SVAŠTARA

И Топаловићи би му позавидели:
Ово је тестамент Павла Вујисића
 
[You must be registered and logged in to see this image.]

Мирјани, жени ми, све што имам, за случај да одапнем, остављам, с тим да разумно распрода или отуђи имовину моју, односно своју, а ако не буде у стању да имовином располаже, да то само Суд може урадити. Мирјана, ако после мене остане, има да ме сахрани са свим адетима и честима цркве православне, са шест попова да се пред мојим телом виде и чују.
Сахранити ме има у гробницу нашу, говор посмртни или слично да се чуо није. Ових шест попова које за инат хоћу, да оно што се око гроба ради, раде и ћуте. Нека у себи певају.
Пошто мнијем мрети, што бих ионако све писао, још да вас замолим да ми се никаква ни говора нити једне речи не проговори, јербо у гробу ћу се преврнути и не само преврнути, већ и устати из гроба да га ноћу морим и да му, њему и свима, колико их је на свету, јебем матер.

Zahvaljujuči drugu Gonzu in inspriran Pavletom Vujisičem, jučer sam spisao svoj prvi testament i objavio ga. Takva je moja volja i ide ovako:

13.10.2015. 22:09 

autor: Zdravko Petrović

Nije važno da li ste oduvek ovde, da li ste došli juče ili ste samo u prolazu. 

Da se razumemo, nemam želju da vređam bilo koga, vi ste to što jeste, 

a ako ne želite da se menjate, onda ovo zaista nije vaš grad, a to neće biti nijedan drugi na celom svetu.

Ali ja sam oduvek bio ovde, i nameravam tu da ostanem. Ja sam svaki kraj, svaka ulica, svako upaljeno svetlo 

koje vidite na zgradama. Ja sam crveno, zeleno i žuto svetlo na semaforu. Ja sam svaki dah koji se ispusti, 

svaki lep i ružan trenutak. Ja jesam sam ovaj grad.

Ja sam svaki komadić đubreta koji bacite na ulicu, svaka neugašena cigareta na asfaltu, svaka izgovorena ružna reč, 

svaki neprijatan trenutak. Ja sam možda nevidljiv, ali uvek sam tu. Ne primećujete me jer nisam vi. Ja za vas ne postojim, 

a i kada pomislite na mene, to radite sa ciničnim osmehom.

Ja sam sve suprotno od onoga što ste vi.

Živim u ovom gradu, rođen sam u njemu i volim ga. Vi ne. Za vas je to samo još jedna stanica ka nepoznatom. 

I zato vam nije stalo. Gurate se da budete prvi, da budete viđeni ili samo primećeni bez obzira na cenu, 

bez obzira na sve.

Da li će vam biti stalo i kada stignete na odredište?

Ja ulicama hodam ponosno, jer su to moje ulice. To su moja sećanja i moja budućnost. 

Nigde ne žurim jer znam da ću stići tamo gde sam krenuo.

Ne prljam ih, jer one su moj putokaz, a bez toga, svi smo izgubljeni.

Sklanjam se u uskim prolazima da ljudi prođu i kažem „izvolite“. Zauzvrat dobijam samo muk i pognutu glavu. 

Zahvaljujem se i kad treba i kad to ne očekujete, jer ovo je moj grad i volim ga, kao i sve ljude u njemu.

Nije mi teško. Zaista.

Kao što mi nije teško da se suzdržim i ne upalim cigaretu u zgradi ili liftu. Ne mrzi me da odšetam do kontejnera i bacim đubre.

Nije mi teško da na pešačkom propustim auto, kao ni da sačekam pešaka da ga pređe.

Ne guram se na vratima prodavnica i autobusa jer mi je otac davno uprostio stvari: 

„Ma koliko žurio, brže ćeš obaviti posao ako unutra ima manje ljudi“. 

Zato ću vas uvek pustiti da izađete, gde god se nalazite. Ustupiću mesto starijima i trudnicama, mada opet, uvek stojim. 

Mlad sam i mogu.

Javljam se svima, jer ovo jeste moj grad i vi ste mi komšije, želeli to ili ne.

Hvala i izvolite su reči koje moj grad želi da čuje. To su reči koje izmamljuju usmeh kod ljudi koji ih nisu čuli godinama, 

to su reči koje nas čine građanima. Nema tu sramote. Ili sam barem tako naučen.

Ne svađam se u redu, naprotiv, propuštam ljude ispred sebe kada god mogu. Želim da im olakšam. 

A opet dobijam pognute glave i osećaj sramote.

Imam porodicu. Ni oni nisu drugačiji. Nije bitno odakle su došli, tu su. Ovo je i njihov grad. I čine sve da to i ostane.

Ne krivimo nikoga, naprotiv, pomažemo - svima. Imamo kućne ljubimce. Volimo ih i ne ostavljamo na ulici, naprotiv, 

hranimo i one koji su imali tu nesreću da završe na hladnom betonu. 

Dajemo kada god možemo i ne osećamo da gubimo bilo šta. Naprotiv.

Sve što dajemo dajemo ovom gradu, dajemo njegovoj istoriji i precima. Dajemo ljudima, ali i životinjama koje su oni prokleli.

Niko nije u prolazu, svi su gosti koji će možda odlučiti da ostanu, i zato želim da im bude prijatno.

Želim da vide čiste ulice, nasmejana lica i ono što ovaj grad jeste.

Ali znam i šta nije. On nije vaša lična svojina, nije usputna stanica niti krivac za sva zla. 

On je uvek bio tu, i u dobru, i zlu, a gde ste vi bili?

On je ono šta mi od njega stvorimo.

A zbog naše kreacije mnogi su otišli. Mislli su da njihova pristojnost i viđenje sveta nemaju šta da traže na ovim ulicama  

prekirvenim besom i nezadovoljstvom. Njihove vrednosti gledane su kao mane, njihova dobrota za mnoge je bila meta, 

a maniri i znanje bili su slabost.

Postali su senke. Baš kao i ovaj grad. Svetlo sada obasjava bahatost, nemar, nepristojnost i neljudskost.

Šta je pošlo po zlu? Čovek može da izgubi materijalna dobra iz mnogo razloga, ali sam mora da se odrekne onih duhovnih, 

 ljudskih i građanskih. Čovečnost niko ne može da nam uzme.

Sami biramo svoje neprijatelje, prijatelje i život. Sami odlučujemo o svojim postupcima i željama. 

Drugi su tu samo da nam pomognu, ako im dozvolimo.

Ako iskazujemo mržnju, netrpeljivost i bes, šta možemo da očekujemo zauzvrat? U kakvom bismo onda gradu živeli, 

i da li bismo to hteli?