Granični vod 66 graničnog odseka Maribor

I tako prođe nam Januar taj holesterolski najjači mesec .Na vagu nemogu sve i da hoću. A one davne osamdeset i osme negde u julu baš kad smo se vratili sa Šentilja , dobijem ja zasluženi vikend, nomalno produžen. Moji su došli kod tetke u Izolu tako da sam vrlo brzo bio u moru i vrlo brzo zaboravio na vojničku čizmu .Pet najlepših dana , odmor izležavanje "civilna klopa" more , cure ja mlad , jao samo kad se setim .I sve što je lepo kratko traje , tako i moj vikend . Dolazim u kasarnu , vrućina , ustajanje , trčanje jaooo .Tri puta sam bio na odsustvu , redovno osamnaest dana i dva vikenda ali ovaj put mi je bilo najteže. Do kraja ostalo nešto više od mesec dana pa se oteglilo dani ko godine , a moj zastavnik kao da je to primetio pa me brže bolje poslao na "hlađenje" na Šentilj deset dana . I stvarno sam došao sebi , samo da čovek nije u zatvorenom . Po dolasku sa karaule brojao sam vrlo sitno i čekao ...

Postoji jedna priča, vezana za GO Maribor (ova tema mi se čini najprimerenija da se nešto kaže o tome), a to je da se pričalo kako je ova granična oblast kažnjena zbog upada one grupe ustaških terorista 1972 godine, na petnaest godina gubitka prava na graničarsku značku i na skidanje činova tadašnjim starešinama. Ja lično u to niti sam verovao, niti nisam, ali je činjenica da sam graničarsku značku sam kupio i stavio na svoju bluzu, kao i svi koji su sa mnom služili vojsku u GO Maribor. Smatrao sam da je bilo neprimereno da o tome pitam one starešine u komandi, a verujem da mi ne bi ni odgovorili na to, pošto je to bila tabu tema, o kojoj se nije niti pričalo niti se ona u bilo kom kontekstu pominjala. Jedini put kada je to pomenuto, bilo ja kada sam došao u GO i kada sam prepešačio celu graničnu  liniju (kao deo obuke), na karauli Brezovnik su mi pokazali mesto gde je ta grupa navodno prošla. Ni do danas nisam baš siguran da li su mi rekli istinu ili ne. Dakle, interesuje me da li ste vi, koji ste služili vojni rok u GO Maribor, posle 1987, graničarsku značku dobijali uz neku prigodnu svečanost, da li ste je uopšte dobijali, ili ste kupovali kao mi 1981 i da li uošte nešto znate o tome.

halo 92 (citat):

Postoji jedna priča, vezana za GO Maribor (ova tema mi se čini najprimerenija da se nešto kaže o tome), a to je da se pričalo kako je ova granična oblast kažnjena zbog upada one grupe ustaških terorista 1972 godine, na petnaest godina gubitka prava na graničarsku značku i na skidanje činova tadašnjim starešinama. Ja lično u to niti sam verovao, niti nisam, ali je činjenica da sam graničarsku značku sam kupio i stavio na svoju bluzu, kao i svi koji su sa mnom služili vojsku u GO Maribor. Smatrao sam da je bilo neprimereno da o tome pitam one starešine u komandi, a verujem da mi ne bi ni odgovorili na to, pošto je to bila tabu tema, o kojoj se nije niti pričalo niti se ona u bilo kom kontekstu pominjala. Jedini put kada je to pomenuto, bilo ja kada sam došao u GO i kada sam prepešačio celu graničnu  liniju (kao deo obuke), na karauli Brezovnik su mi pokazali mesto gde je ta grupa navodno prošla. Ni do danas nisam baš siguran da li su mi rekli istinu ili ne. Dakle, interesuje me da li ste vi, koji ste služili vojni rok u GO Maribor, posle 1987, graničarsku značku dobijali uz neku prigodnu svečanost, da li ste je uopšte dobijali, ili ste kupovali kao mi 1981 i da li uošte nešto znate o tome.

Ja sam je dobio po dolasku u Maribor , mislim da je to bilo par dana po dolasku. Nisam čuo za ovaj incident . U moje vreme se govorilo da je kasarna u Celju bila "kaznionica" za oficire.Tamo je zaista  bilo degradiranih oficira , a vojska ko vojska brzo složi kockice. I još nešto u vezi znački , ja sam morao da kupim ustvari platim da mi daju novu pošto sam je izgubio.  88 najviše se pričalo o Janši i unutrašnjim neprijateljima ,kako se to tada govorilo.

halo 92 (citat):

Postoji jedna priča, vezana za GO Maribor (ova tema mi se čini najprimerenija da se nešto kaže o tome), a to je da se pričalo kako je ova granična oblast kažnjena zbog upada one grupe ustaških terorista 1972 godine, na petnaest godina gubitka prava na graničarsku značku i na skidanje činova tadašnjim starešinama. Ja lično u to niti sam verovao, niti nisam, ali je činjenica da sam graničarsku značku sam kupio i stavio na svoju bluzu, kao i svi koji su sa mnom služili vojsku u GO Maribor. Smatrao sam da je bilo neprimereno da o tome pitam one starešine u komandi, a verujem da mi ne bi ni odgovorili na to, pošto je to bila tabu tema, o kojoj se nije niti pričalo niti se ona u bilo kom kontekstu pominjala. Jedini put kada je to pomenuto, bilo ja kada sam došao u GO i kada sam prepešačio celu graničnu  liniju (kao deo obuke), na karauli Brezovnik su mi pokazali mesto gde je ta grupa navodno prošla. Ni do danas nisam baš siguran da li su mi rekli istinu ili ne. Dakle, interesuje me da li ste vi, koji ste služili vojni rok u GO Maribor, posle 1987, graničarsku značku dobijali uz neku prigodnu svečanost, da li ste je uopšte dobijali, ili ste kupovali kao mi 1981 i da li uošte nešto znate o tome.

Koliko sam ja slusao i citao o tome, granicu su presli iznad Mute, tj u rejonu karaule Bistriski Jarek, koja je pripadala Dravogradu (oko kamena XIV/52); Istina je da je jako blizu zapadnog rejona karaule Brezovnik, ali mi nije logicna ta i takva kazna za mariborski odsek..

Pre ce biti da su isprobavali neke mere ekonomske stabilizacije na vama

zeljoni (citat):

halo 92 (citat):

Postoji jedna priča, vezana za GO Maribor (ova tema mi se čini najprimerenija da se nešto kaže o tome), a to je da se pričalo kako je ova granična oblast kažnjena zbog upada one grupe ustaških terorista 1972 godine, na petnaest godina gubitka prava na graničarsku značku i na skidanje činova tadašnjim starešinama. Ja lično u to niti sam verovao, niti nisam, ali je činjenica da sam graničarsku značku sam kupio i stavio na svoju bluzu, kao i svi koji su sa mnom služili vojsku u GO Maribor. Smatrao sam da je bilo neprimereno da o tome pitam one starešine u komandi, a verujem da mi ne bi ni odgovorili na to, pošto je to bila tabu tema, o kojoj se nije niti pričalo niti se ona u bilo kom kontekstu pominjala. Jedini put kada je to pomenuto, bilo ja kada sam došao u GO i kada sam prepešačio celu graničnu  liniju (kao deo obuke), na karauli Brezovnik su mi pokazali mesto gde je ta grupa navodno prošla. Ni do danas nisam baš siguran da li su mi rekli istinu ili ne. Dakle, interesuje me da li ste vi, koji ste služili vojni rok u GO Maribor, posle 1987, graničarsku značku dobijali uz neku prigodnu svečanost, da li ste je uopšte dobijali, ili ste kupovali kao mi 1981 i da li uošte nešto znate o tome.

Ja sam je dobio po dolasku u Maribor , mislim da je to bilo par dana po dolasku. Nisam čuo za ovaj incident . U moje vreme se govorilo da je kasarna u Celju bila "kaznionica" za oficire.Tamo je zaista  bilo degradiranih oficira , a vojska ko vojska brzo složi kockice. I još nešto u vezi znački , ja sam morao da kupim ustvari platim da mi daju novu pošto sam je izgubio.  88 najviše se pričalo o Janši i unutrašnjim neprijateljima ,kako se to tada govorilo.

Graničarsku značku smo dobili od komandira karaule, da li odmah po dolasku ili po završetku one kratke obuke na karauli ne sječam se, ali smo jednu sigurno dobili.Poslije je neko otkrio da se može kupiti u nekoj od kasarni, nisam siguran gdje, pa smo skupili novac ko je htio te je jedan kupio za sve.Inače onu koju sam dobio od komandira imam i danas, prošla je mnogo kilometara samnom po Špičniku a sada odmara uvrnuta u knjigu "Titovi graničari" koju smo takođe kupili na karauli.

Kemo Specijalac (citat):

halo 92 (citat):

Postoji jedna priča, vezana za GO Maribor (ova tema mi se čini najprimerenija da se nešto kaže o tome), a to je da se pričalo kako je ova granična oblast kažnjena zbog upada one grupe ustaških terorista 1972 godine, na petnaest godina gubitka prava na graničarsku značku i na skidanje činova tadašnjim starešinama. Ja lično u to niti sam verovao, niti nisam, ali je činjenica da sam graničarsku značku sam kupio i stavio na svoju bluzu, kao i svi koji su sa mnom služili vojsku u GO Maribor. Smatrao sam da je bilo neprimereno da o tome pitam one starešine u komandi, a verujem da mi ne bi ni odgovorili na to, pošto je to bila tabu tema, o kojoj se nije niti pričalo niti se ona u bilo kom kontekstu pominjala. Jedini put kada je to pomenuto, bilo ja kada sam došao u GO i kada sam prepešačio celu graničnu  liniju (kao deo obuke), na karauli Brezovnik su mi pokazali mesto gde je ta grupa navodno prošla. Ni do danas nisam baš siguran da li su mi rekli istinu ili ne. Dakle, interesuje me da li ste vi, koji ste služili vojni rok u GO Maribor, posle 1987, graničarsku značku dobijali uz neku prigodnu svečanost, da li ste je uopšte dobijali, ili ste kupovali kao mi 1981 i da li uošte nešto znate o tome.

Koliko sam ja slusao i citao o tome, granicu su presli iznad Mute, tj u rejonu karaule Bistriski Jarek, koja je pripadala Dravogradu (oko kamena XIV/52); Istina je da je jako blizu zapadnog rejona karaule Brezovnik, ali mi nije logicna ta i takva kazna za mariborski odsek..

Pre ce biti da su isprobavali neke mere ekonomske stabilizacije na vama

Kemo, tako je. Granicu su prešli tamo kako kažeš. Na putu za MB su zarobili kamion (i vozača) i odvezli se dalje. Taj vozač živi u selu kraj Dravograda, gdje sam i ja živio.

Dok sam bio u vojsci među nama su kružile razne priče, istine, poluistine kao i potpune neistine. Verujem da je tako bilo u svim generacijama vojnika. Ovo je mesto gde se mogu proveriti sve te priče koje su tada kružile. Kasnije sam i sam saznao da je ta grupa prešla granicu u reonu druge karaule, zato sam u svom postu stavio malu ogradu i napisao "navodno". Ali u to vreme nisam imao razloga da ne verujem momcima sa karaule Brezovnik koji su mi pokazali to mesto. Celu priču su pojačavala dešavanja oko graničarske značke, za koji su na nam govorili i da u drugim graničnim oblastima, uz dobijanje sleduje i nagradno odsustvo. Lično nisam nešto baš verovao u to, niti mi je to bilo važno, ali sam se setio toga, pa samo hoću da proverim takve glasine. Kada uz to dodate da je komandant GO u to vreme imao čin majora, a njegova generacija uveliko je već nosila činove potpukovnika i pukovnika, za nekoga ko je tada imao 20 godina sve je delovalo vrlo logično: grupa je prešla u reonu karaule iz GO Maribor (pokazano mi mesto prelaska), starešine su kažnjene skidanjem činova (komandant GO imao niži čin od svoje generacije starešina), za graničarsku značku se ne dobija nikakvo nagradno odsustvo, itd.

To mesto se nalazi otprilike ovde:

[You must be registered and logged in to see this link.]


ili, na karti, mesto gde reka (potok Vud) ulazi u Austriju...

[You must be registered and logged in to see this image.]

kao sto se vidi, levo od potoka je rejon Bistriskog Jarka, a desno rejon Brezovnika; tako da su obe karaule mogle da svojataju prelaz te grupe u njihovom sektoru.

Smisao mog posta je bio da saznam da li ste, u vreme vašeg služenja vojnog roka, čuli uopšte nešto oko kazne za GO Maribor. I da li je dobijanje graničarske značke povlačilo za sobom neku nagradu, ili bar svečanu dodelu ili je bilo kao u moje vreme, dakle ništa od teoga.

Razumeo sam potpuno...i mogu se raspitati kod bivsih staresina o tome, ako zelite.

A prethodni post je bio samo geografska ilustracija

halo 92 (citat):

Smisao mog posta je bio da saznam da li ste, u vreme vašeg služenja vojnog roka, čuli uopšte nešto oko kazne za GO Maribor. I da li je dobijanje graničarske značke povlačilo za sobom neku nagradu, ili bar svečanu dodelu ili je bilo kao u moje vreme, dakle ništa od teoga.

Iz mog iskustva dodela granicarkse znacke je bila najbanalnija procedura.Svaki vojnik koji dodje u komandu granicnog odseka ili na karaulu sasvim je razumljivo da dobije granicarsku znacku kao i vojnik koji ode u vojnu policiju dobije bele uprtace, itd.....
Za nagradna odsustva zbog granicarske znacke prvi put cujem da je tako svi granicari bi otisli kuci na nagradno a ko bi onda obezbedjivo granicu?Kad bi isli i pojedinacno to bi bilo neizvodljivo ako uzmemo u obzir broj vojnika po granicnim bataljonima.
   Sto se tice degradiranja oficira ili kaznjavanja smestanjem u granicne jedinice u to takodje ne verujem.Komandant 67. granicnog bataljona gde spada moja karaula Vič (granicni odsek Dravograd) je takodje po cinu bio major.
Koliko vidim slicna situacija je bila i po drugim oblastima sto mislim da je sasvim normalno.
Bile su neke insinuacije da mladje podoficire salju u prekomandu (po kazni) na granicu i to na karaule koje su bogu iza nogu ali to je bila pretnja i sigurno je da su neki tako i prosli.
Vojna lica zele posao u gradu ,dobru platu ,dodelu stana... a ne da odu neozenjeni ili da ostave porodicu pa na neku od karaula gde je daleko grad i zive svaki dan sa vojnicima(jedu,spavaju)i sve ostalo.To naravno niko nije zeleo.

Oko ilegalnog prelaska 1972. vec postoji nesto na forumu.Vodnik Milan Ilic je tada bio komandir karaule Bistriški jarek a posle kobnog dogadjaja vracen u komandu granicnog odseka Dravograd.Slabo je napredovao ,vojnu karijeru je zavrsio u cinu zastavnika najverovatnije jer kad sam ja sa njim.....imao susret koji me skupo kostao bio je zastavnik a to je bilo 1986.( Imao je neko sasvim drugacije zaduzenje).Verovatno je tako i penzionisan.

Nik (citat):

Za nagradna odsustva zbog granicarske znacke prvi put cujem da je tako svi granicari bi otisli kuci na nagradno a ko bi onda obezbedjivo granicu?Kad bi isli i pojedinacno to bi bilo neizvodljivo ako uzmemo u obzir broj vojnika po granicnim bataljonima.  

Svi graničari bi otišli kući na nagradno odsustvo, ali ne u isto vreme. Kao i na redovno, koje je obavezno, ali ga ipak ne koriste svi u isto vreme, a neki ga uopšte ne iskoriste, već za toliko skrate sebi vojni rok.

Nik (citat):

   Sto se tice degradiranja oficira ili kaznjavanja smestanjem u granicne jedinice u to takodje ne verujem.Komandant 67. granicnog bataljona gde spada moja karaula Vič (granicni odsek Dravograd) je takodje po cinu bio major.
Koliko vidim slicna situacija je bila i po drugim oblastima sto mislim da je sasvim normalno.

Očigledno nisi razumeo moj post, ne radi se o tome da se neposlušni oficiri po kazni šalju na karaule, već o starešinama koji su se zatekli u GO Maribor u momentu upada ustaške grupe 1972. Takođe, nije sporno što je moj komandant bio major po činu na tom formacijskom mestu, već što je njegova generacija u to vreme imala više činove.

Nik (citat):

Oko ilegalnog prelaska 1972. vec postoji nesto na forumu.Vodnik Milan Ilic je tada bio komandir karaule Bistriški jarek a posle kobnog dogadjaja vracen u komandu granicnog odseka Dravograd.Slabo je napredovao ,vojnu karijeru je zavrsio u cinu zastavnika najverovatnije jer kad sam ja sa njim.....imao susret koji me skupo kostao bio je zastavnik a to je bilo 1986.( Imao je neko sasvim drugacije zaduzenje).Verovatno je tako i penzionisan.

Ako je on dogurao do čina zastavnika znači da baš i nije imao smetnji u napredovanju.

šepa (citat):

Graničarsku značku smo dobili od komandira karaule, da li odmah po dolasku ili po završetku one kratke obuke na karauli ne sječam se, ali smo jednu sigurno dobili.
Poslije je neko otkrio da se može kupiti u nekoj od kasarni, nisam siguran gdje, pa smo skupili novac ko je htio te je jedan kupio za sve.
Inače onu koju sam dobio od komandira imam i danas, prošla je mnogo kilometara samnom po Špičniku a sada odmara uvrnuta u knjigu "Titovi graničari" koju smo takođe kupili na karauli.

halo 92 (citat):

Smisao mog posta je bio da saznam da li ste, u vreme vašeg služenja vojnog roka, čuli uopšte nešto oko kazne za GO Maribor.
I da li je dobijanje graničarske značke povlačilo za sobom neku nagradu, ili bar svečanu dodelu ili je bilo kao u moje vreme, dakle ništa od teoga.

Šepa.
Ja znam sigurno..
Graničarski značku sam dobio u kasarni "Tone Tomšič" od moga budućeg komandira karaule "Ceršak"..
To je izgledalo ovako.

Dana 08.09.1988. god. ujutro na pisti kasarne „Tone Tomšič“ došli su komandiri sa svih karaula Mariborskog odsjeka da preuzmu nove vojnike koje će odvesti u svoje karaule.
Na pisti se je postrojio čitavi bataljun vojske te je počela prozivka.
Za svaku karaulu je prozvano oko 7-8 vojnika, dio vojnika je išao u granični odsjek Tolmin.
Komandir karaule „Ceršak“ zastavnik prve klase Spasković Radoje nas je odmah odveo do objekta graničnog voda gdje smo zadužili nove uniforme, čizme, opasače i oprtače, te smo sve to ubacili u šatorsko krilo i dovukli do kamiona koji nas je trebao prebaciti sa još jednom grupom vojnika koji su išli na karaulu „Sladki Vrh“.
Kao razlog zašto su nam dali novu uniformu je bio taj da nas Austrijanci vide da smo mi uredna i dobro opremljena vojska.
Tu smo dobili i graničarski značku koja se zavida za sredinu lijevog džepa košulje ili jakne.

Halo92.
Graničarsku značku smo svi dobili u kasarni tj. prije nego smo došli u karaulu "Ceršak".
I dobivanje graničarske značke nije za sobom povlačilo neku nagradu.
Nagrade su u karauli "Ceršak" većinom dijeljene na osnovu pokazanih rezultata rada.
I nije bilo svečane dodjele.
Jednostavno nam je podijelio svakom po jedni i to je to.

Jedino graničarski značku nije dobio onaj tko je ostao u kasarni "Tone Tomšič", kao neki od desetara koji su ostali obučavati vojsku koja tek dolazi u kasarnu (kao našega Šepu) koji je klasa iza mene i neki vojnici koji nisu zadovoljili neke od kriterija graničara.

Vojnik Graničar (citat):

Halo92.
Graničarsku značku smo svi dobili u kasarni tj. prije nego smo došli u karaulu "Ceršak".
I dobivanje graničarske značke nije za sobom povlačilo neku nagradu.
Nagrade su u karauli "Ceršak" većinom dijeljene na osnovu pokazanih rezultata rada.
I nije bilo svečane dodjele.
Jednostavno nam je podijelio svakom po jedni i to je to.

Jedino graničarski značku nije dobio onaj tko je ostao u kasarni "Tone Tomšič", kao neki od desetara koji su ostali obučavati vojsku koja tek dolazi u kasarnu (kao našega Šepu) koji je klasa iza mene i neki vojnici koji nisu zadovoljili neke od kriterija graničara.

Ja sam ostao u kasarni, ali u GO Maribor. Čitam ovo što si napisao, prisećam se šta se sve događalo tih prvih 24 sata posle prekomande i tog čuvenog postrojavanja pred odlazak na karaule i postaje mi jasno zašto nisam tada dobio graničarsku značku. Moj predpostavljeni starešina je bio komandant GO, odnosno u njegovom odsustvu (koje je trajalo sve vreme mog služenja vojnog roka u GO Maribor) njegov zamenik, kap.I kl. Vukelić. Od njega teško da je neko išta dobio, što bi rekao narod, obična "copina" ( neosetljiv, neuviđavan čovek). Pošto smo, moj novi kolega i ja,  koliko sutra posle podne odlazili u obilazak granice, starije kolege sa "92" su nam izvadile neke značke koje su im stajale zaturene u fijokama u stolu. Ali po povratku sa obilaska, posle petnaestak dana, ja sam sam poručio i kupio značku (prodavale su se u kompletima, kako sa navrtkom za bluzu, tako i one male značkice za rever). Naravno da sam zadržao i onu prvu značku koju sam dobio od kolega i nju sam jedino priznavao kao "pravu". Dakle, meni jeste sledovala značka, ali moj prvi starešina za razliku od tvog, nije obraćao pažnju na takve stvari. A graničarsku značku je dobijao svako ko je prekomandovan u GO Maribor.
Prava je šteta koliko je bivša JNA propuštala priliku da na malim stvarima podigne sebi ugled i značaj. Zar ne bi bilo prikladno da su starešine, po dolasku na karaule, organizovale svečani doček novih vojnika graničara, da su prozivale svakog vojnika ponaosob i uručivale mu graničarsku značku uz čestitke i neki mali prigodan govor. Ovako, sve se svelo na ispijanje još po jednog piva ispred kantine u Melju, svako je posle toga pokupio svoje šatorsko krilo ili ranac, seo u "pincgauer" i pravac karaula. Kada su svi otišli, kasarna je odjednom postala pusta. Stajao sam ispred komandne zgrade, na pisti, pored mene još četvorica ljudi, koji su kao i ja, zbunjeno gledali jedni u druge. Oficir za bezbednost, koji je čitao gde koji vojnik ide, sišao je sa  bine i pričao sa nekim od starešina. To je trajalo desetak minuta, dok meni na kraju nije prekipelo i prišao sam mu i pitao zašto moje ime nije pročitano. On mi je samo mirno rekao da se vratim na svoje mesto. Potpuno glupa situacija, kao iz nekog filma italijanskih neorealista. Pet ljudi stoji raštrkanih po pisti, sa rancima pored sebe i čekaju nešto, a ni sami ne znaju šta. Posle pola sata, ili možda duže, više se i ne sećam, samo se sećam da je to dugo trajalo, došao je neko i pozvao nas u zgradu komande. U njoj sam boravio i ranije, ali samo u prizemlju, nikada se pre toga nisam popeo ni do I sprata, a tada su me odveli pravo na II sprat. Već sam ranije pisao šta se dešavalo kasnije, kada smo ušli kod zamenika komandanta, ali eto, ostalo mi je žao i do dan danas što se sve nije dogodilo sa malo više dostojanstva. Graničarska značka se dobija samo jednom u životu, to nema reprizu.

halo 92 (citat):

Vojnik Graničar (citat):

Halo92.
Graničarsku značku smo svi dobili u kasarni tj. prije nego smo došli u karaulu "Ceršak".
I dobivanje graničarske značke nije za sobom povlačilo neku nagradu.
Nagrade su u karauli "Ceršak" većinom dijeljene na osnovu pokazanih rezultata rada.
I nije bilo svečane dodjele.
Jednostavno nam je podijelio svakom po jedni i to je to.

Jedino graničarski značku nije dobio onaj tko je ostao u kasarni "Tone Tomšič", kao neki od desetara koji su ostali obučavati vojsku koja tek dolazi u kasarnu (kao našega Šepu) koji je klasa iza mene i neki vojnici koji nisu zadovoljili neke od kriterija graničara.

Ja sam ostao u kasarni, ali u GO Maribor. Čitam ovo što si napisao, prisećam se šta se sve događalo tih prvih 24 sata posle prekomande i tog čuvenog postrojavanja pred odlazak na karaule i postaje mi jasno zašto nisam tada dobio graničarsku značku. Moj predpostavljeni starešina je bio komandant GO, odnosno u njegovom odsustvu (koje je trajalo sve vreme mog služenja vojnog roka u GO Maribor) njegov zamenik, kap.I kl. Vukelić. Od njega teško da je neko išta dobio, što bi rekao narod, obična "copina" ( neosetljiv, neuviđavan čovek). Pošto smo, moj novi kolega i ja,  koliko sutra posle podne odlazili u obilazak granice, starije kolege sa "92" su nam izvadile neke značke koje su im stajale zaturene u fijokama u stolu. Ali po povratku sa obilaska, posle petnaestak dana, ja sam sam poručio i kupio značku (prodavale su se u kompletima, kako sa navrtkom za bluzu, tako i one male značkice za rever). Naravno da sam zadržao i onu prvu značku koju sam dobio od kolega i nju sam jedino priznavao kao "pravu". Dakle, meni jeste sledovala značka, ali moj prvi starešina za razliku od tvog, nije obraćao pažnju na takve stvari. A graničarsku značku je dobijao svako ko je prekomandovan u GO Maribor.
Prava je šteta koliko je bivša JNA propuštala priliku da na malim stvarima podigne sebi ugled i značaj. Zar ne bi bilo prikladno da su starešine, po dolasku na karaule, organizovale svečani doček novih vojnika graničara, da su prozivale svakog vojnika ponaosob i uručivale mu graničarsku značku uz čestitke i neki mali prigodan govor. Ovako, sve se svelo na ispijanje još po jednog piva ispred kantine u Melju, svako je posle toga pokupio svoje šatorsko krilo ili ranac, seo u "pincgauer" i pravac karaula. Kada su svi otišli, kasarna je odjednom postala pusta. Stajao sam ispred komandne zgrade, na pisti, pored mene još četvorica ljudi, koji su kao i ja, zbunjeno gledali jedni u druge. Oficir za bezbednost, koji je čitao gde koji vojnik ide, sišao je sa  bine i pričao sa nekim od starešina. To je trajalo desetak minuta, dok meni na kraju nije prekipelo i prišao sam mu i pitao zašto moje ime nije pročitano. On mi je samo mirno rekao da se vratim na svoje mesto. Potpuno glupa situacija, kao iz nekog filma italijanskih neorealista. Pet ljudi stoji raštrkanih po pisti, sa rancima pored sebe i čekaju nešto, a ni sami ne znaju šta. Posle pola sata, ili možda duže, više se i ne sećam, samo se sećam da je to dugo trajalo, došao je neko i pozvao nas u zgradu komande. U njoj sam boravio i ranije, ali samo u prizemlju, nikada se pre toga nisam popeo ni do I sprata, a tada su me odveli pravo na II sprat. Već sam ranije pisao šta se dešavalo kasnije, kada smo ušli kod zamenika komandanta, ali eto, ostalo mi je žao i do dan danas što se sve nije dogodilo sa malo više dostojanstva. Graničarska značka se dobija samo jednom u životu, to nema reprizu.

...Fantovski nožek se še blešči,
graničarska značka iz JNA,
karti za Queen v Hali Tivoli...

Opet nešto dlakocjepiš i nisi zadovoljan halo 92. Em si dobio graničarsku značku i nije ti to dosta, em bi htjeo još zlati sad sa kukavicom i generalske časti...
Pa barem si dobio graničarsku značku i živeo si u ona krasna divna vremena, šta češ još više. Be happy dont worry i nikad nije tako da nebi moglo biti još bolje, kao nikad nije tako loše, da nebi moglo biti još lošije.  

Četni evidentičar (citat):

...Fantovski nožek se še blešči,
graničarska značka iz JNA,
karti za Queen v Hali Tivoli...

Opet nešto dlakocjepiš i nisi zadovoljan halo 92. Em si dobio graničarsku značku i nije ti to dosta, em bi htjeo još zlati sad sa kukavicom i generalske časti...
Pa barem si dobio graničarsku značku i živeo si u ona krasna divna vremena, šta češ još više. Be happy dont worry i nikad nije tako da nebi moglo biti još bolje, kao nikad nije tako loše, da nebi moglo biti još lošije.  

Ma da, cveće je cvetalo, ptičice su pevale, sve je bilo kao u raju...a onda smo pali sa kreveta i probudili se.

halo 92 (citat):

Ja sam ostao u kasarni, ali u GO Maribor. Čitam ovo što si napisao, prisećam se šta se sve događalo tih prvih 24 sata posle prekomande i tog čuvenog postrojavanja pred odlazak na karaule i postaje mi jasno zašto nisam tada dobio graničarsku značku. Moj predpostavljeni starešina je bio komandant GO, odnosno u njegovom odsustvu (koje je trajalo sve vreme mog služenja vojnog roka u GO Maribor) njegov zamenik, kap.I kl. Vukelić. Od njega teško da je neko išta dobio, što bi rekao narod, obična "copina" ( neosetljiv, neuviđavan čovek). Pošto smo, moj novi kolega i ja,  koliko sutra posle podne odlazili u obilazak granice, starije kolege sa "92" su nam izvadile neke značke koje su im stajale zaturene u fijokama u stolu. Ali po povratku sa obilaska, posle petnaestak dana, ja sam sam poručio i kupio značku (prodavale su se u kompletima, kako sa navrtkom za bluzu, tako i one male značkice za rever). Naravno da sam zadržao i onu prvu značku koju sam dobio od kolega i nju sam jedino priznavao kao "pravu". Dakle, meni jeste sledovala značka, ali moj prvi starešina za razliku od tvog, nije obraćao pažnju na takve stvari. A graničarsku značku je dobijao svako ko je prekomandovan u GO Maribor.
Prava je šteta koliko je bivša JNA propuštala priliku da na malim stvarima podigne sebi ugled i značaj.
Zar ne bi bilo prikladno da su starešine, po dolasku na karaule, organizovale svečani doček novih vojnika graničara, da su prozivale svakog vojnika ponaosob i uručivale mu graničarsku značku uz čestitke i neki mali prigodan govor.
Ovako, sve se svelo na ispijanje još po jednog piva ispred kantine u Melju, svako je posle toga pokupio svoje šatorsko krilo ili ranac, seo u "pincgauer" i pravac karaula. Kada su svi otišli, kasarna je odjednom postala pusta. Stajao sam ispred komandne zgrade, na pisti, pored mene još četvorica ljudi, koji su kao i ja, zbunjeno gledali jedni u druge. Oficir za bezbednost, koji je čitao gde koji vojnik ide, sišao je sa  bine i pričao sa nekim od starešina. To je trajalo desetak minuta, dok meni na kraju nije prekipelo i prišao sam mu i pitao zašto moje ime nije pročitano. On mi je samo mirno rekao da se vratim na svoje mesto. Potpuno glupa situacija, kao iz nekog filma italijanskih neorealista. Pet ljudi stoji raštrkanih po pisti, sa rancima pored sebe i čekaju nešto, a ni sami ne znaju šta. Posle pola sata, ili možda duže, više se i ne sećam, samo se sećam da je to dugo trajalo, došao je neko i pozvao nas u zgradu komande. U njoj sam boravio i ranije, ali samo u prizemlju, nikada se pre toga nisam popeo ni do I sprata, a tada su me odveli pravo na II sprat. Već sam ranije pisao šta se dešavalo kasnije, kada smo ušli kod zamenika komandanta, ali eto, ostalo mi je žao i do dan danas što se sve nije dogodilo sa malo više dostojanstva. Graničarska značka se dobija samo jednom u životu, to nema reprizu.

Da se malo ispravim u vezi dobijanja graničarske značke, oni koji su u kasarni ostali u graničnom vodu i oni su dobijali graničarske značke.
Jedino je nisu dobijali oni što su ostajali po četama.

A što se tiče dočeka novih graničara u karauli "Ceršak" pa bilo je dočeka, samo moram pronaći u dnevniku mislim da je bio neki prigodni govor itd...
Jedino što smo upozoreni od strane komandira karaule da graničarske značke spremimo u kasete da nam ih stariji graničari ne ukradu.!

Četni evidentičar (citat):

...Fantovski nožek se še blešči,
graničarska značka iz JNA,
karti za Queen v Hali Tivoli...

Opet nešto dlakocjepiš i nisi zadovoljan halo 92.
Em si dobio graničarsku značku i nije ti to dosta, em bi htjeo još zlati sad sa kukavicom i generalske časti...
Pa barem si dobio graničarsku značku i živeo si u ona krasna divna vremena, šta češ još više.
Be happy dont worry i nikad nije tako da nebi moglo biti još bolje, kao nikad nije tako loše, da nebi moglo biti još lošije.  

halo 92 (citat):

Ma da, cveće je cvetalo, ptičice su pevale, sve je bilo kao u raju...a onda smo pali sa kreveta i probudili se.

Još malo pa će te se vas dvojica i posvaditi oko dodjele graničarske značke.

Nema povratka u prošlost.
Nema ispravljanja "krive Drine".
Što je bilo, bilo je.
Tko je dobio, dobijo je.
Tko je išao, išao je.
Tko je ostao, ostao je.
Gotovo.

Vojnik Graničar (citat):

Još malo pa će te se vas dvojica i posvaditi oko dodjele graničarske značke.

Nema povratka u prošlost.
Nema ispravljanja "krive Drine".
Što je bilo, bilo je.
Tko je dobio, dobijo je.
Tko je išao, išao je.
Tko je ostao, ostao je.
Gotovo.

Ma nećemo naravno, ja sam samo previše oštar u kritici bivše JNA. Kada sam je dobro upoznao iznutra, shvatio sam koliko je malo stvari bilo pozitivno.

Dan  pre nego što ćemo biti prekomandovani dobili smo naređenje da se razdužimo sa starom opremom , šinjelom i onim ružnim pantalonama koje se nisu mogle normalno složiti koliko su se deformisale od nošenja ,i one bluze , mislim da su bili od čoje.Nešto najlepše mi se tada dogodilo kada su nam rekli da ćemo na granici biti uvek u  "gradskoj" ili kako smo je već zvali , uniformi. Kako smo bili sretni , nema više teškog šinjela . Pa kad se još natopi , težak ko kamen. Dobijemo nove uprtače , sjajili smo kao pravi gušteri . Male stvari  su nam puno značile . U Mariboru sam se upoznao sa momcima koji su radili u magacinima pa smo mogli uvek da menjamo košulje , normalno tek kad smo postali najstarija generacija , do tada smo šili one brojeve na odeći , kad se samo setim tih trenutaka. Nas pet šest sedimo i kao neke babe šijemo i pričamo .Ni tog broja se nesećam .

halo 92 (citat):

Vojnik Graničar (citat):

Još malo pa će te se vas dvojica i posvaditi oko dodjele graničarske značke.

Nema povratka u prošlost.
Nema ispravljanja "krive Drine".
Što je bilo, bilo je.
Tko je dobio, dobijo je.
Tko je išao, išao je.
Tko je ostao, ostao je.
Gotovo.

Ma nećemo naravno, ja sam samo previše oštar u kritici bivše JNA. Kada sam je dobro upoznao iznutra, shvatio sam koliko je malo stvari bilo pozitivno.

Nečemo, nečemo se svađati. Ne brini Vojnik Graničar. Pa zna i halo 92, da se Četni samo šali...

Ali ima istine u tome, da nam je tad bilo lepo, kako smo bili mladi. A o tome peva i Vlado Kreslin, kako je svako vreme lepo, kad si mlad. Značka gore ili dole...

Četni evidentičar (citat):

Nečemo, nečemo se svađati. Ne brini Vojnik Graničar. Pa zna i halo 92, da se Četni samo šali...

Ali ima istine u tome, da nam je tad bilo lepo, kako smo bili mladi. A o tome peva i Vlado Kreslin, kako je svako vreme lepo, kad si mlad. Značka gore ili dole...

Jeste bila lepa naša mladost.
"Sve je lepo kad si mlad,
svako odelo dobro ti stoji,
ma svaka rana manje boli,
o da, o da, o da..."

zeljoni (citat):

Dan  pre nego što ćemo biti prekomandovani dobili smo naređenje da se razdužimo sa starom opremom , šinjelom i onim ružnim pantalonama koje se nisu mogle normalno složiti koliko su se deformisale od nošenja ,i one bluze , mislim da su bili od čoje.
Nešto najlepše mi se tada dogodilo kada su nam rekli da ćemo na granici biti uvek u  "gradskoj" ili kako smo je već zvali , uniformi.
Kako smo bili sretni , nema više teškog šinjela .
Pa kad se još natopi , težak ko kamen.
Dobijemo nove uprtače , sjajili smo kao pravi gušteri .
Male stvari  su nam puno značile .
U Mariboru sam se upoznao sa momcima koji su radili u magacinima pa smo mogli uvek da menjamo košulje , normalno tek kad smo postali najstarija generacija , do tada smo šili one brojeve na odeći , kad se samo setim tih trenutaka.
Nas pet šest sedimo i kao neke babe šijemo i pričamo .
Ni tog broja se nesećam .

U mojoj četi toga nije bilo 1988 godine.
Prljavu košulju baciš je na rašireno šatorsko krilo a sa drugoga šatorskog krila uzmeš čistu košulju.
Pa kome veća kome manja.
Ja sam znao namjerno uzeti najmanju pa je bio problem da joj nisam mogao zakopčati rukave.
Jednom na postrojavanju do mene dođe mlađi vodnik pa poteže rukav, navlači, pokušavaj zakopčati ali ....... ništa pre mala košulja i tako ja jedini koji sam na postrojavanju znao biti raskopčan, ha ha ha ha....
Mlađi vodnici iz kasarne "Tone Tomšič" generacija 1988 godina, čitajte ovo velikim slovima: TO SAM VAM RADIO NAMJERNO.!

Uh to sa malim košuljama je meni bio veliki problem , ali ne toliko sa rukavima koliko sa kragnom i onim prokletim poslednjim dugmetom .I kada  bi mi bila taman košulja, često se dešavalo da mi je oko "vrata " mala hehe. . Pa visi ono dugme na dva cetimetra konca , na sve liči samo ne na normalnu košulju . Sve je to trajalo dok se neupoznasmo sa intendantima  , par piva , tegla meda i više nikada nije bilo problema ne sa košuljama i ostalom opremom

Ja sam ista generacija kao i zeljoni.

I mi smo u pocetku sili brojeve na vesu koji smo predavali na pranje; svaka jedinica je imala drugu boju konca. Ti vezeni brojevi su izdrzali nekoliko pranja, dok nam se jednom prilikom nije vratila roba sa ostacima brojeva. Da li ih je masina pokidala jakom centrifugom, ne znam...uglavnom, posle se roba birala na srecu i na snadji se .

"Radnim" kosuljama koje su licile na nesto, kao i novim zimskim "radnim" uniformama, nas nekolicina smo se snabdeli jednom prilikom;

Nekim cudom sam bio bez zaduzenja i u krugu kasarne, i bio nahvatan od strane mladjeg vodnika da sa jos 10ak vojnika, u pratnji dva desetara, odemo do kasarne "Ob Zeleznici",  i pomognemo u sredjivanju nekih magacina tamo. Radili smo u magacinima sa vojnom opremom za rezerviste.
Posle zavrsenog posla, desetari su nas odveli u jedan ugao, gde su bile spakovane uniforme starog tipa, koje su rezervisti razduzili i zamenili za nove; i mi i oni smo nase dotrajale radne uniforme zamenili istim takvim, samo u mnogo boljem stanju, skoro nove; kosulje na nama smo zamenili istim brojem primeraka u jako boljem stanju. Sve je to na nama malo mirisalo na naftalin.

Sto je cudno, nikom od staresina nismo upali u oci, niti nas je neko od njih pitao otkud nam novi sinjeli....

S vremena na vreme, kada bih imao slobodnu smenu, išao sam da pomognem momcima koji su se bavili magacinom ili bolje reći magacinima. Jedan od magacina je bio u kasarni "Vojvoda Mišić". Nekom prilikom pozvali su me da im pomognem "oko čarapa", kako su oni to rekli. Ustvari, trebalo je prebrojati sve čarape u magacinu, koje su uredno bile sklupčane na veličinu teniske loptice. Sve bi bilo u redu da tih čarapa nije bilo 12000. To je otprilike gomila koja u sobi dimenzija 3x3 metra zauzima nešto malo više od polovine zapremine, dakle od poda skoro do samog plafona. Brojalo je nas trojica, pa pošto smo u jednom momentu pomešali izbrojane i neizbrojane, morali smo da brojimo ispočetka. Da ne bude zabune, radilo se o zimskim čarapama.

Ja sad nešto razmišljam i opet se nemogu setiti da sam video te stare uniforme u Mariboru. Nas je doduše bilo malo u Melju i svi smo bili u onim "gradskim" uniformama , a kada je stigla mislim junska klasa , prva velika klasa , bilo je leto pa nisam ni zagledao u kojoj su uniformi. Jao smo kad se setim kako smo se nekako važno osećali kad su stigli gušteri ej iza nas je bilo već devet meseci aoni ...A što se tiče magacina jedino sam u Celju jedne prilike išao da slažem one podmetače .Veće gluposti do tada nisam doživeo , slagali smo to nešto jako visoko  bez nekog osiguranja , pa je to padalo . Ispočetka bilo smešno a posle par puta samo što nismo plakali od muke.

Baš tada dok smo mi slagali te podmetače stiglo je naređenje da se spreme odabrani na kurs za desetara . Pošto se odmah kretalo ne sećam se gde , mene su zamenuli te je otišao neko drugi . Na to slaganje sam namerno otišao nadajući se baš tome. Bilo je kasnije  malo ispiranja , ali nisam se  dao , nisam želeo da budem desetar i bog.

Kemo Specijalac (citat):

Ja sam ista generacija kao i zeljoni.

I mi smo u pocetku sili brojeve na vesu koji smo predavali na pranje; svaka jedinica je imala drugu boju konca. Ti vezeni brojevi su izdrzali nekoliko pranja, dok nam se jednom prilikom nije vratila roba sa ostacima brojeva. Da li ih je masina pokidala jakom centrifugom, ne znam...uglavnom, posle se roba birala na srecu i na snadji se .

"Radnim" kosuljama koje su licile na nesto, kao i novim zimskim "radnim" uniformama, nas nekolicina smo se snabdeli jednom prilikom;

Nekim cudom sam bio bez zaduzenja i u krugu kasarne, i bio nahvatan od strane mladjeg vodnika da sa jos 10ak vojnika, u pratnji dva desetara, odemo do kasarne "Ob Zeleznici",  i pomognemo u sredjivanju nekih magacina tamo. Radili smo u magacinima sa vojnom opremom za rezerviste.
Posle zavrsenog posla, desetari su nas odveli u jedan ugao, gde su bile spakovane uniforme starog tipa, koje su rezervisti razduzili i zamenili za nove; i mi i oni smo nase dotrajale radne uniforme zamenili istim takvim, samo u mnogo boljem stanju, skoro nove; kosulje na nama smo zamenili istim brojem primeraka u jako boljem stanju. Sve je to na nama malo mirisalo na naftalin.

Sto je cudno, nikom od staresina nismo upali u oci, niti nas je neko od njih pitao otkud nam novi sinjeli....

Očigledno se od šivanja brojeva odustalo prije nego sam ja došao u Melje u septembru 1988. Bilo je onako kao što graničar kaže prljavo baciš na šatorsko krilo, desetar zapiše šta si predao, a kada dođe sa pranja isto preuzmeš ali šta te zapadne, nekad novo nekad staro, nekad veliko nekad malo pa mijenjaj sa drugim vojnicima.E na karauli smo šili inicijale na svoju odjeću i uvijek si dobijao svoje nazad a i magacioner je mogao prati veš za 2-3 vojnika jer je mašina bila mala kao kod kuće.Kad smo se malo udomačili prali smo i sami ko je htio, već sam pisao o tome, a ja sam svoje košulje i peglao pa sam na karauli bio baš utegnut hahahha, srne jeleni i ježevi su bili oduševljeni, kao i onih nekoliko mještana koji bi nas vidjeli.Sad kad si pomenuo kasarnu "Ob železnici" sjetih se u vezi one teme o graničarskim značkama da smo ih u toj kasarni mogli kupiti.

šepa (citat):

Kemo Specijalac (citat):

Ja sam ista generacija kao i zeljoni.

I mi smo u pocetku sili brojeve na vesu koji smo predavali na pranje; svaka jedinica je imala drugu boju konca. Ti vezeni brojevi su izdrzali nekoliko pranja, dok nam se jednom prilikom nije vratila roba sa ostacima brojeva. Da li ih je masina pokidala jakom centrifugom, ne znam...uglavnom, posle se roba birala na srecu i na snadji se .

"Radnim" kosuljama koje su licile na nesto, kao i novim zimskim "radnim" uniformama, nas nekolicina smo se snabdeli jednom prilikom;

Nekim cudom sam bio bez zaduzenja i u krugu kasarne, i bio nahvatan od strane mladjeg vodnika da sa jos 10ak vojnika, u pratnji dva desetara, odemo do kasarne "Ob Zeleznici",  i pomognemo u sredjivanju nekih magacina tamo. Radili smo u magacinima sa vojnom opremom za rezerviste.
Posle zavrsenog posla, desetari su nas odveli u jedan ugao, gde su bile spakovane uniforme starog tipa, koje su rezervisti razduzili i zamenili za nove; i mi i oni smo nase dotrajale radne uniforme zamenili istim takvim, samo u mnogo boljem stanju, skoro nove; kosulje na nama smo zamenili istim brojem primeraka u jako boljem stanju. Sve je to na nama malo mirisalo na naftalin.

Sto je cudno, nikom od staresina nismo upali u oci, niti nas je neko od njih pitao otkud nam novi sinjeli....

Očigledno se od šivanja brojeva odustalo prije nego sam ja došao u Melje u septembru 1988. Bilo je onako kao što graničar kaže prljavo baciš na šatorsko krilo, desetar zapiše šta si predao, a kada dođe sa pranja isto preuzmeš ali šta te zapadne, nekad novo nekad staro, nekad veliko nekad malo pa mijenjaj sa drugim vojnicima.E na karauli smo šili inicijale na svoju odjeću i uvijek si dobijao svoje nazad a i magacioner je mogao prati veš za 2-3 vojnika jer je mašina bila mala kao kod kuće.Kad smo se malo udomačili prali smo i sami ko je htio, već sam pisao o tome, a ja sam svoje košulje i peglao pa sam na karauli bio baš utegnut hahahha, srne jeleni i ježevi su bili oduševljeni, kao i onih nekoliko mještana koji bi nas vidjeli.Sad kad si pomenuo kasarnu "Ob železnici" sjetih se u vezi one teme o graničarskim značkama da smo ih u toj kasarni mogli kupiti.

To u vezi oznaćivanja i šivanja brojeva na odječi u Melju opet ne važi u generalijama, da toga nijne bilo. Kod nas u Bateriji Pera je to uvažavao ali je bio problem što se nikad iz kotlovnice odnosno praonice nije vratio sav isti veš več onaj neoznačen i običajno puno manjih brojeva. 

Pera je strogo naredio desetraima i stažama, da se u slučaju ako bilo koji vojnik ne dobije svoje odječe pošalje po njega kurira. Taj veš se je primao iz praonice naime u nedelju i ja kao čata sam bio zadužen za predaju prljaveg veša i primanje čistog. Pošto je bio Pera nepogodan, izbjegavali su svi da se šalje po njega kurira. 

Ali često je bilo u ponedeljak u jutro na smotri, kad je ustanovio kod pregleda noktiju i čistoče ušiju, da ima neko premalu košulju i neko od blentavih vojnika reako je da je to zato što nije primio svoje označene košulje, frke i teške histerije. Krivi su bili desetari i staže što ga nisu zvali a ja da ni ne kažem, kako sam bio odgovoran da primim samo veš od Baterije. Ali toga u praonici nije bilo moguče dobiti. Nekad kad se ga nedeljom zvalo putom kurira otišao je u praonico i tamo vojnicima sve po spisku, a ti su ladni ko špricer ignorirali ga, što ga je još više revoltiralo. 

Ipak smo mi staroselci u glavnini odlučili da imamo radije mirne nedelje, pa smo izbjegavali putom kurira zvati kepetana zbog neoznačenog veša.

A ja mislio da je moj zastavnik bio nezgodan igrač , da ne kažem ružniju reč, a sad vidim da je tu odmah pored mene neko mnogo mnogo gore prošao .

šepa (citat):

Kemo Specijalac (citat):

Ja sam ista generacija kao i zeljoni.

I mi smo u pocetku sili brojeve na vesu koji smo predavali na pranje; svaka jedinica je imala drugu boju konca. Ti vezeni brojevi su izdrzali nekoliko pranja, dok nam se jednom prilikom nije vratila roba sa ostacima brojeva. Da li ih je masina pokidala jakom centrifugom, ne znam...uglavnom, posle se roba birala na srecu i na snadji se .

"Radnim" kosuljama koje su licile na nesto, kao i novim zimskim "radnim" uniformama, nas nekolicina smo se snabdeli jednom prilikom;

Nekim cudom sam bio bez zaduzenja i u krugu kasarne, i bio nahvatan od strane mladjeg vodnika da sa jos 10ak vojnika, u pratnji dva desetara, odemo do kasarne "Ob Zeleznici",  i pomognemo u sredjivanju nekih magacina tamo. Radili smo u magacinima sa vojnom opremom za rezerviste.
Posle zavrsenog posla, desetari su nas odveli u jedan ugao, gde su bile spakovane uniforme starog tipa, koje su rezervisti razduzili i zamenili za nove; i mi i oni smo nase dotrajale radne uniforme zamenili istim takvim, samo u mnogo boljem stanju, skoro nove; kosulje na nama smo zamenili istim brojem primeraka u jako boljem stanju. Sve je to na nama malo mirisalo na naftalin.

Sto je cudno, nikom od staresina nismo upali u oci, niti nas je neko od njih pitao otkud nam novi sinjeli....

Očigledno se od šivanja brojeva odustalo prije nego sam ja došao u Melje u septembru 1988. Bilo je onako kao što graničar kaže prljavo baciš na šatorsko krilo, desetar zapiše šta si predao, a kada dođe sa pranja isto preuzmeš ali šta te zapadne, nekad novo nekad staro, nekad veliko nekad malo pa mijenjaj sa drugim vojnicima.E na karauli smo šili inicijale na svoju odjeću i uvijek si dobijao svoje nazad a i magacioner je mogao prati veš za 2-3 vojnika jer je mašina bila mala kao kod kuće.Kad smo se malo udomačili prali smo i sami ko je htio, već sam pisao o tome, a ja sam svoje košulje i peglao pa sam na karauli bio baš utegnut hahahha, srne jeleni i ježevi su bili oduševljeni, kao i onih nekoliko mještana koji bi nas vidjeli.Sad kad si pomenuo kasarnu "Ob železnici" sjetih se u vezi one teme o graničarskim značkama da smo ih u toj kasarni mogli kupiti.

Ovo bi bolje pasovalo na temi 'higijena u JNA'.
Inace, postovi su vrlo kvalitetni...

Vojnik Graničar (citat):

zeljoni (citat):

Dan  pre nego što ćemo biti prekomandovani dobili smo naređenje da se razdužimo sa starom opremom , šinjelom i onim ružnim pantalonama koje se nisu mogle normalno složiti koliko su se deformisale od nošenja ,i one bluze , mislim da su bili od čoje.
Nešto najlepše mi se tada dogodilo kada su nam rekli da ćemo na granici biti uvek u  "gradskoj" ili kako smo je već zvali , uniformi.
Kako smo bili sretni , nema više teškog šinjela .
Pa kad se još natopi , težak ko kamen.
Dobijemo nove uprtače , sjajili smo kao pravi gušteri .
Male stvari  su nam puno značile .
U Mariboru sam se upoznao sa momcima koji su radili u magacinima pa smo mogli uvek da menjamo košulje , normalno tek kad smo postali najstarija generacija , do tada smo šili one brojeve na odeći , kad se samo setim tih trenutaka.
Nas pet šest sedimo i kao neke babe šijemo i pričamo .
Ni tog broja se nesećam .

U mojoj četi toga nije bilo 1988 godine.
Prljavu košulju baciš je na rašireno šatorsko krilo a sa drugoga šatorskog krila uzmeš čistu košulju.
Pa kome veća kome manja.
Ja sam znao namjerno uzeti najmanju pa je bio problem da joj nisam mogao zakopčati rukave.
Jednom na postrojavanju do mene dođe mlađi vodnik pa poteže rukav, navlači, pokušavaj zakopčati ali ....... ništa pre mala košulja i tako ja jedini koji sam na postrojavanju znao biti raskopčan, ha ha ha ha....
Mlađi vodnici iz kasarne "Tone Tomšič" generacija 1988 godina, čitajte ovo velikim slovima: TO SAM VAM RADIO NAMJERNO.!

Vojnik Graničar jesi ti to glumio bolesnog majmuna ili si samo prkosio mlađim vodnicima ili celom sistemu ili najviše samom sebi?

Kako bilo, ne budi uvređen - četni sam samo iskren i otvoren - ali takav mi pristop nije ni malo blizak.  
I četni bio sam oponent i kritičian do mnogih stvari ali sam uvjek revolt i svoje stavove izražao ponosito i nikad podmuklo. 

Slažem se sa poručnikom, da bi pogotovo u tom slučaju mogli postovi u temu (ne)higijene u JNA. A kamo sreče, da sam odbio i nisam išao za stažota, pa da naiđem na nekog blentavog i da mi namjerno stavlja nase premale košulje ...

Po dolasku u Maribor jedva smo čekali da dobijemo izlaz u grad, da ga malo upoznamo a i da malo opustimo žice. Ni sanjali nismo da je izlazak u grad kod našeg dragog Slađe kao dobitak na lotou. Koliko si zaslužio toliko  si i dobio izlazaka . Dešavalo se nekima da ne vide grada po mesec ipo dana. No nekako posle svih starih vojnika ,zasluga,  dočekasmo nas troica , inače smo bili zajedno u Celju, da izađemo "napolje". Ma nismo pošteno ni zakoračili , kad nas negde oko Astorije zaustavi jedan oficir , kapetan, i zatraži naše dozvole. Mi normalno pokazasmo dozvole a on oštro kako nas nije sramota da se tako ponašamo , gde su vam torbice , neko je nosio nešto u kesi . Da nas privede i gotovo . s koje ste karaule sišli , nije ovo šuma . Nikako doći do reči , dok u jednom trenutku neko reče Slađo. Tada smo shvatili koliko respekta su imali oficiri prema tom zastavniku .Bilo nam malo i drago , kao sad smo mi nešto važni . Vrati nam kapetan dozvole i poželi lep provod u gradu . Kasnije je uvek jedan nosio tu torbicu , zlu ne trebalo

zeljoni (citat):

Po dolasku u Maribor jedva smo čekali da dobijemo izlaz u grad, da ga malo upoznamo a i da malo opustimo žice. Ni sanjali nismo da je izlazak u grad kod našeg dragog Slađe kao dobitak na lotou. Koliko si zaslužio toliko  si i dobio izlazaka . Dešavalo se nekima da ne vide grada po mesec ipo dana. No nekako posle svih starih vojnika ,zasluga,  dočekasmo nas troica , inače smo bili zajedno u Celju, da izađemo "napolje". Ma nismo pošteno ni zakoračili , kad nas negde oko Astorije zaustavi jedan oficir , kapetan, i zatraži naše dozvole. Mi normalno pokazasmo dozvole a on oštro kako nas nije sramota da se tako ponašamo , gde su vam torbice , neko je nosio nešto u kesi . Da nas privede i gotovo . s koje ste karaule sišli , nije ovo šuma . Nikako doći do reči , dok u jednom trenutku neko reče Slađo. Tada smo shvatili koliko respekta su imali oficiri prema tom zastavniku .Bilo nam malo i drago , kao sad smo mi nešto važni . Vrati nam kapetan dozvole i poželi lep provod u gradu . Kasnije je uvek jedan nosio tu torbicu , zlu ne trebalo

Čitam ovo što si napisao i prebiram po sećanju i koliko me to sećanje služi mene nisu ni jedan jedini put zaustavili iz vojne policije ili neko od starešina da mi traži dozvolu za izlazak. Već sam napisao da sam imao mogućnost izlaska u grad kada god sam to hteo ili bolje reći, kada god mi je to posao na "92" dozvoljavao, ali nisam imao to iskustvo da me zaustavljaju zbog dozvole. To je ironija sudbine.
Ovome bih dodao jedan svoj lični utisak, vezano za ovo "driblanje" oko dozvole. Smatrao sam, a i dan-danas smatram, da su graničari,  zasluživali posebno poštovanje od ostale vojske u Mariboru, ali to nisam primetio u međusobnim konaktima sa vojskom iz drugih kasarni.  Pre svega zbog posla koji obavljaju i uslova u kojima žive, a na kraju krajeva i zbog obuke koja je bila daleko od onog čuvenog "što sam ja dobro prošao u vojsci...", trebalo je da imaju sasvim drugačiji tretman.

Stvarno, kao da nismo istu JNA sluzili, a kamoli istu JNA u isto vreme u istoj klasi i u istom gradu... (Zeljoni i ja)...

Imao sam stalnu dozvolu koju sam obnavljao svakih mesec dana, ali mi je NIKO nikada nije zatrazio na uvid. Cak i u strogo neizlazne dane. Niti me je ko legitimisao u izlazne dane; ni mene ni ikoga iz moje ekipe.

Sto se tice granicara, eto koliko su ostali znali o njima...da je postojao granicni vod u mom garnizonu, i da su vojnici iz mog garnizona isli na karaule, ja saznam tek posle 25 i kusur godina na forumu JNA

Očigledno da nam je bio loš "marketing", nismo imali "PR", pa nije imao ko da nas gura u "medije", pa tako je ostala vojska slabo znala za nas.

zeljoni (citat):

Po dolasku u Maribor jedva smo čekali da dobijemo izlaz u grad, da ga malo upoznamo a i da malo opustimo žice.
Ni sanjali nismo da je izlazak u grad kod našeg dragog Slađe kao dobitak na lotou.
Koliko si zaslužio toliko  si i dobio izlazaka .
Dešavalo se nekima da ne vide grada po mesec ipo dana.
No nekako posle svih starih vojnika ,zasluga,  dočekasmo nas troica , inače smo bili zajedno u Celju, da izađemo "napolje".
Ma nismo pošteno ni zakoračili , kad nas negde oko Astorije zaustavi jedan oficir , kapetan, i zatraži naše dozvole.
Mi normalno pokazasmo dozvole a on oštro kako nas nije sramota da se tako ponašamo , gde su vam torbice , neko je nosio nešto u kesi .
Da nas privede i gotovo . s koje ste karaule sišli , nije ovo šuma .
Nikako doći do reči , dok u jednom trenutku neko reče Slađo.
Tada smo shvatili koliko respekta su imali oficiri prema tom zastavniku .
Bilo nam malo i drago , kao sad smo mi nešto važni .
Vrati nam kapetan dozvole i poželi lep provod u gradu .
Kasnije je uvek jedan nosio tu torbicu , zlu ne trebalo

Zeljoni.
Hajde ne kukaj.
Ja sam u Mariboru bio (1) slovima jedan put i to na dan svečane obaveze.
Drugi put sam bio silom prilika, dogodio se incident u karauli "Ceršak" pa sam po naredbi komandira karaule išao u Maribor (po zadatku).
Znači ako se računa i to onda je to bilo (2) dva  puta u godinu dana služenja JNA.!

zeljoni (citat):

Ne kukam , i ne žalim se , izlazilo se kasnije i bilo je lepih provoda .
Nego sam se setio tog strašnog susreta  i opravdanog straha šta će Slađo reći hehe.
To su mogle biti Tantalove muke  kasnije .
Jeste li imali nekada priliku da sa svojim oficirom se nađete negde u gradu.
Možda je i to bila neka kontrola , no Slađo se odazvao našem pozivu na piće, slučajno smo se sreli.
Nije nas dugo davio , prvi put je bila neka civilna priča , kako su nam porodice , odakle smo , tada smo saznali da mu sin trenira odbojku i da igra za mariborski klub.

Moj zeljoni.
U ta dva puta koliko sam bio u gradu Mariboru nisam sreo nikoga od oficira niti sam ikada dok sam bio u JNA sreo vojnog policajca.! :-)
I ta dva puta kad sam bio u gradu nisam dobio tu dozvolu za izlazak u grad Maribor.

A ja mislim mi nadrljali. Istina kada smo boravili na karaulama i pričali niko nije bio željan grada jer je odlazak i dolazak uzimao dosta vremena. A mislim da vam je u neku ruku bilo lakše , u kasarni je uvek prisutan oficir  , ograde kapije , stražari .Meni lično najlepše je bilo na Šentilju zbog dinamike i onim visokim karaulama u brdu , nigde žive duše milina

Vojnik Graničar (citat):

zeljoni (citat):

Ne kukam , i ne žalim se , izlazilo se kasnije i bilo je lepih provoda .
Nego sam se setio tog strašnog susreta  i opravdanog straha šta će Slađo reći hehe.
To su mogle biti Tantalove muke  kasnije .
Jeste li imali nekada priliku da sa svojim oficirom se nađete negde u gradu.
Možda je i to bila neka kontrola , no Slađo se odazvao našem pozivu na piće, slučajno smo se sreli.
Nije nas dugo davio , prvi put je bila neka civilna priča , kako su nam porodice , odakle smo , tada smo saznali da mu sin trenira odbojku i da igra za mariborski klub.

Moj zeljoni.
U ta dva puta koliko sam bio u gradu Mariboru nisam sreo nikoga od oficira niti sam ikada dok sam bio u JNA sreo vojnog policajca.! :-)
I ta dva puta kad sam bio u gradu nisam dobio tu dozvolu za izlazak u grad Maribor.

Čekaj malo, ne razumijem. I ja sam sa karaule u Maribor izašao 2-3 puta za 8 mjeseci, ali mislim i više puta u toku obuke. Ne razumijem kako nisi izlazio u grad, nisi htio ili ima neki drugi razlog? Ne sječam se više kakav je princip bio, ali mislim da je subotom i nedeljom bar jedna trećina voda bila u gradu (desetak vojnika), što bi trebalo biti bar jedan izlazak mjesečno. Izlazak sa karaule je već bilo putovanje, pričao sam o tome.

šepa (citat):

Čekaj malo, ne razumijem.
I ja sam sa karaule u Maribor izašao 2-3 puta za 8 mjeseci, ali mislim i više puta u toku obuke.
Ne razumijem kako nisi izlazio u grad, nisi htio ili ima neki drugi razlog?
Ne sječam se više kakav je princip bio, ali mislim da je subotom i nedeljom bar jedna trećina voda bila u gradu (desetak vojnika), što bi trebalo biti bar jedan izlazak mjesečno.
Izlazak sa karaule je već bilo putovanje, pričao sam o tome.

Šepa.
Uvijek je bilo neko nadmetanje tko će ići u grad.
Neko je išao preko veze.
Netko bez veze.
Neko je ostajao po kazni.
Nekada nisu dopuštali izlaziti u grad.
Ponekad je Janez Janša bio uzrok neizlaska.
Nekada sam bio umoran pa mi se nije dalo.
Kad bi ja želio oni nisu dopustili.
Kada su oni dopustili meni se nije dalo.
Nekada bi čitavu grupu koja je htjela izići u grad dežurni oficir vratio jer jedan nema iglicu, drugi nema konac, treći nije izglanjca cipele, četvrti nema jedno dugme, peti nije obrijan......
Kao što se to jednom dogodilo mome desetaru Kurbegović Aliji.
(Ovaj što je zaokružen na slici).

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pa je po kazni natjerana čitava grupa vojnika natjerana da čiste podrum koji se nalazio ispod zgrade II čete.
Kada su izlazili iz podruma bili su punu prašine.
Ne znam da li im se više mililo javiti za odlazak u grad.
Tako da je na mene i to utjecalo da ne izađem u grad.

sa karaule ne znam da li je itko išao u grad ono radi provoda.
Išlo se radi posjete liječniku, ili po nekom zadatku, a mislim da je jednom u grad došla i posjeta.

Bio je neki prolećni mesec, sve se zeleni , a mene i većinu vojnika u graničnom vodu uhvatilo neko tužno depresivno stanje . Dan pre, jednog našeg vojnika otpustili su , odnosno poslali ga kući . Deki je bio veseo i zabavan , nažalost , kasnije smo saznali , bio je zavisnik , narkoman. Dobro je on to skrivao , pet šest meseci je bio na odsluženju i onda je "pao". Pozdravio  se s nama ćuteći i plakajući. Skidanje je za vojnika svetinja  , Deki se nije uspeo da "skine".

zeljoni (citat):

Bio je neki prolećni mesec, sve se zeleni , a mene i većinu vojnika u graničnom vodu uhvatilo neko tužno depresivno stanje .
Dan pre, jednog našeg vojnika otpustili su , odnosno poslali ga kući .
Deki je bio veseo i zabavan , nažalost , kasnije smo saznali , bio je zavisnik , narkoman.
Dobro je on to skrivao , pet šest meseci je bio na odsluženju i onda je "pao".
Pozdravio  se s nama ćuteći i plakajući.
Skidanje je za vojnika svetinja  , Deki se nije uspeo da "skine".

Zeljoni.
Nisi mi objasnio ovo kako je Deki kako ti kažeš "pao".!?
Je li ga netko prijavio da se drogira ili ga je netko zatekao da se drogira ili je bilo u pitanju nešto drugo.!?

Koliko se sećam on je sam otišao do doktora i valjda se prijavio da je narkoman. Nikada nismo primetili neko čudno ponašanje kod njega , doduše ja sam došao iz provincije gde baš i nisam imao mnogo prilike da vidim ponašanje narkomana . Verovatno su lekari procenili da je bolje pustiti ga kući , manja odgovornost , ili je i on sam možda to tražio.Sve se to vrlo brzo desilo da nismo uspeli ni pošteno da se rastanemo .

A moj veliki prijatelj , sada živi u Australiji , Zoran , zajedno smo bili ceo vojni rok , odluči da svaki vikend ili bar dva puta mesečno ode kući .Ni manje ni više nego u Beograd. Zaljubio se , bolje reći zaželeo se uhvatio ga "vrbopuc" i šta da se radi . Rizikuje pa šta bude. Petkom uveče izađe , preskoči onaj zid pored naše zgrade, pravac na autobus za Ljubljanu pa avionom za Bg. Pokrivali mi koliko smo mogli , stvarno niko ne pita ništa , on se u nedelju vrati, sve dok ne proradi ljubomora . Neko ga prijavi , ustvari prijavi da nema vojnika. E sad , u ono vreme nije bilo mobilnih tel, on se nije javljao da vidi kakvo je stanje , petak uveče dolazi zastavnik , prebrojava , svi na broju Zoki je dobio izlaz u grad. Vidimo nešto se mulja i naš problematični prijatelj ,Momir , nazove svoju sestru u Ljubljani i zamoli je da ode do aerodroma i pokuša da nađe Zokija . I kad je neko srećan koliko je težek a Zoran je baš težak , nađe ga i on se vrati u kasarnu kao da dolazi iz grada. Pojavljuju se kapetan i Slađo broje pet puta , mrmljaju nešto i odlaze. Nikada nisu saznali za njegova putešestvija , mislim da je četiri pet puta uspeo da  uspešno kidne. [You must be registered and logged in to see this image.] Ovaj glavonja najvišlji je Zoki

zeljoni (citat):

Koliko se sećam on je sam otišao do doktora i valjda se prijavio da je narkoman.
Nikada nismo primetili neko čudno ponašanje kod njega , doduše ja sam došao iz provincije gde baš i nisam imao mnogo prilike da vidim ponašanje narkomana .
Verovatno su lekari procenili da je bolje pustiti ga kući , manja odgovornost , ili je i on sam možda to tražio.
Sve se to vrlo brzo desilo da nismo uspeli ni pošteno da se rastanemo .

Vjerojatno da je to bilo baš tako kako si i napisao.!!!
Znam da dok sam ja bio u kasarni "Tone Tomšič" nije dolazio nitko tko bi nas testirao na neke droge.
Naj kasnije iako sam došao iz velikog grada sa dogama nisam imao nikakvog iskustva.
Tako je vjerojatno bio i sa ostalim vojnicima koji su došli u 5 mjesecu te 1988 godine.
Jedino na što su mogli vojsku testirati bio je alkohol, ha ha ha ha....
Iz grada su dolazili pijani, ali nisam imao prilike vidjeti da su boce alkohola uspjeli unijeti u kasarnu.!

Secam se da su na regrutaciji odmah oslobodili od sluzenja vojnog roka svakog ko je priznao da je narkoman, tj zavisnik od opojnih droga.
Verovatno tu nije bila presudna samo rec, vec i razni psiholoski i toksikoloski nalazi.

A nekima je to verovatno pisalo i u dosijeu koji je dosao sa njima u JNA; repovi iz milicije, od doktora, itd...

Mnogi narkomani su odlazili u JNA u nadi da ce ostaviti drogiranje, donekle izdrzali, i poklekli. Verovatno se to desilo i Zeljonijevom klasicu.

Nije si JNA mogla priuštit bavljenje s narkomanima.
Pogotovo da odsluženje vojnog roka bude organizirano izlječenje ili njegov pokušaj, to su ozbiljne stvari.

A taman posla da su se počeli stvarat kanali za dobavljanje heroina u kasarne, to bi bila katastrofa.
Zato su bili oslobađani, i mislim da nije mogla bit samo izjava na regrutaciji, već i neka dokumentirana 'povijest bolesti.'

U moje vrijeme je bilo nešto malo trave među mornarima, tu i tamo, ništa posebno, no to je druga stvar.