Kratke priče

Zivotinje su oduvek bile covekov veliki prijatelj... Vido kako mu je pomogao da preskoci ogradu!

Dva anđela putnika zaustavila su se da prenoće u kući jedne vrlo moćne obitelji. Obitelj je bila netaktična i nije im odobrila da se smjeste u gostinjskoj sobi njihove vile. Umjesto toga dali su im mali prostor u hladnom podrumu kuće. Dok su raspremali ležajeve na podu, stariji anđeo ugledao je jednu pukotinu na zidu, i popravio ju je. Kada ga je mlađi anđeo upitao zašto je to napravio, stariji mu je odgovorio, “Stvari nisu uvijek onakve kakvima se čine”.
Slijedeću noć, anđeli su došli da prenoće u kuću jednog vrlo siromašnog para, ali muškarac i njegova žena bili su vrlo gostoljubivi. Nakon što su sa njima podijelili ono malo hrane što su imali, bračni par je dozvolio anđelima da spavaju u njihovom krevetu gdje će se moći dobro odmoriti. Kada su se slijedeći dan probudili, anđeli su pronašli gospodina i njegovu suprugu u suzama. Jedina krava koju su posjedovali, čije je mlijeko bilo njihov jedini izvor prihoda, ležala je mrtva na polju. Mlađi anđeo bio je bijesan i upita starijeg anđela, “Kako si mogao dozvoliti da se to desi? Prvi čovjek imao je sve, i ti si mu pomogao; druga obitelj imala je malo toga, ali je bila spremna sve podijeliti, a ti si dozvolio da im ugine krava”.
“Stvari nisu uvijek onakve kakvima se čine” odgovori stariji anđeo. “Kada smo bili u podrumu one vile, primjetio sam da je u onoj pukotini na zidu sakriveno zlato. Obzirom da je vlasnik bio opsjednut novcem, zatvorio sam pukotinu tako da im onemogućim da pronađu to zlato.”
“Noćas, dok smo spavali u krevetu siromašne obitelji, anđeo smrti došao je po ženu ovog seljaka, a ja sam mu dao kravu. Dakle, stvari nisu uvijek onakve kakvima se čine”.

Ponekad se desi upravo to, kada stvari ne idu onako kako bismo željeli…
Neke osobe ulaze u naše živote i brzo odlaze iz njih…

Neke osobe
nam postaju prijatelji
ostaju sa nama dugo
ostavljajući prekrasne tragove
u našim srcima...

i nećemo biti isti kao prije
jer smo imali dobroga prijatelja!!

Jučer je povijest.
Sutra, jedna zagonetka.
Danas, jedan poklon.
I zbog toga se zove sadašnjost!

Vjerujem da je život poseban...živi ga i upijaj svaki trenutak...

PRIJATELJSTVO, ZANAT NAJSTARIJI

Godina je sve više – prijatelja sve manje. Prijatelji se gube tako što ih ukradu žene (poslednji put smo ih videli na momačkoj večeri), krade ih posao, kradu ih godine, vreme, krade ih smrt, kradu ih neke druge, strane zemlje, kradu ih nam njihova deca,
njihovo ime u novinama, njihovo lice na televiziji, kradu ih nam naše reči o njima koje su čuli od trećih prijatelja. Održavamo panično neka klimava prijateljstva, krijući sopstvenu slabost i strah da ostanemo sami. Najveći broj naših prijateljstava su neka vrsta bednog sporazuma sa savešću, bekstvo od samoće. Kako samo zavidim prijateljstvima starim pedeset godina! Koliko je samo bilo potrebno ljubavi, strpljenja, mirenja sa greškama, pristajanja na slabost; koliko lukavstva da se godinama krade vreme od posla, od ambicija, od porodice i poslepodnevnog sna – koliko mnogo
razumevanja da se održi ta slabašna, krhka biljka prijateljstva između dva starca što se duže od jednog ljudskog veka nalaze u “Mažestiku”, u podne, posle svih dobrih i loših godina! Dva starca u “Mažestiku”, u podne – dva preko noći ostarela dečaka što poznaju neke samo njima znane prolaze kroz zabranjene kapije kojih više nema, rupe u tarabi, i tajanstvene tunele u iščezlim vrtovima, sada posle svega i druže se svakoga dana u podne: jedanput kafu plaća jedan, drugi put – drugi. Zanimljivo, za kraj nekog prijateljstva uvek okrivljujemo druge, nikad sebe. Retko ko od nas pomisli za sebe da ima možda tešku narav ili sklonost ka novim prijateljstvima. Što se mene tiče, stari prijatelji su mi prave dragocenosti u životu. Naravno, kao i ostali, sklapam nova poznanstva ali više od svega čuvam prijateljstva sa onima koji me pamte dok sam još imao tamnu kosu i bio sklon ludorijama.

Momo Kapor

FENJER U GLAVI

Svako mora da ima upaljen fenjer u glavi.
Da mu svetli danju i noću.
Jer, ko ne svetli iznutra, taj ne živi;
fenjer pomaže da bolje vidimo lica, predmete, šta se događa.
On pomaže da odaberemo, nanižemo
i svaku sitnicu povežemo u sliku, u pletivo;
da u jednom životu otkrijemo sto drugih.
Bez upaljenog fenjera nema ni reči;
nema priče u kojoj život diše,
jeca ili se razliva od miline.

Bora Stanković

alexandar (citat):

Jedan regrut dobio je zadatak da strazari na ulazu u kasarnu i ne propusta  nikoga bez posebne propusnice.U jednom trenutku naisao je automobil u kome se vozio neki general, koji je naredio vozacu  da ignorise strazu  i prodje u kasaranu. Na to je regrut stao ispred vozila i spokojno se obratio generalu:

"Oprostite, nov sam u ovom poslu. U koga treba prvo da pucam - u vas ili u vaseg  vozaca!"

Velicina  se dostize  kada zaboravimo rang onoga ko je iznad nas i kad se isto desi u vezi s onim ko je ispod nas.
Kada  covek nije nadmocan  u odnosu na ponizne, niti ponizan u odnosu na nadmocne

E, nek sam i ovo procitao

Kosovska Mitrovica... Istorijat ...
Polje između Ibra i Sitnice, gde se danas nalazi Kosovska Mitrovica, u srednjem veku je bilo nenastanjeno Dmitrovo polje sa jednom jedinom građevinom – crkvom. Za Evliju Čelebiju Dmitrovica je samo stanica na Bosanskom putu.
Pošto Zvečan, zatvaranjem rudnika, prestaje da biva naselje veće važnosti, počinje naseljavanje Dmitrovog polja i tako nastaje današnja Mitrovica, koja je u XVIII veku imala jedva tri stotine kuća. Za vreme turske vladavine karavanski putevi ka Bosni vodili su Kosovskom kotlinom i gladne kamile, umorni ljudi i vredni trgovci bi tu zastajali na gotovo poslednji odmor pred ulazak u Bosnu. Ovde su ih sačekivali trgovci sa Jadrana i odavde bi deo karavana, snabdeven novim količinama hrane, krenuo kroz šume Ibarskom dolinom ka Podunavlju.
1873. godine izgrađena je železnička pruga. Graditelji su Mitrovicu odredili kao najvažniju stanicu na tome delu pruge i tako pružili mogućnost naselju za razvoj. Ovu priliku Mitrovčani nisu propustili.
Posle balkanskih ratova u Kosovsku Mitrovicu stižu izbeglice iz Srbije; stvaraju se novi delovi naselja i Mitrovica postaje grad. Od 300 kuća u XVIII veku, grad ima 11000 stanovnika 1931. godine, 14000 stanovnika 1948. godine, a 1971. godine Mitrovica ima 42421 stanovnika…

Artemidin hram u Efesu - drugi deo -
Zgrada je podignuta od parskog mermera. Razlikovala se od ranijeg svetilišta samo po tome što je podignuta na postolju od trinaest stepenika, tako da je bila viša za desetak metara. Postavljenju novog kipa boginje prisustvovao je lično Aleksandar. Bila je to prilika za vojnu paradu i svečane igre. To nije bio običan hram već neka vrsta muzeja s najlepšim grčkim slikama i skulpturama. Na žalost, ovu građevinu, koja se ubraja u svetska čuda, zapalili su Goti 262. godine pre naše ere.
Ostaci hrama koji su kasnije otkriveni, prilikom arheoloških iskopavanja, čuvaju se u Britanskom muzeju. Pretpostavlja se da je hram bio dug 125, a širok 70 m. Sto dvadeset sedam stubova visokih preko 15 m i debelih 2 m doprinosili su prekrasnom izgledu ove zgrade. Stubovi su, uglavnom, bili izgrađeni u vidu kipova. Crep je bio urađen od belog mermera. Skulpture, divne slike i zlatna dekoracija u unutrašnjosti hrama delovali su impresivno.
Hram se nalazio pored mora, u zalivu, koji se vremenom sve više punio zemljom. Mesto je tako pretvoreno u močvaru, pa je ova znamenitost doživela žalosnu sudbinu. Tek 1863. godine pronađeni su neki fragmenti iščezlog hrama.
*** Kraj priče...

Sava Šumanović- Umetnost- I DEO

Rođen je u Vinkovcima. Studirao je u Zagrebu, a kasnije u Parizu, u kome je dugo živeo. Poslednjih nekoliko godina proveo je u Šidu, gde je i ubijen 1942. godine.
U toku boravka u Parizu i studija na Akademiji, na njegovo slikarstvo je, pored Sezana, najveći uticaj izvršio Andre Lot, “umereni” francuski kubista. Kao veliki poznavaoc starih majstora, Lot je mirio kubizam i renesansu uvek iznova verujući u kontinuitet neophodan za razvoj slikarstva. Šumanović je bio jedan od najistaknutijih i najnadarenijih Lotovih đaka. Međutim, kako sam u svojoj autobiografiji kaže, Lot nije isključivo uticao na njega. Izvesnog traga na njegovo stvaralaštvo ostavili su i Pikaso, Gromer, Deren i Friez.
Šumanovićev kubistički i postkubistički period trajao je od 1920-1925. godine i on obuhvata tri siklusa: sezanistički, analitički i sintetički. Iz ove faze su naročito vredna sledeća dela: “Skulptor u ateljeu”, “Mrtva priroda sa satom” (obe iz 1921) i “Mrtva priroda”. Kada je u pitanju estetička problematika, najznačajniji je analitički ciklus.
Šumanović nije do kraja ostao dosledan kubizmu. Već oko 1925. godine evoluira prema kolorističkom ekspresionizmu koji predstavlja punu negaciju dotadašnjeg razvitka. Njegova umetnost u tom kasnijem periodu donosi posebne tonove intenzivnog doživljaja rodnog predela, gde dominiraju svetli tonovi. Uspešno je dočarana prostorna dubina…
*** sledi nastavak…

Sava Šumanović-Umetnost- drugi deo

Dela “Doručak na travi” i “Pijana lađa” ubrajaju se u najznačajnija dela jugoslovenskog modernog slikarstva. Forme su snažno istaknute, linija je oštra, kolorit svetao. “Pijana lađa” podstaknuta Žerikoovim “Meduzinim splavom” predstavlja ključno ekspresionističko delo.
Pored velikog broja ženskih aktova, njegova omiljena tema je mrtva priroda, a najviše pejzaži iz Pariza i rodnog Srema. U završnoj etapi svog stvaralaštva Šumanović polako ulazi u podneblje poetskog realizma. Materija postaje gušća, boja tiša, forma mirnija. Slika “Crveni ćilim” koja pripada tom poetsko-realističkom ciklusu čuva afektivni naboj. To isto važi i za slike nastale pošto se razboleo i vratio u Šid. U njima se javlja gusta, reljefna površina kao pozadina samog motiva (Akt u crvenoj fotelji, 1932-34).
Na kraju treba istaći da Sava Šumanović ostaje zabeležen u istoriji jugoslovenskog slikarstva kao jedna od najznačajnijih ličnosti 20. tog veka.
*** završni deo…

Ulcinj - nekadašnje gusarsko gnezdo -

Pre opisa glavne radnje, reč dve o Ulcinjskom primorju. Poznato je po toplim i sunčanim danima sa malo padavina i zato spada u najtoplije i najsunčanije predele evropskog Mediterana. Primorje poseduje i nekoliko mineralnih izvora čija se voda upotrebljava za lečenje mnogih oboljenja. Mediteransko rastinje je poseban ukras Ulcinjskog primorja. Plaže su peščane i njihova dužina prelazi deset kilometara, a na nekim mestima su široke i do sto metara.
U ovom najtoplijem delu Jadrana, u podnožju živopisne Rumije, čiji se najviši vrh izdiže blizu 1600 metara, leži grad ULCINJ.
Na kamenitom poluostrvu je Stari grad Ulcinj. Tvrđava i zidovi, drvena zdanja unutar zidova, građevine su iz vizantijskog, mletačkog i turskog doba. Stari Ulcinj, zbog svog izvanrednog položaja, bio je u prošlosti svetionik i osmatrač na izlazu iz Otrantskih vrata. Zbog toga je imao burnu prošlost i mnoge gospodare. Pouzdano se zna da je turski sultan Selim drugi, krajem šesnaestog veka, kada je od Mlečana preoteo Ulcinj, u drevni grad naselio četiri stotine alžirskih gusara, koji su postali strah i trepet ne samo za Jadran, već i za čitav Mediteran. O gusarskim pljačkama i danas se mogu čuti priče u narodu. U jednom starom zdanju Ulcinja, postoje i freske koje prikazuju brodove i pirate.
U to vreme na trgu drvenog grada prodavani su robovi. U romanu “Na Drini ćuprija” naš nobelovac Ivo Andrić opisao je roba Arapa Ulcinjanina. U prvom i drugom svetskom ratu ulcinjski jedrenjaci sasvim nestaju.
Nadam se da Vam se ova kratka priča, sa osvrtom na mnogo davna vremena dopala.

Hiv - Sida

Odmah da se razumemo, nisam ni lekar, ni farmaceut niti iz zdravstvene struke, tako da mi nemojte gledati u svako slovce i izrečenu misao u smislu, da li je nešto dobro napisano i koliko je tačno.
Pišem kao običan čovek, koji voli da piše, iznosi svoje utiske i viđenja određenih pojava koja postaju zabrinjavajuća za jedno društvo. U ovom slučaju imam skromna saznanja ali povećanje slučajeva inficiranih osoba, dalo mi je nadahnuće da kažem neku reč. Kako i sam naslov kaže “Hiv-Sida”, mišljenja su da to nije isto i treba razlikovati, ali čemu to ? Nije šija nego vrat ! Malo je zapetljano, jer imati jedno ne znači imati ovo drugo, a imati ovo drugo znači imati ovo prvo !! Obrni-okreni, između Hiv i Side, postoji uzročno-posledična veza, da se u najkraćem izrazim. U ovoj maloj zemlji, povećanje broja zaraženih je znak da se upale sve moguće lampice i traže rešenja kako bi se ta pojava smanjila i iskorenila u završnoj fazi. Načina ima raznih, ali najvažniji je mozak čoveka, koji treba da onog časa kada poželi da vodi ljubav i upusti se u seks, da uključi glavu a ne onu stvar. Uključiti glavu, znači staviti gumicu na “onu” stvar i time se zaštititi. Obzirom da sam muškarac i znam filozofiju razmišljanja toga časa, kada se ne razmišlja ni o čemu, pa ni o posledicama, već samo kako staviti “ono” tamo gde treba… Muške mrzi da navlače gumu na muškost, to im je dosta “teško” i u glavi komplikovano, a taj komadić gumice, glavu čuva… Lično sam čuo više puta: “Sa gumom neću da”… ili “To ne dolazi u obzir”… ili “Šta imam ja da mislim, neka ona razmišlja”, ovo poslednje kažu u smislu mogućnosti ostajanja u drugom stanju, ali ne i u delu da se mogu ili može zaraziti. O tome, da je najbolji i najbezdniji izbor za seks, osoba koja je udata a hoće, neću ni da pomišljam u smislu da ih ta “relaksirana situacija” čini bezbednim.
Verovatno ste primetili da sam kao izvor zaraze i fatalnog stanja stavio akcenat na vođenje ljubavi bez zaštite, nebitno ko je koliko siguran u svoj izbor partnerke ili partnera, i da nisam pominjao ostale mogućnosti zaraze tipa “igle”… Smatram da ovaj deo što sam akcentirao, je deo gde možemo uticati i dati najveći doprinos, naravno ako uključimo glavu i razum. Za sve one druge, mislim mlađe, ostaje edukacija i samo edukacija, na svakom mestu, svakoj prilici i samo tako, kada uđe od stalne priče u uši mladim naraštajima, mora da ima efekta, inače…

Dirigent i car

Slavni kompozitor i dirigent Gustav Maler bio je deset godina naprasit i nepopularan direktor Bečke carske opere kojom je upravljao gvozdenom rukom. Niko se nije usuđivao ni da zucne, a kamoli da ga otvoreno kritikuje jer se odlično znalo da je samo zahvaljujući njemu Bečka opera stekla veliki međunarodni ugled.
Maler je prisustvovao svakom izvođenju. Kada nije dirigovao, previjao se preko ograde svoje lože i siktao na članove orkestra koji su stizali na posao posle podizanja zavese. Jedne noći, dok je Maler iz sveg glasa zakerao, u carsku ložu ušao je imperator Franja Josif koji je zemljom upravljao gvozdenom rukom. Pojava carskog veličanstva nije ućutkala Malera i nekoliko trenutaka izgledalo je da će doći do sukoba. A onda je Franja Josif bolje pogledao i prepoznao kompozitora.
– Oh, to je Maler! – rekao je car, milostivo mahnuo rukom svom despotskom kolegi i seo bez daljeg komentara.

Pomoć prijatelja

Pružimo ruku prijateljstva…
Učinimo lični život lakšim tim osećajem da nismo sami i da ima kutak prijateljstva tu oko nas…Taj kutak prijateljstva oličen u ljudima naše blizine, vredan je i čini nas sigurnim u ovom teškom i sumornom životnom okruženju…
Koliko samo ima primera iz naše svakodnevice, gde je prijateljstvo došlo do izražaja u bilo kom smeru… Smer u stvarnoj pomoći ili savetu, ima jednaku težinu. Posebno ta težina dobija na značaju, kad znamo da rodbina koju imamo više nije ono što je bila, i kako godine teku, sve ono što je nekad bilo, postalo je sada bledo i zaboravljeno…
Stvarnost je takva da pomoć dobijete od osoba od kojih ste to najmanje očekivali, što ukazuje na plemenitost ljudi, van onih “naših i rođenih”…Deluje pomalo čudno i sigurno se pitate: – Zašto bi neko nekom nešto učinio, pomogao a ni u „rodu rod ni pomozi bog“ ( tako se nekako kaže ) a opet čini dobro delo. Rodbina koju imamo bilo dalja ili bliža, mnogo se otuđila i nisu to više one osobe koje smo nekad poznavali, kod kojih smo išli u kuće delili dobro i zlo. Sve to vezano je za neka sada davna vremena iza nas i što je najtragičnije, ni njihova deca se ne posećuju niti druže, sve se odrodilo i na ulici se i ne poznaje !? Ne znam, ko je za to kriv… I šta je to uticalo da odnos među bližnjima u ono socijalističko doba bude besprekorno, humano i plemenito a potom počelo da bledi do potpunog potonuća, kao da smo postali stranci jedni drugima, a naši smo !
Neko će reći, došlo je novo doba, ostarilo se, sistem se promenio, pa ratovi, inflacija, sankcije itd… itd… Ipak je to žalosno, i mora se priznati, da je skup svega toga učinio da se otuđimo umesto zbijemo i oživimo sećanja na neka lepa vremena iz ne tako davne prošlosti. Mnogo smo se promenili… Mnogo… A, stari se,
tiho… Polako i
Neosetno…

Potonuli gusarski grad... / drugi deo /

Bilo je to 7. juna 1692. godine u prvim jutarnjim časovima dok je čitav grad sa svojih 8000 stanovnika mirno spavao na peščanom sprudu. Iznenada počele su da sevaju munje uz strašnu grmljavinu i kišu. Pljusak se ubrzo pretvorio u potop, orkan je nosio krovove s kuća. A onda se zatresla zemlja. Ogromne pukotine otvorile su se na mnogo mesta, gutajući čitave zgrade. Planuli su požari, naročito u radionicama šećera, i sladunjavi žuti dim prekrio je grad. Sve je to trajalo samo nekoliko trenutaka. A tada su se sastavili zemlja i more. Kada se posle izvesnog vremena sunce s mukom probilo kroz guste oblake, od grada više nije bilo traga. Na dnu Kingstonskog zaliva ležao je Por Roajal sa svojim riznicama zlata i magacinima punim najdragocenije robe. Sa lica zemlje nestalo je čuveno gusarsko utočište u kome su se sklanjali sa svim svojim bogatstvom pirati iz čitavog sveta. Port Roajal zvali su u to vreme piratskim Vavilonom.
Mali broj preživelih stanovnika odlučio je da svoje nove domove sagradi dalje od obale. Por Roajal je prestao da postoji a osnovan je Kingston. Poručnik Hari Risberg prvi je čovek koji je na dnu Karipskog mora ugledao potonuli grad Por Roajal. Njegovim tragom krenuli su mnogi avanturisti pokušavajući da pronađu gusarsko blago, posle puna tri veka ležanja na morskom dnu… Ipak do danas to nikom nije uspelo.
***** kraj priče *****

Tehnika disanja

Tehnika disanja, vrlo je značajna i može se izvesti na više zgodnih mesta. Kad god to uradimo vrlo je poželjno, zdravo, opuštajuće i to je vid meditacije.
Ja to radim svako jutro, putujući na posao u gradskom, i nije bitno da li stojite ili sedite. Ja obično stojim jer je gužva i onda duboko udahnem, zažmurim i nastojim što duže izdržati. Tada misli usresredite na ono što vi hoćete, osluškujete svaki šum, zvuk..Registrujete ono što ne biste mogli u normalnom stanju.
Zatim, polakao izdahnete, ne naglo, već polako i otvarate oči. Osećaj je vrlo značajan i koristan, i Ja to radim u stanju dok stojim, iako imam osećaj da me neko gleda kako žmurim, ali to me ne dotiče. Uradim tako jedno dva-tri puta dok ne stignem do odredišta.
Probajte, jer prijatna energija struji kroz telo...

Dvoboj... I deo

Jedna stara hronika beleži događaj iz 1841. godine. Odigrao se u Minhenu u salonu jednog aristokrate. Na sedeljci je bilo nekoliko muškaraca i žena. Muškarci govore o politici a žene ne obraćaju pažnju na njihov razgovor osim jedne. Elene Vespuči… ona je čula kada je mladi bavarski oficir rekao: – Italijani su lenji. U ratu su velike kukavice.
Elena, rođena Italijanka, ćerka firentinskog patricija Čezara Vespučija, i direktni potomak slavnog moreplovca Ameriga Vespučija – se trgla. Rumenilo joj je, oblilo lice. Nije mogla da otrpi uvredu. Okrenula se i prišla oficiru.
– Gospodine, čula sam nimalo lepo mišljenje o Italijanima. Umeju oni da se bore, i to dobro! Sigurna sam da se nijedna njihova žena ne uplašila dvoboja s oficirom kao što ste vi ! Namerno je to govorila da je svi čuju i to glasno. Gosti su se zaprepašćeno okrenuli. Mladi oficir se u prvi mah zbunio, ali se brzo pribrao i odgovorio:
– Žao mi je što ne mogu da vas izazovem na dvoboj jer ste žena, a žene nisu vične oružju ! Zato zaboravimo…
– Ni govora ! – ostala je uporna Firentinka. Gospodine, kapetane, ja vas pozivam na dvoboj ! Ako ne pristanete, znači niste govorili po čistoj savesti. S kapetanovog lica, nestalo je osmeha, a nije imao više kud. Morao je da prihvati izazov. Određeni su svedoci i izabrano oružje. Dvoboj revolverima zakazan je sutradan ujutru u šest sati na Ševinoj poljani izvan grada. Elena Vespuči se zatim pozdravila sa domaćinom i napustila sedeljku. Ostatak večeri protekao je u temi oko predstojećeg dvoboja između ugledne Firentinke i kapetana. Niko nikada nije čuo za megdan žene i muškarca oružjem.
Eleni Vespuči često je pominjana u aristokratskim krugovima Evrope. Otac joj je pružio blagostanje i nadao se da će njegova ružna kći, zahvaljujući bogatstvu i patricijskom poreklu, naći muža. Godine su prolazile, Elena je zašla u tridesetu. Sve njene iluzije su propale. Nije htela da živi u očekivanju muža. Ponašala se slobodno. Potom dolazi u sukob sa porodicom i seli se u Pariz nastojeći da bude neprestano u centru pažnje… Ipak, ni tu se nije skrasila, odlazi u Ameriku gde prolazi daleko bolje i slavnije. U njenu čast su priređivane svečanosti, ručkovi, konjske trke. To je bilo ono za čim je žudela.
Ostaće zauvek tajna zašto je napustila Ameriku i vratila se u Evropu u Minhen. Tridesetsedmogodišnja aristokratkinja polako je izlazila iz mode… A, onda je došlo do dvoboja.
***** sledi nastavak *****

Dvoboj - drugi deo -

… Na Ševinu poljanu je prvi stigao kapetan. Nekoliko minuta kasnije u kočijama se dovezla i Elena. Svedoci su ih već očekivali. Pokušali su da ih odvrate od dvoboja! Uzalud. Elena je bila uporna, a kapetan nije hteo da se izvini.
Sve se odvijalo po utvrđenom redu. Elena i oficir su prihvatili oružje i okrenutih leđa stali jedno uz drugo. Čekao se znak da svako krene u svom pravcu. Posle desetak koraka kapetan i Elena su se okrenuli licem u lice. Oficir je prvi podigao oružje i opalio. Svedocima je zastao dah…
Devojka je imala sreću – metak je pogodio u levu ruku. Jedan od svedoka je prišao da joj pomogne, ali ga je ona presekla ledenim pogledom.
– Hvala, nije potrebno, nastavimo!
Sada je bio red na nju da puca. Kapetan je stajao opušten. Bio je uveren da će devojčin hitac završiti ko zna gde.
Elena je polako podigla revolver. Poljanom se prolomio pucanj. Kapetan se uhvatio za grudi i zaneo. Sa nevericom je gledao u suparnika. Hteo je nešto da kaže, ali se srušio. Svedoci su pritrčali. Mladi oficir bio je mrtav.
* * *
Istog dana Elena je napustila Minhen. Od tada je niko više nije video. Posle petnaest godina umrla je u Španiji. Bila je igumanija ženskog manastira.
***** Kraj priče *****

Negovanje  kulture

Očuvati kulturnu baštinu, običaje naroda koji su ga pratili kroz vremena, može na više načina. Po meni najbolji i najjači metod za očuvanje kulturne baštine je film kao medij. Slikom i rečju, najbolje se mogu oslikati običaji iz prošlosti i mladim generacijama dočarati verno onako kako je bilo.
U očuvanju običaja prednjače žene kao svestrane i više sklone očuvanju kulturne baštine. Muškarci u smislu običaja vezanih za domaćinstvo, folklor i svega drugog bliskog za očuvanje baštine, rado prepuštaju ženama. Pokazalo se da žene to rade odlično.
Žene se bolje snalaze i na pravi način umeju da pokažu svu lepotu kulturne baštine na polju običaja u tom smislu.
Mislim da bi više trebalo imati programskih emisija vezanih za običaje i kulturu naroda širom prostora naše zemlje i podjednako zastupiti sve delove. Toliko ima toga što nije prikazano pa čak i starije osobe nisu dovoljne upoznate a o mladim naraštajima da i ne govorim. Upravo, mladi treba da vide kako i na koji način se neguje kulturna baština nekog naroda. Ti običaji nisu namenski obuhvaćeni u filmu, već kroz određenu radnju u filmu, protežu se i tada vidimo sve ono što krasi to podneblje. Naravno, film u tom smislu ne bi bio potpun ako se ne vidi kako jedan narod živi i poštuje običaje.
Ne znam da li ima zaseban film, samo o narodnim običajima, ili je to stvar nekog dokumentarca onako žurnalskog tipa, ali i to je dovoljno, bar na kašičicu ako već ne može da se priušti neki film u trajanju od bar 90 minuta. Toliko toga ima da se vidi i pokaže da je vreme da se nadležni u oblasti kulture time pozabave i odvoje određena sredstva kako bi se daleko više zastupile sve dragocenosti zemlje u kojoj se živi.

Vremeplov 1975 godina Prvi deo

Ulcinj: Neobična berba
Kad bi nas neko upitao kakvih sve berbi ima u jesen verovatno odmah bi odgovorili: Berba grožđa, jabuka, šljiva, lekovitog bilja… kukuruza. Na berbu od koje najviše ovisi naš život, malo ko bi se setio a to je berba soli. Tako se, naime zove prikupljanje soli u solani >Bajo Sekulić> u Ulcinju.
Nakon tri meseca isparavanja mora u bazenima koji se prostiru na 100 hiljada kvadratnih metara počela je berba soli čiji je sloj prosečno debeo 40 milimetara. Dve stotine radnika najveće solane u Jugoslaviji vode bitku s vremenom, jer je dovoljna samo jedna jača kiša da uništi sav trud vrednih solinara.
Doboj: Prastara kruška
Zemljoradnik Savo Cvijanović iz sela Ljeskovih Voda kod Doboja ima u svom dvorištu veoma staru krušku čija starost je oko 190 godina. Visina krošnje je 50 metara a promer debla iznosi 150 cm. Zanimljivo je da kruška i sada daje vrlo ukusne plodove. Kad rodi, daje najmanje hiljadu kg. ploda. Stablo je 1940. godine pogodio grom i odvalio više od pola krošnje ali je ni ta nepogoda nije uništila. I uprkos tome kruška daje sve više ploda.
Obrenovac: Najbolji orači najmlađi
Verovatno niko nije znao gde su učenici osmog razreda OŠ >Jovan Popović> iz Obrenovca Veroljub Živanović, Ivan Radovanović i Dragan Radojčić naučili voziti traktore kad su došli na takmičenje mladih orača. To ih takođe niko nije pitao ni kad su došli na republičko takmičenje koje je održano u Šapcu na kome su osvojili prva mesta.
Najzanimljivije je to da su mladi traktoristi učili voziti traktore krišom, a pokazali se pravi majstori ne samo kao vozači već i kao orači.

Vremeplov 1975 godina Drugi deo

Ono što se dogodilo u kući Vlade Radulovića u Kuli zvuči pomalo neverovatno. U mirnom gradiću koji se smestio u srcu Bačke još se prepričava taj nesvakidašnji događaj.
Vlado Radulović vozač <Kulatransa> otišao je toga dana na svoj uobičajeni posao. Njegova supruga Slobodanka pošla je u obližnju prodavnicu po namirnice a svojoj trogodišnjoj ćerkici rekla da pričuva godinu dana mlađeg brata Mitra. I dok su se deca u kuhinji igrala mali Mitar se popeo u jednom trenutku na prozor i izgubivši ravnotežu pao sa trećeg sprata na pločnik.
Njegova trogodišnja seka pohitala je komšinici i ispričala šta se dogodilo s bracom Mitrom. Kad je komšinica brže bolje sletela na ulicu zapanjila se kad je malog Mitra ugledala živa i zdrava. Bio je samo malo izgreban po licu. Odmah je prebačen u Medicinski centar u Vrbasu gde i sami doktori posle desetodnevnog ispitivanja i pregleda nisu znali objasniti kako je mali Mitar ostao neozleđen.
Bosanski Brod: Ulov velike ribe
Kad je ovih dana poznati sportski ribolovac iz Bosanskog Broda Zvonko Barišić – Cinto krenuo po noći na pecanje šarana i somova na Savi nije ni pomišljao da će to biti njegov životni ulov. Naime, za njegovu udicu, na kojoj se kao mamac nalazio mrmak – uhvatilo se nešto teško kao panj. Nije Cinto ni slutio šta se to zapravo zakačilo za njegovu udicu, ali je ipak verovao da se radi o većem ulovu. Posle više od pola sata >borbe> uspeo je izvući ribu na obalu i tad je bio više nego iznenađen onim što je ugledao.
– Bio je to som nad somovima – kaže Cinto. Težinom od 15.5 kilograma i dužinom od 135 cm bio je to najteži som ulovljen ove godine na Savi kod Bosanskog Broda.
Buzet: >Poštanski sanduk> star 220 godina
U istarskom gradiću Buzetu čuva se kameni >poštanski sanduk> koji je u zid jedne zgrade ugrađen još 1755. godine.
Istoričari su zabeležili da su >sanduk> postavile mletačke vlasti, a služio je za >tajne>, odnosno anonimne prijave protiv šumskih štetočina.
Pošto je ove godine 220 godina otkako je postavljen taj >poštanski sanduk>, odlučili smo zabeležiti ovaj podatak o njemu.

Vremeplov 1975 godina Treći deo

Verovatno nigde dobrovoljnim radom nije izgrađeno 50 km puta. To su ipak učinili Slivnjaci, stanovnici MZ Slivno u komuni Imotski. I ove godine oni će za gradnju puta od Krstatice do Sebištine u dužini od 24 km dati 7500 dnevnica dobrovoljnog rada i 1.3 miliona dinara samodorinosa.
Tako će Slivno biti bliže sedištu komune za 11 km, pa će deca iz njihove MZ moći odlaziti svako jutro autobusima u srednje škole. To će biti neuporedivo jeftinije od školovanja u Splitu.
Han – Pijesak: Godine zajedno
Na petom km. od Han-Pijeska prema Vlasenici nalazi se selo Karaula u kome žive Stana i Jovan Vuković. Supružnici Stana (83) i Jovan (82) pre tri godine su proslavili pedesetu godišnjicu zajedničkog života. I danas žive onako po starački, tiho i mirno. Stana još dobro vidi i ništa joj nije teško uraditi. Da je samo još noge pomale ne izdaju, sve bi bilo dobro.
– Treba samo raditi i dug život će doći sam od sebe – kaže Stana.
Soljani: Rekorder prevaljenih kilometara
Đuro Mormer (45) već pet godina radi kao predstavnik osječke fabrike >Lio> za područje Dalmacije i Crne Gore i postao je verovatno rekorder u broju pređenih kilometara.
Ispada da je Đuro samo za 480 dana vožnje, u pet godina posla, prešao 120.000 km svojim automobilom.
**** Ovim završavam put kroz vreme za doba koje je davno za nama, te se nadam da će vas učiniti zanimljivim ****

Rado ih citam, Slobo. Cestitam na trudu!

Hvala što pratite moje čitanje... Evo sada jedne priče kada sam bio u rodnom mestu...

Stvarnost

Stvarnost...
Nedavno sam bio u rodnom mestu, i po silasku s voza a preko puta stanice zatičem vrlo ružan prizor, jedno ruglo koje traje već duže a oličeno u lošoj brizi lokalne uprave s jedne strane a opet ima i onog što je posledica jednog vremena i čerupanja imovine.
Na tom mestu beše nekad industrija trikotaže, pa onda je firma propala, pa neki hotel beše, pa i hotel se sav urušio i sve zjapi ružnoćom. U nastavku tog kompleksa, sve deluje kao iz filma strave i užasa, oronulo a nema ni one radnja na uglu, Ukusova, jer ni te firme nema više.
Posle toga sledi parkić, pa onda još jedno ruglo, nekad veoma posećena kafana i to u ono zlatno doba, socijalističkog samoupravljanja, a sada zakatančena i deluje sablasno i kad god pored nje prođem setim se tih nekad lepih vremena koje se nikad više neće vratiti...

Letnja kupanja

Sa nastankom letnje sezone, plivanje i kupanje postaje skoro najmasovniji oblik fizičkog osveženja, razonode i čeličenja zdravlja. Kupanje, plivanje i bilo kakve druge aktivnosti u vodi životna su potreba ljudi, a naročito dece. Ali, voda u bazenima, rekama, jezerima i moru, pored radosti, nosi sobom i opasnosti.
Ono što je za svaku vrstu kupanja zajedničko (kupanje u slatkoj vodi ili u moru, vazdušno kupanje) jeste da je temperatura sredine u kojoj se telo tada nalazi niža nego što je temperatura vazduha ispod odeće. Što se tiče kupanja u hladnoj vodi, potrebno je biti jako obazriv. Lekari podvlače da to kupanje ne sme biti dugo, jer ako osoba nije naviknuta, ona u vodi od 18-20 stepeni, ne sme biti duže od 3-10 minuta. Za broj i razmak između pojedinih kupanja, značajne su i atmosferske prilike. Toplih, sparnih dana, kada temperatura vode nije suviše niska, kupanje može i duže da traje. Tada ono rasterećuje krvotok, jer se usled hladnoće krv ravnomernije raspoređuje po celom telu.
Izdvojio bih par saveta koji se odnose na decu:

• Kupanje je, verovatno, najlepši dar leta. Ali, da bi se neko mogao kupati do mile volje, on mora znati i plivati. A ta veština može vrlo brzo i lako da se savlada, naravno, uz stručnu pomoć odraslih ili kroz obuku u školama gde za to postoje uslovi…
  
• Zapamtite, sve dok ne naučite plivati u mestu i održavati se na vodi s okomitim položajem tela, vi niste plivač!
  
• Nikad se ne mogu predvideti sve opasnosti na vodi, zato je neophodno biti uvek oprezan i stalno obazriv…
  
• Naročito se velikim opasnostima izlažu oni koji po svaku cenu hoće da pokažu svoje velike sposobnosti u vodi. Zato valja imati na umu jedno: u vodi nema junaka…
  
• Ne ulaziti u hladnu vodu zagrejani od trčanja, jer zbog nagle promene temperature dolazi do stresa, do prestanka rada disajnih organa, te pokreta ruku i nogu i padanja u nesvest, zbog čega se u vodi udave i najbolji plivači.
  
• Ne skakati na glavu u mutnu vodu na nepoznatim mestima, jer može biti plitko dno, ili neki predmet ispod površine vode i može doći do povreda.
  
• Ne plivajte i ne ronite naporno odmah posle obilnog jela, pogotovo ako je voda vrlo hladna ili topla.
  
• Kada je hladno i ako duva hladan vetar, posle izlaska iz vode, ne treba sedeti na mokrom i hladnom tlu.
  
• Ne plivajte daleko od obale i vodite računa da je vreme kupanja u vodi, ipak ograničeno.
  

Nadam se, da sam u ovih nekoliko osvrta i pozicija, vezanih za čari vode i postupaka, uspeo da bar malo dočaram ono što može da se očekuje u predstojećoj sezoni kupanja.

Tragovi u kutiji

Da li ste ikada pokušali da sakupljate životinjske tragove? Ako ne znate, evo kako se to radi.
Kada se naiđe negde na lep i dubok otisak noge neke životinje, najpre oko njega napravite “ogradu” od čvršće hartije ili kartona. Zatim lagano, lagano u nju sipati rastvoreni gips, do debljine sloja oko 2 centimetra. Mora se strpljivo čekati da se gips stegne (najmanje 20 minuta), a zatim ukloniti hartiju i dobiće se “negativ” otiska.
Da biste ponovo dobili pravi izgled traga, ovaj isti postupak morate ponoviti sa otiskom u gipsu. Na kraju, ostaje vam samo da zalepite etiketu sa podacima o životinji, njenom tragu, mestu nalaza i slično…

Kozara

Vrlo sam razočaran kako se pristupilo obeležavanju bitke na Kozari ove godine. Ne sećam se nešto ni ranijih godina, ali ova prođe nekako bledo i otužno.
Naime, lično sam očekivao da puste film Bitka na Kozari, i na taj način daju svoj skroman doprinos godišnjici bitke i stradanju naroda. Neću pominjati brojke, ali svako ko želi može da izgugla te podatke i vidi stravične cifre i stradanje nedužnog naroda, dece, žena i staraca. Ako ništa drugo, eto, zbog njih vlast mogla je pustiti taj film i tako dati kakav takav doprinos.Ostali su gluvi i nemi, a ono što me lično još više čudi, to su reakcije boračkih organizacija. Nigde ih nema, ćute kao da su svi borci pomrli i da ih nema više ? Danas sam poslao mejl Subnor-u Srbije i izrazio vid molbe i protesta zašto nisu ništa preduzeli da se bar tim filmom, podseti na stradanje i obeleži godišnjica. Ne verujem da ću dobiti odgovor, ako to iko tamo bude i čitao.
Na ovaj način šalje se loša poruka od onih koji treba da rade suprotno i da neguju tu prošlost, koja je takva da je sa dosta prolivene krvi, izvojevana sloboda, u kojoj smo uživali posle 1945 godine i sada. Zar je moguće, da prolivena krv, nije bila dovoljna, da se jednim, starim, istrošenim, crno belim filmom, to pokaže...
Izvinjavam se, dosta sam uzbuđen i nervozan, pa kucam jako brzo, bez neke posebne pripreme i moguće da ima i grešaka, ali sam, jako ozlojeđen, ovakvim pristupkom, onih koji su dužni da prate istoriju i čine da bude dostojno predstavljena.

Detlići...

Gotovo da nema čoveka, pa ni deteta, koji su boravili u prirodi, a da nisu čuli karakteristično kuckanje u drvo. To je “rad” simpatične ptičice zvane detlić, koja svojim kljunom kuca po kori drveta, u traganju za hranom.
Detlići su veoma rasprostranjene ptice. Ima ih u mnogim zemljama sveta. Postoji mnogo vrsta, a neke od njih žive i na našem tlu; među njima se ističe takozvani “šareni detlić”. U ovoj kratkoj priči, treba pomenuti još tri vrste ovih ptica: – zeleni detlić, prugasti detlić i američki detlić-.
Detliće možemo često da vidimo na drveću, na stablima, gde svojim kljunom traže hranu, uglavnom insekte, ne plašeći se mnogo od ljudi. Detlići prave gnezda u šupljinama stabala.
Zanimljivo je pomenuti da je američki detlić jedna od veoma retkih vrsta detlića, koja se često naziva “detlić sa kljunom od slonovače” zbog toga što mu je kljun boje slonove kosti.

Sloba1 (citat):

Zanimljivo je pomenuti da je američki detlić jedna od veoma retkih vrsta detlića, koja se često naziva “detlić sa kljunom od slonovače” zbog toga što mu je kljun boje slonove kosti.

Upravo taj je lik Pero Djetlić iz crtanog filma - crvenoglavi američki djetlić. Navodno je izumro još u 40-tima i nema jasnih dokaza da i dalje postoji.

Da... u pravu si to je pera detlić iz crtanog filma, zaista ne znam, da li ta vrsta još postoji i ako ima, sigurno je veoma retka.

Detalj sa radnog mesta...
 Propustim čoveka sa štakama preko reda da ide na šalter, kad ono njih troje koji su pre njega došli, skočiše i negoduju u stilu: "Mogao je sesti i čekati red"..? a pritom još napraviše i neke grimase na licu, da mi se istog časa smučiše.
Čovek sa dve štake ide teško, jedva je ušao i izašao iz banke a oni da ga skoro pojedu !!!! Isto tako, bune se kad baba dođe sa malim detetom (unukom) i tad komentarišu: "Mama može preko reda a baba ne može" jer babe kao vode i poturaju decu kako bi išle pre ostalih i tako brže obavili posao. Jedino se ne bune kad pustim trudnicu, tu su zasad ok..Ali ni tu me ne bi začudile reakcije, kako je počelo.
Jako sam razočaran, nije ovo doba koje ja pamtim, nema ni solidarnosti, sloge ni osmeha, sve nešto nadrndano, mrgodno i spremno da na najmanju varnicu sevne i uđe u raspravu..

Otkud naziv "cigani"...

Prvi derbi odigran je 1946 g. na -17 stepeni, ali drvene tribine stadiona predratne "Jugoslavije" bile su pune. Na jednoj strani sedeli su navijači Partizana, oficiri sa revolverima, partijci, crni "kožni kaputići", ošišani kostolomci, svi sa partijskim zadatakom da navijaju za tim JNA, Partizan.
Na suprotnoj strani, okupila se Beogradska manguparija. Svi oni koji su se kešali za tramvaj, stajali su na ćošku i pljuvali u dalj ili držali cigaretu šmekerski, palcem i kažiprstom. I uopšte svi oni koji su u tim vremenima imali duha i smelosti da teraju kontru i cirkus prave. Beogradska manguparija napravila je takvu atmosferu gde je postigla da iznervirani oficiri i partijci kao i oni sa "crnim kaputićima" negde pred kraj prvog poluvremena skoče i počnu besno da skandiraju "Cigani ! Cigani ! ". Čak je jedan od velikih navijača crno-belih, sam Tito vidno isprovociran od strane Zvezdinih navijača, napustio tribinu i zakleo se da nikad više neće kročiti na fudbalsku utakmicu.
Derbi je završen pobedom, samo na papiru slabije Crvene Zvezde rezultatom 4-3, a manguparija je odgovorila tako što su sledeći put izneli transparent sa natpisom "Cigani pozdravljaju svoje šampione" !!!

Kafa

Generacije rodjene 60 tih godina pamte one radničke ekskurzije i bratimljenje opština u SFRJ, te odlasci jedni kod drugih u cilju zbližavanja i upoznavanja sa gradom, običajima..Ljudima, prirodnim lepotama..
I..Tako, Mi, sa terena Vojvodine, negde u ovo doba proleća, godine 82-83 ne mogu se setiti sa sigurnošću, idemo u Sarajevo, tj. to je jedna od destinacija u obilasku zemlje u kojoj smo tada živeli i da ne dužim dalje...Stigosmo na Baščaršiju i jedan od radnika poruči kafu..Kafa nikad da stigne, nešto se odužilo...Mi se već malo "vrpoljimo" ali stiže kafa, onako sve posluženo sa velikom ljubavi, uredno..Vidi se da se majstor svojski potrudio da bude sve kako treba i bog zapoveda..
Nije stigao ni pošteno da okrene ledja..Kad jedan od kolega radnika, uze onu šoljicu i popi je u "desetinki" sekunde..Iskapi na "eks" brzinom svetlosti..Ostali slično uradiše i rekoše mu:"Koliko smo dužni" ?
Majstor, gleda zgranuto, začudjeno..Ne može očima da veruje u ono u šta gleda jer sav njegov rad i trud i utkana ljubav ka kuvanju tih kafa, nestala je u jednom trenu kao da ništa nije radio. Čovek je očekivao da se Mi lepo osećamo, da kafu pijemo polako sa merakom...Kad ono, samo je izvrnusmo u usta !!
Reče tužnim glasom: "Ne, ne treba ništa..Ali nemojte više dolaziti" !! Osetio se povredjenim jer nismo ispoštovali tu njegovu ljubav i provedeno vreme u pripremi te kafe.

O nama

Koliko god se oseća, nedostatak pažnje, ljubavi i lepe reči... Toliko ima čežnje, za jednim običnim malim zagrljajem, i iskrenim osmehom...
Sve ovo, beše normalno, ne tako davno, ali dovoljno davno da izgubi svoju lepotu, čar, dobre namere, kao posledica sadašnjeg vremena u kome smo se mnogo otuđili jedni od drugih. Ta otuđenost vidljiva je na svakom koraku a najviše boli porodična, rodbinska ali i ona ostala, međuljudska.
Stepen sloge, ljudskosti, puna srca i duše, krasila su vremena kada se išlo na radne akcije i odlazilo na odsluženje vojnog roka. Ta lepota mladosti, ti osmesi lica, ispraćaji, behu vredni sećanja tih vremena.

Sloba1 (citat):

Čak je jedan od velikih navijača crno-belih, sam Tito vidno isprovociran od strane Zvezdinih navijača, napustio tribinu i zakleo se da nikad više neće kročiti na fudbalsku utakmicu.

I održao je obećanje, brzinski je naučio lekciju da je mudro klonit se nogometa i navijanja.

Max Blitz (citat):

Sloba1 (citat):

Čak je jedan od velikih navijača crno-belih, sam Tito vidno isprovociran od strane Zvezdinih navijača, napustio tribinu i zakleo se da nikad više neće kročiti na fudbalsku utakmicu.

I održao je obećanje, brzinski je naučio lekciju da je mudro klonit se nogometa i navijanja.

Ipak, "Hajduk" mu je bio omiljeni tim. "Partizan" je, osnivanjem, bio tim JNA, a kasnije je posta 'drzavni' klub, koji je koristio stadion i ostale prostorije koji su pripadali JNA.
Inace, sve prostorije stadiona JNA su ze zagrijavale iz kotlarnice koja je bila u sastavu internata VoGi, preko puta stadiona. Fudbaleri partizana su cesto koristili stadion VoGi kao pomocni stadion za treninge, jer njihov pomocni je bio neuslovan, nije imao travu.

Da, Partizan je to sve kasnije prisvojio i koristio... Ne znam da li je Tito iša posle na utakmice, nisam nešto ni pratio, ali mislim da nije.

Evo malo zanimljivosti raznih vrsta...

Od raznih zanimljivosti širom planete, u svim vremenskim razdobljima, izdvojiću samo neke od njih, te se nadam da će privući pažnju prilikom čitanja. Pa da krenemo:
– Na osnovu tekstova na glinenim pločicama starim 5000 godina, koje potiču iz starog Vavilona, utvrđeno je da se još tada znalo za izračunavanje i naplaćivanje interesa na pozajmice.
– Godine 1928. godine u američkom gradu Ivenstaunu, odigralo se jedno zanimljivo suđenje. Kada je jednog jutra sudija Hari Poter ušao u sudnicu, na listama za suđenje našao je samo jedno ime… Hari Poter ! Naime, sam sudija bio je optužen za prekršaj što je svoja kola ostavio nepropisno dugo parkirana na jednom mestu. Poter je prvo glasno pročitao optužnicu, pa potom prešao na optuženičku klupu i pokušao da se odbrani. Posle, odbrane, vratio se za predsednički sto i kaznio optuženog Harija Potera novčanom kaznom.
– Džepne maramice, koje su se prvi put pojavile u 16. veku u Veneciji, smatrane su iz početka velikim luksuzom i upotrebljavale su se samo za brisanje lica i teranje muva. Zbog toga su Francuzi i nazvali maramicu “mušuar”, jer su se njome terale muve (muš).
– Reči “tekst i tekstil” imaju zajedničko poreklo, obe su postale od latinskog glagola “teksere” koji znači tkati, plesti, uplitati, sastavljati, kao i “tkati reči”.
– Kaolin, mineral koji se upotrebljava za izradu porculana, dobio je svoje ime prema kineskoj reči kauling, što znači “visoki breg”. To je u stvari ime jednog naselja u provinciji Cjansi, poznat još od davnina po izradi porculana.
– Prvi KESON, zvono za rad pod vodom, upotrebljen je 1841. godine u Francuskoj.
*******
Za ovu priliku, izdvojio sam ovih nekoliko zanimljivosti, ostatak neki drugi put…