz bivše Jugoslavije.

Ustavi II deo
 

Zanimljivosti: Naj... Naj...

1) Najstarija ukrštenica
Prvu ukrštenicu sa 32 reči izmislio je Artur Vin i objavio je 21. decembra 1913. godine u listu “Njujork verld”.

2) Najskuplji članak
Ernest Hemingvej dobio je 30 hiljada dolara za članak od samo dve hiljade reči, objavljen januara 1960. godine u časopisu “Ilustrovani sport”. U članku je Hemingvej pisao o borbi s bikovima.
3) Najskuplja reč

Debora Šnajder iz Mineapolisa, SAD, pobedila je, između milion i četiri stotine hiljada učesnika, na konkursu za najbolju reklamnu poruku za automobile fabrike “Plimut”. Za 25 reči, koliko sadrži jedna jedina rečenica njene parole, ona prima svakog meseca po 500 dolara! Računajući prosečan ljudski vek, Debora Šnajder će do kraja života dobiti oko 12 hiljada dolara za svaku napisanu reč!

********
Izvor: Politikin zabavnik, pre 40 godina

Pomoć

Istorijska zanimljivost, koja beše nekad sa težinom, danas ne bi se moglo reći imajući u vidu nove pojave koje su postale stvarnost. A, nekad davno, pre više od sto godina desio se sledeći slučaj:
Kada je austrougarska vlada postavila 1914. godine ultimatum Srbiji, sprski poslanik na Cetinju Gavrilović upitao je vladu Crne Gore:

- Da li Srbija može računati na bratsku i neograničenu pomoć u sukobu sa Austro-Ugarskom?
Crnogorski ministar spoljnih poslova Plamenac odgovorio je ovom istorijskom rečenicom:
- Srbija može računati na bratsku i neograničenu pomoć Crne Gore kako u ovom sudbonosnom času za srpski narod tako i u svakom drugom.

*********
Sto godina kasnije, ništa više nije kao pre, što i sami uviđate...

Podvarak

Iz francuske luke Šerbur, u jesen 1960, predsednik Tito je za Njujork – na XV zasedanje Generalne skupštine OUN – putovao redovnom linijom na brodu “Kvin Meri”. Kada je došlo vreme ručku, uglednom putniku prilazi kuhinjski, “admiral” broda:

– Vaša Ekselencijo, hteo bih da Vas pitam imate li neku posebnu želju?
Pred Titom je veliki jelovnik, sa hiljadama raznovrsnih specijaliteta.
– Imam, gospodine admirale – odgovara Tito i ne gledajući debelu knjigu.
– Izvolite, spremni smo da udovoljimo svakoj Vašoj želji.
– Želim da mi spremite nešto što bi moglo biti najbolje jelo na svijetu…
“Admiral” načuljio uši i čeka…
– … Želim da mi spremite podvarak.


Majstor kulinarstva zamoli da mu se ponovi ta reč, možda nije dobro čuo. Takvog jela nema, ne razume šta je to. U pomoć pritekne i prevodilac, te na jedvite jade objasni šta je to podvarak.
Šef kuhinje se, crveneći, izvinjava – kaže da to sada ne mogu pripremiti, ali da će pokušati sutradan. I, zaista, sutradan pažnju svih gostiju u trpezariji privuče veliki lonac koji su nosila dva kelnera. Iz njega se pušio podvarak.
– Pa ovo su zgotivili kao da su cijelog života samo to kuvali… – zadovoljno uživajući, sa ostalima, u odlično spremljenom specijalitetu. Ovakav podvarak ne bi napravili ni kod nas.

Tri meseca kasnije jedan od članova jugoslovenske delegacije opet je putovao brodom “Kvin Meri”. Radosna lica prilazi mu šef kuhinje:
– Poštovani gospodine, hteo bih da Vas izvestim da mi nismo zaboravili na onaj događaj sa podvarkom. To jelo je sada stalno u našem jelovniku.

Sloba1 (citat):

Zanimljivosti: Naj... Naj...

1) Najstarija ukrštenica
Prvu ukrštenicu sa 32 reči izmislio je Artur Vin i objavio je 21. decembra 1913. godine u listu “Njujork verld”.

2) Najskuplji članak
Ernest Hemingvej dobio je 30 hiljada dolara za članak od samo dve hiljade reči, objavljen januara 1960. godine u časopisu “Ilustrovani sport”. U članku je Hemingvej pisao o borbi s bikovima.
3) Najskuplja reč

Debora Šnajder iz Mineapolisa, SAD, pobedila je, između milion i četiri stotine hiljada učesnika, na konkursu za najbolju reklamnu poruku za automobile fabrike “Plimut”. Za 25 reči, koliko sadrži jedna jedina rečenica njene parole, ona prima svakog meseca po 500 dolara! Računajući prosečan ljudski vek, Debora Šnajder će do kraja života dobiti oko 12 hiljada dolara za svaku napisanu reč!

********
Izvor: Politikin zabavnik, pre 40 godina

Sjećamo sa da je u reklamnim spotovima za XIV ZOI Zdravko Čolić otpjevao samo jednu riječ: "Sarajevooo!". Ne znam da li je naplatio.

PORUCNIK (citat):

Sloba1 (citat):

Zanimljivosti: Naj... Naj...

1) Najstarija ukrštenica
Prvu ukrštenicu sa 32 reči izmislio je Artur Vin i objavio je 21. decembra 1913. godine u listu “Njujork verld”.

2) Najskuplji članak
Ernest Hemingvej dobio je 30 hiljada dolara za članak od samo dve hiljade reči, objavljen januara 1960. godine u časopisu “Ilustrovani sport”. U članku je Hemingvej pisao o borbi s bikovima.
3) Najskuplja reč

Debora Šnajder iz Mineapolisa, SAD, pobedila je, između milion i četiri stotine hiljada učesnika, na konkursu za najbolju reklamnu poruku za automobile fabrike “Plimut”. Za 25 reči, koliko sadrži jedna jedina rečenica njene parole, ona prima svakog meseca po 500 dolara! Računajući prosečan ljudski vek, Debora Šnajder će do kraja života dobiti oko 12 hiljada dolara za svaku napisanu reč!

********
Izvor: Politikin zabavnik, pre 40 godina

Sjećamo sa da je u reklamnim spotovima za XIV ZOI Zdravko Čolić otpjevao samo jednu riječ: "Sarajevooo!". Ne znam da li je naplatio.

Nisam znao to za Čolu... Mislim da nije uzeo novce. Bila su to lepa i stabilna vremena.

Srpska narodna priča

Vraćao se jedan čovek iz varoši kući i jahao na magarcu, a njegov sin, momčić od deset-petnaest godina, išao pored njega pešice. Susretne ih usput neki čovek pa reče ocu:

• To nije pravo, brate, da ti jašeš, a dete da ti ide pešice; tvoje noge su jače od njegovih. Onda starac sjaše s magarca, a sin uzjaše. Idući tako, malo dalje ih sretne drugi čovek. Videći dečaka na magarcu reče mu:
  
• To nije lepo, momče, da ti jašeš, a otac da ti ide pešice! Tvoje noge su mlađe i jače! Posle toga uzjašu obojica na magarca i pođu dalje. Ali ih sretne treći čovek pa reče obojici. Kakva je to budalaština! Dva matora magarca na jednoj slaboj životinjici! Trebalo bi čovek da uzme batinu pa da vas obojicu izmlati!…
  
• Kada su čuli prekor, sjašu obojica i pođu pešice pored magarca. Malo dalje, eto ti i četvrtog čoveka gde im ide u susret: Ala ste vi čudna tri druga!- reče im on. Zar nije dosta da dvojica idu peške , a jedan da jaše? Onda otac reče sinu: Nas dvojica smo svakako jahali na magarcu, sad valja da magarac jaše na nama!
  
• To rekavši, obale magarca na zemlju, te mu jedan sveza prednje a drugi zadnje noge. Onda uzmu jedan kolac o koji okače magarca pa ga tako ponesu između sebe. Ali ovo izazva još veći smeh i čuđenje kod ljudi koji su ih sretali i sustizali. Onda otac, bacivši magarca na zemlju, odjedanput poviče: – Svaki je čovek luđi od ovoga magarca koji hoće svemu svetu da ugodi! Pa odvezaše magarca, ponovo ga uzjaše, a sin pođe pored njega pešice.
  
• I tako odu kući…
  

Vetar

Vetar je toga dana, duvao kao nikad do tada, povijajući grane, lomeći one suve, a slabe da se odupru. Posmatrao je ulični ples bačenog papira, najlon kese letele su do visine drveća, zadržavajući se na granama..Poneka limenka kotrljajući puštala je zvukove kuckajući po asfaltu.

Ljudi su išli otežano, ušuškani zimskom odećom, boreći se sa vetrometinom. Vreme je već uveliko odmaklo, a onda u daljini ugledao je priliku kako se probija, krhka, da je u jednom trenu vetar zaustavio iskalivši svoju moć i jačinu. Moć vetra i moć ljubavi, ukrstiše koplja toga dana...Dana kada je duvao kao nikad do tada...

Anegdota - Krupska nahija -

Više Otoke, na brdu Mrdjen, bila je stara zidina porušene pravoslavne crkve. Zidovi se začudo dobro očuvali. Jednoga dana dodje Sava Vejinović iz Otoke proti Petru Gakoviću i saopšti mu da neki musliman gradi kuću na onoj "crkvini" i da je napravio nužnik baš tamo gde je bio oltar. Proto se diže i podje kotarskom predstojniku da se žali za takvo "skrnavljenje" jer je znao da su zakonom zaštićeni takvi stari objekti. Kotarski predstojnik sasluša ga pažljivo sve dok proto nije spomenuo da je to, po predanju, bila pravoslavna crkva. Kad je to proto rekao, predstojnik mu upade u rječ: " A zar ne može biti da je to bila rimokatolička crkva"? Proto vrlo pametan i uvjek priseban čovjek, odmah se složi sa "poglavitim gospodinom". ..


Sjećam se kako se proto slatko smijao dok je to pričao. Veli:"Da sam ja zapeo na tom da to nije bila rimokatolička već pravoslavna crkva, osta balijina kuća na crkvenom zidu. Nego, kad ja pristadoh na to, predstojnik dograbi papir, nešto brzo napisa, i meni reče da će on tu stvar urediti". Već drugi dan, pod nadzorom žandarmerijske patrole, onaj musliman je morao srušiti i skloniti sa crkvenog zida sve što je izgradio pod pretnjom da će biti kažnjen ako opet to pokuša uraditi...


Ti kotarski predstojnici, od okupacije do sloma Austrije, bili su svemoćni upravnici Krupskog sreza.