MARIBOR, Melje, 80/81

šepa (citat):

titinudbas (citat):

Ne znam da li sam prekrsio "krivicni zakon" o slobodi neovlascenog objavljivanja necije fotografije, ali hteo sam da Vas pitam, da li neko moze da prepozna ovoga staresinu iz II cete, naravno iz kasarne "Melje"


[You must be registered and logged in to see this image.]

Ja ga se ne sječam u vremenu sept.88/sept89, mislim da tada nije bio tamo, a koliko vidim "uspješno" je nastavio karijeru.

Druze Sepa ovo je sadasnja fotografija, (2014 godine) naravno da je drug Porucnik u to vreme izgledao drugacije i mladji. 1977 godine mi je bio komandir II cete. U tvoje vreme, svakako bi imao neki veci cin. Bio je jedan od naj za*ebanijih staresina, a da je Murom, umesto vode, Tekla rakija, mislim da bi Mura brzo presusila...hahahahha

Da li se sećate bundi koje su visile u stražarskim kućicama u kasarni? Nešto na ovu temu (bunde) već je napisano par postova, ali ne radi se o Melju. Bunde su bile ogromne i teške bar desetak kilograma, ako ne i više. Naravno i užasno prljave, ali pojam "prljavo" u vojsci je vrlo relativan. Ja sam je jednom obukao, štosa radi, da vidim koliko je stvarno teška. Srećom, ta zima (80/81) u Mariboru nije bila mnogo hladna, tako da su šinjeli bili sasvim dovoljni.

halo 92 (citat):

Da li se sećate bundi koje su visile u stražarskim kućicama u kasarni?
Nešto na ovu temu (bunde) već je napisano par postova, ali ne radi se o Melju.
Bunde su bile ogromne i teške bar desetak kilograma, ako ne i više.
Naravno i užasno prljave, ali pojam "prljavo" u vojsci je vrlo relativan.
Ja sam je jednom obukao, štosa radi, da vidim koliko je stvarno teška.
Srećom, ta zima (80/81) u Mariboru nije bila mnogo hladna, tako da su šinjeli bili sasvim dovoljni.

U kasarni "Tone Tomšič" nisam vidio stražarske bunde, a mislim da nije bilo ni stražarskih kućica ako se ne varam.!
A bio sam vrlo malo (u prolazu) u kasarni Franc Rozman Stane ali nisam obilazio stražarska mjesta tako da ne znam kakvo je tamo bilo stanje po tom pitanju.

Vojnik Graničar (citat):

U kasarni "Tone Tomšič" nisam vidio stražarske bunde, a mislim da nije bilo ni stražarskih kućica ako se ne varam.!
A bio sam vrlo malo (u prolazu) u kasarni Franc Rozman Stane ali nisam obilazio stražarska mjesta tako da ne znam kakvo je tamo bilo stanje po tom pitanju.

Očito je da su se neke stvari promenile tokom godina. U Melju su bile stražarske kućice i u svakoj je visila bunda.
Ako se dobro sećam i u "kadetnici" su bile stražarske kućice, s tim što je straža u toj kasarni bila kazna, a u Melju nagrada. Razlog je jednostavan, Melje je bila kasarna sa krugom dimenzija otprilike 200 metara x 100 metara, i straža se razvodila bukvalno za 5-6 minuta. U "kadetnici" je to trajalo mnogo duže (pričalo se oko sat vremena).

halo 92 (citat):

Očito je da su se neke stvari promenile tokom godina.
U Melju su bile stražarske kućice i u svakoj je visila bunda.
Ako se dobro sećam i u "kadetnici" su bile stražarske kućice, s tim što je straža u toj kasarni bila kazna, a u Melju nagrada. Razlog je jednostavan, Melje je bila kasarna sa krugom dimenzija otprilike 200 metara x 100 metara, i straža se razvodila bukvalno za 5-6 minuta.
U "kadetnici" je to trajalo mnogo duže (pričalo se oko sat vremena).

Ja sam bio na straži u kasarni "Tone Tomšič" u jugo-zapadnom kutu kasarne.
I ne mogu se sjetiti da je tu postojala kućica za stražara.!?
Ali trebalo bi pitati našega Šepu koji je bilo klasa iza mene da vidim da li on nešto zna o stražarskim kućicama pa da budeno načisto sa tim.

Vojnik Graničar (citat):

halo 92 (citat):

Očito je da su se neke stvari promenile tokom godina.
U Melju su bile stražarske kućice i u svakoj je visila bunda.
Ako se dobro sećam i u "kadetnici" su bile stražarske kućice, s tim što je straža u toj kasarni bila kazna, a u Melju nagrada. Razlog je jednostavan, Melje je bila kasarna sa krugom dimenzija otprilike 200 metara x 100 metara, i straža se razvodila bukvalno za 5-6 minuta.
U "kadetnici" je to trajalo mnogo duže (pričalo se oko sat vremena).

Ja sam bio na straži u kasarni "Tone Tomšič" u jugo-zapadnom kutu kasarne.
I ne mogu se sjetiti da je tu postojala kućica za stražara.!?
Ali trebalo bi pitati našega Šepu koji je bilo klasa iza mene da vidim da li on nešto zna o stražarskim kućicama pa da budeno načisto sa tim.

Ja koliko se sjecam jedna jedina strazarska kucica je bila iza spavaona I i II cete. Na ulazu je bila prijavnica. Ja licno nikad nisam strazario, neznam zasto, a neznam ni koja ceta je bila zaduzena. To je sjecanje iz 1977 godine, ako se vise i uopste mogu cega sjetiti nakom 37 godina...

S obzirom na okolnost da sam, dok je trajala obuka, jednom davao stražu, a drugi put bio razvodnik straže, znam da su stražarske kućice postojale. Najintresantnije mesto je bilo na uglu ulica (sadašnji naziv) Kraljevića Marka i Heroja Šaranovića, jer je tu stražar šetao na ulici, ne unutar kasarne, a tom ulicom su svakodnevno prolazile devojke koje su radile u fabrici MTT. Nije bilo nezanimljivo ni na ostalim mestima, ali ovo je bilo najbolje. Dok sam bio razvodnik straže, svaki dan sam izlazio do jedne male prodavnice na uglu Meljske ceste i Kraljevića Marka i kupovao flašice ruma (u Srbiji ih zovemo "unučići") i "Jaffa" keks i noću obilazio stražare, da se ljudi malo zagreju i okrepe. Ko je bio na straži zna da je vreme od jedan po ponoći do negde četiri-pola pet najgore vreme. Svaki minut je kao sat. Zato znam da su kućice postojale, kao i ogromne i teške bunde u njima.

Vojnik Graničar (citat):

halo 92 (citat):

Očito je da su se neke stvari promenile tokom godina.
U Melju su bile stražarske kućice i u svakoj je visila bunda.
Ako se dobro sećam i u "kadetnici" su bile stražarske kućice, s tim što je straža u toj kasarni bila kazna, a u Melju nagrada. Razlog je jednostavan, Melje je bila kasarna sa krugom dimenzija otprilike 200 metara x 100 metara, i straža se razvodila bukvalno za 5-6 minuta.
U "kadetnici" je to trajalo mnogo duže (pričalo se oko sat vremena).

Ja sam bio na straži u kasarni "Tone Tomšič" u jugo-zapadnom kutu kasarne.
I ne mogu se sjetiti da je tu postojala kućica za stražara.!?
Ali trebalo bi pitati našega Šepu koji je bilo klasa iza mene da vidim da li on nešto zna o stražarskim kućicama pa da budeno načisto sa tim.

Ja sam stražario iza zgrade graničnog voda, bila je stražarska kućica ali nije bilo bunde u njoj. Tačno je da je razvođenje straže u Melju trajalo pet minuta, a kasarna je mala, pa smo se mi stražari znali i sastajati tokom noći "na pola puta". Mislim da je svaki stražar sa svog mjesta vidio barem još jedno mjesto, npr. sa ovog mjesta kod graničnog voda ja sam vidio stražara kod komande, a on je vidio i mene i onog kod rampe.Naravno nije dugo trebalo da nas desetar ulovi na tim našim sastancima na krugu.

halo 92 (citat):

S obzirom na okolnost da sam, dok je trajala obuka, jednom davao stražu, a drugi put bio razvodnik straže, znam da su stražarske kućice postojale. Najintresantnije mesto je bilo na uglu ulica (sadašnji naziv) Kraljevića Marka i Heroja Šaranovića, jer je tu stražar šetao na ulici, ne unutar kasarne, a tom ulicom su svakodnevno prolazile devojke koje su radile u fabrici MTT. Nije bilo nezanimljivo ni na ostalim mestima, ali ovo je bilo najbolje. Dok sam bio razvodnik straže, svaki dan sam izlazio do jedne male prodavnice na uglu Meljske ceste i Kraljevića Marka i kupovao flašice ruma (u Srbiji ih zovemo "unučići") i "Jaffa" keks i noću obilazio stražare, da se ljudi malo zagreju i okrepe. Ko je bio na straži zna da je vreme od jedan po ponoći do negde četiri-pola pet najgore vreme. Svaki minut je kao sat. Zato znam da su kućice postojale, kao i ogromne i teške bunde u njima.

Misliš na "čokančiće"

Misli na pakovanje od 1dcl,u flašici

[You must be registered and logged in to see this image.]

šepa (citat):

Misliš na "čokančiće"

[You must be registered and logged in to see this image.]

lacoš (citat):

Misli na pakovanje od 1dcl,u flašici

[You must be registered and logged in to see this image.]

Naravno! Obe varijante dolaze u obzir. Šepina je više domaća i ne prodaje se u radnjama, a ova lacoševa je oblika kakvog sam kupovao.
Eeee, kad se samo setim...

halo 92 (citat):

S obzirom na okolnost da sam, dok je trajala obuka, jednom davao stražu, a drugi put bio razvodnik straže, znam da su stražarske kućice postojale.
Najintresantnije mesto je bilo na uglu ulica (sadašnji naziv) Kraljevića Marka i Heroja Šaranovića, jer je tu stražar šetao na ulici, ne unutar kasarne, a tom ulicom su svakodnevno prolazile devojke koje su radile u fabrici MTT.
Nije bilo nezanimljivo ni na ostalim mestima, ali ovo je bilo najbolje.
Dok sam bio razvodnik straže, svaki dan sam izlazio do jedne male prodavnice na uglu Meljske ceste i Kraljevića Marka i kupovao flašice ruma (u Srbiji ih zovemo "unučići") i "Jaffa" keks i noću obilazio stražare, da se ljudi malo zagreju i okrepe.
Ko je bio na straži zna da je vreme od jedan po ponoći do negde četiri-pola pet najgore vreme.
Svaki minut je kao sat.
Zato znam da su kućice postojale, kao i ogromne i teške bunde u njima.

E ovo "šetanje" stražarenje vojske ulicom uz kasarnu "Tone Tomšič" sigurno nije bilo u moje vrijeme 1988 - 1989 godine.
Vjerojatno se nešto dogodilo u toj "šetnji ulicom" pa su vojsku povukli da stražare samo u krugu kasarne.!

šepa (citat):

Ja sam stražario iza zgrade graničnog voda, bila je stražarska kućica ali nije bilo bunde u njoj. Tačno je da je razvođenje straže u Melju trajalo pet minuta, a kasarna je mala, pa smo se mi stražari znali i sastajati tokom noći "na pola puta". Mislim da je svaki stražar sa svog mjesta vidio barem još jedno mjesto, npr. sa ovog mjesta kod graničnog voda ja sam vidio stražara kod komande, a on je vidio i mene i onog kod rampe.Naravno nije dugo trebalo da nas desetar ulovi na tim našim sastancima na krugu.

Pošto je očigledno da si stražario na stražarskom mestu koje sam i ja pomenuo, mogu samo da zaključim da si i ti bio jedan od onih koji je davao počasni pozdrav svakoj zgodnoj radnici MTT-a, tj. svaku si podrobno odmerio od glave do pete dok je prilazila i ispratio pogledom dok se udaljavala. Stražarsko mesto kao melem za oči i dušu.

halo 92 (citat):

šepa (citat):

Ja sam stražario iza zgrade graničnog voda, bila je stražarska kućica ali nije bilo bunde u njoj. Tačno je da je razvođenje straže u Melju trajalo pet minuta, a kasarna je mala, pa smo se mi stražari znali i sastajati tokom noći "na pola puta". Mislim da je svaki stražar sa svog mjesta vidio barem još jedno mjesto, npr. sa ovog mjesta kod graničnog voda ja sam vidio stražara kod komande, a on je vidio i mene i onog kod rampe.Naravno nije dugo trebalo da nas desetar ulovi na tim našim sastancima na krugu.

Pošto je očigledno da si stražario na stražarskom mestu koje sam i ja pomenuo, mogu samo da zaključim da si i ti bio jedan od onih koji je davao počasni pozdrav svakoj zgodnoj radnici MTT-a, tj. svaku si podrobno odmerio od glave do pete dok je prilazila i ispratio pogledom dok se udaljavala. Stražarsko mesto kao melem za oči i dušu.

A jeste li znali da su i one imale običaj u vrijeme pauze gledati prema našoj kupaonici???

šepa (citat):

A jeste li znali da su i one imale običaj u vrijeme pauze gledati prema našoj kupaonici???

Nisam to znao. Nisam bio na tom stražarskom mestu, a niko mi nije "prijavio" ništa slično.
Dakle, to je bilo obostrano davanje "počasnog pozdrava".

šepa (citat):

halo 92 (citat):

šepa (citat):

Ja sam stražario iza zgrade graničnog voda, bila je stražarska kućica ali nije bilo bunde u njoj. Tačno je da je razvođenje straže u Melju trajalo pet minuta, a kasarna je mala, pa smo se mi stražari znali i sastajati tokom noći "na pola puta". Mislim da je svaki stražar sa svog mjesta vidio barem još jedno mjesto, npr. sa ovog mjesta kod graničnog voda ja sam vidio stražara kod komande, a on je vidio i mene i onog kod rampe.Naravno nije dugo trebalo da nas desetar ulovi na tim našim sastancima na krugu.

Pošto je očigledno da si stražario na stražarskom mestu koje sam i ja pomenuo, mogu samo da zaključim da si i ti bio jedan od onih koji je davao počasni pozdrav svakoj zgodnoj radnici MTT-a, tj. svaku si podrobno odmerio od glave do pete dok je prilazila i ispratio pogledom dok se udaljavala. Stražarsko mesto kao melem za oči i dušu.

A jeste li znali da su i one imale običaj u vrijeme pauze gledati prema našoj kupaonici???

Kad je več reč o MTT onda stavljam dva priveska čuvene Mariborske trikotažne tvornice. Četni sam skupljao privjeske za ključeve i značke i još mnogo toga. Pa stavljam i značku TAM-a te nikad upotrebljeni etui za vozačku dozvolu. 

[You must be registered and logged in to see this image.]

Šta li samo napraviše od tvornice TAM. Sramota.

Ali kad smo več kod straže. Neka kažem, kako Četni nisam nikad bio u planu za stražu, pa sam si rekao kako bi to ja mogao reči da sam bio u JNA i nisam ni probao straže. Tako sam si sredio da idem na nočnu stražu - koliko več je trajala mislim da dva sata - posle toga nisam više nikad imao te potrebe nit želje. 

Vidim, da ste na straži zapazili čebelice što su radile u MTT, a dali je možd neko sa druge strane - odmah preko puta gdje je bila kanatina i baterija zapazio komšiju koji je imao belog Peugotea 404 i peglao ga je te glancao vlastititom maramicom ako je na njega slučajno sela muva? Često puta sam gledo iz prozaora kancelarije tog komšiju i njegovo brigu za svog oldtimera, koji je bio naravno u funkciji redne upotrebe.

Četni evidentičar (citat):

Vidim, da ste na straži zapazili čebelice što su radile u MTT, a dali je možd neko sa druge strane - odmah preko puta gdje je bila kanatina i baterija zapazio komšiju koji je imao belog Peugotea 404 i peglao ga je te glancao vlastititom maramicom ako je na njega slučajno sela muva? Često puta sam gledo iz prozaora kancelarije tog komšiju i njegovo brigu za svog oldtimera, koji je bio naravno u funkciji redne upotrebe.

U vreme dok sam bio u Melju nisam primetio tog što glanca auto. Ili u to vreme nije stanovao tamo, ili sam ja bio suviše usmeren na lepe devojke iz fabrike.

Nekoliko puta, za vreme obuke, su nam davali noćne uzbune. Za neke smo znali i bili pripremljeni, ali za neke nismo. Sećam se da su nas jednu noć probudili i odveli na poligon Stražun, gde su nas terali da kopamo rov sa grudobranom za stojeći stav. Naravno, od alata smo imali samo ašovčić. Većina nije uspela da iskopa više od polovine svoje visine (ja nisam uspeo da iskopam ni 30-40cm), ali bilo je i onih koji su uspeli da iskopaju pravi rov za sebe. Posle nekih sat i po-dva, su pregledali rovove i vikali kako smo nesposobni i kako bi u ratnim uslovima već bili mrtvi. Sve u svemu, vratili su nas u kasarnu, onako musave i blatnjave i više nas nisu terali da to da radimo. Kopali smo nekoliko puta ležeće rovove sa grudobranom, ali stojeće više nismo. Inače, kako su nam objasnili, Stražun je bio naš rezervni položaj, ukoliko neko preživi onaj prvi naravno.

Na drugoj temi su pomenuti desetari u Melju, pa me to podsetilo na jedan (od mnogih) apsurd, koji samo život može da izrežira. Naime, već sam pisao da sam prva klasa svršenih srednjoškolaca koja je išla u vojsku pre polaska na fakultet, što će reći da je 99% te oktobarske klase 1980. godine imalo bar IV stepen stručne spreme. Za desetare su nam dolazili ljudi sličnog obrazaovanja, dakle IV, eventualno III stepen stručne spreme. Međutim, negde na pola obuke nam je došao u četu desetar koji nije imao ni osnovnu školu, a da zlo bude veće on je tek u vojsci naučio slova. "Naučio"?! Malo optimistična ocena, ali znao je da se potpiše. Manji problem je bio kada je trebalo da nešto pročita, vezano za obuku, uvek se nađe neko ko to obavi, ali veći problem je bio kada je trebalo da u svesku upisuje svoje dnevne obaveze. I mi vojnici smo bili u dilemi šta da radimo, ako ga ostavimo da sam piše, onaj pijani kapetan će ga raščerečiti, a ako se neko prihvati da to radi umesto njega, ispašće da se "uvalči" desetaru. Na kraju smo odlučili da nas nekoliko pomognu čoveku u nevolji, a da on malo "smanji doživljaj" kada je disciplina u pitanju.  Posle nekoliko nedelja čovek je sasvim dobro savladao sva slova, čitanje i pisanje, jedino mu je predstavljalo problem ćirilično "И", odnosno, latinično "N" i još po neko slovce, ali sve u svemu čovek je pismen izašao iz vojske.

halo 92 (citat):

Na drugoj temi su pomenuti desetari u Melju, pa me to podsetilo na jedan (od mnogih) apsurd, koji samo život može da izrežira. Naime, već sam pisao da sam prva klasa svršenih srednjoškolaca koja je išla u vojsku pre polaska na fakultet, što će reći da je 99% te oktobarske klase 1980. godine imalo bar IV stepen stručne spreme. Za desetare su nam dolazili ljudi sličnog obrazaovanja, dakle IV, eventualno III stepen stručne spreme. Međutim, negde na pola obuke nam je došao u četu desetar koji nije imao ni osnovnu školu, a da zlo bude veće on je tek u vojsci naučio slova. "Naučio"?! Malo optimistična ocena, ali znao je da se potpiše. Manji problem je bio kada je trebalo da nešto pročita, vezano za obuku, uvek se nađe neko ko to obavi, ali veći problem je bio kada je trebalo da u svesku upisuje svoje dnevne obaveze. I mi vojnici smo bili u dilemi šta da radimo, ako ga ostavimo da sam piše, onaj pijani kapetan će ga raščerečiti, a ako se neko prihvati da to radi umesto njega, ispašće da se "uvalči" desetaru. Na kraju smo odlučili da nas nekoliko pomognu čoveku u nevolji, a da on malo "smanji doživljaj" kada je disciplina u pitanju.  Posle nekoliko nedelja čovek je sasvim dobro savladao sva slova, čitanje i pisanje, jedino mu je predstavljalo problem ćirilično "И", odnosno, latinično "N" i još po neko slovce, ali sve u svemu čovek je pismen izašao iz vojske.

I on će tu JNA pamtiti bar po nečemu dobrome.
Sa mnom je u karauli bio jedan Makedonac koji se zvao Ibov Mustafa.
On je komandiru karaule a i svima nama vojnicima tvrdio da ne zna pisati.
I dok su ostali na predavanjima koje je držao komandir karaule zapisivali važne podatke, on je sjedio za stolom i slušao što komandir karaule govori ali ništa nije zapisao.
Naravno da na taj način kasnije nije mogao ni da se podsjeti na neke važne stvari.
Kako se kasnije tj. poslje JNA u životu snalazio baš bi volio i to znati.

Vojnik Graničar (citat):

I on će tu JNA pamtiti bar po nečemu dobrome.
Sa mnom je u karauli bio jedan Makedonac koji se zvao Ibov Mustafa.
On je komandiru karaule a i svima nama vojnicima tvrdio da ne zna pisati.
I dok su ostali na predavanjima koje je držao komandir karaule zapisivali važne podatke, on je sjedio za stolom i slušao što komandir karaule govori ali ništa nije zapisao.
Naravno da na taj način kasnije nije mogao ni da se podsjeti na neke važne stvari.
Kako se kasnije tj. poslje JNA u životu snalazio baš bi volio i to znati.

Ima jedna priča vezana za ovo naše podsećanje oko pismenosti koju sam čuo od svog zeta. Izvinjavam se unapred onima koji za nju znaju. Možda ne spada na ovu temu, ali moderatori mogu da je prebace tamo gde spada. Elem, radnja se dešava u onim krajevima današnje Hrvatske iz kojih su mnogi krajem 19. i početkom 20. veka odlazili "trbuhom za kruhom", Dalmacija i Lika.  Pa tako i naš junak, zvaćemo ga Simo, želeći da ostane kod svoje kuće, prijavi se da bude žandar u ondašnjoj Austrougraskoj. Prozovu Simu, on ustane, oni ga pitaju osnovne podatke, gde je rođen, kada je rođen, koga ima od porodice i kod pitanja da li je pismen, on odgovori da nije. I naravno, biva odbijen. Pokuša on i sledeće godine i opet bude odbijen. Šta će siroti i  kukavni Simo, uputi se i on preko okeana i ode u Ameriku. Prođe trideset godina i Simo postane multimilioner. I u nekoj prilici pozovu njega u neku važnu instituciju da mu uruče neko priznanje i Simo pozove svog sekretara da ode umesto njega, jer je čuo da se tamo mora nešto potpisati. Međutim sekretar mu objasni da mora on sam, lično da ode na dodelu. Unervozio se Simo i na kraju reče svom sekretaru da on ustvari ne zna da piše. Sekretar se zabezeknu i reče: "a šta bi ste vi tek postali da ste pismeni". Simo mu na to odgovori: "žandar".
Tako da je možda tvoj drugar iz Makedonije negde na Ohridskom jezeru, na jahti i broji evriće.

halo 92 (citat):

Ima jedna priča vezana za ovo naše podsećanje oko pismenosti koju sam čuo od svog zeta. Izvinjavam se unapred onima koji za nju znaju. Možda ne spada na ovu temu, ali moderatori mogu da je prebace tamo gde spada. Elem, radnja se dešava u onim krajevima današnje Hrvatske iz kojih su mnogi krajem 19. i početkom 20. veka odlazili "trbuhom za kruhom", Dalmacija i Lika.  Pa tako i naš junak, zvaćemo ga Simo, želeći da ostane kod svoje kuće, prijavi se da bude žandar u ondašnjoj Austrougraskoj. Prozovu Simu, on ustane, oni ga pitaju osnovne podatke, gde je rođen, kada je rođen, koga ima od porodice i kod pitanja da li je pismen, on odgovori da nije. I naravno, biva odbijen. Pokuša on i sledeće godine i opet bude odbijen. Šta će siroti i  kukavni Simo, uputi se i on preko okeana i ode u Ameriku. Prođe trideset godina i Simo postane multimilioner. I u nekoj prilici pozovu njega u neku važnu instituciju da mu uruče neko priznanje i Simo pozove svog sekretara da ode umesto njega, jer je čuo da se tamo mora nešto potpisati. Međutim sekretar mu objasni da mora on sam, lično da ode na dodelu. Unervozio se Simo i na kraju reče svom sekretaru da on ustvari ne zna da piše. Sekretar se zabezeknu i reče: "a šta bi ste vi tek postali da ste pismeni". Simo mu na to odgovori: "žandar".  Tako da je možda tvoj drugar iz Makedonije negde na Ohridskom jezeru, na jahti i broji evriće.  

Prije bi rekao da on okreće ženu, ha ha ha...
Dok je bio u karauli on je jedini od vojnika koji je imao djecu.
Danas je Makedonac Ibov Mustafa ako je živ stari djeda.
I vrlo su male šanse da je u životu uspio.

halo 92 (citat):

Nekoliko puta, za vreme obuke, su nam davali noćne uzbune.
Za neke smo znali i bili pripremljeni, ali za neke nismo.
Sećam se da su nas jednu noć probudili i odveli na poligon Stražun, gde su nas terali da kopamo rov sa grudobranom za stojeći stav.
Naravno, od alata smo imali samo ašovčić.
Većina nije uspela da iskopa više od polovine svoje visine (ja nisam uspeo da iskopam ni 30-40cm), ali bilo je i onih koji su uspeli da iskopaju pravi rov za sebe.
Posle nekih sat i po-dva, su pregledali rovove i vikali kako smo nesposobni i kako bi u ratnim uslovima već bili mrtvi.
Sve u svemu, vratili su nas u kasarnu, onako musave i blatnjave i više nas nisu terali da to da radimo.
Kopali smo nekoliko puta ležeće rovove sa grudobranom, ali stojeće više nismo.
Inače, kako su nam objasnili, Stražun je bio naš rezervni položaj, ukoliko neko preživi onaj prvi naravno.

I ja sam isto tako kopao rov na Stražunu.
Počeo kopati stojeći rov.
Ali nikada ga nisam uspio iskopati do kraja, ma što do kraja, ni do polovice.!
Razlog, korjenje stabala, kamenje, tvrda suha zemlja, neprikladan alat za taj posao (JNA ašov) .....
Tako je bilo i do kraja obuke u Mariboru, nikada čitav rov nisam uspio iskopati.

Na karaulama se to nije ni pokušavalo ni radilo.
Jedino smo obnavljali stare rovove oko karaule tj. čistili smo ih od zemlje i lišća.

Pozdrav svima, nov sam na forumu. Celu temu o Melju sam pročitao u dahu i "vratio se kroz vreme".
I ja sam bio u Melju 80. Julska klasa. Nekih se izraza i imena (ljudi) sećam, nekih ne. Posle obuke sam bio u Dravogradu na "92". Pre toga naravno mesec dana obuke na karauli u Logarskoj dolini.
Mislim da ću pisati još o interesantim ljudima i događajima kojih se sećam.

ivanp (citat):

Pozdrav svima, nov sam na forumu.
Celu temu o Melju sam pročitao u dahu i "vratio se kroz vreme".
I ja sam bio u Melju 80. Julska klasa. Nekih se izraza i imena (ljudi) sećam, nekih ne.
Posle obuke sam bio u Dravogradu na "92".
Pre toga naravno mesec dana obuke na karauli u Logarskoj dolini.
Mislim da ću pisati još o interesantim ljudima i događajima kojih se sećam.

Ivanp, dobro došao na F.B.P.N. JNA.
Ovdje ćeš se sresti sa jednim članom koji je također radio na 92 ali u kasarni "Tone Tomšič" u Mariboru - granični odsjek Maribor.
Njegovo ime je Halo 92.
Bilo bi zanimljivo čuti iskustva iz dvaju različiti graničnih odsjeka.

ivanp (citat):

Pozdrav svima, nov sam na forumu. Celu temu o Melju sam pročitao u dahu i "vratio se kroz vreme".
I ja sam bio u Melju 80. Julska klasa. Nekih se izraza i imena (ljudi) sećam, nekih ne. Posle obuke sam bio u Dravogradu na "92". Pre toga naravno mesec dana obuke na karauli u Logarskoj dolini.
Mislim da ću pisati još o interesantim ljudima i događajima kojih se sećam.

Pozdrav ivanp, izuzetno mi je drago što imam priliku da razgovaram sa čovekom koji je bio u Melju kada i ja. Pošto si julska klasa, ti si sačekao moju generaciju u oktobru mesecu. Voleo bih da čujem tvoje utiske o toj generaciji. Pošto si u prekomandi bio na "92" u Dravogradu, vidim da si pre toga mesec dana bio na obuci na karauli. Ja sam takođe prekomandovan na isto mesto, ali sam ostao u Melju, u GO Maribor, ali nisam imao nikakvu specijalnu obuku, pa bih voleo da čujem malo više o tome. Moja obuka se sastojala od upoznavanja granične linije, od karaule Gornja Radgona do karaule Brezovnik, peške i trajala je desetak dana. Posle toga smo imali neko bojevo gađanje i to je bilo to. Ja pušku više nisam uzimao u ruke sledećih osam meseci.

Pa obuka je bila ništa specijalno. Gaženje snega do pojasa (vodio nas je desetar iz tih krajeva) po graničnoj liniji do koje se pešačilo 14?km. Do dolaska u karaulu meni je vojske već bilo dosta. Pizdeo sam  i valjda sam jedini na 92 uspeo da smršam od muke i nervoze. Da sam bio u vojsci u Makedoniji, na primer, ne znam šta bih učinio sa sobom.
Ovko u Sloveniji slali su me po raznu poštu na različita mesta, Ljubljana, Maribor...... To mi je bilo OK.
Pre vojske sam bio "blagi militarista". Ložio sam se na Mig 21 i 25. Vojska je u meni ubila i najmanju trunku militarizma.
Najviše mi je smetalo to večito dranje starešina. DDDDDDDDDDDDDDDeeeeeeVVVVVVeeedeset DDDDVVVAAA!!!! Donesi mi ovo daj mi ono!!!! Skuvaj mi kavu!!! E tu sam ih zahebo. Ali o tome sledeći put.

Toga je bilo i u Mariboru, ali sećom samo od jednog starešine koji je komandovao GO. Ostalima je to bilo zabranjeno. Nas nije maltretirao za kafu, ne sećam se ni ju je pio, ali nas je s vremena na vreme driblao oko čišćenja njegove kancelarije, posebno za radni sto i stolice. Tako da, iskreno govoreći, ne mogu da se požalim na odnos starešina prema nama sa "92". Možda su bili susretljivi zbog toga što nas nije bilo dovoljno, pa se dešavalo da samo dvojica odrađuju smene.

Dakle Melje,
Nije me duže bilo na forumu jer sam bio na putu od kog nikako da dođem sebi. Interesantna je bila situacija sa julskom klasom u Melju. U kasarni su bila četri čoveka koji su bili moji školski drugovi tj ista generacija u Gimnaziji u velikom vojvođanskom gradu (svi "čiče" sa navršenih 27 godina).Čekali smo poslednji momenat. Ja sam bio u Samostalnom minobacačkom vodu. Izdvojena mala zgrada sa podrumom i spratom u kasarni. Četri minobacača od 82mm. Mi smo bili u prizemlju a na spratu je opet bio neki vod, ybml ga, godine mi ostavljaju čudne rupe u sećanju.
Ako ovo neko čita, tj interesuje ga, da pišem dalje. Ako ne da se ne trudim i prepustim sve ruzmarinu, snjegovima i šaši.[You must be registered and logged in to see this image.]

ivanp (citat):

Dakle Melje,
Nije me duže bilo na forumu jer sam bio na putu od kog nikako da dođem sebi. Interesantna je bila situacija sa julskom klasom u Melju. U kasarni su bila četri čoveka koji su bili moji školski drugovi tj ista generacija u Gimnaziji u velikom vojvođanskom gradu (svi "čiče" sa navršenih 27 godina).Čekali smo poslednji momenat. Ja sam bio u Samostalnom minobacačkom vodu. Izdvojena mala zgrada sa podrumom i spratom u kasarni. Četri minobacača od 82mm. Mi smo bili u prizemlju a na spratu je opet bio neki vod, ybml ga, godine mi ostavljaju čudne rupe u sećanju.
Ako ovo neko čita, tj interesuje ga, da pišem dalje. Ako ne da se ne trudim i prepustim sve ruzmarinu, snjegovima i šaši.[You must be registered and logged in to see this image.]

Čita, naravno da čita. Rekoh ti već, sve što je vezano za tvoj boravak u Melju mi je interesantno, jer si bio tamo kada i ja, odnosno preklopili smo se skoro tri meseca. Bilo bi mi zanimljivo i da čujem tvoja iskustva sa "92", iz GO Dravograd, jer sam to isto radio i ja u GO Maribor.
Da li se možda sećaš nekog od vojnika iz oktobarske klase, koji su bili sa tobom u toj zgradi BST? U svakom slučaju, kad agod imaš vremena i inspiracije, ti svrati na ovaj forum, bilo da prelistaš napisano, bilo da sam napišeš nešto.

"preklopili smo se skoro tri meseca"


Halo 92,
Nešto mi nije jasno ili se opet ne sećam dobro. Nismo nikako mogli da se poklopimo tri meseca!??
Ja sam u Melje stigao 11. jula 1980. Sećam se kao danas. Hteo sam da urlam od muke. Nikako mi se nije išlo u vojsku. Dali su nam uzbunu u neko vlažno i hladno jutro početkom novembra, postrojili nas nasred kasarne, i oterali na željezničku stanicu.
Ako si ti stigao u oktobru, mogli smo da se poklopimo nepun mesec?
Nikog se ne sećam iz oktobarske.

ivanp,
Mislio sam da si ti imao obuku 5 meseci i 22 dana, kao i pešadinci, nisam znao da je tebi obuka trajala 4 meseca. To zaista prvi put čujem.
Kažeš da su vas oterali na železničku stanicu, gde ste išli dalje?

Pa u Dravograd, a odatle valjda sutradan Picgauerom na karaulu u Logarskoj. Posle od prilike mesec dana vratili su me u GO Dravograd na 92.

Dok smo čekali postrojeni u Melju, prišao mi je moj komandir voda Brozović (dobar čovek), kome sam izgleda bio simpatičan, stisao mi ruku, pogledao me u oči i rekao:"Ništa nisam mogao da uradim, Dravograd."

O Dravogradu su se ispredale negativne legende, od kojih je uzgred većina i bila tačna.

Možeš li malo podrobnije da opišeš događanja u Dravogradu, na 92, koliko vas je bilo, kako ste organizovali smene, kakve su to negativne legende, kakv je bio odnos starešina prema vama na 92?

Dakle, Dravograd,

Razmišljao sam da li da priču o Dravogradu satavim u posebnu temu. Ako je zgodno neka moderacija to odradi kasnije.
Legende o Dravogradu.....
Stražari noću u julu mesecu čuvaju stražu u šinjelima-tačno! Hladno je da ti se g smrzne.
Vojska je haos, niko ne y..e starešine-tačno
Stalno izbijaju tuče, s povodom ili ne-tačno!
Bilo ih je još ali kreč radi u mozgu. Ako se kasnije setim, napisaću.

Prvi susret sa Dravogradom,

Da se dogodio u nekim drugim okolnostima, bio bi prelep. Ovako, neka me tiha jeza spopala. Da li možete da zamislite železničku stanicu kao iz filma "Frankenštajn junjor". Onako velika, drvena, mračna građevina. U filmu je na stanici pisalo Transilvania, u stavarnosti Dravograd. Bila je pokrivena snegom.
Ok, zgrada GO je bila zamak nekog grofa (sada se koristi kao opštinska svečana sala). Nijedan prozor nije dihtovao, mogo si prst da zavučeš u zazor. Kad vetar zagudi na minus 10, milina. Ma i ovako je bilo jezivo. GO je nekom brdu, a put od grada vodi kroz šumu i rastinje. Ma divota.
Kad sam se vratio sa karaule, dočekali su me Spasoje i Toplica. Spasoje (stara kuka, matorac nešto mlađi od mene, Zoran Spasojević iz BG) i Toplica Đurđević iz okoline Kruševca, mlad dečko (čigra).

Nastavak sledi.

Toplica je nekoliko dana ranije došao sa karaule, i onako prirodno bistar i čigrast naučio SVE. Spasoje se pojavljivao s vremena na vreme a dežurstva smo odrađivali Toplica i ja. Bilo je gotovo sa fiskulturom i svim ostalim obavezama. Niko nas od starešina nije dirao osim jednog vodnika i zastavnika. Oni su se drali a mi smo ih uglavnom ignorisali što ih je dovodilo do ludila. E da, komandant GO kome sam valjda 5minuta pošto sam se "skinuo" zaboravio ime, me nešto nije baš simpatisao. Izgleda nisam ispunio njegova očekivanja, al o tome kasnije.
Sve je bilo isto u Dravogradu na 92 kao u Mariboru. I pleksiglas preko karte na kojem su se flomasterom crtali položaji patrola i zaseda, a zatim brisali alkoholom da se ucrtaju novi. Pozivi sa karaula i čitanje podataka, loša veza, što me je izluđivalo.
A i bio sam mator i bio mi je pun q vojske.
Nastaviće se.

Morali smo da slušamo Spasojeve sexualne avanture satima. Baš je bio raspoložen za priču. Stanovao je u blizini jedne od beogradskih gimnazija (ybmlga koje). Baš je imao inspiraciju. Nismo smeli da pokažemo ni najmanji znak neverice (a bilo je  ), ljutio bi se ozbiljno. Kao i Toplica bio je što se u Banatu kaže jedared dobar čovek.

Sve što si uštedeo na kraćoj obuci, posle si nadoknadio u prekomandi. Znaš ono, ko ne plati na mostu, plati na ćupriji. Pa ti si stvarno na*ebao u Dravogradu. Pošto sam nekoliko meseci radio smene samo sa još jednim momkom, znam koliko to može da bude iscrpljujuće. probali smo razne varijante, 8 sati rada, pa 8 sati odmora, onda smo probali 16 sati rada, a 16 sati odmora. Na kraju smo se menjali kad ko može i manje-više uopšte nismo gledali koliko ko radi.

"Na kraju smo se menjali kad ko može i manje-više uopšte nismo gledali koliko ko radi."

Sa Toplicom sam ubrzo prešao na isti način rada. Bio je skroz OK momak. Spasoja smo pustili da uživa u položaju "stare kuke". Nakon nekoliko meseci i on se skinuo (detalja se ne sećam).
Došao nam je novi drug Albin Pahor, Slovenac, negde sa primorja. Čovek je bio mlađi od mene, pun pozitivne energije.
Na Toplicu je pomalo prešla moja q...olja, ali Albin nas je "postrojavao" i terao da radimo. Nismo se ljutili, prihvatali smo sve uz zajebanciju.
A sad o komandantu GO, majoru, guzonji. Neki štreber iz Zagreba (bio je generacija pre nas) mu je celu prostoriju 92 oblepio nekim grafikonima i tablicama, ko tapetima. Kolko patrola, zaseda, ilegalnih prelazaka. Ma stotinu nekih gluposti. Terao je i mene da to radim, imao sam šablone za tehničko pismo. Ja sam radio, preko q i psovao. Zato me nije podnosio.
Nastavak sledi.

ivanp, evo ti dve slike željezničke stanice u Dravugradu, da se malo podsetiš.

[You must be registered and logged in to see this image.]
željeznička stanica. Takva je uvek bila.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Na levoj strani se još vidi deo drvene zgrade, koja je bila skoro do stanice. Ta zgrada je bila skladište za robu, koju su prevozili i pretovarili na kamione za isporuku u krajeve bez željeznice. Na tom delu sada stoji muzejska lokomotiva. Iza nje je zgrada bivše carine a pozadi se malo vidi i bivši hotel Košenjak.

(slike su skinute sa google earth, slikano sa puta prema kasarni)

Uh Zokika,

Hvala najlepše.
To je to.

Ivanp, potraži na forumu temu Dravograd. Tamo sam postavio nekoliko slika unutrašnjosti dvorca, gdje je bila kasarna. Slike su iz kraja juna 2015. Sada je to protokularni objekat obštine Dravograd. Verovatno češ se prisjetiti koje prostorije..

Auuu Zokika,

Knedla u grlu.
Nešto me ipak buni. Nema nijednog snimka dvorca sa desne strane gde je kula. Prostorija 92 je bila sa desne strane na spratu. Sad dal baš u kuli ili pored, rekoh 35 godina mi ostavlja čudne rupe u sećanju. U svakom slučaju sa desne strane, spolja, postojalo je metalno stepenište kojim se isto moglo popeti u 92. Znači na glavni ulaz pa na sprat, ali isto tako i spoljnim metalnim stepeništem.
Dobro sam ga zapamtio jer sam se jednom prilikom, dok je trajala zima, okliznuo i pao onako ko Šilja u crtanom filmu. Od gore sam se okliznuo i udarao dupetom u stepenike do dole. Slomio sam ruski električni aparat za brijanje. Napuklo mu je kućište, ali je i dalje radio i verno me služio do kraja roka, početak jula 1981. Bio sam "godišnjak". Ostavio sam Toplicu i Pahora, koji je došao kasnije da odsluže još malo.
Nastaviće se.

Evo puno slika iz raznih uglova i perspektiva:

[You must be registered and logged in to see this link.]

Hvala Kemo
Očigledno je desna strana dvorca vraćena u originalno stanje. Nema stepeništa.

Voleo bih da su akteri mojih postova živi i zdravi. Prošlo je 35 godina.

ivamp, u pravu si. Kad je vojska otišla i dvorac prešao u "ruke" obštine u celosti je renoviran (da kažem od temelja do krova) i vračen u prvobitno stanje. U nekim prostorijama se na podu još vide tragovi gdje su stajali kreveti i ostali nameštaj.
Verovatno se sečaš i ovoga:

[You must be registered and logged in to see this image.]
U tvoje vreme u Dravogradu je bila u lošem stanju. Sad je i ona renovirana. U njoj je grobnica vlastnikov dvorca.

Nagledao si se i ovoga:

[You must be registered and logged in to see this image.]
Ruševine starog dvorca odmah iznad dvorca gdje si bio.

Sećam se Zokika. Kapela je delovala sablasno, izazivala je tihu jezu kad prođeš pored.

Da nekih stvari se sećam, ali nekih imena ne.
Pisaću još kad me malo popusti ova jesenja depresija.