MARIBOR, Melje, 80/81

halo 92 (citat):

Izveštaji su snimani na magnetofon, ali su se istovremeno i unosili u zvaničnu knjigu.
Traka se presnimavala i nije odlagana u arhivu.
Pošto su postojali i zvučnici, mi smo ih pojačavali dok je oficir za bezbednost bio u svojoj kancelariji (koja bila pored naše) i on je mogao da sluša sve što smo razgovarali preko telefona.
Nikada nije ušao u našu sobu da bi prigovorio zbog rečnika, bilo našg bilo sa karaula, osim u jednoj situaciji kada je na Šentilju ubijen "ilegalac".
Pošto je čuo o čemu se radi, još dok sam primao izveštaj stvorio se iza mene i samo mi pokazao da podignem granični vod i da ga "kampanjola" čeka ispred zgrade.
Za razliku od magnetofona, knjiga je bila zvanični i merodavni dokument.
Iz nje su korišćeni razni podaci, uglavnom vezani za popunu statističkih podataka, kada je to nekome bilo potrebno.
Kada se jedna knjiga popuni, uzima s edruga, prethodan se odlaže, prvo vreme je ostajala kod nas, a posle mi nije poznato šta se sa njima dešavalo i gde su odnošene. 
Zapisivalo se bukvalno sve što je imalo karakter zvaničnog izveštaja.
Svi ostali razgovori između vojnika i starešina sa karaula i nas nisu zapisivani, jer nije bio potrebe, niti smo mi imali obavezu da takve razgovore prijavljujemo bilo kome od starešina.
Tu je bilo dosta nezgodnih situacija, jer je postojala obaveza da se za starešine koriste šifrovana imena, ali komandiri karaula nisu imali pojma ko ima koju šifru, pa su sve oslovljavali pravim imenima ili nadimcima.
Na primer, zove dežurni u ime komandira karaule da pita da li je taj i taj starešina tu i ako nije znam li kada će doći, ili neko od vojnika zove da kažemo njegovom kolegi koji je vozač "dajca" da mu obavezno donese to i to kada bude vozio sledovanje na karaulu i tome slično.

Halo 92.
Kažeš da ste podatke koje ste dobivali od nas sa karaula upisivali u posebnu knjigu.
Ne znam da li si upoznat da smo i mi u karauli "Ceršak" imali jednu veliku debelu knjigu, imala je tvrde korice, u nju smo upisivali sve ono što smo vama dolje u Graničnom odsjeku u Mariboru na telefon "92" diktirali.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sjećam se da je ta knjiga imala po svojim stranicama nešto kao tablice gdje se u njihove rubrike upisivali traženi podaci.
Ako me sjećanje ne vara te rubrike su već imale upisane podatke u koju rubriku što napisati.
Eeeeeee sad ne znam da li sam iz ovakvog opisa uspio ti dočarati kakva je to knjiga bila kod nas u karauli i je li bila slična toj vašoj u Graničnom odsjeku u Mariboru kod telefona "92".
Uglavnom iz svega gore navedenog je vidljivo da je JNA radila dupli posao.

Vojnik Graničar (citat):

Halo 92.
Kažeš da ste podatke koje ste dobivali od nas sa karaula upisivali u posebnu knjigu.
Ne znam da li si upoznat da smo i mi u karauli "Ceršak" imali jednu veliku debelu knjigu, imala je tvrde korice, u nju smo upisivali sve ono što smo vama dolje u Graničnom odsjeku u Mariboru na telefon "92" diktirali.


Sjećam se da je ta knjiga imala po svojim stranicama nešto kao tablice gdje se u njihove rubrike upisivali traženi podaci.
Ako me sjećanje ne vara te rubrike su već imale upisane podatke u koju rubriku što napisati.
Eeeeeee sad ne znam da li sam iz ovakvog opisa uspio ti dočarati kakva je to knjiga bila kod nas u karauli i je li bila slična toj vašoj u Graničnom odsjeku u Mariboru kod telefona "92".
Uglavnom iz svega gore navedenog je vidljivo da je JNA radila dupli posao.

Kod nas je to ustavri bila sveska A4 sa tvrdim koricama, od 100 listova. Nismo imali posebne rubrike za popunjavanje, već smo samo pisali onako kako je stizalo sa karaule. Kada nam neko od starešina potraži, zamenik momandanta ili "bezbednjak", onda smo izvlačili podatke koliko je recimo bilo ilegalnih prelazaka u nekom mesecu, ili za prošlu godinu na primer. Dakle, to je bilo sporadično i verujem da im je to trebalo za neke njihove izveštaje koje su slali verovatno u Ljubljanu.
Moje uverenje je da te naše knjige niko nije gledao i da to zapravo nikoga nije interesovalo. To će možda poslužiti nekom istoričaru istraživaču jednog dana.
I da budem malo cinično-zajedljiv, sada kada razmišljam o svemu tome, vidim kolika je bila glupost sve to što smo pisali, odnosno što smo tome pridavali toliki značaj. Mislilo sam tada da radim neki mnogo važan i bitan posao. Ispalo je da u graničari, dakle baš vojnici na karaulama, odrađivali mnogo važniji posao za Austriju (pa i za celu zapadnu Evropu)  nego za Jugoslaviju, štiteći je pre svega od nekontrolisanog ulaska ekonomskih emigranata. Kada pogledamo koliko love Ameri daju da zaštite samo svoju granicu prema Meksiku. Sateliti, kamere, rendžeri, sva moguća tehnika i oružje, čak su i zid napravili. A mi smo to sve radili za džabe.

halo 92 (citat):

Kod nas je to ustavri bila sveska A4 sa tvrdim koricama, od 100 listova. Nismo imali posebne rubrike za popunjavanje, već smo samo pisali onako kako je stizalo sa karaule. Kada nam neko od starešina potraži, zamenik momandanta ili "bezbednjak", onda smo izvlačili podatke koliko je recimo bilo ilegalnih prelazaka u nekom mesecu, ili za prošlu godinu na primer. Dakle, to je bilo sporadično i verujem da im je to trebalo za neke njihove izveštaje koje su slali verovatno u Ljubljanu.
Moje uverenje je da te naše knjige niko nije gledao i da to zapravo nikoga nije interesovalo. To će možda poslužiti nekom istoričaru istraživaču jednog dana.
I da budem malo cinično-zajedljiv, sada kada razmišljam o svemu tome, vidim kolika je bila glupost sve to što smo pisali, odnosno što smo tome pridavali toliki značaj. Mislilo sam tada da radim neki mnogo važan i bitan posao. Ispalo je da u graničari, dakle baš vojnici na karaulama, odrađivali mnogo važniji posao za Austriju (pa i za celu zapadnu Evropu)  nego za Jugoslaviju, štiteći je pre svega od nekontrolisanog ulaska ekonomskih emigranata.
Kada pogledamo koliko love Ameri daju da zaštite samo svoju granicu prema Meksiku.
Sateliti, kamere, rendžeri, sva moguća tehnika i oružje, čak su i zid napravili.
A mi smo to sve radili za džabe.

Halo 92.
Pa nebi baš rekao da smo to radili džabe.
Država je osigurala da svaki graničar koji je obavljao svoj zadatak na čuvanju granice dobivao vojničku plaću.
Je da nije bila bog zna kolika ali je bila dovoljna da kupiš ono osnovno za održavanje higijene.
A gdje je hrana. struja, odjeća, obuća, municija, rakete, itd. od tehnike..
Sve je to državu koštalo.
Volio bi i ja da znam koliko je Jugoslavija izdvajala za čuvanje svoje granice ali ne znam gdje to pronaći.

Vojnik Graničar (citat):

Halo 92.
Pa nebi baš rekao da smo to radili džabe.
Država je osigurala da svaki graničar koji je obavljao svoj zadatak na čuvanju granice dobivao vojničku plaću.
Je da nije bila bog zna kolika ali je bila dovoljna da kupiš ono osnovno za održavanje higijene.
A gdje je hrana. struja, odjeća, obuća, municija, rakete, itd. od tehnike..
Sve je to državu koštalo.
Volio bi i ja da znam koliko je Jugoslavija izdvajala za čuvanje svoje granice ali ne znam gdje to pronaći.

Poenta je na tome da smo mi zapravo čuvali zapad od emigranata, a ne Jugoslaviju. Broj ilegalnih prelazaka granice iz Jugoslavije je toliko veći od broja ulazaka da je neuporediv. Kada kažem "džabe" mislim na državu koja nije naplaćivala čuvanje zapada od ilegalnih emigranata i mislim na period od kraja sedamdesetih do raspada zemlje. To što je pisalo da mi dobijamo "platu", to uopšte ne znači da je to stvarno i bila plata. To nije bio ni džeparac, to je bila smejurija. Država je htela da budemo na nivou profesionalne vojske, dakle da se suprotstavimo svakom neprijatelju, a za uzvrat nam je garantovala odeću, hranu i spavanje.

halo 92 (citat):

Vojnik Graničar (citat):

Halo 92.
Pa nebi baš rekao da smo to radili džabe.
Država je osigurala da svaki graničar koji je obavljao svoj zadatak na čuvanju granice dobivao vojničku plaću.
Je da nije bila bog zna kolika ali je bila dovoljna da kupiš ono osnovno za održavanje higijene.
A gdje je hrana. struja, odjeća, obuća, municija, rakete, itd. od tehnike..
Sve je to državu koštalo.
Volio bi i ja da znam koliko je Jugoslavija izdvajala za čuvanje svoje granice ali ne znam gdje to pronaći.

Poenta je na tome da smo mi zapravo čuvali zapad od emigranata, a ne Jugoslaviju. Broj ilegalnih prelazaka granice iz Jugoslavije je toliko veći od broja ulazaka da je neuporediv. Kada kažem "džabe" mislim na državu koja nije naplaćivala čuvanje zapada od ilegalnih emigranata i mislim na period od kraja sedamdesetih do raspada zemlje. To što je pisalo da mi dobijamo "platu", to uopšte ne znači da je to stvarno i bila plata. To nije bio ni džeparac, to je bila smejurija. Država je htela da budemo na nivou profesionalne vojske, dakle da se suprotstavimo svakom neprijatelju, a za uzvrat nam je garantovala odeću, hranu i spavanje.

Volio bih kada bi neko mogao preračunati iznos graničarske plate iz 1989.godine npr u eure. Ne znam da li je vojnik graničar to dočekao (mislim da nije) ali otprilike u drugoj polovini mog vojnog roka plata je značajno povečana. Ne mogu se sjetiti koliko je to novca bilo u poređenju sa današnjim novcem, ali sječam se da je tada bila pristojna suma za razliku od 1988. kad sam došao tamo. I još treba uzeti u obzir da ja plata graničara bila dvostruko veća u odnosu na vojnika u kasarni, a ja sam još imao i dodatni iznos kao vodič sl. psa. Ne bih da pretjeram ali mnogi od vojnika na karauli više nisu dobijali novac od kuće a nama nešto puno nije ni trebalo jer nismo često ni silazili u Maribor.

šepa (citat):

Volio bih kada bi neko mogao preračunati iznos graničarske plate iz 1989.godine npr u eure. Ne znam da li je vojnik graničar to dočekao (mislim da nije) ali otprilike u drugoj polovini mog vojnog roka plata je značajno povečana. Ne mogu se sjetiti koliko je to novca bilo u poređenju sa današnjim novcem, ali sječam se da je tada bila pristojna suma za razliku od 1988. kad sam došao tamo. I još treba uzeti u obzir da ja plata graničara bila dvostruko veća u odnosu na vojnika u kasarni, a ja sam još imao i dodatni iznos kao vodič sl. psa. Ne bih da pretjeram ali mnogi od vojnika na karauli više nisu dobijali novac od kuće a nama nešto puno nije ni trebalo jer nismo često ni silazili u Maribor.

Ovo je za mene veliko iznenađenje. Pa mi smo 1980/81 bili prava sirotinja u odnosu na vas. Više se ne sećam koliko je to bilo dinara, ali za te pare si mogao kupiti jednu kremu za cipele, kremu za brijanje i recimo sapun. To je danas  (da budem velikodušan) oko 3 evra. Meni su moji slali svakog ponedeljka pismo i onu jednu "crvenu", ili "konja" kako smo zvali u žargonu, to je mislim bilo 100 dinara. Za tu novčanicu se moglo popiti četiri pića u "Mlinčeku" i još jedna čaša mleka. Nekom prilikom nas petorica smo se našli za šankom i pitali šankera šta možemo dobiti za tu novčanicu, čovek nam je rekao upravo ovo gore što sam napisao, četiri "obojena" žestoka pića i recimo čašu mleka. Izvlačili smo šibicu ko će piti mleko.
Uzgredbudirečeno, ako se neko seća, da li je "Mlinček" radio u vreme kasnih osamdesetih?

halo 92 (citat):

šepa (citat):

Volio bih kada bi neko mogao preračunati iznos graničarske plate iz 1989.godine npr u eure. Ne znam da li je vojnik graničar to dočekao (mislim da nije) ali otprilike u drugoj polovini mog vojnog roka plata je značajno povečana. Ne mogu se sjetiti koliko je to novca bilo u poređenju sa današnjim novcem, ali sječam se da je tada bila pristojna suma za razliku od 1988. kad sam došao tamo. I još treba uzeti u obzir da ja plata graničara bila dvostruko veća u odnosu na vojnika u kasarni, a ja sam još imao i dodatni iznos kao vodič sl. psa. Ne bih da pretjeram ali mnogi od vojnika na karauli više nisu dobijali novac od kuće a nama nešto puno nije ni trebalo jer nismo često ni silazili u Maribor.

Ovo je za mene veliko iznenađenje. Pa mi smo 1980/81 bili prava sirotinja u odnosu na vas. Više se ne sećam koliko je to bilo dinara, ali za te pare si mogao kupiti jednu kremu za cipele, kremu za brijanje i recimo sapun. To je danas  (da budem velikodušan) oko 3 evra. Meni su moji slali svakog ponedeljka pismo i onu jednu "crvenu", ili "konja" kako smo zvali u žargonu, to je mislim bilo 100 dinara. Za tu novčanicu se moglo popiti četiri pića u "Mlinčeku" i još jedna čaša mleka. Nekom prilikom nas petorica smo se našli za šankom i pitali šankera šta možemo dobiti za tu novčanicu, čovek nam je rekao upravo ovo gore što sam napisao, četiri "obojena" žestoka pića i recimo čašu mleka. Izvlačili smo šibicu ko će piti mleko.
Uzgredbudirečeno, ako se neko seća, da li je "Mlinček" radio u vreme kasnih osamdesetih?

"Mlinček" je bio bistrojčič prema centru grada i stajao je na uglu ili malo prije skretanja za Želježničku stanicu? Tako mi se čini i radio je još uvjek krajem osamdesetih. A blizu njega je bila gostionica "Prlek" ako me ne vara sječanje.

Četni evidentičar (citat):

"Mlinček" je bio bistrojčič prema centru grada i stajao je na uglu ili malo prije skretanja za Želježničku stanicu? Tako mi se čini i radio je još uvjek krajem osamdesetih. A blizu njega je bila gostionica "Prlek" ako me ne vara sječanje.

"Mlinček" je bio jedan od retkih, ako ne i jedini, kafić u to vreme u Maribor. Mali, jedva petnaestak kavdrata, nije bilo stolova, samo šank i preko puta šanka nekoliko visokih stolica. Stajalo se i napolju. Nalazio se u centru, idući od Melja prođe se nekadašnji hotel "Orel" i ako me sećanje ne vara to je sadašnja Slovenska ulica, na desnoj strani. Društvo u kafiću je bilo raznoliko, od "južnjaka", preko vojske do "domorodaca".

halo 92 (citat):

"Mlinček" je bio jedan od retkih, ako ne i jedini, kafić u to vreme u Maribor. ..Nalazio se u centru, idući od Melja prođe se nekadašnji hotel "Orel" i ako me sećanje ne vara to je sadašnja Slovenska ulica, na desnoj strani. ...

je li ovo:

[You must be registered and logged in to see this image.]

lokacija: [You must be registered and logged in to see this link.]

Izgleda, da se onda ne sječam "mlinčka" odnosno imam nešto drugo u sječanju. Ovo što si stavio druže Kemo specijalac poznato mi je pod drugim imenom, a sad se ga ne mogu istotako sjetiti.

Kemo Specijalac (citat):

je li ovo:

[You must be registered and logged in to see this image.]

lokacija: [You must be registered and logged in to see this link.]

Rekoa bih da jeste. Nije bilo ovih živopisnih boja i ove bašte ispred.

Mnogo toga se promenilo u Mariboru...

2010 sam se vratio u Maribor posle 22 god izbivanja; 87/88 sam relativno dobro poznavao grad, 2010 sam jedva nasao ulaz u Kadetnicu i dom JNA

sto se tice Mlinceka, Bar Mlincek se i dalje vodi na adresi Slovenska 20. a i ovaj natpis Kava Bar na tabli iznad...mislim da je to to...

Meni je taj naziv "Mlinček" uvek bio simpatičan. Gledajući ovaj "google street" vidim da je u Partizanskoj cesti Banka Celje na mestu gde je nekada tu isto bila neka banka, ustvari štedionica, a na zatamnjenim staklima je pisalo velikim slovima "hranilnica". Naravno da sam pomislio da je to neki restoran.

halo 92 (citat):

Meni je taj naziv "Mlinček" uvek bio simpatičan. Gledajući ovaj "google street" vidim da je u Partizanskoj cesti Banka Celje na mestu gde je nekada tu isto bila neka banka, ustvari štedionica, a na zatamnjenim staklima je pisalo velikim slovima "hranilnica". Naravno da sam pomislio da je to neki restoran.

Hehehehe, šta bi pomislio da si u hotelu "Slavija" u suterenu vidio natpis "zajtrkovalnica"?

šepa (citat):

Hehehehe, šta bi pomislio da si u hotelu "Slavija" u suterenu vidio natpis "zajtrkovalnica"?

Ako misliš na hotel "Slavija" Beogradu mislio bih da se neko zajebava, pošto ta reč ne znači ništa u srpskom jeziku.

šepa (citat):

Hehehehe, šta bi pomislio da si u hotelu "Slavija" u suterenu vidio natpis "zajtrkovalnica"?

Ništa neobično, zajutrak je manje korištena riječ koja označava prvi dnevni obrok koji ne mora biti doručak.
Zajutrak - od zajutriti, svanuti, započeti dan...

halo 92 (citat):

šepa (citat):

Hehehehe, šta bi pomislio da si u hotelu "Slavija" u suterenu vidio natpis "zajtrkovalnica"?

Ako misliš na hotel "Slavija" Beogradu mislio bih da se neko zajebava, pošto ta reč ne znači ništa u srpskom jeziku.

Mislim na hotel "Slavija" u Mariboru (takođe mislim da se danas više ne zove tako). Prije služenja vojnog roka više puta sam odsjedao tamo i ujutro idem na doručak a iznad ulaza u salu stoji ovakav naziv. Naravno poslije sam dosta Slovenačkih riječi naučio tokom boravka na karauli, ali tada mi je čudno zvučalo. Ili npr. "ocvrti piščanci", ko bi pomislio da to znači "pečena pilad"

Sjetih se još jednog izraza. Kad sam došao u JNA svi su naravno zaključavali vojničke kasete sa, kako mi u Bosni kažemo, "katancem". E kad sam prvi put izašao u grad nakon zakletve, odem u neku trgovinu metalne robe i tražim od trgovca "katanac". On začuđen gleda u mene, čovjek ne razumije, pa ja obješnjavam-ono čime se zaključava kaseta, ormarić i sl. a prilazi drugi trgovac i sjetio se :"ahaaaaaa 
OBEŠANKA". Jezici su bogatstvo!!

šepa (citat):

Mislim na hotel "Slavija" u Mariboru (takođe mislim da se danas više ne zove tako). Prije služenja vojnog roka više puta sam odsjedao tamo i ujutro idem na doručak a iznad ulaza u salu stoji ovakav naziv. Naravno poslije sam dosta Slovenačkih riječi naučio tokom boravka na karauli, ali tada mi je čudno zvučalo. Ili npr. "ocvrti piščanci", ko bi pomislio da to znači "pečena pilad"

Sjetih se još jednog izraza. Kad sam došao u JNA svi su naravno zaključavali vojničke kasete sa, kako mi u Bosni kažemo, "katancem". E kad sam prvi put izašao u grad nakon zakletve, odem u neku trgovinu metalne robe i tražim od trgovca "katanac". On začuđen gleda u mene, čovjek ne razumije, pa ja obješnjavam-ono čime se zaključava kaseta, ormarić i sl. a prilazi drugi trgovac i sjetio se :"ahaaaaaa 
OBEŠANKA". Jezici su bogatstvo!!

Kad već prebiramo po Mariboru osamdesetih, da li je i u tvoje vreme postojala kafanica "Koper", negde na trgu, blizu Drave, ako se dobro sećam. Inače, meni je hotel "Putnik" bio favorit, a sa "piščancima" nisam imao problema, to sam znao ( ali "hranilnicu" nisam) pošto dosta dobro razumem slovenački jezik, kao i makedonski, ne govorim ih ali ih razumem. Bosanski (bošnjački), hrvatski i crnogorski ne da razumem, nego govorim, čitam i pišem. Šta da ti pričam, pravi poliglota, kao uostalom i većina bivših vojnika JNA.

halo 92 (citat):

šepa (citat):

Mislim na hotel "Slavija" u Mariboru (takođe mislim da se danas više ne zove tako). Prije služenja vojnog roka više puta sam odsjedao tamo i ujutro idem na doručak a iznad ulaza u salu stoji ovakav naziv. Naravno poslije sam dosta Slovenačkih riječi naučio tokom boravka na karauli, ali tada mi je čudno zvučalo. Ili npr. "ocvrti piščanci", ko bi pomislio da to znači "pečena pilad"

Sjetih se još jednog izraza. Kad sam došao u JNA svi su naravno zaključavali vojničke kasete sa, kako mi u Bosni kažemo, "katancem". E kad sam prvi put izašao u grad nakon zakletve, odem u neku trgovinu metalne robe i tražim od trgovca "katanac". On začuđen gleda u mene, čovjek ne razumije, pa ja obješnjavam-ono čime se zaključava kaseta, ormarić i sl. a prilazi drugi trgovac i sjetio se :"ahaaaaaa 
OBEŠANKA". Jezici su bogatstvo!!

Kad već prebiramo po Mariboru osamdesetih, da li je i u tvoje vreme postojala kafanica "Koper", negde na trgu, blizu Drave, ako se dobro sećam. Inače, meni je hotel "Putnik" bio favorit, a sa "piščancima" nisam imao problema, to sam znao ( ali "hranilnicu" nisam) pošto dosta dobro razumem slovenački jezik, kao i makedonski, ne govorim ih ali ih razumem. Bosanski (bošnjački), hrvatski i crnogorski ne da razumem, nego govorim, čitam i pišem. Šta da ti pričam, pravi poliglota, kao uostalom i većina bivših vojnika JNA.

Kafanice "Koper" se ne sječam, zapravo ne znam da li je postojala tada.Mi smo nekako bili najčešće "gosti" "Astorie", bio je jedan mali kafe ispod mosta zvao se "Piccolo", zatim "Rim" a par puta sam odlutao do "Treh ribnikah" ne vjerujem da sam ovo pravilno napisao svejedno, od prijateljice znam da još postoji, Astoria svakako pratim je na facebook-u. Što se tiče svih ovih jezika moj maternji je Bosanski ali sve ostale razumijem a službene u BiH i govorim, prvo pismo koje sam naučio bila je ćirilica a prijatelji su mi isti ljudi koji su bili i prije 25 godina i sve mi je to OK. Ovi izrazi na Slovenskom jeziku su mi samo bili interesantni da me neko drugačije ne shvati. Maribor i Slovenija su mi zaista ostali u lijepom sječanju ali na žalost od 15.09.1989. više nikad nisam bio u Mariboru, prije JNA  bio sam barem 30 puta. Što bi rekao "vojnik graničar", čudni su putevi gospodnji.

šepa (citat):

Kafanice "Koper" se ne sječam, zapravo ne znam da li je postojala tada.Mi smo nekako bili najčešće "gosti" "Astorie", bio je jedan mali kafe ispod mosta zvao se "Piccolo", zatim "Rim" a par puta sam odlutao do "Treh ribnikah" ne vjerujem da sam ovo pravilno napisao svejedno, od prijateljice znam da još postoji, Astoria svakako pratim je na facebook-u. Što se tiče svih ovih jezika moj maternji je Bosanski ali sve ostale razumijem a službene u BiH i govorim, prvo pismo koje sam naučio bila je ćirilica a prijatelji su mi isti ljudi koji su bili i prije 25 godina i sve mi je to OK. Ovi izrazi na Slovenskom jeziku su mi samo bili interesantni da me neko drugačije ne shvati. Maribor i Slovenija su mi zaista ostali u lijepom sječanju ali na žalost od 15.09.1989. više nikad nisam bio u Mariboru, prije JNA  bio sam barem 30 puta. Što bi rekao "vojnik graničar", čudni su putevi gospodnji.

"Koper" je bio zanimljiv jer je bio uređen kao sesoska kuhinja, recimo imao je one stolice od punog drveta sa izrezanim srcima na naslonu. Kasnije nam je bilo zabranjeno da ulazimo tamo, ne znam zašto. Bila je još jedna kafana u koju nam je bilo zabranjeno da ulazimo, ne sećam se kako se zvala, bila je na Meljskoj cesti, nedaleko od kasarne. Podsetio si me na "Astoriju", postojala je i u moje vreme.
Dok sam bio na obuci išli smo da radimo, kao ispomoć, u nekje firme kojima je bilo to potrebno. Prvo smo išli da kopamo repu, ali je zemlja već bila smrzla tako da nije bilo neke vajde. Drugi put su nas odveli u neko vinogorje kod Gornje Radgone, to smo brali ono sitno belo grožđe za vino. Kada smo došli tamo dočekao nas je neki direktor ili tako nešto i rekao nam da, osim što bi trebalo da beremo, možemo i da jedemo grožđe koliko god hoćemo, ali nas je upozorio da to grožđe nije baš za jelo i da ćemo od njega trčati na wc šolju. naravno, vojska ko vojska, "šta on zna" i navali na grožđe. Rezultat je poznat. Tu su nas posebno obradovali kada je stigao ručak, obilan sa mesom i sa domaćim hlebom. Svako je mogao da jede koliko hoće. Plus čaj i kuvano belo vino. U februaru 81, zvali su nas organizatori "Pohorske lisice" da nabacujemo sneg iz šume po ski stazi na Pohorju. U vreme marende rečeno nam je da ćemo dobiti hranu pod uslovom da nabacimo dovoljno snega. Kao po komandi vojska se izgubila u šumi. Te godine nije održana "Pohorska lisica", ali ipk mislim da nije zbog nas, već što objektivno nije bilo dovoljno snega.

Koper je bio lociran na glavnom trgu. Recimo kad bi izašao iz Pikola po stepenicama, ugledao bi ga sa leve strane. Da, to je bila gostiona ala ljudska kuhinja. 

Hotel Slavija je bio u svoje vreme za Maribor velikog značaja i sa dobrom reputacijom. Sad je zatvoren odnosno pretvoren u poslovni centar. Kako se povukla JNA i za Slaviju su došla slaba vremena.

Kad si došao po stepenicama iz Pikola najprije si sa leve strane ugledao rotovž i balkon iz kojeg je Hitler izgovorio znamenite reči "napravite mi tu zemlju opet nemačku.." , tako da se zove taj balkon Hitlerov balkon.

[You must be registered and logged in to see this image.]

A malo još levo dole, bio je Koper u toj crvenoj zgradi. 
[You must be registered and logged in to see this link.]

Da opet malo pisem po temi Melje, posto ovih mojih iz Kadetnice, Klavore, i doma JNA nema ni od korova

Citam nazive ovih kafana, gostilna, kafica, i ostalih ugostiteljskih objekata koje spominjete...ni na kraj pameti mi da se setim makar jednog; pomislio bi covek da nisam ni video grad Maribor, ili da sam Kir Janja, pa nisam hteo da trosim pare po kafanama ...

a bilo je suprotno - svako iz orkestra je morao makar jednom dnevno da prodje kroz grad do doma Jna, a posle obaveza tamo, ako nije bilo da se ide na posao, ostajali smo u gradu obicno toliko da na vreme stignemo u kasarnu na veceru; izlaznim danima, kad nije bilo posla (sto je retko bilo) vracali bi se do 22 h. I svih tih popodneva smo tumarali gradom kao gluve kucke i kafanski klupoderi - zato mi je neobicno da se nijedne od tih kafana ne secam. Kafici Piccolo i Rim...kao kroz maglu...

2010 sam ponovo posetio te krajeve....ni 1% secanja mi nije bilo od koristi...prepoznao sam samo Orel, Astoriju, spomenik "veliku loptu" u centru, i jedva nasao Dom JNA

Sto se jezika tice, trudio sam se da ga savladam sto sam vise mogao; naterao sam dva Slovenca iz orkestra da sa mnom govore sto vise svoj maternji jezik, i da se ne smeju puno kad im odgovaram .
Vezbao sam pomalo u pomenutim lutanjima gradom, i delimican uspeh nije izostao. Doduse, to malo sam naucio onako kao sto se govori u Mariboru (sagovornici u JNA su mi bili iz Ljubljane i Črnomlja), sa osvrtom na knjizevni govor. sto mi nije puno koristilo posle kad sam se oženio i kad mi je za taštu zapala Slovenka iz Vipave; sad vezbam primorski dijalekt svakog dana na Skype i chatovima

halo 92 (citat):

šepa (citat):

Kafanice "Koper" se ne sječam, zapravo ne znam da li je postojala tada.Mi smo nekako bili najčešće "gosti" "Astorie", bio je jedan mali kafe ispod mosta zvao se "Piccolo", zatim "Rim" a par puta sam odlutao do "Treh ribnikah" ne vjerujem da sam ovo pravilno napisao svejedno, od prijateljice znam da još postoji, Astoria svakako pratim je na facebook-u. Što se tiče svih ovih jezika moj maternji je Bosanski ali sve ostale razumijem a službene u BiH i govorim, prvo pismo koje sam naučio bila je ćirilica a prijatelji su mi isti ljudi koji su bili i prije 25 godina i sve mi je to OK. Ovi izrazi na Slovenskom jeziku su mi samo bili interesantni da me neko drugačije ne shvati. Maribor i Slovenija su mi zaista ostali u lijepom sječanju ali na žalost od 15.09.1989. više nikad nisam bio u Mariboru, prije JNA  bio sam barem 30 puta. Što bi rekao "vojnik graničar", čudni su putevi gospodnji.

"Koper" je bio zanimljiv jer je bio uređen kao sesoska kuhinja, recimo imao je one stolice od punog drveta sa izrezanim srcima na naslonu. Kasnije nam je bilo zabranjeno da ulazimo tamo, ne znam zašto. Bila je još jedna kafana u koju nam je bilo zabranjeno da ulazimo, ne sećam se kako se zvala, bila je na Meljskoj cesti, nedaleko od kasarne. Podsetio si me na "Astoriju", postojala je i u moje vreme.
Dok sam bio na obuci išli smo da radimo, kao ispomoć, u nekje firme kojima je bilo to potrebno. Prvo smo išli da kopamo repu, ali je zemlja već bila smrzla tako da nije bilo neke vajde. Drugi put su nas odveli u neko vinogorje kod Gornje Radgone, to smo brali ono sitno belo grožđe za vino. Kada smo došli tamo dočekao nas je neki direktor ili tako nešto i rekao nam da, osim što bi trebalo da beremo, možemo i da jedemo grožđe koliko god hoćemo, ali nas je upozorio da to grožđe nije baš za jelo i da ćemo od njega trčati na wc šolju. naravno, vojska ko vojska, "šta on zna" i navali na grožđe. Rezultat je poznat. Tu su nas posebno obradovali kada je stigao ručak, obilan sa mesom i sa domaćim hlebom. Svako je mogao da jede koliko hoće. Plus čaj i kuvano belo vino. U februaru 81, zvali su nas organizatori "Pohorske lisice" da nabacujemo sneg iz šume po ski stazi na Pohorju. U vreme marende rečeno nam je da ćemo dobiti hranu pod uslovom da nabacimo dovoljno snega. Kao po komandi vojska se izgubila u šumi. Te godine nije održana "Pohorska lisica", ali ipk mislim da nije zbog nas, već što objektivno nije bilo dovoljno snega.

Sad si ti mene podsjetio na moje "radne akcije". Dok smo još bili na obuci u Melju, pokupili su nas jednog vikenda u vojni autobus i odvezli negdje prema Dravogradu, ako se dobro sječam u mjesto koje se zvalo Ravne, sječam se da je tu bila manja fabrika-željezara (na njoj je pisalo RMK-Zenica), valjda je bila u sastavu ove naše iz Zenice. E sad odveli su nas u neku šumu koja je bila gusta gotovo mrak u njoj a negdje pri vrhu je prolazila pruga vozove smo čuli ali ne i vidjeli. Došao je neki tip, Bosanac koji je gore radio, pokazao nam obilježenu trasu i rekao da se podijelimo u parove i svaki je dobio dionicu od nekih 20-ak metara naravno da kopamo kanal.Izgledalo je da ćemo mi to brzo ali zemlja je bila prepuna korijenja pa smo se baš namučili.Kad je prolazio pored mene pitam ga ja za što su ti kanali a on reče "za kablovsku televiziju".Pazi to je 1988.godina ne znam da li je negdje u Jugoslaviji tada postojala kablovska televizija, ali u toj zabiti su je tada uvodili.Poslije rada u fabriku na ručak, samoposluživanje, ne trebam ti reći koliko smo pojeli.

Četni evidentičar (citat):

Koper je bio lociran na glavnom trgu. Recimo kad bi izašao iz Pikola po stepenicama, ugledao bi ga sa leve strane. Da, to je bila gostiona ala ljudska kuhinja. 

Hotel Slavija je bio u svoje vreme za Maribor velikog značaja i sa dobrom reputacijom. Sad je zatvoren odnosno pretvoren u poslovni centar. Kako se povukla JNA i za Slaviju su došla slaba vremena.

Kad si došao po stepenicama iz Pikola najprije si sa leve strane ugledao rotovž i balkon iz kojeg je Hitler izgovorio znamenite reči "napravite mi tu zemlju opet nemačku.." , tako da se zove taj balkon Hitlerov balkon.

[You must be registered and logged in to see this image.]

A malo još levo dole, bio je Koper u toj crvenoj zgradi. 
[You must be registered and logged in to see this link.]

Da "Koper" je bio u toj zgradi (kada se otvori link) na kojoj piše "...eware........".

Kemo Specijalac (citat):

Da opet malo pisem po temi Melje, posto ovih mojih iz Kadetnice, Klavore, i doma JNA nema ni od korova

Citam nazive ovih kafana, gostilna, kafica, i ostalih ugostiteljskih objekata koje spominjete...ni na kraj pameti mi da se setim makar jednog; pomislio bi covek da nisam ni video grad Maribor, ili da sam Kir Janja, pa nisam hteo da trosim pare po kafanama ...

a bilo je suprotno - svako iz orkestra je morao makar jednom dnevno da prodje kroz grad do doma Jna, a posle obaveza tamo, ako nije bilo da se ide na posao, ostajali smo u gradu obicno toliko da na vreme stignemo u kasarnu na veceru; izlaznim danima, kad nije bilo posla (sto je retko bilo) vracali bi se do 22 h. I svih tih popodneva smo tumarali gradom kao gluve kucke i kafanski klupoderi - zato mi je neobicno da se nijedne od tih kafana ne secam. Kafici Piccolo i Rim...kao kroz maglu...

2010 sam ponovo posetio te krajeve....ni 1% secanja mi nije bilo od koristi...prepoznao sam samo Orel, Astoriju, spomenik "veliku loptu" u centru, i jedva nasao Dom JNA

Sto se jezika tice, trudio sam se da ga savladam sto sam vise mogao; naterao sam dva Slovenca iz orkestra da sa mnom govore sto vise svoj maternji jezik, i da se ne smeju puno kad im odgovaram .
Vezbao sam pomalo u pomenutim lutanjima gradom, i delimican uspeh nije izostao. Doduse, to malo sam naucio onako kao sto se govori u Mariboru (sagovornici u JNA su mi bili iz Ljubljane i Črnomlja), sa osvrtom na knjizevni govor. sto mi nije puno koristilo posle kad sam se oženio i kad mi je za taštu zapala Slovenka iz Vipave; sad vezbam primorski dijalekt svakog dana na Skype i chatovima

Kada već pominješ "Kadetnicu", da li je istina da se dobijalo nagradno odsustvo ako uspeš da zatvoriš sve prozore za sat vremena? Tu sam priču čuo iste večeri kada sam se javio na odsluženje vojnog roka, a kasnije još par puta. Ali nikada od nekog ko je služio vojsku u toj kasarni.
Što se tiče ovih kafana, ja se tešim da su otvorene posle mog odlaska iz Maribora, odnosno da ja nisam "krečana" i da nisam pozaboravljao te nazive.
Dok sam bio u vojsci naučili su me da razlikujem govor Sarajlija od ostatka Bosne.
Još jedno pitanje, 80/81 se u grad izlazilo u uniformi, kako je bilo sedam osam godina kasnije? Znam da su kasnije vojnici mogli da idu u grad u civilnom odelu, ali nisam siguran da li je to bilo još u vrme JNA ili posle raspada zemlje, dok se još služila vojska u Srbiji.

halo 92 (citat):

Kemo Specijalac (citat):

Da opet malo pisem po temi Melje, posto ovih mojih iz Kadetnice, Klavore, i doma JNA nema ni od korova

Citam nazive ovih kafana, gostilna, kafica, i ostalih ugostiteljskih objekata koje spominjete...ni na kraj pameti mi da se setim makar jednog; pomislio bi covek da nisam ni video grad Maribor, ili da sam Kir Janja, pa nisam hteo da trosim pare po kafanama ...

a bilo je suprotno - svako iz orkestra je morao makar jednom dnevno da prodje kroz grad do doma Jna, a posle obaveza tamo, ako nije bilo da se ide na posao, ostajali smo u gradu obicno toliko da na vreme stignemo u kasarnu na veceru; izlaznim danima, kad nije bilo posla (sto je retko bilo) vracali bi se do 22 h. I svih tih popodneva smo tumarali gradom kao gluve kucke i kafanski klupoderi - zato mi je neobicno da se nijedne od tih kafana ne secam. Kafici Piccolo i Rim...kao kroz maglu...

2010 sam ponovo posetio te krajeve....ni 1% secanja mi nije bilo od koristi...prepoznao sam samo Orel, Astoriju, spomenik "veliku loptu" u centru, i jedva nasao Dom JNA

Sto se jezika tice, trudio sam se da ga savladam sto sam vise mogao; naterao sam dva Slovenca iz orkestra da sa mnom govore sto vise svoj maternji jezik, i da se ne smeju puno kad im odgovaram .
Vezbao sam pomalo u pomenutim lutanjima gradom, i delimican uspeh nije izostao. Doduse, to malo sam naucio onako kao sto se govori u Mariboru (sagovornici u JNA su mi bili iz Ljubljane i Črnomlja), sa osvrtom na knjizevni govor. sto mi nije puno koristilo posle kad sam se oženio i kad mi je za taštu zapala Slovenka iz Vipave; sad vezbam primorski dijalekt svakog dana na Skype i chatovima

Kada već pominješ "Kadetnicu", da li je istina da se dobijalo nagradno odsustvo ako uspeš da zatvoriš sve prozore za sat vremena? Tu sam priču čuo iste večeri kada sam se javio na odsluženje vojnog roka, a kasnije još par puta. Ali nikada od nekog ko je služio vojsku u toj kasarni.
Što se tiče ovih kafana, ja se tešim da su otvorene posle mog odlaska iz Maribora, odnosno da ja nisam "krečana" i da nisam pozaboravljao te nazive.
Dok sam bio u vojsci naučili su me da razlikujem govor Sarajlija od ostatka Bosne.
Još jedno pitanje, 80/81 se u grad izlazilo u uniformi, kako je bilo sedam osam godina kasnije? Znam da su kasnije vojnici mogli da idu u grad u civilnom odelu, ali nisam siguran da li je to bilo još u vrme JNA ili posle raspada zemlje, dok se još služila vojska u Srbiji.

E, baš ti hvala, što si potvrdio lokaciju za gostonicu Koper, jer več ni sam nisam bio sasvim siguran. Neka kažem još, da je Koper radio dokasno, kad su več druge gostionice bile zatvorene ali je bilo tamo mnogo "klošara", više pijanica i nikako nisi mogao sresti koju dobru ribu. Koliko se sječam, mislim da sam bio tamo svega dva, najviše tri puta. 

Kad idem u Maribor suočen sam sasvim sa istim, ko što druže Kemo Specijalac. Sve mi je promenjeno. Isto tako mnogo se mučim sa ovim Mlinčkom i nikako da se prisjetim tog naziva za tu lokacijo, ali siguran sam, da sam tamo bio više puta. 

Što se tiče Pikola i Rima, oni su otvoreni tek koje leto prije Šepinog, Keminog i mojeg služenja, tako da Halo 92 za tvoje vreme nisu još ni postojali.
Ali bi druže Kemo specialac sigurno morao znati za Pikolo, možda je tamo čak i bio, pa se ne može prisjetiti. Kad bi iz početka mosta sišao niz stepenice, došao bi na sam ulaz Pikola. Ako bi prošetao malo napred došao bi do gostione Stara trta, koje se sigruno svi sjetite. 

Što se tiče legalnog izlazka u grad u civilnom odjelu, toga za vreme JNA nije bilo nikako. Da, ali je toga ipak bilo ilegalno i to je bilo popularno, samo ako je bilo mesta, gde si mogao čuvati civilno odjelo i presvuči se. U onoj drugoj temi, vezani za Melje, sam opisao baš konkretan slučaj iz Pikola - dolazeči u civilnom odjelu sve je bilo super, ali kako sam jednom ušao u uniformi, sve se promenilo. Isto tako, skoro sam siguran, da je bio kasnije Pikolo za vojsku na spisku "zabranjenih" ili najmanje lokala, gdje vojska nije bila poželjena.

Četni evidentičar (citat):

Što se tiče legalnog izlazka u grad u civilnom odjelu, toga za vreme JNA nije bilo nikako. Da, ali je toga ipak bilo ilegalno i to je bilo popularno, samo ako je bilo mesta, gde si mogao čuvati civilno odjelo i presvuči se.

Negdje oko 1989. je dozvoljen izlaz u grad u civilnom odijelu.
Već je bilo riječi o tome na forumu.
Međutim nakon višegodišnjih zahtjeva u tom smjeru, na kraju tu mogućnost nije koristilo puno vojnika.
Valjda poslije nije bilo interesantno   , a pojavili su se i brojni praktični problemi sa čuvanjem civilne odjeće u kasarni.
(Ne treba miješati s još kasnijim izlascima u grad vojnika u civilnim odijelima iz sigurnosnih razloga u pojedinim područjima, ovo je bilo u smjeru liberalizacije.)

Max Blitz (citat):

Četni evidentičar (citat):

Što se tiče legalnog izlazka u grad u civilnom odjelu, toga za vreme JNA nije bilo nikako. Da, ali je toga ipak bilo ilegalno i to je bilo popularno, samo ako je bilo mesta, gde si mogao čuvati civilno odjelo i presvuči se.

Negdje oko 1989. je dozvoljen izlaz u grad u civilnom odijelu.
Već je bilo riječi o tome na forumu.
Međutim nakon višegodišnjih zahtjeva u tom smjeru, na kraju tu mogućnost nije koristilo puno vojnika.
Valjda poslije nije bilo interesantno   , a pojavili su se i brojni praktični problemi sa čuvanjem civilne odjeće u kasarni.
(Ne treba miješati s još kasnijim izlascima u grad vojnika u civilnim odijelima iz sigurnosnih razloga u pojedinim područjima, ovo je bilo u smjeru liberalizacije.)

Do 18. septembra 1989 u Mariboru sigurno nije bilo dozvoljeno ikakvo čuvanje ili nošenje civilnog odjela. I kolega iz kasarne, koji se je skinuo tek u junu 1990 utvrdio mi je isti režim. To se tretiralo mnogo večim prekršajem, nego što je ilegelani odlazak u grad u uniformi ili kasnenje kod povratka iz grada, u bilo kakvom stanju.

Ako si bio uhvačen u civilnom odjelu, smatralo se, da si dezertirao i napustio JNA - ne gledajuči, da si to učinio samo privremeno za vreme izlazka u grad. Naglašavam, da to verodostojno iznosim samo za područje Maribora i dopuštam mogučnost, da je negdje drugdje to več bilo liberalizirano.

Četni evidentičar (citat):

E, baš ti hvala, što si potvrdio lokaciju za gostonicu Koper, jer več ni sam nisam bio sasvim siguran. Neka kažem još, da je Koper radio dokasno, kad su več druge gostionice bile zatvorene ali je bilo tamo mnogo "klošara", više pijanica i nikako nisi mogao sresti koju dobru ribu. Koliko se sječam, mislim da sam bio tamo svega dva, najviše tri puta. 

Kad idem u Maribor suočen sam sasvim sa istim, ko što druže Kemo Specijalac. Sve mi je promenjeno. Isto tako mnogo se mučim sa ovim Mlinčkom i nikako da se prisjetim tog naziva za tu lokacijo, ali siguran sam, da sam tamo bio više puta. 

Što se tiče Pikola i Rima, oni su otvoreni tek koje leto prije Šepinog, Keminog i mojeg služenja, tako da Halo 92 za tvoje vreme nisu još ni postojali.
Ali bi druže Kemo specialac sigurno morao znati za Pikolo, možda je tamo čak i bio, pa se ne može prisjetiti. Kad bi iz početka mosta sišao niz stepenice, došao bi na sam ulaz Pikola. Ako bi prošetao malo napred došao bi do gostione Stara trta, koje se sigruno svi sjetite. 

Što se tiče legalnog izlazka u grad u civilnom odjelu, toga za vreme JNA nije bilo nikako. Da, ali je toga ipak bilo ilegalno i to je bilo popularno, samo ako je bilo mesta, gde si mogao čuvati civilno odjelo i presvuči se. U onoj drugoj temi, vezani za Melje, sam opisao baš konkretan slučaj iz Pikola - dolazeči u civilnom odjelu sve je bilo super, ali kako sam jednom ušao u uniformi, sve se promenilo. Isto tako, skoro sam siguran, da je bio kasnije Pikolo za vojsku na spisku "zabranjenih" ili najmanje lokala, gdje vojska nije bila poželjena.

Nisu postojali ti kafići, šta više mislim da je "Mlinček" bio jedan od retkih, ako ne i jedini kafić u Mariboru u to vreme. Postojao je i jedan riblji restoran u koji sam odlazio, ne sećam se naziva, bio je odmah ispod hotela "Orel" i nalazio se na prvom spratu. Kada sam došao u Maribor dvojica "Dalmoša", (jedan iz Splita, drugi iz Zadra, sećam se da se Splićanin prezivao Mimica i jedini je u četi imao završen fakultet, a Zadranin se zvao Šango Anđelko i plovio je na brodu) su mi rekli za taj restoran i nekoliko puta sam ga tražio i nisam uspeo da ga nađem, jer mi oni nisu rekli da je na spratu. Rešim da po svaku cenu pronađem taj restoran i nekoliko dana pred izlazak u grad oni meni lepo sve objasne, čak mi i kažu da na trotoaru postoje nacrtane ribe, biće dovoljno da ih sledim,  tako da neću promašiti. To jutro, pred izlazak u grad, u Mariboru je pao sneg.

halo 92 (citat):

 Postojao je i jedan riblji restoran u koji sam odlazio, ne sećam se naziva, bio je odmah ispod hotela "Orel" i nalazio se na prvom spratu.

Verjetno misliš "Novi svet" sedaj se imenuje Ankora, restavracija je res bila v prvem nadstropju, spodaj, v pritličju pa je bil bife

E, taj ribji restoran zvao se "Novi svet" i bio je fenomenalan. Izvrstan ambijent i hrana. Da, nalazio se u 1 katom zgrade i do njega su vodile putom izrisane ribe, kao putokaz koraka. Tu sam izlazio jako često. Ako sam te pravilno razumeo, samo prvi put ga zbog snega nisi pronašao ali si potom i ti u njega odlazio? O tom restoranu sve samo superiorno. Uz njega me veže mnogo uspomena, a bogami i anekdota. U Mariboru mi je bilo u mnogome OK zbog zgodnih "čebelica", radia MM2 i tog restorana "Novi svet". To je bio fensi restoran i prilično skup ali su bili ambient, hrana i konobari nalik na engleske butlere fantastični. U moje vreme, vojske u njemu skoro nije bilo i nikakvog straha nije bilo, da bi sreo bilo kakvog oficira. Očito jim morska hrana nije bila omiljena, a i cene su bile prilično visoke. 

Postoji taj restoran i dan danas ali je promenio lokaciju i sad je kod stolne crkve. Bio sam jesti u njemu ne dugo toga ali ipak ne može se usporediti sa onim starim "Novim svetom" što se tiče kvalitete. Ne, da je loše ali ipak nije hrana na takvom nivoju, kao što je bila tad. 
[You must be registered and logged in to see this link.]

arcibald01 (citat):

Verjetno misliš "Novi svet" sedaj se imenuje Ankora, restavracija je res bila v prvem nadstropju, spodaj, v pritličju pa je bil bife

Četni evidentičar (citat):

E, taj ribji restoran zvao se "Novi svet" i bio je fenomenalan. Izvrstan ambijent i hrana. Da, nalazio se u 1 katom zgrade i do njega su vodile putom izrisane ribe, kao putokaz koraka. Tu sam izlazio jako često. Ako sam te pravilno razumeo, samo prvi put ga zbog snega nisi pronašao ali si potom i ti u njega odlazio? O tom restoranu sve samo superiorno. Uz njega me veže mnogo uspomena, a bogami i anekdota. U Mariboru mi je bilo u mnogome OK zbog zgodnih "čebelica", radia MM2 i tog restorana "Novi svet". To je bio fensi restoran i prilično skup ali su bili ambient, hrana i konobari nalik na engleske butlere fantastični. U moje vreme, vojske u njemu skoro nije bilo i nikakvog straha nije bilo, da bi sreo bilo kakvog oficira. Očito jim morska hrana nije bila omiljena, a i cene su bile prilično visoke. 

Postoji taj restoran i dan danas ali je promenio lokaciju i sad je kod stolne crkve. Bio sam jesti u njemu ne dugo toga ali ipak ne može se usporediti sa onim starim "Novim svetom" što se tiče kvalitete. Ne, da je loše ali ipak nije hrana na takvom nivoju, kao što je bila tad. 
[You must be registered and logged in to see this link.]

To je taj restoran. U vreme kada sam odlazio na pohovane lignje nije mi se činilo da je nešto posebno uređen,  pre bih rekao da je bio sasvim običan restoran, vrlo čist, usluga odlična, cena se ne sećam, ali s obzirom da je vojska tamo često dolazila, a ni ja baš nisam imao nešto mnogo para na raspolaganju, mislim da su cene bile prihvatljive.

halo 92 (citat):

arcibald01 (citat):

Verjetno misliš "Novi svet" sedaj se imenuje Ankora, restavracija je res bila v prvem nadstropju, spodaj, v pritličju pa je bil bife

Četni evidentičar (citat):

E, taj ribji restoran zvao se "Novi svet" i bio je fenomenalan. Izvrstan ambijent i hrana. Da, nalazio se u 1 katom zgrade i do njega su vodile putom izrisane ribe, kao putokaz koraka. Tu sam izlazio jako često. Ako sam te pravilno razumeo, samo prvi put ga zbog snega nisi pronašao ali si potom i ti u njega odlazio? O tom restoranu sve samo superiorno. Uz njega me veže mnogo uspomena, a bogami i anekdota. U Mariboru mi je bilo u mnogome OK zbog zgodnih "čebelica", radia MM2 i tog restorana "Novi svet". To je bio fensi restoran i prilično skup ali su bili ambient, hrana i konobari nalik na engleske butlere fantastični. U moje vreme, vojske u njemu skoro nije bilo i nikakvog straha nije bilo, da bi sreo bilo kakvog oficira. Očito jim morska hrana nije bila omiljena, a i cene su bile prilično visoke. 

Postoji taj restoran i dan danas ali je promenio lokaciju i sad je kod stolne crkve. Bio sam jesti u njemu ne dugo toga ali ipak ne može se usporediti sa onim starim "Novim svetom" što se tiče kvalitete. Ne, da je loše ali ipak nije hrana na takvom nivoju, kao što je bila tad. 
[You must be registered and logged in to see this link.]

To je taj restoran. U vreme kada sam odlazio na pohovane lignje nije mi se činilo da je nešto posebno uređen,  pre bih rekao da je bio sasvim običan restoran, vrlo čist, usluga odlična, cena se ne sećam, ali s obzirom da je vojska tamo često dolazila, a ni ja baš nisam imao nešto mnogo para na raspolaganju, mislim da su cene bile prihvatljive.

Izgleda, da su se kasnije elitizirali. Pamtim ga po besprijekorno uglađenim konobarima (odmicanje i primicanje stolice kad bi sjeo i stalni konobar zadužen za svaki stol iz diskretne distance, upaljivanjem cigareta... ). Pod je bio u debelom plavom tepihu, stvarno sređeno, puno više kao npr. u gostioni Kod tri ribnika. Jako, jako redko sam sreo tamo vojnike. Idealno mesto za izači na večeru kakvom "čebelicom" u moje vreme služenja. 

A dali je bio Koper i u tvoje vreme tako zabačen ili je do toga postepeno došao nizom sledečih 8 godina.

Četni evidentičar (citat):

Izgleda, da su se kasnije elitizirali. Pamtim ga po besprijekorno uglađenim konobarima (odmicanje i primicanje stolice kad bi sjeo i stalni konobar zadužen za svaki stol iz diskretne distance, upaljivanjem cigareta... ). Pod je bio u debelom plavom tepihu, stvarno sređeno, puno više kao npr. u gostioni Kod tri ribnika. Jako, jako redko sam sreo tamo vojnike. Idealno mesto za izači na večeru kakvom "čebelicom" u moje vreme služenja. 

A dali je bio Koper i u tvoje vreme tako zabačen ili je do toga postepeno došao nizom sledečih 8 godina.

Na vojničkom jelovniku je riba bila retko zastupljena, tako da sam zbog toga išao u taj restoran. Još nešto, celog života slušam priče o vojničkom pasulju, a ja sam za sve vreme vojnog roka u jednoj te istoj kasarni možda tri puta jeo taj pasulj, jer je bio bezukusan. Ne znam kakva su tvoja iskustva i iskustva drugih ljudi sa foruma koji su bili u Melju, ali pasulj je, po meni, bio čist promašaj. Inače meni je hrana u vojničkoj kuhinji bila savim u redu, nisam neko zakeralo, pa se nisam nešto ni razočarao. Čak ni za pasuljem nisam nogo žalio jer je bilo drugih jela. Jedino što mi je stvarno nedostajalo u ishrani je crni luk. Toga nije bilo, tako da smo mi tražili da nam šalju od kuće. Vraćajući se sa odsustva ja sam, uz ono što je bilo "pod obavezno", nosio i crni luk. Baš me interesuje kako je bilo kasnije.
Što se "Kopera" tiče, nije on meni bio zabačen, šta više, ali mi smo (nažalost) dobili zabranu odlaska u tu kafanicu (još se sećam prženih jaja na oko koje sam tamo jeo onog jutra kada sam stigao u Maribor).
Ima još jedno mesto gde sam otišao par puta, a to je bašta restorana stadiona FK Maribor u Ljudskom vrtu. Sećam se imena "Irena", jedne mnogo sipmatične mlade konobarice, ne više od 19-20 godina, sa tamnoplavim očima, kao Liz Tejlor. (Često se ne saćam šta sam juče jeo, ali eto sećam se imena jedne lepe devojke iz Maribora od pre 33 godine. Svašta. Mora da sam prolupao.)

halo 92 (citat):

Četni evidentičar (citat):

Izgleda, da su se kasnije elitizirali. Pamtim ga po besprijekorno uglađenim konobarima (odmicanje i primicanje stolice kad bi sjeo i stalni konobar zadužen za svaki stol iz diskretne distance, upaljivanjem cigareta... ). Pod je bio u debelom plavom tepihu, stvarno sređeno, puno više kao npr. u gostioni Kod tri ribnika. Jako, jako redko sam sreo tamo vojnike. Idealno mesto za izači na večeru kakvom "čebelicom" u moje vreme služenja. 

A dali je bio Koper i u tvoje vreme tako zabačen ili je do toga postepeno došao nizom sledečih 8 godina.

Na vojničkom jelovniku je riba bila retko zastupljena, tako da sam zbog toga išao u taj restoran. Još nešto, celog života slušam priče o vojničkom pasulju, a ja sam za sve vreme vojnog roka u jednoj te istoj kasarni možda tri puta jeo taj pasulj, jer je bio bezukusan. Ne znam kakva su tvoja iskustva i iskustva drugih ljudi sa foruma koji su bili u Melju, ali pasulj je, po meni, bio čist promašaj. Inače meni je hrana u vojničkoj kuhinji bila savim u redu, nisam neko zakeralo, pa se nisam nešto ni razočarao. Čak ni za pasuljem nisam nogo žalio jer je bilo drugih jela. Jedino što mi je stvarno nedostajalo u ishrani je crni luk. Toga nije bilo, tako da smo mi tražili da nam šalju od kuće. Vraćajući se sa odsustva ja sam, uz ono što je bilo "pod obavezno", nosio i crni luk. Baš me interesuje kako je bilo kasnije.
Što se "Kopera" tiče, nije on meni bio zabačen, šta više, ali mi smo (nažalost) dobili zabranu odlaska u tu kafanicu (još se sećam prženih jaja na oko koje sam tamo jeo onog jutra kada sam stigao u Maribor).
Ima još jedno mesto gde sam otišao par puta, a to je bašta restorana stadiona FK Maribor u Ljudskom vrtu. Sećam se imena "Irena", jedne mnogo sipmatične mlade konobarice, ne više od 19-20 godina, sa tamnoplavim očima, kao Liz Tejlor. (Često se ne saćam šta sam juče jeo, ali eto sećam se imena jedne lepe devojke iz Maribora od pre 33 godine. Svašta. Mora da sam prolupao.)

Da riba je bila u kasarni jako retko na meniju, osim sardine iz SDO. I ja imam sasvim isto mišlenje što se tiče hrane u kasarni i po kvalitetu i po količini. Sasvim je tačno, da pasulj nije mnogo valjao ali zato pamtim puno bolji pasulj iz logorovanja kod Ptuja i terena na Pivki. Ako bi mogao reči, da nešto iz trpezarije stvarno nije bilo dobro, onda je to jedino bila "cigla". Sad od čega ona bila teško kažem - bila je običajno za večeru i ciglaste boje kvadrat nečega na tanjuru. 

Ali moram reči, da tako dobrog bureka ko što sam jeo u vojski nisam jeo više nikad kasnije. U stvari burek mi opšte nije dobar ali onaj iz kasarne bi je odličan. Sve na svemu bio sam zadovoljan sa hranom u kasarni.  Izgleda, da kako su se stvari izmenile, u razliki godina što smo služili nas dvoje, van kasarne u nekim gostionama, pa može biti da i u trpezariju nije bilo sve isto. 

Sječam se i ja nekih neznačajnih stvari idogađaja, kao da su jučer bili, a opet iznenadi me što se nekih stvari ne mogu sjetiti. Pa prolupali, no šta, Da nismo, ne bi tu sad, ko baba trli lan.  

Četni evidentičar (citat):

Ako bi mogao reči, da nešto iz trpezarije stvarno nije bilo dobro, onda je to jedino bila "cigla". Sad od čega ona bila teško kažem - bila je običajno za večeru i ciglaste boje kvadrat nečega na tanjuru.

Ovo si već pitao, pa sam ti i odgovorio, osmi post:  

[You must be registered and logged in to see this link.]

Max Blitz (citat):

Četni evidentičar (citat):

Ako bi mogao reči, da nešto iz trpezarije stvarno nije bilo dobro, onda je to jedino bila "cigla". Sad od čega ona bila teško kažem - bila je običajno za večeru i ciglaste boje kvadrat nečega na tanjuru.

Ovo si već pitao, pa sam ti i odgovorio, osmi post:  

[You must be registered and logged in to see this link.]

Evo, da mi nisi stavio link nebi ti verovao. Stvarno si mi rekao i stvarno toga nisam zapamtio. 
Uistino, kako kaže B92, kratkoručno pamčenje i sve novo mi se puno manje usidra, ako uspoređujem sa davnim događajima.  

Kad sam pogledao sada onaj osmi post, sam se prisjetio ali mi nije jasno što te nisam pitao odakle u cigli ciglasta boja, kad u receptu nema satojka, što bi jo dao? Pa jbg kako da zapamtim, več sad ponovo zaboravljam, od sira da je ispečena. Toga neču zapamtiti dugoročno sigurno ima mi mesta u pamčenju samo za ciglu. Ne znam kako je ne mogu povezati sa sirom.

halo 92 (citat):

Kada već pominješ "Kadetnicu", da li je istina da se dobijalo nagradno odsustvo ako uspeš da zatvoriš sve prozore za sat vremena?

To sam cuo posle skidanja; dok sam bio tamo, nikad; znaci, neka forma JNA legende.

Citat :

Ali bi druže Kemo specialac sigurno morao znati za Pikolo, možda je tamo čak i bio, pa se ne može prisjetiti. Kad bi iz početka mosta sišao niz stepenice, došao bi na sam ulaz Pikola. Ako bi prošetao malo napred došao bi do gostione Stara trta, koje se sigruno svi sjetite.

Krecana izgleda strajkuje...setio sam se cak i vlasnika a i jedne zamalo frke sa lokalnim momcima oko nekih ucenica Lesarske sole, kojima smo prethodno svirali igranku, pa se tad nasli na picu s njima

Cetni evidenticar (citat):

Da riba je bila u kasarni jako retko na meniju, osim sardine iz SDO

Zaboravio si na onu gumenu, mi smo je zvali Miselinka...jednom ili dvaput nedeljno bi morala biti za veceru...

Kemo Specijalac (citat):

Zaboravio si na onu gumenu, mi smo je zvali Miselinka...jednom ili dvaput nedeljno bi morala biti za veceru...

Smrznuti oslić bez glave?
Ima ga u svakom dućanu.

Oslić je inače kvalitetna bijela riba, ali ga led satare.  

Ili još gore, ako je bio odleđen ili poluodleđen, pa ponovo zaleđen to je ravno katastrofi.
U tom grmu čuči uzrok problema s oslićem ili bilo kojom drugom ribom (ako nisu glavonošci).

Kemo Specijalac (citat):

To sam cuo posle skidanja; dok sam bio tamo, nikad; znaci, neka forma JNA legende.

Hvala ti na odgovoru. Tako sam i ja mislio.
Ako se dobro sećam govorilo se o hiljadu prozora.

halo 92 (citat):

Još jedno pitanje, 80/81 se u grad izlazilo u uniformi, kako je bilo sedam osam godina kasnije?

87/88 je bilo najstroze zabranjeno pojaviti se u civilu u gradu za vreme sluzenja vojnog roka.

Ovo pitanje me je podsetilo na jedan dogadjaj koji se odigrao ispred kapije nase kasarne (nije Melje vec Kadetnica, ali je opet Maribor u pitanju , tako da nije veliki spam i offtopic )

Prolece 1988, prvenstvo ljubljanske armijske oblasti se odrzavalo u Mariboru (pisao sam vec o tome, da ne ponavljam); uglavnom, kasarna puna vojnika sportista iz cele LJAO, vojnici u trenerkama; ostala vojska (osim takmicara u oblasti kulture i neophodnih sluzbi) na logorovanjima oko Maribora.

Bio je izlazni dan, ne secam se da li sreda ili vikend, uglavnom, bila je guzva na kapiji i oko nje. Strazar i vojnik sa prijavnice drze momka u civilu i privode ga u dezuranu. Prolazimo pored, ne uplicemo se u guzvu, ne pitamo sta je bilo, saznajemo to uvece u povratku.

Momak u civilu je zapravo bio vojnik na odsluzenju vojnog roka negde u LJAO, rodom iz Maribora, u Kadetnicu dosao sa svojom sportskom ekipom. Dobio izlaz, otisao kuci, presvukao se u civilku, i dosao nazad u Kadetnicu da, na ime posete, izvuce jos nekog druga u grad.
Medjutim, bezbednjaci (njihov sektor je bila prijavnica i vojnici koji su tamo radili) su izgleda znali svoj posao, i koga odabiraju...jedan od njih prepozna momka da je zapravo vojnik koji je dan-dva ranije stigao; videvsi da je provaljen, pocinje da bezi niz ulicu, bezuspesno...stigli su ga strazar sa kapije i vojnik sa prijavnice, i priveli dezurnom oficiru.

Ne znam njegovu dalju sudbinu.

Kemo Specijalac (citat):

87/88 je bilo najstroze zabranjeno pojaviti se u civilu u gradu za vreme sluzenja vojnog roka.

Ovo pitanje me je podsetilo na jedan dogadjaj koji se odigrao ispred kapije nase kasarne (nije Melje vec Kadetnica, ali je opet Maribor u pitanju , tako da nije veliki spam i offtopic )

Prolece 1988, prvenstvo ljubljanske armijske oblasti se odrzavalo u Mariboru (pisao sam vec o tome, da ne ponavljam); uglavnom, kasarna puna vojnika sportista iz cele LJAO, vojnici u trenerkama; ostala vojska (osim takmicara u oblasti kulture i neophodnih sluzbi) na logorovanjima oko Maribora.

Bio je izlazni dan, ne secam se da li sreda ili vikend, uglavnom, bila je guzva na kapiji i oko nje. Strazar i vojnik sa prijavnice drze momka u civilu i privode ga u dezuranu. Prolazimo pored, ne uplicemo se u guzvu, ne pitamo sta je bilo, saznajemo to uvece u povratku.

Momak u civilu je zapravo bio vojnik na odsluzenju vojnog roka negde u LJAO, rodom iz Maribora, u Kadetnicu dosao sa svojom sportskom ekipom. Dobio izlaz, otisao kuci, presvukao se u civilku, i dosao nazad u Kadetnicu da, na ime posete, izvuce jos nekog druga u grad.
Medjutim, bezbednjaci (njihov sektor je bila prijavnica i vojnici koji su tamo radili) su izgleda znali svoj posao, i koga odabiraju...jedan od njih prepozna momka da je zapravo vojnik koji je dan-dva ranije stigao; videvsi da je provaljen, pocinje da bezi niz ulicu, bezuspesno...stigli su ga strazar sa kapije i vojnik sa prijavnice, i priveli dezurnom oficiru.

Ne znam njegovu dalju sudbinu.

Bilo je tako i godinu kasnije. Največi strah kod izlazka u grad sa prijateljima, bilo u civilki ili uniformi, bio je, da sretnemo vlastitog oficira. Dozvala za izlazak je bila sasvim OK za vojnu policiju, a šta to vredilo, kad bi nas zapazio kapetan Pera ili poručnik Ređa, što su znali, da izlazka u grad nisu dozvolili i kamo još, da nas zapaze u civilu. Ali ipak je bio u tome i poseban draž i terali smo na taj račun zajebanciju te se međusobno plašili u različitim situacijama - lažnim upozorenjima Pera, Pera ili Ređa, Ređa... Pa se onda smijali paniki, uzročeni tom lažnom alarmom.

U vezi izlazka ipak sam bio najviše zabrinut, kad sam "vanredni" izlazak sredio nekom od vojnika. Svakom sam dao jasne odredbe, gde da se kreče i kuda nesmije. Posebno sam uvjek naglasio da se kloni Astorije u velikom luku. Sam u sebe sam se pouzdao i lakše se snosio sa vlastitom rizikom ali kad sam zavisio od nekog drugoga, nije mi bilo najlakše, pogotovo u izčekivanju povratka, ako je neko kasnio koju minutu od dogovorenog sata. U glavnom niko od drugova nije me nikad izneverio, več sam bio za razumevanje i drugarstvo bogato nagrađen, pogotovo sa strane drugova albanaca. Koliko mi bili oni od srca zahvalni za takvu uslugu je neopisivo.  

A ovaj atlet iz LJAO sigurno nije bio pohvaljen i nagrađen, pošto su bili u ovaj veliki poduhvat hvatanja upetljani još bezbednjaci i uhvatili ga na bežanju. Mora da je bio zatvaran i kasnije prekomanadovan u Pirot ili Peć (osim ako nije imao debelu vezu). To sigurno.

Max Blitz (citat):

Četni evidentičar (citat):

Ako bi mogao reči, da nešto iz trpezarije stvarno nije bilo dobro, onda je to jedino bila "cigla". Sad od čega ona bila teško kažem - bila je običajno za večeru i ciglaste boje kvadrat nečega na tanjuru.

Ovo si već pitao, pa sam ti i odgovorio, osmi post:  

[You must be registered and logged in to see this link.]

"CIGLU" sam pravio na karauli pa ću velikodušno da ti kažem recept ako ti se jede. Natopiš u šerpu punu vode one pločice dvopeka iz SDO vojničkog obroka preko noći. Ujutro pločice svu vodu upiju, i tada bi u to trebalo dodati par jaja i parmezan, mene je komandir skoro ubio kad sam tražio jaja i parmezan, na onu ogromnu šerpu je dozvolio par komada jaja i to je sve. Ta masa se rukom izmješa i ujednaći i rasporedi u pleh pa zapeče u rerni. Boju cigle je moglo dobiti samo ako se dobro ispeče inače je bilo boje dvopeka i to je to, prijatno.

šepa (citat):

Max Blitz (citat):

Četni evidentičar (citat):

Ako bi mogao reči, da nešto iz trpezarije stvarno nije bilo dobro, onda je to jedino bila "cigla". Sad od čega ona bila teško kažem - bila je običajno za večeru i ciglaste boje kvadrat nečega na tanjuru.

Ovo si već pitao, pa sam ti i odgovorio, osmi post:  

[You must be registered and logged in to see this link.]

"CIGLU" sam pravio na karauli pa ću velikodušno da ti kažem recept ako ti se jede. Natopiš u šerpu punu vode one pločice dvopeka iz SDO vojničkog obroka preko noći. Ujutro pločice svu vodu upiju, i tada bi u to trebalo dodati par jaja i parmezan, mene je komandir skoro ubio kad sam tražio jaja i parmezan, na onu ogromnu šerpu je dozvolio par komada jaja i to je sve. Ta masa se rukom izmješa i ujednaći i rasporedi u pleh pa zapeče u rerni. Boju cigle je moglo dobiti samo ako se dobro ispeče inače je bilo boje dvopeka i to je to, prijatno.

Hvala ti za recept, ma da verovatno neču eksperimentirati ali si lepo pojasnio odkuda misteriozna ciglasta boja.

Več duže vreme tražim od žene da mi napravi pogaču ili pitu od paradajza, što sam jednom video na televiziji ali nisam zapamtio recept. Uglavnom, koliko se sječam idu šnite starijeg kruha, pa onda narezani paradajzi i nešto se slaga, u glavnom ništa se ne peče koliko se sječam. To bi hteo probati, kako mi je sve od paradajza mnogo dobro. A cigla, to ne.

Halo 92.
Da te pitam.
Kada su dežurni oficiri u Graničnom odsjeku u Mariboru išli u kontrolu graničara na granici da li su se vama javljali da idu u kontrolu ili bi bez vašega znanja otišli.

Vojnik Graničar (citat):

Halo 92.
Da te pitam.
Kada su dežurni oficiri u Graničnom odsjeku u Mariboru išli u kontrolu graničara na granici da li su se vama javljali da idu u kontrolu ili bi bez vašega znanja otišli.

Nisu. Unapred nam nisu govorili da idu u obilazak. Možda samo par puta smo saznali da su oni na granici. Sećam se da se jednom javio radio vezom iz kampanjole ili nekog sličnog vozila zamenik komandanta kap.I kl. Vuksanović,  jer je trebalo da nekom prenesmo poruku. Za zamenika komandanta, koji je obavljao dužnost komandanta, kap.I kl. Vukelića ne znam da je uopšte nekad otišao u obilazak. "Bezbednjak" Adamović je i inače bio krajnje diskretan, tako da smo sa njim najmanje komunicirali, bez obzira što je prolazio kroz našu kancelariju da bi došao do svoje. Često je bio odsutan i za razliku od Vukelića, koji je stalno nešto zakerao, on se nikada nije požalio da mu kancelarija nije očišćena kako treba. (Čišćenje te dve kancelarije je bio isključivo posao nas sa "92" i u njih osim nas nije smeo niko drugi da uđe. Zahvaljući tome, mi smo bili oslobođeni svega ostalog, mislim na čišćenje, sređivanje, pranje, požarstva i sve ostalo što je vojska radila). Ostao je još st.vod. Perhoč, ali on se bavio vezistima i ne znam da je on ikada otišao u obilazak. St.vod. I kl. Sladojević je komandovao ( to u njegovom slučaju znači da se drao kao magarac) Graničnim vodom i ne znam da li je išao u obilazak. Mislim da ste vi na karaulama mogli da imate bolji uvid u to nego mi. Ne sećam se da me je iko od dežurnih sa karaula zvao i izvestio o poseti nekog starešine. Moje mišljenje je da su oni odlazili ka karaulama, ali da su se ustvari viđali sa komandirima, ali van karaula.

PS: U Graničnom odseku nije postojao dežurni oficir. Kada se završi radno vreme, mi sa "92" smo preuzimali dežurstvo do sutradan ujutru. Posle par poziva u pola noći zbog nekih sitnih ekscesa, imali smo naredbu da ih zovemo kući samo u slučaju proglašenja ratnog stanja.

halo 92 (citat):

PS: U Graničnom odseku nije postojao dežurni oficir.
Kada se završi radno vreme, mi sa "92" smo preuzimali dežurstvo do sutradan ujutru.
Posle par poziva u pola noći zbog nekih sitnih ekscesa, imali smo naredbu da ih zovemo kući samo u slučaju proglašenja ratnog stanja.

Bolje reći kratko i jednostavno NIKADA.!

halo 92 (citat):

PS: U Graničnom odseku nije postojao dežurni oficir.
Kada se završi radno vreme, mi sa "92" smo preuzimali dežurstvo do sutradan ujutru.
Posle par poziva u pola noći zbog nekih sitnih ekscesa, imali smo naredbu da ih zovemo kući samo u slučaju proglašenja ratnog stanja.

Halo 92.
Bi li noću uspio zaspati kod telefona.!?