MARIBOR, Melje, 80/81

Pošto sam nov na forumu, prvo pozdrav svima
Bio sam prva generacija oktobarske klase 1980 godine koja je služila vojni rok 12+3,  u Melju, gde sam proveo celu obuku, 5 meseci i 22 dana. Komandant kasarne, odnosno bataljona bio je major Luka Lukić, a komandir 1.čete, u kojoj sam ja bio, bio je kapetan Lučić. Moj komandir voda bio je vodnik Bogunović. Po prekomandi, u martu 1981, bio sam u komandi granične oblasti i radio sam na dežurnom telefonu 92 (otuda i ovakvo moje ime na forumu), gde su stizale sve informacije sa karaula. Ne sećam se kako se zvao komandant, pošto sam ga video samo par puta jer je čovek bio bolestan, sećam se da je bio major po činu. Njegov zamenik i čovek koji je faktički komandovao mariborskom graničnom oblasti je bio kapetan prve klase Vukelić, a komesar je bio Vuksanović, isto kapetan prve klase (inače otac golmana FK Maribor). Sećam se još od starešina starijeg vodnika Perhoča i komandira graničnog voda starijeg vodnika prve klase Sladojevića. Kao deo moje obuke posle prekomande bio je da obiđem peške celu graničnu oblast, od Gornje Radgone do Brezovnika. Čovek sa kojim sam prekomndovan istog dana i koji je samnom proveo sve vreme na "92" je bio iz Doboja i jedino se sećam njegovog prezimena Đokić. Na tom telefonu su već radili Đoko Ćeklić iz Crne Gore i Marinko (ne sećam se prezimena) iz Rijeke.
Sećam se da je obuka bila vrlo naporna, svaki dan poligon ( 4 km do poligona), svake nedelje bar jednom bojevo gađanje, ( 8 km do strelišta), tako da sam pucao iz svog pešadijskog naoružanja, od puške M48, preko AP,  do bacanja bombe. Bila je i taktička vežba plavi-crveni, zatim bojevo gađanje od odeljenja u napadu do čete u napadu, koja je ujedno bila i završetak obuke u martu 1981. Sećam se da je tog dana neprestano padala kiša i da smo na svakioh desetak metara zalegali u bare.
Navešću ljude kojih se sećam, pa ako neko pronađe nekog poznatog neka se javi: Bratislav Rančić iz Leskovca, Mimica iz Splita, Anđelko iz Zadra, Bruno iz Sarajeva, Željko iz Rijeke, Vavić (vezista, desetar)  iz Crne Gore, Pavo negde iz Slavonije, Fartek Polde Slovenac, Edi Kokalj iz Jesenica.
Svi koji su bili u vojsci imaju nebrojeno priča i događaja. Ono što je obeležilo moje služenje vojnog roka su dva događaja, ubistvo jednog Bugarina na Šentilju i to u momentu kada sam ja bio na telefonu 92 i pripremljena ali neodržana proslava Dana graničara 15.avgusta 1981, jer je umro Stevan Doronjski koji je tada bio član predsedništva SFRJ ili tako nešto. Prvi događaj, tragičan sam po sebi, bio je još tragičniji jer se radilo o vojniku koji nije bio ni sedam dana na karauli, dakle još nije bio svestan ni gde se nalazi. vezano za Šentilj, sećam se da su imali nekog opasnog psa, zvao se "Madar", za koga je važilo pravilo da je svakom kerovođi ostavio neki ožiljak za uspomenu. Drugi događaj je bio kao u komedijama, jer je Komanda armije u Ljubljani poslala poruku da se svaka proslava otkazuje zbog dana žalosti, ali poruka je stigla pošto su starešine već bile na jednoj od karaula i taman su seli za sto da jedu tek ispečeno prase. Naravno, morali su odmah da se vrate u Maribor i onako ljuti i besni zbog propalog ručka utrčali su u sobu "92" sa pitanjem ko je to javio da se sve otkazuje. Kako to obično biva kada "slučaj" preuzme sve u svoje ruke, nastala je opšta frka, jer mi na 92 nismo dobili nikakvo obaveštenje. Šta se zapravo desilo, vojnik vezista, koji je trebalo da nam prebaci vezu iz Ljubljane, je bio na trenutak odsutan, a trenutno ga je zamenjivao njegov desetar koji se tu slučajno zatekao i ne znajući da bi trebalo da odmah prebaci vezu na "92", on je primio poruku iodmah je prosledio na karaulu gde su bile starešine. Kada se njegov vojnik vratio on je otišao iz prostorija komande, tako da o tom obaveštenju niko u komandi granične oblasti niko nije imao pojma. Kada su starešine onako zajapurene i besne utrčale u našu sobu, sa pitanjem ko je naredio otkazivenje proslave, mi smo samo slegli ramenima i rekli da ne znamo. To ih još više razjarilo, tako da je na kraju naređena uzbuna i tek se tada saznalo šta se zapravo desilo.
Dakle, ako se neko seća ovih ljudi, vremena ili događaja, voleo bih da ovde napiše.

Pozdrav druže Halo,i dobrodošao na forum  .
Nači će se neko od tvojih kolega,samo budi malo strpljiv.Dok čekaš kolege da se jave,ti nastavi pisati,ukljući se slobodno i na druge teme na forumu.

halo 92 (citat):

Pošto sam nov na forumu, prvo pozdrav svima
Bio sam prva generacija oktobarske klase 1980 godine koja je služila vojni rok 12+3,  u Melju, gde sam proveo celu obuku, 5 meseci i 22 dana....

Po prekomandi, u martu 1981, bio sam u komandi granične oblasti i radio sam na dežurnom telefonu 92 (otuda i ovakvo moje ime na forumu), gde su stizale sve informacije sa karaula.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Halo 92.
Dobro došao natrag u kasarnu "Melje".
Da te nešto pitam.
Ja sam bio i dežurni karaule "Ceršak" 1988/1989 godine.
Koristio sam ovaj telefona M-63.
Možeš li se sjetiti dok si bio dežurni na telefonu "92" zašto su te najčešće zvali i što su ti govorili preko tog telefona dežurni karaula Graničnog odsjeka Maribor.!?

Vojnik Graničar (citat):

halo 92 (citat):

Pošto sam nov na forumu, prvo pozdrav svima
Bio sam prva generacija oktobarske klase 1980 godine koja je služila vojni rok 12+3,  u Melju, gde sam proveo celu obuku, 5 meseci i 22 dana....

Po prekomandi, u martu 1981, bio sam u komandi granične oblasti i radio sam na dežurnom telefonu 92 (otuda i ovakvo moje ime na forumu), gde su stizale sve informacije sa karaula.  

[You must be registered and logged in to see this image.]

Halo 92.
Dobro došao natrag u kasarnu "Melje".
Da te nešto pitam.
Ja sam bio i dežurni karaule "Ceršak" 1988/1989 godine.
Koristio sam ovaj telefona M-63.
Možeš li se sjetiti dok si bio dežurni na telefonu "92" zašto su te najčešće zvali i što su ti govorili preko tog telefona dežurni karaula Graničnog odsjeka Maribor.!?

Hvala na dobrodošlici. Veruj mi da me  ovaj forum u potpunosti vraća u ono vreme i na ona mesta.
Za sve vreme dežurstva na tom telefonu, a veruj mi da je bilo perioda kada sam radio po 16 sati dnevno, naslušao sam se svega, od smeha do suza. Naravno, najčešće su me zvali dežurni sa karaula da prijave polazak i trasu kretanja patrola, zatim Šentilj, a mnogo ređe Ceršak i Špičnik su javljali za postavljanje zaseda, zatim kretanja i osmatranja austrijskih "finansa". Sa Šentilja je svakodnevno javljano za hvatanje ilegalnih prelaznika, ponekad sa Ceršaka i Špičnika. To je bila manje-više dnevna rutina. Vikendom se znalo da granični vod odlazi na Šentilj. Svake nedelje je manjan šifarnik i to je javljano svakoj karauli.  Sve ostalo je spadalo u događaje koje život nameće, od toga da mi jave da je nestala puška stražaru dok je spavao na straži (Slatki Vrh), do sukoba sa ilegalcima, od kojih se jedan završio tragično (Šentilj). Pored sobe gde smo mi sedeli bila je kancelarija oficira za bezbednost ( u "moje" vreme to je bio zastavnik I klase Adamović) i pošto su se svi razgovori sa karaulama snimali na magnetofon, kojem su bili uključeni zvučnici, on je slušao svaki poziv sa karaula. Obaveza nas na tom telefonu je bila da svaki pokret graničara na karaulama ucrtamo u kartu koja je stajala iza nas, tako da su sve starešine mogle da vide u svakom momentu šta se dešava na graničnoj liniji. Ono što je meni lično bilo veoma važno je to da su ljudi, koji su se javljali sa karaula, bili vrlo pristojni, nije bilo psovanja, niti ružnih reči. Dok se obična vojska ponašala vrlo uljudno, starešine karaula su bili vrlo arogantni i nepristojni, što se može reći i za tadašnjeg komandira graničnog voda Sladojevića (st.vod.I kl.). Jednom sam dobio naređenje, oko deset sati uveče,  da pošaljem šifrovanu poruku da komandiri karaula sa vojskom pod punom opremom zauzmu ratne položaje. Možeš da zamisliš šta se tu dešavalo i šta su dežurni sa karaula javljali na "92". Sve je, naravno, slušao komandant granične oblasti Vukelić (kap.I kl.), koji je bio u tolikoj neverici da je po završetku uzbune naredio svim komandirima karaula da se ujutu spreme za raport u komandi.

halo 92 (citat):

Vojnik Graničar (citat):

halo 92 (citat):

Pošto sam nov na forumu, prvo pozdrav svima
Bio sam prva generacija oktobarske klase 1980 godine koja je služila vojni rok 12+3,  u Melju, gde sam proveo celu obuku, 5 meseci i 22 dana....

Po prekomandi, u martu 1981, bio sam u komandi granične oblasti i radio sam na dežurnom telefonu 92 (otuda i ovakvo moje ime na forumu), gde su stizale sve informacije sa karaula.  

[You must be registered and logged in to see this image.]

Halo 92.
Dobro došao natrag u kasarnu "Melje".
Da te nešto pitam.
Ja sam bio i dežurni karaule "Ceršak" 1988/1989 godine.
Koristio sam ovaj telefona M-63.
Možeš li se sjetiti dok si bio dežurni na telefonu "92" zašto su te najčešće zvali i što su ti govorili preko tog telefona dežurni karaula Graničnog odsjeka Maribor.!?

Hvala na dobrodošlici. Veruj mi da me  ovaj forum u potpunosti vraća u ono vreme i na ona mesta.
Za sve vreme dežurstva na tom telefonu, a veruj mi da je bilo perioda kada sam radio po 16 sati dnevno, naslušao sam se svega, od smeha do suza. Naravno, najčešće su me zvali dežurni sa karaula da prijave polazak i trasu kretanja patrola, zatim Šentilj, a mnogo ređe Ceršak i Špičnik su javljali za postavljanje zaseda, zatim kretanja i osmatranja austrijskih "finansa". Sa Šentilja je svakodnevno javljano za hvatanje ilegalnih prelaznika, ponekad sa Ceršaka i Špičnika. To je bila manje-više dnevna rutina. Vikendom se znalo da granični vod odlazi na Šentilj. Svake nedelje je manjan šifarnik i to je javljano svakoj karauli.  Sve ostalo je spadalo u događaje koje život nameće, od toga da mi jave da je nestala puška stražaru dok je spavao na straži (Slatki Vrh), do sukoba sa ilegalcima, od kojih se jedan završio tragično (Šentilj). Pored sobe gde smo mi sedeli bila je kancelarija oficira za bezbednost ( u "moje" vreme to je bio zastavnik I klase Adamović) i pošto su se svi razgovori sa karaulama snimali na magnetofon, kojem su bili uključeni zvučnici, on je slušao svaki poziv sa karaula. Obaveza nas na tom telefonu je bila da svaki pokret graničara na karaulama ucrtamo u kartu koja je stajala iza nas, tako da su sve starešine mogle da vide u svakom momentu šta se dešava na graničnoj liniji. Ono što je meni lično bilo veoma važno je to da su ljudi, koji su se javljali sa karaula, bili vrlo pristojni, nije bilo psovanja, niti ružnih reči. Dok se obična vojska ponašala vrlo uljudno, starešine karaula su bili vrlo arogantni i nepristojni, što se može reći i za tadašnjeg komandira graničnog voda Sladojevića (st.vod.I kl.). Jednom sam dobio naređenje, oko deset sati uveče,  da pošaljem šifrovanu poruku da komandiri karaula sa vojskom pod punom opremom zauzmu ratne položaje. Možeš da zamisliš šta se tu dešavalo i šta su dežurni sa karaula javljali na "92". Sve je, naravno, slušao komandant granične oblasti Vukelić (kap.I kl.), koji je bio u tolikoj neverici da je po završetku uzbune naredio svim komandirima karaula da se ujutu spreme za raport u komandi.

Ne mogu da vjerujem da je Sladojević i tada bio komandir graničnog voda, a s obzirom kako ga opisuješ to je sigurno isti čovjek samo je 1988/89 bio zastavnik I klase. Bio je otkačen i stalno je vikao tamo ispred zgrade graničnog voda na svoje vojnike i ako se ne varam volio je da igra odbojku.

halo 92 (citat):

Hvala na dobrodošlici.
Veruj mi da me  ovaj forum u potpunosti vraća u ono vreme i na ona mesta.
Za sve vreme dežurstva na tom telefonu, a veruj mi da je bilo perioda kada sam radio po 16 sati dnevno, naslušao sam se svega, od smeha do suza.
Naravno, najčešće su me zvali dežurni sa karaula da prijave polazak i trasu kretanja patrola, zatim Šentilj, a mnogo ređe Ceršak i Špičnik su javljali za postavljanje zaseda, zatim kretanja i osmatranja austrijskih "finansa".
Sa Šentilja je svakodnevno javljano za hvatanje ilegalnih prelaznika, ponekad sa Ceršaka i Špičnika.
To je bila manje-više dnevna rutina.
Vikendom se znalo da granični vod odlazi na Šentilj.
Svake nedelje je manjan šifarnik i to je javljano svakoj karauli.
Sve ostalo je spadalo u događaje koje život nameće, od toga da mi jave da je nestala puška stražaru dok je spavao na straži (Slatki Vrh), do sukoba sa ilegalcima, od kojih se jedan završio tragično (Šentilj).
Pored sobe gde smo mi sedeli bila je kancelarija oficira za bezbednost ( u "moje" vreme to je bio zastavnik I klase Adamović) i pošto su se svi razgovori sa karaulama snimali na magnetofon, kojem su bili uključeni zvučnici, on je slušao svaki poziv sa karaula.
Obaveza nas na tom telefonu je bila da svaki pokret graničara na karaulama ucrtamo u kartu koja je stajala iza nas, tako da su sve starešine mogle da vide u svakom momentu šta se dešava na graničnoj liniji.
Ono što je meni lično bilo veoma važno je to da su ljudi, koji su se javljali sa karaula, bili vrlo pristojni, nije bilo psovanja, niti ružnih reči.
Dok se obična vojska ponašala vrlo uljudno, starešine karaula su bili vrlo arogantni i nepristojni, što se može reći i za tadašnjeg komandira graničnog voda Sladojevića (st.vod.I kl.).
Jednom sam dobio naređenje, oko deset sati uveče,  da pošaljem šifrovanu poruku da komandiri karaula sa vojskom pod punom opremom zauzmu ratne položaje.
Možeš da zamisliš šta se tu dešavalo i šta su dežurni sa karaula javljali na "92".
Sve je, naravno, slušao komandant granične oblasti Vukelić (kap.I kl.), koji je bio u tolikoj neverici da je po završetku uzbune naredio svim komandirima karaula da se ujutu spreme za raport u komandi.

Halo 92.
To je to što me je interesiralo.
Prijavljivanje patrola i zasjeda u graničnom pojasu.
Kad u koje vrijeme polaze i kada se vračaju patrole i zasjede kao i saznanja koja su prikupili u tom perijodu.

halo 92 (citat):

Hvala na dobrodošlici.
Veruj mi da me  ovaj forum u potpunosti vraća u ono vreme i na ona mesta.
Za sve vreme dežurstva na tom telefonu, a veruj mi da je bilo perioda kada sam radio po 16 sati dnevno, naslušao sam se svega, od smeha do suza.
Naravno, najčešće su me zvali dežurni sa karaula da prijave polazak i trasu kretanja patrola, zatim Šentilj, a mnogo ređe Ceršak i Špičnik su javljali za postavljanje zaseda, zatim kretanja i osmatranja austrijskih "finansa".
Sa Šentilja je svakodnevno javljano za hvatanje ilegalnih prelaznika, ponekad sa Ceršaka i Špičnika.
To je bila manje-više dnevna rutina.
Vikendom se znalo da granični vod odlazi na Šentilj.
Svake nedelje je manjan šifarnik i to je javljano svakoj karauli.
Sve ostalo je spadalo u događaje koje život nameće, od toga da mi jave da je nestala puška stražaru dok je spavao na straži (Slatki Vrh), do sukoba sa ilegalcima, od kojih se jedan završio tragično (Šentilj).
Pored sobe gde smo mi sedeli bila je kancelarija oficira za bezbednost ( u "moje" vreme to je bio zastavnik I klase Adamović) i pošto su se svi razgovori sa karaulama snimali na magnetofon, kojem su bili uključeni zvučnici, on je slušao svaki poziv sa karaula.
Obaveza nas na tom telefonu je bila da svaki pokret graničara na karaulama ucrtamo u kartu koja je stajala iza nas, tako da su sve starešine mogle da vide u svakom momentu šta se dešava na graničnoj liniji.
Ono što je meni lično bilo veoma važno je to da su ljudi, koji su se javljali sa karaula, bili vrlo pristojni, nije bilo psovanja, niti ružnih reči.
Dok se obična vojska ponašala vrlo uljudno, starešine karaula su bili vrlo arogantni i nepristojni, što se može reći i za tadašnjeg komandira graničnog voda Sladojevića (st.vod.I kl.).
Jednom sam dobio naređenje, oko deset sati uveče,  da pošaljem šifrovanu poruku da komandiri karaula sa vojskom pod punom opremom zauzmu ratne položaje.
Možeš da zamisliš šta se tu dešavalo i šta su dežurni sa karaula javljali na "92".
Sve je, naravno, slušao komandant granične oblasti Vukelić (kap.I kl.), koji je bio u tolikoj neverici da je po završetku uzbune naredio svim komandirima karaula da se ujutu spreme za raport u komandi.

Halo 92.
Možeš li se sjetiti kako je završio slučaj nestanka puške stražara koji je zaspao na straži kod karaule Sladki Vrh.!?

šepa (citat):

Ne mogu da vjerujem da je Sladojević i tada bio komandir graničnog voda, a s obzirom kako ga opisuješ to je sigurno isti čovjek samo je 1988/89 bio zastavnik I klase. Bio je otkačen i stalno je vikao tamo ispred zgrade graničnog voda na svoje vojnike i ako se ne varam volio je da igra odbojku.

To je taj. Običan galamdžija. Mi sa "92" smo imali problem sa njim jer smo po formaciji primali samo i isključivo naređenja od komandanta GO. To bi se danas u žargonu reklo da smo imali "imunitet" ( ), tako da je on samo galamio i psovao za nama, ali nije smeo da nas dira. Njegovi vojnici se nisu preterano žalili na njega, šta više, granični vod je bio uvek spreman,  tako da je moj utisak bio da je dobro obavljao ono za šta je bio postavljen.

Vojnik Graničar (citat):

Halo 92.
Možeš li se sjetiti kako je završio slučaj nestanka puške stražara koji je zaspao na straži kod karaule Sladki Vrh.!?

Ma obična smejurija. U pola tri ujutru se javlja dežurni na karauli  i pita me da li je neko iz komande krenuo u obilazak karaula, jer je vojnik na straži zaspao i kada se probudio video je da mu nema puške, pa sumnjaju da je neko iz komande to video i namerno ih zajebava. Kada sam mu rekao da nije niko odlazio u obilazak te noći, on me onda pitao šta da radi. Jedino što mi je u tom momentu palo na pamet je da da uzbunu celoj karauli i da krenu da traže pušku. Dao sam mu pola sata, posle toga on da zove komandira karaule, a ja  komandanta GO. Da ne bi pravili preveliku buku, mislio sam da je bolje da uzbuni vojsku nego straešine. Srećom, posle petnaest minuta su pronašli pušku, koju je stražar (malo pripit) spustio negde i otišao da spava i zaboravio gde ju je spustio.

Vojnik Graničar (citat):

Halo 92.
To je to što me je interesiralo.
Prijavljivanje patrola i zasjeda u graničnom pojasu.
Kad u koje vrijeme polaze i kada se vračaju patrole i zasjede kao i saznanja koja su prikupili u tom perijodu.

Pa da, to je to. Sećam se da su me jedne noći zvali sa karaule "Dušan Kveder" (ne znam kako se posle zvala ta karaula, mislim da je odmah do Brezovnika) i prijavili da je jedno lice pobeglo u Austriju preko granice. Patrola je bila silno iznenađena da uopšte nekog sretne u pola noći i to zimi na stazi i to u tom bespuću, gde ne pamte da je neko prelazio ilegalno granicu. Pošto nisu smeli da pucaju u pravcu Austrije, jedino su mogli da prijave događaj, a od opisa dotične osobe zapamtili su da je imla crvenu kesu (?!). Veruj mi, ne znam ko se više smejao dok mi je diktiran izveštaj, dežurni sa karaule ili ja. Na kraju smo vrištali od smeha kada me je dežurni pitao da li mogu da zamislim face ljudi iz patrole i onog mučenika koji je bežao kada su se sreli, ne zna se ko je bio više iznenađen i uplašen. Zima, sneg, magla, noć, kao u horor filmovima.

halo 92 (citat):

Pored sobe gde smo mi sedeli bila je kancelarija oficira za bezbednost ( u "moje" vreme to je bio zastavnik I klase Adamović) i pošto su se svi razgovori sa karaulama snimali na magnetofon, kojem su bili uključeni zvučnici, on je slušao svaki poziv sa karaula.

halo 92 (citat):

Pošto nisu smeli da pucaju u pravcu Austrije, jedino su mogli da prijave događaj, a od opisa dotične osobe zapamtili su da je imla crvenu kesu (?!).
Veruj mi, ne znam ko se više smejao dok mi je diktiran izveštaj, dežurni sa karaule ili ja.
Na kraju smo vrištali od smeha kada me je dežurni pitao da li mogu da zamislim face ljudi iz patrole i onog mučenika koji je bežao kada su se sreli, ne zna se ko je bio više iznenađen i uplašen.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Halo 92.
Ovo mi moraš razjasniti.!
Dok bi kao dežurni karaule "Ceršak" diktirao izvještaje vama dolje u Mariboru u Graničnom odsjeku na telefonu "92" o događanjima na području karaule "Ceršak" vojnik koji je bio dežurni pri tome telefonu bi me upozorio da sporije diktiram jer da ne može tako brzo pisati.!?
E sad mene zanima jedna stvar.
Gledajući gore navedene tekstove koje si napisao na gornjem tekstu navodiš da se svaki razgovor sa dežurstvima karaula snimao dok u donjem tekstu spominješ da ti je diktirao.!?
Sad me zanima snimanje i diktiranje.
Da su se razgovori JNA graničara snimali ovo sam prvi put od tebe čuo.
Imaš li možda neku informaciju za te JNA audio snimke jesu li se one stavljale u neku arhivu i na koliko ili je nakon nekog vremena ponovno preko njih presnimavano.
A što se tiče diktiranja što ste zapisivali od naših dojava sa karaula.!?

Vojnik Graničar (citat):

Halo 92.
Ovo mi moraš razjasniti.!
Dok bi kao dežurni karaule "Ceršak" diktirao izvještaje vama dolje u Mariboru u Graničnom odsjeku na telefonu "92" o događanjima na području karaule "Ceršak" vojnik koji je bio dežurni pri tome telefonu bi me upozorio da sporije diktiram jer da ne može tako brzo pisati.!?
E sad mene zanima jedna stvar.
Gledajući gore navedene tekstove koje si napisao na gornjem tekstu navodiš da se svaki razgovor sa dežurstvima karaula snimao dok u donjem tekstu spominješ da ti je diktirao.!?
Sad me zanima snimanje i diktiranje.
Da su se razgovori JNA graničara snimali ovo sam prvi put od tebe čuo.
Imaš li možda neku informaciju za te JNA audio snimke jesu li se one stavljale u neku arhivu i na koliko ili je nakon nekog vremena ponovno preko njih presnimavano.
A što se tiče diktiranja što ste zapisivali od naših dojava sa karaula.!?

Izveštaji su snimani na magnetofon, ali su se istovremeno i unosili u zvaničnu knjigu. Traka se presnimavala i nije odlagana u arhivu. Pošto su postojali i zvučnici, mi smo ih pojačavali dok je oficir za bezbednost bio u svojoj kancelariji (koja bila pored naše) i on je mogao da sluša sve što smo razgovarali preko telefona. Nikada nije ušao u našu sobu da bi prigovorio zbog rečnika, bilo našg bilo sa karaula, osim u jednoj situaciji kada je na Šentilju ubijen "ilegalac". Pošto je čuo o čemu se radi, još dok sam primao izveštaj stvorio se iza mene i samo mi pokazao da podignem granični vod i ga "kampanjola" čeka ispred zgrade. Za razliku od magnetofona, knjiga je bila zvanični i merodavni dokument. Iz nje su korišćeni razni podaci, uglavnom vezani za popunu statističkih podataka, kada je to nekome bilo potrebno. Kada se jedna knjiga popuni, uzima s edruga, prethodan se odlaže, prvo vreme je ostajala kod nas, a posle mi nije poznato šta se sa njima dešavalo i gde su odnošene. 
Zapisivalo se bukvalno sve što je imalo karakter zvaničnog izveštaja. Svi ostali razgovori između vojnika i starešina sa karaula i nas nisu zapisivani, jer nije bio potrebe, niti smo mi imali obavezu da takve razgovore prijavljujemo bilo kome od starešina. Tu je bilo dosta nezgodnih situacija, jer je postojala obaveza da se za starešine koriste šifrovana imena, ali komandiri karaula nisu imali pojma ko ima koju šifru, pa su sve oslovljavali pravim imenima ili nadimcima.  Na primer, zove dežurni u ime komandira karaule da pita da li je taj i taj starešina tu i ako nije znam li kada će doći, ili neko od vojnika zove da kažemo njegovom kolegi koji je vozač "dajca" da mu obavezno donese to i to kada bude vozio sledovanje na karaulu i tome slično.

halo 92 (citat):

Ono što je obeležilo moje služenje vojnog roka su dva događaja, ubistvo jednog Bugarina na Šentilju i to u momentu kada sam ja bio na telefonu 92 i pripremljena ali neodržana proslava Dana graničara 15.avgusta 1981, jer je umro Stevan Doronjski koji je tada bio član predsedništva SFRJ ili tako nešto. Prvi događaj, tragičan sam po sebi, bio je još tragičniji jer se radilo o vojniku koji nije bio ni sedam dana na karauli, dakle još nije bio svestan ni gde se nalazi. vezano za Šentilj, sećam se da su imali nekog opasnog psa, zvao se "Madar", za koga je važilo pravilo da je svakom kerovođi ostavio neki ožiljak za uspomenu.

Karaula "Šentilj".!
Kako u jednoj rečenici opisati karaulu Šentilj dok sam ja bio graničar 1988/1989.
Pucnjava iz automatskog oružja, ispaljivanje raketa, vezivanje ilegalnih prelaznika lisicama, puštanje JNA psa na ilegalne prelaznike, ranjavanja, mislim da je i jedan ilegalac ubijen, hvatanja ilegalaca, privođenja, prelasci državne granice u uniformi i sa oružjem, pucnjana u teritoriju Austrije, komandir karaule te 1988/1989 je bio Vojinović Rade, svaki graničar te karaule je po mom mišljenju zaslužio značku primjeran vojnik.

Zanimljivo!!!

halo 92 (citat):

Ono što je obeležilo moje služenje vojnog roka su dva događaja, ubistvo jednog Bugarina na Šentilju i to u momentu kada sam ja bio na telefonu 92 i pripremljena ali neodržana proslava Dana graničara 15.avgusta 1981, jer je umro Stevan Doronjski koji je tada bio član predsedništva SFRJ ili tako nešto. Prvi događaj, tragičan sam po sebi, bio je još tragičniji jer se radilo o vojniku koji nije bio ni sedam dana na karauli, dakle još nije bio svestan ni gde se nalazi. vezano za Šentilj, sećam se da su imali nekog opasnog psa, zvao se "Madar", za koga je važilo pravilo da je svakom kerovođi ostavio neki ožiljak za uspomenu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Halo 92.
Ako ti nije problem možeš li nam opisati kako se odvijala situacija od prve dojave preko telefona "92" da je ubijen Bugar koji je pokušao ilegalno prijeći državnu granicu pa dalje što znaš.

Vojnik Graničar (citat):

[You must be registered and logged in to see this image.]

...da je ubijen Bugar koji je pokušao ilegalno prijeći državnu granicu pa dalje što znaš.

Bit će da je Bugar imao ovaj pasoš koji mu nije puno vrijedio kad je tako morao prelaziti granicu.



P.S. Inače si vrlo precizan u podacima, pa me čudi ovaj previd.

Halo 92, dali je več tad bio komandant graničara pukovnik Cverlin? Odlazili ste na vežbe na Meljski hrib i Stražun?

Max Blitz (citat):

Bit će da je Bugar imao ovaj pasoš koji mu nije puno vrijedio kad je tako morao prelaziti granicu.
P.S. Inače si vrlo precizan u podacima, pa me čudi ovaj previd.

Ni najmanje se nisam pokušao truditi pronaći stari Bugarski pasoš, postavio sam prvoga kojeg mi je internet ponudio.

Vojnik Graničar (citat):

[You must be registered and logged in to see this image.]

Halo 92.
Ako ti nije problem možeš li nam opisati kako se odvijala situacija od prve dojave preko telefona "92" da je ubijen Bugar koji je pokušao ilegalno prijeći državnu granicu pa dalje što znaš.

Dežurni se javio, počeo da diktira izveštaj, onda je bilo ono što sam opisao vezano za oficira za bezbednost i za kratko vreme su oni bili tamo. Pozvana je policija i hitna pomoć. Veliki problem je predstavljao vojnik koji je pucao. Nisu mogli odmah od njega da uzmu izjavu jer je čovek doživeo nervni slom. Prvo je bio potpuno ukočen, a onda se tresao i ridao da su morali da mu daju neko sredstvo za umirenje. Ispričao je sledeće: sedeo je u zasedi, stotinak metara od karaule, vreme 9.30 ujutru, video je čoveka kako polusagnut ide prema Austriji, viknuo je "stoj", međutim čovek je potrčao, ali granična linija je bila bliža vojniku, koji je potrčao da mu preseče put. Kada je to video, ilegalac je stao. I tu nastaje ključni momenat. Vojnik je bio tek sedam dana na karauli i nije imao iskustva u hvatanju ilegalaca. Kada je ilegalac stao i podigao  ruke,  polako je  krenuo ka vojniku, a vojnik umesto da ubaci metak u cev (magični zvuk na koji su apsolutno svi reagovali bacajući se na zemlju) krenuo je i on da se povalači vičući ovom drugom "stoj, stoj". Videvši da se vojnik uplašio, ilegalac je počeo ponovo da beži, a vojnik je onako s kuka pucao i pogodio ga pravo u srce s leđa. Da ga je nišanio verovatno ga ne bi pogodio. Pozvani su vojnikovi roditelji (ako me sećanje ne vara, vojnik je bio iz Jesenica ili okoline), sa njima se razgovaralo i rečeno im je da on neće biti nigde prekomandovan, pogotovo ne negde u pozadinu, već će ostati tu na karauli, jer je to najbolji način da prevaziđe stres, pošto se nalazi među ljudima koji njegovo stanje vrlo dobro razumeju, jer žive sa tim svakodnevno i niko mu neće postavljati pitanja u vezi tog događaja, kao što bi sigurno bio slučaj da ode negde u neku kasarnu. I zaista čovek je vrlo brzo pravazišao krizu i bilo je sve u redu sa njim. Policija je preuzela telo ubijenog, a dalje ne znam šta se dešavalo na relaciji vojska-policija, pošto mi nismo dobijali nikakve izveštaje.

Vojnik Graničar (citat):

Ni najmanje se nisam pokušao truditi pronaći stari Bugarski pasoš, postavio sam prvoga kojeg mi je internet ponudio.

Da tebi netko stavi krivi pasoš, posijedio bi momentalno...

Četni evidentičar (citat):

Halo 92, dali je več tad bio komandant graničara pukovnik Cverlin? Odlazili ste na vežbe na Meljski hrib i Stražun?

Nije, komandant je bio po činu major, ne sećam se njegovog imena jer je bio bolestan i ja sam ga video bukvalno dva puta, tako da njega niko nije spominjao i nije mi ima ostalo u sećanju. Komandu je vršio njegov zamenik kap.I kl. Vukelić, a komesar je bio isto kap.I kl. Vuksanović.
Ne znam gde je granični vod išao na vežbe, pošto ja nisam pripadao graničnom vodu, nisam imao vežbe, jer sam odrađivao svoje smene. Da bi sve normalno funkcionisalo, na "92" je bilo potrebno četvorica ljudi, međutim kada je otišla prethodna klasa vojnika ostalo je nas dvojica i sa novom kalsom je došao još jedan, tako da nas je bilo trojica. Dok nas je dvojica radilo to je značilo 8 sati radiš, pa se 8 sati odmaraš i tako svaki dan. Ako jedan od nas ima posetu ili poželi da ode u grad, to je značilo da drugi radi 16 sati (ili 24 ako se ovaj prvi vrati iz grada u "veselom" raspoloženju). Kada je došao treći čovek, bilo je malo lakše, samo malo lakše, jer smo morali da iskoristimo redovno odsustvo (to znači opet samo dvojica rade), pa vanredno odsustvo (jednom od nas se razbolela majka, dakle opet samo dvojica),  a najgore je što smo mi mogli da idemo u grad kad smo hteli, imali smo dozvolu, ali nismo mogli jer nije imao  ko da radi. E sad zamisli, sa čovekom sa kojim sam na "92" prekomandovan istog dana i sa kojim sam se "skinuo" istog dana, dakle proveli smo osam meseci zajedno,  nisam uspeo da izađem u grad nikada. Ako ja idem u grad, on ili radi ili spava, isto kao i kada on ide u grad.
( Da ne bude zabune, na "92" nisam prekomnadovan preko neke veze, nego sticajem okolnosti. Pošto sam bio u prvoj oktobarskoj klasi 12+3, a služio sam 15 meseci, jer sam napustio fakultet i počeo da radim, to se savršeno uklapalo u plan komande GO. Kada su nas postrojili na pisti, kada su "pincgaueri" postrojeni ispred nas i kada je počelo čitanje i odvajanje vojnika, ja sam na kraju ostao sa još četvoricom ljudi na pisti. Pozvali su nas u komandu i zamenik komndanta nas je pitao ko od nas hoće na karaulu. Naravno, ja sam se odmah javio, jer mi je bilo nesspojivo da ne budem bar sa nekim od ljudi iz moje čete. Vukelić je pogledao u oficira za bezbednost, a ovaj je odmahnuo glavom i rekao "ti ne možeš". Posle mi je objasnio zašto ja ne mogu, to je ovo što sam napisao u vezi dužine služenja vojnog roka, jer je 95% vojnika služilo 12 meseci).

halo 92 (citat):

Ono što je meni lično bilo veoma važno je to da su ljudi, koji su se javljali sa karaula, bili vrlo pristojni, nije bilo psovanja, niti ružnih reči.
Dok se obična vojska ponašala vrlo uljudno, starešine karaula su bili vrlo arogantni i nepristojni, što se može reći i za tadašnjeg komandira graničnog voda Sladojevića (st.vod.I kl.).

Halo 92.
Ha ha ha ha..
Kažeš da su ljudi sa karaula bili vrlo pristojni, tj. da nije bilo psovanja i ružnih riječi.
Vidiš ja sam bio obični vojnik a bio sam dežurni karaule "Ceršak".
Kad sam ovo pročitao sjetih se sebe kako sam se ponašao kad bi telefonom zvao Komandu graničnog odsjeka u Mariboru tj. telefon "92".
Nismo znali tko nam se javlja, nismo znali s kim razgovaramo.
Otuda i ono strahopoštovanje prema onome nepoznatom.
Jer zoveš Komandu graničnog odsjeka u Mariboru, ovaj što ti se javlja na telefon "92" nikad ne znaš što može prenijeti dalje svojim nadređenima.
Opet ne znaš kako će taj tvoj nadređeni na to reagirati.
Zato je to bilo tako fino i divno.
Naj kasnije ne znam zašto bi tebe netko sa karaule slao u materinu samo zato što si mu se javio na telefon na koji se moraš javiti.
Recimo ne mogu se sjetiti ni moga komandira karaule "Ceršak" da je vas dolje na telefonu "92" izgadio.

Vojnik Graničar (citat):

Halo 92.
Ha ha ha ha..
Kažeš da su ljudi sa karaula bili vrlo pristojni, tj. da nije bilo psovanja i ružnih riječi.
Vidiš ja sam bio obični vojnik a bio sam dežurni karaule "Ceršak".
Kad sam ovo pročitao sjetih se sebe kako sam se ponašao kad bi telefonom zvao Komandu graničnog odsjeka u Mariboru tj. telefon "92".
Nismo znali tko nam se javlja, nismo znali s kim razgovaramo.
Otuda i ono strahopoštovanje prema onome nepoznatom.
Jer zoveš Komandu graničnog odsjeka u Mariboru, ovaj što ti se javlja na telefon "92" nikad ne znaš što može prenijeti dalje svojim nadređenima.
Opet ne znaš kako će taj tvoj nadređeni na to reagirati.
Zato je to bilo tako fino i divno.
Naj kasnije ne znam zašto bi tebe netko sa karaule slao u materinu samo zato što si mu se javio na telefon na koji se moraš javiti.
Recimo ne mogu se sjetiti ni moga komandira karaule "Ceršak" da je vas dolje na telefonu "92" izgadio.

Kada smo komunicirali sa vojskom to je bio jedan normalan, prijateljski razgovor, prosto takav stav smo imali i oni i mi. Kada starešina uzme telefon, da on nama nešto kaže, to je uvek bilo sa dozom nadmenosti i arogancije, u stilu "požuri, nemam vreman ja za zajebavanje" i tome slično. Već sam pomenuo slučaj kada sam u toku večeri, po naređenju zamenika komandanta poslao šifrovanu poruku svim karaulama u kojima se ustavri daje ratna uzbuna. Osim "Šentilja", koji je u vrlo kratkom roku odgovorio, takođe šifrovano, na ostalim karaulama je nastala panika. Uz zamenika komandanta je iza mene sedeo još jedan starešina, st.vod. Perhoč, koji mi je sve vreme govorio kako ne znam da koristim šifarnik, kako sam ja napravio zabunu na karaulama i da bi to trebalo on da uradi. Ja sam ostao pri svom stavu, a usta mu je zapušio "Šentilj" koji se javio i raportirao da je komandir karaule, sa svom vojskom i pod punom opremom zauzeo borbeni položaj i da čekaju dalja naređenja. Sa drugih karaula su počeli prvo da s ejavljaju dežurni i da me pitaju šta to što sam im poslao znači, pa onda je bilo da li to znači da bi trebalo da zovu komandire karaula, pa su se onda ljuti i besni komandiri karaula javljali da me pitaju da li se ja to sa njima zajebavam u pola noći i ko je meni uopšte dozv olio da to radim. O tome da šifarnik nisu umeli da koriste ne treba trošiti reči. Sve u svemu, zadatk je delimično ispunjen, jer su se neki u međuvremenu snašli i javili, takođe šifrovano isto što i "Šentilj", ali je to trajalo više od dva sata. Neki uopšte nisu ispunili zadatak i pošto su mi pomenuli bližu familiju, obećali su mi da dolaze ujutru da se lično samnom obračunaju. Tada sam im poslao, opet šifrovano, da su ujutru u 7 sati "ljubazno" pozvani na raport kod zamenika komandanta, koji je sve to slušao preko onih zvučnika na magnetofonu i koji je posle sveka bio zelen u licu. 
Što se mene tiče, mene su na karaulama znali odlično, prepoznavali su me po glasu (objasnio sam koliko sam vremena proveo dežurajući), a znali smo se i sa obuke, tako da nije postoijala bojazan da će nešto "procureti" od razgovora van izveštaja i uvek sam imao dobru kominikaciju.

halo 92 (citat):

Obaveza nas na tom telefonu je bila da svaki pokret graničara na karaulama ucrtamo u kartu koja je stajala iza nas, tako da su sve starešine mogle da vide u svakom momentu šta se dešava na graničnoj liniji.  

[You must be registered and logged in to see this image.]

Halo 92.
Možeš li mi objasniti ovo što si napisao:"svaki pokret graničara na karaulama ucrtamo u kartu koja je stajala iza nas"...!?
Ta karta u koju ste "ucrtavali svaki pokret graničara" je li to bila karta Slovenije ili Graničnog odsjeka Maribor.
A to ucrtavanje zasjeda i patrola po karti svakodnevno po nekoliko puta bi tu kartu doslovno izmrčio pa me zanima svako koliko ste je mijenjali zbog tog crtanja.
Još me zanima jedna stvar to ucrtavanje na karti koju ste imali kod telefona "92".
Kakve bi sve oznake na kartu stavljali, naprimjer kakva je bila oznaka za zasjedu, za patrolu, za osmatrača koji je bio na osmatračnici (kao što je imala karaula Ceršak u šumi blizu granične linije sa Austrijom) ili neke druge oznake koje ste vi imali i koristili.

halo 92 (citat):

Vojnik Graničar (citat):

Halo 92.
Ha ha ha ha..
Kažeš da su ljudi sa karaula bili vrlo pristojni, tj. da nije bilo psovanja i ružnih riječi.
Vidiš ja sam bio obični vojnik a bio sam dežurni karaule "Ceršak".
Kad sam ovo pročitao sjetih se sebe kako sam se ponašao kad bi telefonom zvao Komandu graničnog odsjeka u Mariboru tj. telefon "92".
Nismo znali tko nam se javlja, nismo znali s kim razgovaramo.
Otuda i ono strahopoštovanje prema onome nepoznatom.
Jer zoveš Komandu graničnog odsjeka u Mariboru, ovaj što ti se javlja na telefon "92" nikad ne znaš što može prenijeti dalje svojim nadređenima.
Opet ne znaš kako će taj tvoj nadređeni na to reagirati.
Zato je to bilo tako fino i divno.
Naj kasnije ne znam zašto bi tebe netko sa karaule slao u materinu samo zato što si mu se javio na telefon na koji se moraš javiti.
Recimo ne mogu se sjetiti ni moga komandira karaule "Ceršak" da je vas dolje na telefonu "92" izgadio.

Kada smo komunicirali sa vojskom to je bio jedan normalan, prijateljski razgovor, prosto takav stav smo imali i oni i mi. Kada starešina uzme telefon, da on nama nešto kaže, to je uvek bilo sa dozom nadmenosti i arogancije, u stilu "požuri, nemam vreman ja za zajebavanje" i tome slično. Već sam pomenuo slučaj kada sam u toku večeri, po naređenju zamenika komandanta poslao šifrovanu poruku svim karaulama u kojima se ustavri daje ratna uzbuna. Osim "Šentilja", koji je u vrlo kratkom roku odgovorio, takođe šifrovano, na ostalim karaulama je nastala panika. Uz zamenika komandanta je iza mene sedeo još jedan starešina, st.vod. Perhoč, koji mi je sve vreme govorio kako ne znam da koristim šifarnik, kako sam ja napravio zabunu na karaulama i da bi to trebalo on da uradi. Ja sam ostao pri svom stavu, a usta mu je zapušio "Šentilj" koji se javio i raportirao da je komandir karaule, sa svom vojskom i pod punom opremom zauzeo borbeni položaj i da čekaju dalja naređenja. Sa drugih karaula su počeli prvo da s ejavljaju dežurni i da me pitaju šta to što sam im poslao znači, pa onda je bilo da li to znači da bi trebalo da zovu komandire karaula, pa su se onda ljuti i besni komandiri karaula javljali da me pitaju da li se ja to sa njima zajebavam u pola noći i ko je meni uopšte dozv olio da to radim. O tome da šifarnik nisu umeli da koriste ne treba trošiti reči. Sve u svemu, zadatk je delimično ispunjen, jer su se neki u međuvremenu snašli i javili, takođe šifrovano isto što i "Šentilj", ali je to trajalo više od dva sata. Neki uopšte nisu ispunili zadatak i pošto su mi pomenuli bližu familiju, obećali su mi da dolaze ujutru da se lično samnom obračunaju. Tada sam im poslao, opet šifrovano, da su ujutru u 7 sati "ljubazno" pozvani na raport kod zamenika komandanta, koji je sve to slušao preko onih zvučnika na magnetofonu i koji je posle sveka bio zelen u licu. 
Što se mene tiče, mene su na karaulama znali odlično, prepoznavali su me po glasu (objasnio sam koliko sam vremena proveo dežurajući), a znali smo se i sa obuke, tako da nije postoijala bojazan da će nešto "procureti" od razgovora van izveštaja i uvek sam imao dobru kominikaciju.

Ovaj tekst me podsjetio na to kako komandiri karaula ustvari i nisu bili tako spremni, nego su kao i mi graničari bili opušteniji nego oficiri u kasarnama. Pričao sam jedanput na stranici karaule Špičnik o onim malim radio stanicama koje kod nas nisu funkcionisale zbog loših baterija.E jedanput mi je u dnevnoj zapovjedi pisalo da mi je sredstvo veze stanica i ja sam je i ponio, te uz nju i šifarnik koji je bio ustvari list papira dimenzija cca 15x10 cm u plastičnom omotu mislim da je papir bio u vosku, i na njemu je pisalo npr 01-sve uredno, 02-uhvaćen prelaznik, 03-ranjen prelaznik, 04-ranjen vojnik i slično, možda nekih 10-15 šifri. Kad sam smo došli na Ciringu koja je 6-7 km daleko od karaule ja pozovem karaulu i mislim da je to jedini put da je neko uspostavio sa tom stanicom vezu.U međuvremenu komandir je stigao na karaulu i čuo je na zvučnik kako ja govorim "šifra 01 ponavljam šifra 01" i poslije mi desetar kaže svi smo da su se svi zbunili a komandir je tada rekao "šta mu bogati znači ovo šifra 01" situacija je bila smiješna i žalosna, niko mi nije odgovarao 10-15 minuta dok nisu našli drugi primjerak šifarnika i nešto je zakrčalo u stanici i kraj.Pitam se da je šifra bila 04 šta bi ja dok komandir nađe šifarnik ???

Vojnik Graničar (citat):

[You must be registered and logged in to see this image.]

Halo 92.
Možeš li mi objasniti ovo što si napisao:"svaki pokret graničara na karaulama ucrtamo u kartu koja je stajala iza nas"...!?
Ta karta u koju ste "ucrtavali svaki pokret graničara" je li to bila karta Slovenije ili Graničnog odsjeka Maribor.
A to ucrtavanje zasjeda i patrola po karti svakodnevno po nekoliko puta bi tu kartu doslovno izmrčio pa me zanima svako koliko ste je mijenjali zbog tog crtanja.
Još me zanima jedna stvar to ucrtavanje na karti koju ste imali kod telefona "92".
Kakve bi sve oznake na kartu stavljali, naprimjer kakva je bila oznaka za zasjedu, za patrolu, za osmatrača koji je bio na osmatračnici (kao što je imala karaula Ceršak u šumi blizu granične linije sa Austrijom) ili neke druge oznake koje ste vi imali i koristili.

Na postolju, sličnom stolu za crtanje "kulman", samo manjem, bila je obična karta sa ucrtanom graničnom linijom i graničnim kamenjem mariborske GO. Naravno i sa ucrtanim karaulama. Pošto je u vojsci sve pravljeno da bude praktično, tako je i ovde preko karte postavljeno staklo ili pleksiglas ( ne saćam se tačno), na kome smo,  različitim bojama ucrtavali kretanje graničara  u toku dana. Sve vreme dok sam radio na "92", uredno sam ucrtavao sve što mi se javlja sa granice, barem u radno vreme starešina i tokom popodneva. Noću baš i nisam nešto žurio da budem ažuran, ali ujutru pred dolazak starešina, sve je bilo ucrtano po poslednjim izveštajima. Oznake su bile vrlo jednostavne, patrola-P, zaseda-Z, itd, boju smo sami određivali, crvena i crna su bile dominantne jer su najuočljivije na šarenoj podlozi. Dok sam ja bio tamo, nisu menjali kartu jer nije bilo potrebe, ona se uopšte nije habala, a  staklo/pleksiglas se lako brisao. Uzgred, starešine su kartu pogledale možda dva puta u toku mog boravka.

Vrlo zanimljiv podatak!!

Kao deo obuke u GO Maribor,  bilo je da peške prođem celu graničnu liniju, u dužini od oko 110 km.  Odmah sutradan  po prekomandi su me prebacili na karaulu Gornja Radgona, gde us me još u toku tog popodneva odbeli do poslednjeg graničnog kamena ka GO Murska Sobota, a sutradan sam nastavio sa patrolom prema karauli "Kerenčić" i sve tako do Brezovnika. To je trajalo nekih desetak dana. Ostale su mi u sećanju neke zanimljivosti koje do tada nisam imao prilike da vidim. Recimo kuće, koje je granična linija delila na deo u Jugoslaviji,  (ako se dobro sećam to sam video na karauli Špičnik) a deo u Austriji, onda put koji vodei malo kroz našu zemlju, a malo kroz Austriju, zatim su mi kolege graničari objasnili da ima naših ljudi koji imaju njive u Austriji, kao što i njihovi ljudi imaju zemlju kod nas, sećam se jedne kafanice ( ne sećam se tačno na kojoj karauli) koja je bila na našoj strani puta, a sa druge strane je bila Austrija i gde su vojnici u patroli redovno svraćali na doručak. Najlepša po položaju bila je karaula "Hektorović" (mislim da s e baš tako zvala, ali nisam sasvim siguran), u sred šume, čak su imali i pripitomljene neke srne u krugu oko karaule. Na Šentilju sam se zadesio kada su uhvatili sedam Rumuna, koji su znali šta ih čeka po deportaciji nazad u Rumuniju. Govorili su nam da je Čaušesku dobar (kako ih je vreme kasnije demantovalo), ali Brežnjev ne valja i da će odležati u zatvoru četiri godine, a posle opet put pod noge pa pravac zapad. To je meni, nenaviknutom na postupak hvatanja ilegalnih prelaznika, izazvalo vrlo mučan utisak, ta njihova beda i jad i evo sećam ih se i dan danas.

Vojnik Graničar (citat):

halo 92 (citat):

Ono što je meni lično bilo veoma važno je to da su ljudi, koji su se javljali sa karaula, bili vrlo pristojni, nije bilo psovanja, niti ružnih reči.
Dok se obična vojska ponašala vrlo uljudno, starešine karaula su bili vrlo arogantni i nepristojni, što se može reći i za tadašnjeg komandira graničnog voda Sladojevića (st.vod.I kl.).

Halo 92.
Ha ha ha ha..
Kažeš da su ljudi sa karaula bili vrlo pristojni, tj. da nije bilo psovanja i ružnih riječi.
Vidiš ja sam bio obični vojnik a bio sam dežurni karaule "Ceršak".
Kad sam ovo pročitao sjetih se sebe kako sam se ponašao kad bi telefonom zvao Komandu graničnog odsjeka u Mariboru tj. telefon "92".
Nismo znali tko nam se javlja, nismo znali s kim razgovaramo.
Otuda i ono strahopoštovanje prema onome nepoznatom.
Jer zoveš Komandu graničnog odsjeka u Mariboru, ovaj što ti se javlja na telefon "92" nikad ne znaš što može prenijeti dalje svojim nadređenima.
Opet ne znaš kako će taj tvoj nadređeni na to reagirati.
Zato je to bilo tako fino i divno.
Naj kasnije ne znam zašto bi tebe netko sa karaule slao u materinu samo zato što si mu se javio na telefon na koji se moraš javiti.
Recimo ne mogu se sjetiti ni moga komandira karaule "Ceršak" da je vas dolje na telefonu "92" izgadio.

Ispričaću jedan istinit događaj sa karaule Vrhovlje, nekad oko Nove godine, '83./'84.* (edit)

U, tada, zadnjoj smjeni prekomandovanih vojnika sa obuke, na našu karaulu stigao je i jedan manji momčić, kuždrav sav, uvijek usplahiren i očito pristojno odgojen da poštuje starije. Iz Travnika je, ili okoline, svejedno.... Te noći naš komandir trebao je doći u kontrolu, i mi smo sve uredili da izgleda po PS-u, ali on nije dolazio. U besposlici, neko od nas ušao je u njegov kabinet, i promijenio frekvenciju, a paralelno, mi smo promijenili frekvenciju na ručnoj stanici. I onda smo tog mladog Travničanina prozvali sa te ručne stanice, predstavljajući se kao komandir Šimšić Milisav (sad u pisanju sam se sjetio imena komandira ). Odveli smo ga u komandirov kabinet - "osdveo" ga je komandir preko stanice, naredio mu da zatvori vrata i naredio mu da stane mirno. Mladić je 20-takminuta, sve vrijeme dok je bio na raportu preko stanice, stajao mirno i odgovarao - da, druže komandiru,... itd. A mi smo virili unutra, i kad god bi se Travničanin pomjerio, ili spustio ruku, i sl. komandie bi se proderao sa stanice da se vrati u stav mirno. Mi smo se valjali od smijeha na drugoj strani, i naravno - kazali smo Travničaninu za zajebanciju....

halo 92 (citat):

Kao deo obuke u GO Maribor,  bilo je da peške prođem celu graničnu liniju, u dužini od oko 110 km.  Odmah sutradan  po prekomandi su me prebacili na karaulu Gornja Radgona, gde us me još u toku tog popodneva odbeli do poslednjeg graničnog kamena ka GO Murska Sobota, a sutradan sam nastavio sa patrolom prema karauli "Kerenčić" i sve tako do Brezovnika. To je trajalo nekih desetak dana. Ostale su mi u sećanju neke zanimljivosti koje do tada nisam imao prilike da vidim. Recimo kuće, koje je granična linija delila na deo u Jugoslaviji,  (ako se dobro sećam to sam video na karauli Špičnik) a deo u Austriji, onda put koji vodei malo kroz našu zemlju, a malo kroz Austriju, zatim su mi kolege graničari objasnili da ima naših ljudi koji imaju njive u Austriji, kao što i njihovi ljudi imaju zemlju kod nas, sećam se jedne kafanice ( ne sećam se tačno na kojoj karauli) koja je bila na našoj strani puta, a sa druge strane je bila Austrija i gde su vojnici u patroli redovno svraćali na doručak. Najlepša po položaju bila je karaula "Hektorović" (mislim da s e baš tako zvala, ali nisam sasvim siguran), u sred šume, čak su imali i pripitomljene neke srne u krugu oko karaule. Na Šentilju sam se zadesio kada su uhvatili sedam Rumuna, koji su znali šta ih čeka po deportaciji nazad u Rumuniju. Govorili su nam da je Čaušesku dobar (kako ih je vreme kasnije demantovalo), ali Brežnjev ne valja i da će odležati u zatvoru četiri godine, a posle opet put pod noge pa pravac zapad. To je meni, nenaviknutom na postupak hvatanja ilegalnih prelaznika, izazvalo vrlo mučan utisak, ta njihova beda i jad i evo sećam ih se i dan danas.

Ako se ja dobro sječam to je kuća obitelji Lovrenčić, granični kamen je bio uz sami zid kuće, a do kuće i dvorišta se dolazilo cestom kroz Austriju, nije se moglo prići kroz Jugoslaviju, sliku te kuće imaš na stranici moje karaule

Vrhovlje (citat):

Ispričaću jedan istinit događaj sa karaule Vrhovlje, nekad oko Nove godine, '93./'94.

U, tada, zadnjoj smjeni prekomandovanih vojnika sa obuke, na našu karaulu stigao je i jedan manji momčić, kuždrav sav, uvijek usplahiren i očito pristojno odgojen da poštuje starije. Iz Travnika je, ili okoline, svejedno.... Te noći naš komandir trebao je doći u kontrolu, i mi smo sve uredili da izgleda po PS-u, ali on nije dolazio. U besposlici, neko od nas ušao je u njegov kabinet, i promijenio frekvenciju, a paralelno, mi smo promijenili frekvenciju na ručnoj stanici. I onda smo tog mladog Travničanina prozvali sa te ručne stanice, predstavljajući se kao komandir Šimšić Milisav (sad u pisanju sam se sjetio imena komandira ). Odveli smo ga u komandirov kabinet - "osdveo" ga je komandir preko stanice, naredio mu da zatvori vrata i naredio mu da stane mirno. Mladić je 20-takminuta, sve vrijeme dok je bio na raportu preko stanice, stajao mirno i odgovarao - da, druže komandiru,... itd. A mi smo virili unutra, i kad god bi se Travničanin pomjerio, ili spustio ruku, i sl. komandie bi se proderao sa stanice da se vrati u stav mirno. Mi smo se valjali od smijeha na drugoj strani, i naravno - kazali smo Travničaninu za zajebanciju....

Vrhovlje.
Da nisi falio napisati godinu, 1993/1994.!?

halo 92 (citat):

[You must be registered and logged in to see this image.]

Na postolju, sličnom stolu za crtanje "kulman", samo manjem, bila je obična karta sa ucrtanom graničnom linijom i graničnim kamenjem mariborske GO.
Naravno i sa ucrtanim karaulama.
Pošto je u vojsci sve pravljeno da bude praktično, tako je i ovde preko karte postavljeno staklo ili pleksiglas ( ne saćam se tačno), na kome smo,  različitim bojama ucrtavali kretanje graničara  u toku dana.
Sve vreme dok sam radio na "92", uredno sam ucrtavao sve što mi se javlja sa granice, barem u radno vreme starešina i tokom popodneva.
Noću baš i nisam nešto žurio da budem ažuran, ali ujutru pred dolazak starešina, sve je bilo ucrtano po poslednjim izveštajima.
Oznake su bile vrlo jednostavne, patrola-P, zaseda-Z, itd, boju smo sami određivali, crvena i crna su bile dominantne jer su najuočljivije na šarenoj podlozi.
Dok sam ja bio tamo, nisu menjali kartu jer nije bilo potrebe, ona se uopšte nije habala, a  staklo/pleksiglas se lako brisao.
Uzgred, starešine su kartu pogledale možda dva puta u toku mog boravka.

Halo 92.
Uh koliko novih informacija sam od tebe doznao.
Znam da bi kod većine JNA vojnika ovo što si ti napisao prošlo bez nekog dodatnog pitanja ali....
A mene zanima kako ste vi dolje u Mariboru koji ste se javljali na telefon 92 znali gdje je točna lokacija zasjednog mjesta koji je bio na području karaule "Ceršak".
Recimo karaula "Ceršak" je imala zasjedna mjesta koja su se zvala: Most, Dol, Sedlo, Žbun, Ugao Vis, Rupa ili gdje je pozicija osmatračnice.
A to je ovaj objekat kojeg si i tu morao unijeti u JNA evidencije da se tu nalazi graničar.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Vojnik Graničar (citat):

Halo 92.
Uh koliko novih informacija sam od tebe doznao.
Znam da bi kod većine JNA vojnika ovo što si ti napisao prošlo bez nekog dodatnog pitanja ali....
A mene zanima kako ste vi dolje u Mariboru koji ste se javljali na telefon 92 znali gdje je točna lokacija zasjednog mjesta koji je bio na području karaule "Ceršak".
Recimo karaula "Ceršak" je imala zasjedna mjesta koja su se zvala: Most, Dol, Sedlo, Žbun, Ugao Vis, Rupa ili gdje je pozicija osmatračnice.
A to je ovaj objekat kojeg si i tu morao unijeti u JNA evidencije da se tu nalazi graničar.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ako se dobro sećam, nama su javljali lokaciju najbližeg graničnog kamena. Pa smo mi tako označavali na karti. Ako je u isto vreme postavljeno više zaseda, onda smo dodavali broj uz slovo "Z". Ili, jave nam da su postavljene zasede na 50 metara od karaule unutar teritorije, levo ili desno od karaule, ili na 150 metara u pravcu graničnog kamena tog i tog.  U "moje" vreme, zasede nisu bile baš previše koršćene, osim na Šentilju, gde je to bilo svakodnevno pravilo i ponekad na bočnim karaulama, na Ceršaku i Špičniku. Ostale karaule su uglavmom samo slale patrole, a one su upisivane po graničnom kamenu do kojeg su dolazile.
Ovo na slici meni više liči na osmatračnicu nego na zasedno mesto. Zasedno mesto nema tačno određenu lokaciju, ono se postavlja u zavisnosti od okolnosti i trebalo bi da vojnik bude dobro maskiran (uglavnom u nekom žbunju) i u čučećem ili klečećem položaju, a  ne izložen da ga svi vide, jer koja je onda svrha zasede?! Ili ja nešto nisam baš dobro shvatio kada su mi na Šentilju objašnjavali kako se to radi.
Postojala je  jedna nelogičnost, ili bolje reći apsurd, a to je što je vojska na granici po svojoj svrsi trebalo da prati i reaguje na događaje koji dolaze sa "spoljne" strane, tj. sa druge strane granične linije, a mi smo sve vreme bili u situaciji da reagujemo samo na dešavanja koja dolaze iz našeg zaleđa. Bilo je nekoliko stotina ilegalnih prelazaka godišnje, a samo  je tu i tamo neko prešao u našu zemlju  i naravno ona grupa iz 1972. godine. I to je sve. Vojska je bila u situaciji da više strepi od ilegalnih prelazaka sa svoje teritorije, nego od nekog spolja. Posebno što je u ono vreme Austrija bila neutralna zemlja i što njenu granicu niko nije čuvao. Pa tako ispada da smo mi čuvali granicu više njima nego sebi, jer smo sprečavali ilegalni ulazak i z anas stranih lica u njihovu zemlju. Još jedna zanimljiva stvar iz tog vremena, još za vreme obuke, jednom prilikom smo imali uzbunu i odvedeni smo na ratne položaje i dok smo tamo kobajagi čekali neprijatelja, nama je neko od starešina (da li slučajno ili namerno) rekao da smo mi tu (misleći na Maribor, posebno na kasarnu u Melju)  ustavri žrtvovani, da bi se uspostavila odbrana na liniji fronta u unutrašnjosti ljubljanske armijske oblasti.

halo 92 (citat):

Još jedna zanimljiva stvar iz tog vremena, još za vreme obuke, jednom prilikom smo imali uzbunu i odvedeni smo na ratne položaje i dok smo tamo kobajagi čekali neprijatelja, nama je neko od starešina (da li slučajno ili namerno) rekao da smo mi tu (misleći na Maribor, posebno na kasarnu u Melju)  ustavri žrtvovani, da bi se uspostavila odbrana na liniji fronta u unutrašnjosti ljubljanske armijske oblasti.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Halo 92.
Pa netko mora biti prvi žrtvovan u bilo kojem graničnom odsjeku u Jugoslaviji.
Tako je bilo suđeno i tebi i meni.
Ali sreća nitko od nas to nije doživio dok smo bili u Graničnim jedinicama JNA.

Nije vam ni lagao!!!

Vojnik Graničar (citat):

[You must be registered and logged in to see this image.]

Halo 92.
Pa netko mora biti prvi žrtvovan u bilo kojem graničnom odsjeku u Jugoslaviji.
Tako je bilo suđeno i tebi i meni.
Ali sreća nitko od nas to nije doživio dok smo bili u Graničnim jedinicama JNA.

Naravno, ali toga sam postao svestan tek kada je to glasno rečeno i veruj mi nije ni malo prijatan osećaj, bez obzira što su prilike bile takve da smo znali da se to ipak neće desiti. Ali to saznanje, da neko spolja može da ti ugrozi život, vezano uz činjenicu da su graničari više bili izloženi opasnosti sa ove strane granice, stvara apsurd svoje vrste. Nama niko na obuci, barem ja nisam to doživeo za onih 5 meseci i 22 dana,  nije objasnio šta bi trebalo da radimo na karaulama u situaciji kod ilegalnih prelazaka granice, bilo sa one ili ove strane linije. Mi smo imali klasičnu pešadijsku obuku, koja je sa generacijom vojnika kojoj pripadam, izvedena po PS-u, od početka do kraja bez odstupanja ili gledanja kroz prste. Gomila tih stvari nije nikome kasnije koristila na karaulama. Nama, recimo, niko nije pokazao nikakve borilačke veštine, koje bi svakom graničaru dobrodošle. Ali smo zato radili neke manje korisne stavri, kao na primer gađanje tromblona. Samo mi, koji smo bili u onoj JNA, smo znali koliko je ona stavrno bila četvrta po snazi armija u Evropi, kako se pričalo i kako se i dan danas može često čuti. Da se razumemo, ne kukam ja na JNA, već samo komentarišem neke gluposti koje su činjene i tada. Ili recimo, sećam se kada sam prvi put bio na straži u kasarni, da li iz "Zlatoroga" ili iz "MTT" su puštali neki teški smrad koji se osećao na neku hemiju da smo morali da stavimo gas maske, ali niko na straži nije imao ispravnu gas masku. A mi kobajagi predstavljamo neku branu dok se ne uspostavi odbrana armijske oblasti. jedan "MTT" je mogao da nas podavi ko piliće. "Četvrta armija", što bi rekli naši seljaci, "hau jes nou".

halo 92 (citat):

Naravno, ali toga sam postao svestan tek kada je to glasno rečeno i veruj mi nije ni malo prijatan osećaj, bez obzira što su prilike bile takve da smo znali da se to ipak neće desiti.
Ali to saznanje, da neko spolja može da ti ugrozi život, vezano uz činjenicu da su graničari više bili izloženi opasnosti sa ove strane granice, stvara apsurd svoje vrste.
Nama niko na obuci, barem ja nisam to doživeo za onih 5 meseci i 22 dana,  nije objasnio šta bi trebalo da radimo na karaulama u situaciji kod ilegalnih prelazaka granice, bilo sa one ili ove strane linije.
Mi smo imali klasičnu pešadijsku obuku, koja je sa generacijom vojnika kojoj pripadam, izvedena po PS-u, od početka do kraja bez odstupanja ili gledanja kroz prste.
Gomila tih stvari nije nikome kasnije koristila na karaulama.
Nama, recimo, niko nije pokazao nikakve borilačke veštine, koje bi svakom graničaru dobrodošle.
Ali smo zato radili neke manje korisne stavri, kao na primer gađanje tromblona.
Samo mi, koji smo bili u onoj JNA, smo znali koliko je ona stavrno bila četvrta po snazi armija u Evropi, kako se pričalo i kako se i dan danas može često čuti.
Da se razumemo, ne kukam ja na JNA, već samo komentarišem neke gluposti koje su činjene i tada.
Ili recimo, sećam se kada sam prvi put bio na straži u kasarni, da li iz "Zlatoroga" ili iz "MTT" su puštali neki teški smrad koji se osećao na neku hemiju da smo morali da stavimo gas maske, ali niko na straži nije imao ispravnu gas masku.
A mi kobajagi predstavljamo neku branu dok se ne uspostavi odbrana armijske oblasti. jedan "MTT" je mogao da nas podavi ko piliće. "Četvrta armija", što bi rekli naši seljaci, "hau jes nou".

Halo 92.
Nisi bio jedini po tom pitanju.
Ni nas nitko 1988 godine u kasarni "Tone Tomšič" u Mariboru nije obučavao za ono što ću doživjeti kao JNA graničar.
Nikakvu posebnu obuku po tom pitanju nismo imali.
Jedina graničarska obuka je bila dok sam bio u karauli "Ceršak".
I to nam je pokazivao komandir karaule.

halo 92 (citat):

Ako se dobro sećam, nama su javljali lokaciju najbližeg graničnog kamena.
Pa smo mi tako označavali na karti.
Ako je u isto vreme postavljeno više zaseda, onda smo dodavali broj uz slovo "Z". Ili, jave nam da su postavljene zasede na 50 metara od karaule unutar teritorije, levo ili desno od karaule, ili na 150 metara u pravcu graničnog kamena tog i tog.

Halo 92.
Dežurni karaule "Ceršak" nikada nije javljao na telefon 92 kod kojeg se graničnog kamena nalazi graničar.
Davali smo samo imena zasjednih mjesta i da se nalazimo kod osmatračnice.
Zato sam te i pitao kako ste znali gdje je koje zasjedno mjesto.

halo 92 (citat):

Ovo na slici meni više liči na osmatračnicu nego na zasedno mesto.
Zasedno mesto nema tačno određenu lokaciju, ono se postavlja u zavisnosti od okolnosti i trebalo bi da vojnik bude dobro maskiran (uglavnom u nekom žbunju) i u čučećem ili klečećem položaju, a  ne izložen da ga svi vide, jer koja je onda svrha zasede?!
Ili ja nešto nisam baš dobro shvatio kada su mi na Šentilju objašnjavali kako se to radi.

Nisam ni rekao da je ovo zasjedno mjesto.
Napisao sam da je ovo osmatračnica.
Nalazila se je zapadno od karaule "Ceršak" oko 400 metara zračne linije.

halo 92 (citat):

Ovo na slici meni više liči na osmatračnicu nego na zasedno mesto.
Zasedno mesto nema tačno određenu lokaciju, ono se postavlja u zavisnosti od okolnosti i trebalo bi da vojnik bude dobro maskiran (uglavnom u nekom žbunju) i u čučećem ili klečećem položaju, a  ne izložen da ga svi vide, jer koja je onda svrha zasede?!
Ili ja nešto nisam baš dobro shvatio kada su mi na Šentilju objašnjavali kako se to radi.  

Halo 92.
Nasmija me sa ovom tvojom definicijom kako izgleda zasjeda.!
Čudi me da ovo još nije pročitao nitko od graničara koji su imali zasjede pa da vidim što će ti oni za ovo odgovoriti.!

Vojnik Graničar (citat):

Halo 92
Nisi bio jedini po tom pitanju.
Ni nas nitko 1988 godine u kasarni "Tone Tomšič" u Mariboru nije obučavao za ono što ću doživjeti kao JNA graničar.
Nikakvu posebnu obuku po tom pitanju nismo imali.
Jedina graničarska obuka je bila dok sam bio u karauli "Ceršak".
I to nam je pokazivao komandir karaule.

Da, to je bilo pravilo za sve, ništa ja tu sebe ne izdvajam, samo komentarišem jednu lošu stranu naporne, a u isto vreme dobrim delom bespotrebne obuke.

Vojnik Graničar
Halo 92.
Dežurni karaule "Ceršak" nikada nije javljao na telefon 92 kod kojeg se graničnog kamena nalazi graničar.
Davali smo samo imena zasjednih mjesta i da se nalazimo kod osmatračnice.
Zato sam te i pitao kako ste znali gdje je koje zasjedno mjesto.

Ako se dobro sećam, na karti je bilo označeno svako mesto koje je imalo veze sa vojskom, pa tako i osmatračnice, a što se tiče zaseda, najviše (99%) smo dobijali takve izveštaje sa Šentilja, pa su mi zato njihovi izveštaji ostali koliko-toliko u sećanju. Ne mogu se setiti baš svih detalja, ali znam tačno da sam upisivao na kartu posebo patrola, posebno zasede.

Vojnik Graničar
Nisam ni rekao da je ovo zasjedno mjesto.
Napisao sam da je ovo osmatračnica.
Nalazila se je zapadno od karaule "Ceršak" oko 400 metara zračne linije.

Možda sam ja loše razumeo ovaj tvoj komentar:

Vojnik Graničar
A mene zanima kako ste vi dolje u Mariboru koji ste se javljali na telefon 92 znali gdje je točna lokacija zasjednog mjesta koji je bio na području karaule "Ceršak".
Recimo karaula "Ceršak" je imala zasjedna mjesta koja su se zvala: Most, Dol, Sedlo, Žbun, Ugao Vis, Rupa ili gdje je pozicija osmatračnice.
A to je ovaj objekat kojeg si i tu morao unijeti u JNA evidencije da se tu nalazi graničar.

Reč je o bila o zasednim mestima, pa sam zato pogrešno protumačio da se slika odnosi na jedno od njih.

Vojnik Graničar
Halo 92.
Nasmija me sa ovom tvojom definicijom kako izgleda zasjeda.!
Čudi me da ovo još nije pročitao nitko od graničara koji su imali zasjede pa da vidim što će ti oni za ovo odgovoriti.!

Pošto ja nisam bio u zasedi, pišem ono što su mi drugi pričali i što sam dobijao u izveštajima. Opet sa Šentilja. Objasnili su mi da se zasede postavljaju ispod karaule, u žbunju, na različitim mestima, a jednom prilikom kada je uhvaćen ilegalac, inače kaskader iz neke istočnoevrospke zemlje, koji je napao vojnika i uspeo da pobegne i da se  sakrije, pa su morali da dovedu službene pse da bi ga našli, objasnili su mi (kasnije u nekoj priči) da je vojnik klečao u grmlju u zasedi, pa sam po tome zaključio kako bi zasede izgledala.  Naravno da ljudi sa karaula to dobro znaju, za razliku od mene.

halo 92 (citat):

Pošto ja nisam bio u zasedi, pišem ono što su mi drugi pričali i što sam dobijao u izveštajima.
Opet sa Šentilja.
Objasnili su mi da se zasede postavljaju ispod karaule, u žbunju, na različitim mestima, a jednom prilikom kada je uhvaćen ilegalac, inače kaskader iz neke istočnoevrospke zemlje, koji je napao vojnika i uspeo da pobegne i da se  sakrije, pa su morali da dovedu službene pse da bi ga našli, objasnili su mi (kasnije u nekoj priči) da je vojnik klečao u grmlju u zasedi, pa sam po tome zaključio kako bi zasede izgledala.  Naravno da ljudi sa karaula to dobro znaju, za razliku od mene.

Halo 92.
Ma ne razbijaj glavu o tome.
Puno stvari o toj JNA nisam ni ja znao dok nisam došao u njene redove.
Pa eto i kad sam bio pripadnik te JNA, opet toga dosta nisam znao sve dok mi ti ovdje nakon 26 godina neke stvari nisi otkrio.
Recimo u civilstvu dok još nisam ni "sanjao" da ću biti JNA graničar ja nisam znao kako se čuva granica Jugoslavije.
Pričali su mi da je granica ograđena bodljikavom žicom, da ima mitraljeskih gnijezda, da ima nagaznih mina, da vojska ubija svakoga tko se približi granici, da na granici stoji vojnik do vojnika, da je granicu nemoguće prijeći a da te vojska ne otkrije, itd....
A kad sam postao JNA graničar i kad sam došao na granicu...........!?
Tek sam tada vidio kako to izgleda u stvarnosti.
Tek tada vidiš koliko je to prenapuhano i nestvarno.

HAlo 92.
Da te pitam ovo.

Možeš li se sjetiti kao bi tekao razgovor između dežurnog karaule i tebe kad se javiš na telefon "92".
Zanimaju me detalji,  ti bi to bolje znao jer si baš taj posao radio.
Znači kreće ovako.
Ja kao dežurni karaule "Ceršak" putem telefona M-63 zovem tebe i.......
Kad se ti javiš što ti kažeš , kako kreće razgovor.
To zanima neke članove ovoga foruma.
Ja znam kada bi zvao vas na telefon "92" da bi rekao ovdje dežurni karaule "Ceršak" i onda diktiraš događaje, patrole, zasjede, vremena i to je sva filozifija.

Vojnik Graničar (citat):

HAlo 92.
Da te pitam ovo.

Možeš li se sjetiti kao bi tekao razgovor između dežurnog karaule i tebe kad se javiš na telefon "92".
Zanimaju me detalji,  ti bi to bolje znao jer si baš taj posao radio.
Znači kreće ovako.
Ja kao dežurni karaule "Ceršak" putem telefona M-63 zovem tebe i.......
Kad se ti javiš što ti kažeš , kako kreće razgovor.
To zanima neke članove ovoga foruma.
Ja znam kada bi zvao vas na telefon "92" da bi rekao ovdje dežurni karaule "Ceršak" i onda diktiraš događaje, patrole, zasjede, vremena i to je sva filozifija.

...i ja kažem (naravno) "ovde 92", a nastavlja se upravo kako si dalje opisao, dakle "ovde taj i taj, primite izveštaj" i onda nam se izdiktira da je, recimo patrola krenula tad i tad i ide do graničnog kamena tog i tog. Baš svakog detalja se ne sećam. Uglavnmom su izveštaji bili kratki, par rečenica, osim sa Šentilja, koji su nam svakodnevno slali "čaršafe" poruka, koje su se odnosile što na slanje vojske na reon, što na hvatanje ilegalaca, sa svim podacima do kojih se  na karauli došlo (ime i prezime ilegalca, godine, odakle je, dea li je bio neki incident sa njim ili ne, da li je nešto posebno nađeno kod njega, tipa oružje, nož, kamera, i slično, i td.). razgovor bi se po prijemu izveštaja završio, osim ako neko nema nešto da pita, vezan za izveštaj ili privatno.

halo 92 (citat):

...i ja kažem (naravno) "ovde 92", a nastavlja se upravo kako si dalje opisao, dakle "ovde taj i taj, primite izveštaj" i onda nam se izdiktira da je, recimo patrola krenula tad i tad i ide do graničnog kamena tog i tog.
Baš svakog detalja se ne sećam.
Uglavnmom su izveštaji bili kratki, par rečenica, osim sa Šentilja, koji su nam svakodnevno slali "čaršafe" poruka, koje su se odnosile što na slanje vojske na reon, što na hvatanje ilegalaca, sa svim podacima do kojih se  na karauli došlo (ime i prezime ilegalca, godine, odakle je, dea li je bio neki incident sa njim ili ne, da li je nešto posebno nađeno kod njega, tipa oružje, nož, kamera, i slično, i td.). razgovor bi se po prijemu izveštaja završio, osim ako neko nema nešto da pita, vezan za izveštaj ili privatno.

Halo 92.
Evo [You must be registered and logged in to see this link.] možeš vidjeti što me je pitao član ovoga foruma a zanimalo ga je kako je tekao razgovor između nas iz karaule i vas dolje u Graničnom odsjeku u Mariboru kod telefona "92".

halo 92 (citat):

Još jedna zanimljiva stvar iz tog vremena, još za vreme obuke, jednom prilikom smo imali uzbunu i odvedeni smo na ratne položaje i dok smo tamo kobajagi čekali neprijatelja, nama je neko od starešina (da li slučajno ili namerno) rekao da smo mi tu (misleći na Maribor, posebno na kasarnu u Melju)  ustavri žrtvovani, da bi se uspostavila odbrana na liniji fronta u unutrašnjosti ljubljanske armijske oblasti.

halo 92 (citat):

Naravno, ali toga sam postao svestan tek kada je to glasno rečeno i veruj mi nije ni malo prijatan osećaj, bez obzira što su prilike bile takve da smo znali da se to ipak neće desiti.
Ali to saznanje, da neko spolja može da ti ugrozi život, vezano uz činjenicu da su graničari više bili izloženi opasnosti sa ove strane granice, stvara apsurd svoje vrste.

Graničari su naj više bili u opasnosti 1988/1989 godine (kada sam ja bio graničar) od naoružanih pojedinaca i terorističnih grupa.
Oni su bili nepredvidivi.
Za razliku od ratne situacije kada bi se država i vojska na vrijeme pripremili za to.
Jer kad država napada državu teško je sakriti tolike pokrete vojske i naoružanja.

[You must be registered and logged in to see this image.]

JNA bi se tada sigurno pripremila za neprijateljski napad i nebi nas graničare ostavila da izginemo kao zečevi.
Jer tada bi sigurno dobili i dodatno naoružanje i pojačanje.

Vojnik Graničar (citat):

Graničari su naj više bili u opasnosti 1988/1989 godine (kada sam ja bio graničar) od naoružanih pojedinaca i terorističnih grupa.
Oni su bili nepredvidivi.

Kakve/čije terorističke grupe 88/89?

Vojnik Graničar (citat):

Halo 92.
Evo [You must be registered and logged in to see this link.] možeš vidjeti što me je pitao član ovoga foruma a zanimalo ga je kako je tekao razgovor između nas iz karaule i vas dolje u Graničnom odsjeku u Mariboru kod telefona "92".

Video sam to, kasnije, pošto sam napisao odgovor.Vrlo rado ću napisati sve čega se sećam vezano za dežurni telefon  "92" i događanja oko njega.

halo 92 (citat):

Video sam to, kasnije, pošto sam napisao odgovor.
Vrlo rado ću napisati sve čega se sećam vezano za dežurni telefon  "92" i događanja oko njega.

Halo 92.
Interesantno je da JNA u komunikaciji između vas dolje u Graničnom odsjeku u Mariboru i karaula nije koristila nikakve pisane dokumente.
Sve se je prenosilo usmeno putem telefona.
Zato nažalost niti jedan JNA dokument, naredbu, informaciju iz tog vremena nisam mogao sačuvati do današnjih dana.
JNA kao da nije željela da za sobom ostavlja pisane tragove.

Evo na internetu sam pronašao i ovaj JNA dokument.
Na njemu se baš u prvoj rečenici spominje ono o čemu sam gore pisao.
Izdaju je usmena naređenja, nema pisanog traga o tom naređenju.
Takva je bila i komunikacija između Graničnog odsjeka Maribor sa svim njenim karaulama.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Vojnik Graničar (citat):

Halo 92.
Interesantno je da JNA u komunikaciji između vas dolje u Graničnom odsjeku u Mariboru i karaula nije koristila nikakve pisane dokumente.
Sve se je prenosilo usmeno putem telefona.
Zato nažalost niti jedan JNA dokument, naredbu, informaciju iz tog vremena nisam mogao sačuvati do današnjih dana.
JNA kao da nije željela da za sobom ostavlja pisane tragove.

Evo na internetu sam pronašao i ovaj JNA dokument.
Na njemu se baš u prvoj rečenici spominje ono o čemu sam gore pisao.
Izdaju je usmena naređenja, nema pisanog traga o tom naređenju.
Takva je bila i komunikacija između Graničnog odsjeka Maribor sa svim njenim karaulama.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Komunikacija između karaula i komande je uglavnom bila jednosmerna,  svodila se u najvećem procentu, na izveštaje karaula o kretanju vojske. Pokušavam da se setim koliko puta je iz komande preko "92" prenešeno neko naređenje  karaulama i jedino mogu da se setim one večeri kada sam slao šifrovane poruke za uzbunu. Moja predpostavka je da su komandiri karaula dobijali (ako su dobijali, a verujem da jesu) pismene naredbe samo lično, u prostorijama komande, bez prisustva drugih lica. Komandiri karaula su morali imati neke pismene instrukcije, u to ne bi trebalo sumnjati. To je verujem sve završilo u arhivi JNA, a ko zna gde se nalaze te arhive i koliko su dostupne javnosti. Teško da će se bilo koji dokument/pisano naređenje pojaviti na internetu u dogledno vreme, osim u izuzetnim slučajevima, na primer u nekom sudskom postupku i slično. Mislim da arhive JNA još uvek niko nije spreman da otvori, ili bar ne u nekoj značajnoj meri. Pošto smo pripadali "A" jedinicama (nagađam šta to može da znači, a to sam čuo kada sam se prijavljivao u komandu Beograda po dolasku na redovno odsustvo i kasnije, po skidanju kada sam se privaljivao u vojni odsek za rezervu), verujem da će tek za ta dokumenta biti teško dobiti dozvolu za objavljivanje, bar još dvadesetak godina.