Sovjetsko bombardiranje Berlina 1941. godine

Pukovnik NA VZ PV BROJ POSTOVA: : 8060 ČLAN OD: : 2011-01-25

Одмах након што су немачки бомбардери упали у Москву, 24. јула 1941. године, совјетско руководство је одлучило да врати бомбе на Берлин. Решавање овог проблема није било тако лако, за то су били потребни далекосежни бомбардери. Тешки бомбардер "Илиа Мурометс" из СССР-а је први пут пуштен у службу у свијету. Тридесетих година, више од осам стотина тешких бомбардера ТБ-3 изграђено је у Совјетском Савезу, најнапреднијем у њиховој класи у то време. Онда ниједна земља на свету није имала такве авионе, па чак ни такве бројеве. Међутим, до 1941, ТБ-3 је већ био застарио. Почетком Великог Домовинског рата, Совјетски Савез, који је имао највише борбених авиона међу свим земљама свијета, није имао стратешку авијацију. Према референтној књизи "Борба и бројчана снага Оружаних снага СССР-а за вријеме Великог Домовинског рата (1941-1945). Статистичком компилацијом бр. 1, 1. јуна 1941. године, од 18.759 борбених авиона, било је 364 старих ТБ-3 (само 194 у употребљивим), 2203 ДБ-3 авиона различитих модификација и 9 тешких бомбардера ТБ-7. Пет авиона великог домета ваздухопловства дугорочне авијације као главни ваздухоплов имао је бомбардер ДБ-3 ("Лонг Ранге Бомбер - Тхирд") који је дизајнирао СВ Илиусхин. Релативно мали троструки авион Илијушин могао је да испоручи тону бомби на удаљености од нешто више од три хиљаде километара. ДБ-3 је могао да лети даље, узимајући додатно гориво, али онда је узео мање бомби. Први напад на Берлин извршен је 7. августа бомбардерима торпеда ДБ-3Т авијације Балтичке флоте. Петнаест авиона, са по 500 килограма бомби, полетјело је са најзападнијег аеродрома на острву Еисел у архипелагу Моосунд. Пет авиона бацило је бомбе на Берлин, а остале су бомбардовале друге мете. Напад је имао чисто психолошки значај, јер једноставно није било могућности за озбиљно бомбардовање. Задатак пилота био је да дођу до самог Берлина, који, с обзиром на ниво технологије, није био тако лак задатак. Следећи напад био је планиран за 10. август - да га изведу пилоти новоформиране 81. ваздухопловне дивизије. Сви тешки бомбардери ТБ-7 (касније Пе-8 ) и далекометни бомбардери ДБ-240 (касније Ер-2) сакупљени су у то време. Командант команде бригаде, Михаил Васиљевич Водопијанов, познати пилот који је извршио неколико рекордних летова, учествовао је у спасилачкој операцији Челушкин. Након што је 8. августа добио писмени налог потписан од стране Стаљина, којим је прописано обавезно коришћење експлозивних и запаљивих бомби и лично учешће у нападу, Водопјанов је на аеродром у Пушкину превезао 12 авиона ТБ-7 и 28 ДБ-240.Операција је извршена у кратком времену под најстрожом тајном. Као резултат тога, снаге ваздушне одбране и балтичка флота нису о томе обавестиле. Припремајући се за лет, испоставило се да ће само 16 ДБ-240 и 10 ТБ-7 моћи летјети. Штавише, преоптерећен ДБ-240 једноставно није имао довољно дужине писте за полетање. Чим је један ДБ-240 срушио ограде на писти, а један од ТБ-7 имао два мотора који нису успели да се скину и авион се срушио, други авион је полетио. Десет авиона, седам ТБ-7 и три ДБ-240 успјели су устати и кренути за Њемачку. Одмах су се почеле појављивати проблеми за раст. Бомбаш Водопијанова нападнут је право на полетање од стране совјетског борца. Совјетски пилоти ловаца једноставно нису знали нове бомбардере и одвели их за Немце. Албум авиона за протузракопловну артиљерију, у коме су први пут приказани бомбардери ТБ-7 и ДБ-240, потписан је у штампу тек 21. јуна 1941. године, а далеко од свих дијелова имао је времена да оде. Водопијанов је успио побјећи од совјетског борца, али посада поручника Б. А. Кубишка није имала среће. Њихов ДБ-240 је на повратку срушио свог борца и морао је побјећи падобраномвион ТБ-7 капетана А. Н. Тиагунина био је погођен противавионским топовима на повратку и срушио се. Авион ТБ-7, виши поручник А.И. Преживео је само радио-оператер-топник, који је након побједе пуштен из заточеништва. На повратку преко Естоније, бомбардер Водопијанов је погођен противавионским топовима. Авион је слетио, а посада је за четири дана могла да изађе на своје. Чувао се због чињенице да је посада била Естонац. Још три ТБ-7 су имала проблема са моторима, али су успјели доћи до своје територије и ушли у Торзхок, Обукхов и Ропсха. Капетан авиона Ер-2 А. Г. Степанова нестао је. Само се бомбардер вишег поручника Пепегелова вратио на аеродром у Пушкину. Само шест авиона могло би летети за Берлин и бацати бомбе, У телеграму команданта Ратног ваздухопловства Црвене армије, генерала Жигарева, датираног 12. августа, речено је: “... Дана 10. августа, 7 ТБ-7 и 3 Ер-2 су полетели да испуне задатак. Према прелиминарним подацима, 2 ТБ-7 и 2 Ер-2 су радиле на мети. Једна ТБ-7 испустила је бомбе пре него што се приближила мети, пошто је мотор предат. Нема података о Водопјанову и Панфилову ... Није било могуће утврдити зашто су постојала 3 случаја неуспеха праве групе мотора . ... " Резултат операције је био жалосан. Показало се да највећи проблем нису ни сопствени борци и противавионски топници, већ непоуздани мотори. Проблеми са моторима у лету били су десеторица бомбардера. У таквој ситуацији, за обављање таквих операција у журби је само уништити људе и аутомобиле. Погођени системски проблеми у ваздухопловној индустрији, о којима Резултат операције је био жалосан. Показало се да највећи проблем нису ни сопствени борци и противавионски топници, већ непоуздани мотори. Проблеми са моторима у лету били су десеторица бомбардера. У таквој ситуацији, за обављање таквих операција у журби је само уништити људе и аутомобиле. Погођени системски проблеми у ваздухопловној индустрији, о којима можете написати читаве књиге.

Источник: Зашто је СССР сакрио детаље о другом нападу на Берлин 1941.
© Русская Семерка russian7.ru

Napomena moderatora: Izdvojeno iz teme ''Zapisi o oklopnim vozilima i ratovanju oklopnih snaga''

Kada je tema pokrenuta neka bude malo i dosoljena:

Napadi sovjetskih bombardera na ciljeve u Njemačkoj 1941.-1942.

Kada se spomene djelovanje strategijskog zrakoplovstva u Drugom svjetskom ratu uobičajeno se misli na bombardere RAF i USAAF. S pravom, jer su Britanci i Amerikanci izvodili samostalne zračne operacije iznad Europe planski i u masovnim razmjerima. No malo je poznato da su zračne napade na ciljeve u Njemačkoj i satelitskim zemljama izvodili i Sovjeti, premda u puno manjem opsegu.

Strategijsko zrakoplovstvo SSSR

Sovjetsko strategijsko zrakoplovstvo, poznatije kao zrakoplovstvo za daleka djelovanja (Дальняя Авиация), počelo se razvijati još potkraj dvadesetih godina XX. stoljeća. Dapače, prvo je počelo masovno uvoditi u naoružanje teške četveromotorne bombardere (Tupoljev TB-3, izrađeno preko 800 primjeraka), a raspolagalo je i dvomotornim bombarderima velikog doleta.
Na početku napada Njemačke na SSSR najbrojniji bombarder zrakoplovstva za daleka djelovanja bio je Iljušin DB-3, dvomotorni avion maksimalne nosivosti 2.500 kg bombi i doleta do 3.800 km. Kasnije je iz njega razvijen poboljšani bombarder Il-4

Iljušin DB-3:

[You must be registered and logged in to see this image.]

Drugi bombarder po brojnosti je bio Jermolajev Jer-2, dvomotorni avion maksimalne nosivosti 5.000 kg bombi i doleta do 5.500 km.

Jermolajev Jer-2:

[You must be registered and logged in to see this image.]

Treći bombarder je bio četveromotorni Petljakov Pe-8 maksimalne nosivosti 5.000 kg bombi i doleta do 3.700 km.

Petljakov Pe-8:

[You must be registered and logged in to see this image.]

U zrakoplovstvu za daleka djelovanja bili su i četveromotorni bombarderi Tupoljev TB-3. Zbog zastarjelosti i male brzine bili su nepodesni za bombarderske operacije na velikoj dubini, a već 1942. su povučeni iz borbenih jedinica.

Crvene zvijezde nad Berlinom

Noću 21. na 22. srpnja 1941. njemački avioni su prvi put bombardirali Moskvu. Bombarderi Heinkel He-111 i Junkers Ju-88 izbacili su 104 tone razornih i 46.000 zapaljivih bombi. Zračni napadi na glavni grad SSSR nastavljeni su do kraja 1941. godine, no zbog vrlo jake protuzračne obrane nisu nanosili veće štete.
Nakon prvog napada na Moskvu Staljin je zapovijedio da se za odmazdu bombardira Berlin.
Prvi napad na Berlin izvelo je 7. kolovoza 1941. 14 bombardera Pe-8 mornaričkog zrakoplovstva, koji su uzletjeli sa aerodroma na Moondzunskom arhipelagu. Bombarderi Baltičke flote nastavili su napade na Berlin bombarderima 1. torpedne zrakoplovne regimente sa latvijskog otoka Saaremaa u Riškom zaljevu. Izvedeno je ukupno 7 takvih napada, snagama između 4 i 15 aviona.
Staljin je inzistirao da Berlin napadaju i bombarderi zrakoplovstva za daleka djelovanja. Zbog brzog njemačkog napredovanja bombarderi su trebali uzletjeti sa aerodroma Puškino kod Lenjingrada. Kako je bila riječ o velikoj udaljenosti do cilja standardni motori na avionima su po izričitoj Staljinovoj zapovjedi zamijenjeni dizelskima. Za napad je predviđena novoformirana 81. divizija dalekog djelovanja pod zapovjedništvom majora Mihaila Vodopjanova, a datum je određen za 11. kolovoza 1941.

Mihail Vodopjanov:

[You must be registered and logged in to see this image.]

Teškoće u pripremi napada su bile goleme. Izvorno je predviđeno 18 bombardera Pe-8, međutim u bazi Puškino ih se skupilo samo 14 - ostali su se morali vratiti zbog kvarova motora. Uz to je jedan od bombardera pukom srećom izbjegao paljbu vlastite PZO artiljerije na prilazu Puškinu. Bombarderske posade su bile sastavljene od iskusnih pilota civilnog zrakoplovstva, no imale su teškoća u letenju u formaciji te uzlijetanju i slijetanju na travnatim aerodromima. No najveći problem su bili nepouzdani dizel motori Čaromski AČ-30B, koji su se često gasili - naročito na velikim visinama - dok je pilot morao ručno regulirati protok goriva.
Vodopjanov je planirao rutu duž obala Estonije i Latvije, a zatim preko Baltika do rta sjeverno od Stettina pa na Berlin, čime bi izbjegao lovce Luftwaffe. Na ruti duljine 2.700 km bombarderi će letjeti brzinom od 280 km/h na visini od 7.000 m. Napadu će se pridružiti dvije eskadrile mornaričkih DB-3 sa otoka Saaremaa i jedna eskadrila Jer-2. Ako Pe-8 uzlete u sumrak biti će nad Berlinom oko ponoći.
Sovjetskim pilotima je krenulo naopako već pri uzlijetanju - jednom bombarderu Pe-8 su otkazala dva motora te se srušio uz pogibiju svih 11 članova posade. U letu prema Baltiku jedan bombarder je napadnut od finskih lovaca i zatim od sovjetske PZO artiljerije. Jednom pak bombarderu zapalio se motor pa ga je pilot morao ugasiti, a ubrzo nakon toga otkazao je i drugi motor. Pilot je spustio avion na manju visinu i izbacio bombe na željeznički kolodvor Luenburg kod Stettina, te se uspio vratiti i prisilno spustiti nedaleko Lenjingrada.
Preostalih 11 Pe-8 uspjelo je stići do Berlina i izbaciti bombe.
Avion Vodopjanova nije imao teškoća sve do pozicije od 12 minuta leta do Berlina, kada mu je otkazao jedan motor. Vodopjanov nije imao namjeru odustati tako blizu cilja i nastavio je let te izbacio bombe. U napadu je avion pogođen krhotinama PZO granate koje su probušile spremnik goriva u desnom krilu. Vodopjanov je izračunao da ima goriva za još četiri sata leta, a kako je ruta za povratak predviđala pet sati zapovijedio je navigatoru da vodi avion najkraćom rutom. Na povratku su upali u nevrijeme pa se na avionu počeo skupljati led, a smrznuli su se i instrumenti. Kada se vrijeme razbistrilo Vodopjanov je ustanovio da se nalaze iznad Estonije i to točno iznad linije fronte. U tom trenutku otkazala su sva četiri motora i avion se srušio u šumu, ali su članovi posade ostali neozljeđeni i uspjeli su se provući do sovjetskih linija.
Na kraju su samo 4 Pe-8 prošla misiju bez ikakvih poteškoća. Još dva su se vratila kasnije. Ostali su ili srušeni, ili su se prisilno spustili - jedan čak u Finskoj gdje je posada pala u zarobljeništvo.
Unatoč svim problemima zračni napadi na ciljeve u Njemačkoj su nastavljeni. Tako je 1. rujna izveden uspješan napad na Königsberg, a nastavljeni su i napadi na Berlin. Bombarderi DB-3 Baltičke flote izveli su ukupno 10 napada sa otoka Saaremaa na Berlin prije nego je baza morala biti evakuirana zbog približavanja Nijemaca. U posljednjem napadu noću 4. na 5. rujna 1941. sudjelovalo je 86 bombardera, od kojih su 33 napala Berlin dok su ostali bombardirali Stettin, Königsberg, Memel, Danzig, Swinemünde i Libau.

Otok Saaremaa u Riškom zaljevu:

[You must be registered and logged in to see this image.]

Epilog

Po povratku iz napada na Berlin Vodopjanov se morao javiti u Moskvu, gdje ga je dočekao osobno Staljin s članovima Politbiroa, maršalima i generalima. Tu je morao podnijeti izvještaj o misiji, da bi na kraju izgubio samokontrolu i zavapio: - Spreman sam zubima rastrgati te proklete dizel motore. Motori moraju biti pouzdani, a letenje s tim dizelima znači gubitak aviona i posada.
Vrlo rizične izjave pred čovjekom koji je osobno zapovijedio korištenje dizel motora. Vodopjanovu se ipak nije dogodilo ništa loše - razriješen je dužnosti i upućen kao pomoć u pokusima s novim radijalnim motorima Švecov M-82.
U 1941. godini sovjetski bombarderi su izveli ukupno 549 borbenih letova nad njemačkim teritorijem. Ponovo su napali Berlin u razdoblju od 26. do 29. kolovoza 1942., a noću 9. na 10. rujna izveden je do tada najjači napad s 212 bombardera. Također su napadnuti i Helsinki, Budimpešta, Bukurešt, Varšava i Krakov.
U 1942. godini je izvedeno 1.114 borbenih letova nad Njemačkom. Početkom 1943., u okviru priprema za bitku kod Kurska, zrakoplovstvo za daleka djelovanja preusmjereno je na bombardiranje željezničkog prometa iza njemačkih linija.
Iako se ni izdaleka ne mogu usporediti s učinkom angloameričkog strategijskog zrakoplovstva sovjetski bombarderi za daleka djelovanja, svojim napadima na Berlin i druge ciljeve u Njemačkoj, dali su veliki doprinos podizanju morala vojnika i stanovništva. A i podsjetili su Nijemce da onaj koji sije vjetar požanje prije ili kasnije buru.

» crveni krst vezista v6595-5
» O Sovjetsko-finskom ratu 1939.-1940.
» 6. april 1941.
» Kijevska bitka 1941. - najveće okruženje u povijesti ratova
» KUTAK ZA VICEVE