Ljubljana, kasarna 'Ljubo Šercer' - vezisti

Kapetan Lukic Milenko[You must be registered and logged in to see this image.]

E pa dosta je vremena prošlo otkad se nisam javljao.Pozdrav MOM GUŠTERU IZ BEOGRADA zna on koji je a kritika svima koji se ne sječaju generacije 86-87 i mojim nepismenim geničima jer se ni jedan nije javio do sada,svi su informatički nepismeni ili su zaboravili da smo bili drugovi tada a i danas smo ostali drugovi samo svaki u svoji9m cipelama i sa svojim životom.STARIJI smo ali nikako nebi smjeli zaboraviti što smo imali tih dana bez obzira na kasnije događaje na koje mi nikako nismo mogli utjecati jer je to iznad nas a i iza nas.Da bi danas netko od nas svojoj djeci objasnio kako smo mi proživjeli te dane u JNA  TREBA MU JAKO PUNO VREMENA pa me čudi zašto nema više kontakata izmeđe nas.Žalim za tim. Drugarski pozdrav

Cehim (citat):

Drugovi pozdrav!  Moje je ime Miha!
U Šercera sam ušao 07.01.1981 a izašao 27.11.1981.
Bio sam radiorelejac (RR) kod  kapetana  prve klasa Opačič Duleta  1 četa,  I vod.; Istovremeno sam bio (posljepodnevna nastava) i kod Dobrovoljca u II. četi telegrafista, jer sam bio radioamater pa sam istovremeno radio dvje obuke. Tu negde do kraja Februarja. Poslje završene obuke, a i več prije, radio sam na kapiji, kod kapetana za obezbedženje Nikoliča.
Komandat kasarne tada je bio p.puk Kukavica Jozo, zamjenik i načelnik štaba je bio Tica Mile.
Sa mnom u vodu bili su Časar Štefan, pa Bogdan Slavko iz Novog Sada. Evo toliko za početak. Nadam se da sretnem sa nekom.
Na kapiji radio sam sa Žarko Rašeta Zagreb, Ethem Tirič Zenica, Drago Škerget Murska Sobota.

E evo i mene ovde. Nov sam na ovom forumu ali vidim da odavno niko ništa ne piše.
Spominješ Tirić Ethema i Draga Škergeta. Moja klasa - aprilska 1981. godine. Zajedno završili obuku. Isti vod, ista spavaona (6550/33). Kapetan Željezić Božidar, otišao negde u prekomandu. Posle završene obuke Tirić i Škerget otišli kod bezbednjaka Nikolića (njegova kancelarija i portirnica, na smenu) a Milan Ilić i ja (Radmil Filipović - Cviki) kod kapetana prve klase Ljubenović Slavoljuba (i majora Mirković Vujadina) u kancelariju - ćate. Sa Ilić Milanom i njegovim bratom Zoranom (bio u drugom bataljonu) sam u stalnom kontaktu. Na razne načine sam pokušavao pronaći Tirić Ethema i Škerget Draga ali ne uspevam. Na razne načine sam slao poruke ali mi niko ne odgovara. Na fejsbuku ih nisam pronašao. I jedan i drugi su diplomirani pravnici. Tirić je, mislim radio u MUPu (policija) Zenica a Škerget je možda advokat (Murska Sobota ili Ljubljana). Ako bilo ko šta zna o njima, voleo bih da ih kontaktiram.

Mogao bih mnogo toga pisati iz doba kad sam bio u ''Ljubo Šercer'' kasarni. Pročitam neki komentar - priču, pa se setim. Evo recimo, neko je pitao kako se zvala prodavačica u kantini. Ne znam da li su se menjale, ali u vreme kad sam ja bio u JNA, to je bila Slavica. A dobro sam je zapamtio jer je dolazila u kancelariju kod majora Mirkovića. A pre sedam dana sam se prvi put posle vojske sreo sa Karanović Goranom iz Obrenovca. On mi je rekao za ovaj forum pa sam tako i ja počeo pisati. I kao svaki ćata, brzo kucam pa mi nije teško da naširoko pišem i pisaću ako budem video da je oživeo forum. Pozdrav za sve Šercerovce, Ljubljanu i celu Sloveniju.

cvikiuzice (citat):

Mogao bih mnogo toga pisati iz doba kad sam bio u ''Ljubo Šercer'' kasarni. Pročitam neki komentar - priču, pa se setim. Evo recimo, neko je pitao kako se zvala prodavačica u kantini. Ne znam da li su se menjale, ali u vreme kad sam ja bio u JNA, to je bila Slavica. A dobro sam je zapamtio jer je dolazila u kancelariju kod majora Mirkovića. A pre sedam dana sam se prvi put posle vojske sreo sa Karanović Goranom iz Obrenovca. On mi je rekao za ovaj forum pa sam tako i ja počeo pisati. I kao svaki ćata, brzo kucam pa mi nije teško da naširoko pišem i pisaću ako budem video da je oživeo forum. Pozdrav za sve Šercerovce, Ljubljanu i celu Sloveniju.

Forum neće "oživjeti", ako i ti, kao neki predhodni, odustaneš od objava i odeš... Kao Ćehim, prije tebe

E pa druže Poručniče (general potpukovniče) volim znati gde su i šta rade svi ti ljudi sa kojima sam bio u JNA. Ima nas nekolicina koji smo u kontaktu i znamo gde smo i šta radimo ali bih voleo znati i za još mnogo njih i mislim da zato neću odustati od ovog foruma. Generalno mogu reći, i dan danas tako mislim, da mi vojska nije ostala nimalo u prijatnom sećanju. Možda je najbolje da ne govorim o tome (ili nekom drugom prilikom). Otišao sam i tražio poziv da idem u vojsku, birao između Ljubljane, Skoplja, Lastova i Slavonske Požege. Izabrao Ljubljanu i nikad se nisam pokajao. Žao mi je samo što nisam bio dovoljno zreo i pametan da ostanem da živim u Ljubljani. Ali i ovaj život u Užicu nije loš pa zato i ne kukam. Čak i sad bih prihvatio da se vratim na sedam (ili mesec . . . ) dana da se ponovo vidim i družim sa svim tim ljudima. Od svih njih, sa svim svojim vrlinama i manama, moglo se naučiti nešto. Od nekoga kako treba raditi u životu a od nekoga kako ne treba raditi. Kako nekoga pridobiti da ti bude prijatelj i da mu budeš prijatelj a kako se od nekoga kloniti i zaštititi. U tom smislu je to bila škola života. Da nije bilo JNA, verovatno bih samo nekad prošao kroz Ljubljanu (odnosno pored). A ovako je obožavam i obožavam celu Sloveniju.

Rekao sam već da sam bio ćata kod kapetana Ljubenovića i majora Mirkovića. Zbog posla koji sam radio retko kad sam mogao doći na postrojavanje za ručak. I tako jednoga dana, dok je zadnji vojnik iz mog voda ulazio u trpezariju na ručak ja sam dotrčao i priključio se vodu. Dežurni oficir, kapetan prve klase Đukanović, neda mi da uđem jer nisam došao na postrojavanje. Kažem mu ja: pa druže kapetane, bar Vi znate da ja ne mogu zbog posla da dođem na postrojavanje, a on meni: ne interesujeme, čakaj rashod pa onda. To je značilo još ceo drugi bataljon i ko zna ko još da prođe pa tek onda ja. Mislim ja, e nećeš. Uđem na izlazna vrata od trpezarije, prođem kroz celu trpezariju i uđem u red koji je već bio na liniji. Sedeo sam i ručao zajedno sa Ilić Zoranom iz Sarajeva (julska klasa 1981., sada živi u Novom Sadu), lagano izašao iz trpezarije i prolazimo pored ulaza i kapetana Đukanovića. Već sam bio i zaboravio šta mi je rekao. Pita on mene: Fićo hoćeš ručati. Kažem mu ja da sam već ručao. Kuda si ušao pita on. E pa druže kapetane, godinu dana sam ja već u ovoj kasarni. Pobesneo je. Iz nekog razloga je posle pet-šest dana bio ponovo deržurni. Zahtevao je da svaki vojnik po spisku mora biti na postrojavanju za ručak bez obzira da li hoće da ruča ili neće.

cvikiuzice (citat):

E pa druže Poručniče (general potpukovniče) volim znati gde su i šta rade svi ti ljudi sa kojima sam bio u JNA. Ima nas nekolicina koji smo u kontaktu i znamo gde smo i šta radimo ali bih voleo znati i za još mnogo njih i mislim da zato neću odustati od ovog foruma. Generalno mogu reći, i dan danas tako mislim, da mi vojska nije ostala nimalo u prijatnom sećanju. Možda je najbolje da ne govorim o tome (ili nekom drugom prilikom). Otišao sam i tražio poziv da idem u vojsku, birao između Ljubljane, Skoplja, Lastova i Slavonske Požege. Izabrao Ljubljanu i nikad se nisam pokajao. Žao mi je samo što nisam bio dovoljno zreo i pametan da ostanem da živim u Ljubljani. Ali i ovaj život u Užicu nije loš pa zato i ne kukam. Čak i sad bih prihvatio da se vratim na sedam (ili mesec . . . ) dana da se ponovo vidim i družim sa svim tim ljudima. Od svih njih, sa svim svojim vrlinama i manama, moglo se naučiti nešto. Od nekoga kako treba raditi u životu a od nekoga kako ne treba raditi. Kako nekoga pridobiti da ti bude prijatelj i da mu budeš prijatelj a kako se od nekoga kloniti i zaštititi. U tom smislu je to bila škola života. Da nije bilo JNA, verovatno bih samo nekad prošao kroz Ljubljanu (odnosno pored). A ovako je obožavam i obožavam celu Sloveniju.

Bravo! Želim ti što više susreta!

Slabo se ovo nešto čita! Ajde da ja ispričam:

KAKO JE PROPALA MOJA KARIJERA PEVAČA

Posle nekog vremena od dolaska moje klase (aprilska 1981.), još smo bili gušteri (ili ti fazani), stiže komanda da svi idemo u vojnički klub, proba za hor, da se vidi ko može i šta može pevati u tom horu. Kažem ja da neću jer sam antitalenat za pevanje. Međutim, nema u vojsci neću. Svi moraju. Dobro, ajde. Razmislim ja, pa ja nikad nisam ni probao da pevam u horu (pevao sam samo po radnim akcijama kad peva cela brigada), možda bih ja i mogao da pevam, nije to loše, ideš po raznoraznim priredbama, izlazi se negde iz kasarne, dobro je to, ajde da probam. Gledam šta i kako drugi rade pa ću i ja. Pojedinačno svaki vojnik prilazi kapetanu prve klase (oni muzički činovi) sa harmonikom, on stisne dirku, vojnik peva: laaaaaaaa, laaaaaaaa, laaaaaaaa. Ti si prvi glas, ti si drugi glas, ti nisi za hor . . . I tako dođe red na mene. Ja maksimalno napregnem uši, skoncentrišem se da što bolje otpevam ono: laaaaaaa. I bi tako samo tri puta laaaaaaaa. Marš napolje, koga ti zajebavaš, kaže meni kapetan. Šta mu bi? Pitam se ja. Razmišljao, razmišljao i jedini mogući zaključak je bio da je to toliko loše zvučalo (a ja se maksimalno trudio) da je on mislio da ga ja zajebavam. I tako propade moja pevačka karijera.

cvikiuzice (citat):

Slabo se ovo nešto čita! Ajde da ja ispričam:

KAKO JE PROPALA MOJA KARIJERA PEVAČA

Posle nekog vremena od dolaska moje klase (aprilska 1981.), još smo bili gušteri (ili ti fazani), stiže komanda da svi idemo u vojnički klub, proba za hor, da se vidi ko može i šta može pevati u tom horu. Kažem ja da neću jer sam antitalenat za pevanje. Međutim, nema u vojsci neću. Svi moraju. Dobro, ajde. Razmislim ja, pa ja nikad nisam ni probao da pevam u horu (pevao sam samo po radnim akcijama kad peva cela brigada), možda bih ja i mogao da pevam, nije to loše, ideš po raznoraznim priredbama, izlazi se negde iz kasarne, dobro je to, ajde da probam. Gledam šta i kako drugi rade pa ću i ja. Pojedinačno svaki vojnik prilazi kapetanu prve klase (oni muzički činovi) sa harmonikom, on stisne dirku, vojnik peva: laaaaaaaa, laaaaaaaa, laaaaaaaa. Ti si prvi glas, ti si drugi glas, ti nisi za hor . . . I tako dođe red na mene. Ja maksimalno napregnem uši, skoncentrišem se da što bolje otpevam ono: laaaaaaa. I bi tako samo tri puta laaaaaaaa. Marš napolje, koga ti zajebavaš, kaže meni kapetan. Šta mu bi? Pitam se ja. Razmišljao, razmišljao i jedini mogući zaključak je bio da je to toliko loše zvučalo (a ja se maksimalno trudio) da je on mislio da ga ja zajebavam. I tako propade moja pevačka karijera.

Da si gucnuo jednu ljutu (no nije imaalo) pjevao bi k'o slaavuj

''Da si gucnuo jednu ljutu (no nije imaalo) pjevao bi k'o slaavuj'' reče ti general-potpukovniče. A kako da se unese. Bio ja ćata i to ne neki nego bataljonski, kod majora Mirković Vujadina. Otišao na odsustvo, (za 29. novembar, Dan republike), vraćam se i nosim litar rakije. Šta je litar rakije za spavaonu od 40 vojnika? Ništa. Idem ja na kapiju pravo, flaša sakrivena u torbici, računam neće mene niko jer me svi znaju, em stara kuka, em bataljonski ćata. Kad na kapiji požarni neki gušter, otera me dežurnom oficiru na pregled torbice. Dežurni oficir Škrbina Silvo (mislim da je bio tad poručnik). Aha, mislim ja, iz mog bataljona, ja mu dođem ko pretpostavljeni jer sam ćata kod njemu nadređenog oficira. Zna me. Mislim neće. Kad oćeš đavola: Filipoviću, ima li šta? Ma jedna flašica rakije. Sad sam jednu prosuo kaže on. Oooo, nemojte ni slučajno, ovo sam poneo majoru. Svi su znali da major voli dobru rakiju. I tako ja prođoh a flaša osta. Posle nekoliko dana kaže meni major: Auuu, dobra ti ona rakija. Znači došla do njega. Ali ne lezi vraže. Prošlo možda i deset dana a bezbednjak Nikolić, kad me sreo u komandi puka, kaže: Filipoviću čujem za onu flašu. Stanem, razmišljam, ne znam o kakvoj flaši priča, mislim nešto u bataljonu, pa se setim da misli na onu što mi uze Škrbina Silvo. Aaaa, ma ja to poneo za majora. Moglo je to malo drugačije, reče on i ode. Idem i ja i razmišljam: nikad je on ne bi ni dobio da me ne uhvatiše, jer nije bila njemu ni namenjena.

Bar ti je major bio zahvalan  
Dobro si prošao pored vojnih policajaca u vozu i na stanicama.
A flaša rakije se ne "krije" u torbici, nego u zadnjem džepu vetrovke, kad ulaziš na kapiju. Iz kancelarije izlaziš natraške

Citat :

A flaša rakije se ne "krije" u torbici,

Na meni je prijavnica pokusala da ostri patku kad sam se posle Uskrsa pojavio ne s jednom nego dvije torbe u kojima je bilo pola praseta, rakija, sirnica velicine tocka od "dajca", kolaci i sarena jaja. Klempo je trazio da pobacam "velikosrpski, antidrzavni materijal" (jaja i prase) a rakiju da stavim na sto. Posto sam vec bio pod uticajem nekih elemenata iz ranca, ja sam mu rekao da "materijal" ostaje u transportnoj a flasu mogu samo da mu zabijem u dupe. Na njegovo hvatanje za TT sam mu obecao da i to ide odmah iza flase. Slijedi dizanje slusalice i "druze kapetane, desetar blablabla...."
Na njegovu nesrecu dezurni oficir me je vrlo dobro znao jer sam redovno dolazio njegovoj kuci da pazim bolesnog clana porodice, a im'o je i neki pik na njega. Tako da se jadnik vrlo brzo presao iz "odjeljenje u napadu" u kopanje rova za stojeci stav. I dok ga je kapetan driblao "bolje bi ti bilo da ovaj svinjac od prijavnice dovedes u red" iz GA je dosao doktor stazista, uzeo transportne i na izlasku mu rekao da ce ga na iducem pregledu poslati na kolonoskopiju na VMA.
Te noci u trpezariji garnizone ambulante sav "propagandni materijal" je unisten zajednickim snagama svih naroda i narodnosti a uprkos strogim preporukama ljekara da su oslobodjeni "obuke, straze, terena, fizickih aktivnosti i fiskulture" ucesce su uzeli i bolesni iz stacionara. 

Svima, iz svih republika koji (često ili rijetko) navraću na ovaj forum sretna i uspješna Nova 2020. godina. Puno zdravlja, sreće i uspjeha, mir i dobro...

sem bil "prijavničar" od decembra 72 do oktobra 73, ko sem prišel na prijavnico sem imel okoli 80 kil, po treh mescih "hudega" dela so šle kile na več kot 90!!!, grozljivka, ampak dobro, delali smo po PS - u, je pa kdaj pa kdaj šlo tudi malo "skozi", nikoli pa z dežurnim oficirjem..., kako bre odojče, pa janje, pa kaka litrica... (sa opozorenjem, namoj, da se napiješ, to podeli drugarski..., dobro jedna je ostala u prijavnici..., bez toga nema vize...)

Vidim da veoma malo ima članova foruma koji komentarišu 1976/77. godinu. Ja sam bio oktobarska klasa 76., radio-relejna četa (komandir kapetan Dušan Lukač), drugi vod (RRU 800 - vodnik Zlatko Milanović). Major Jozo Kukavica bio načelnik komande stana. Krajem proleća 77. hrana se više dana spremala negde na terenu (ne sećam se iz kog razloga) i onda je za skoro svaki ručak služen pire (zeleni) od graška. Jozo jednom prilikom, za vreme ručka, ide trpezarijom izmedju redova stolova i prilazi vojnicima u mojoj blizini koji ručaju. Pita ih kako im se čini hrana, svi ćute, gledaju pred sebe i sa mukom gutaju. Onda fiksira mene, kao desetara i pita kakva je hrana. ja kažem, obilna i neukusna. On odgovara ljutito da to nije tačno i da je lično probao. Bilo mi dozlogrdilo i onda nepromišljeno, bez formalnog obraćanja starešini kažem da je on probao danas, jednom a mi to radimo deset dana. Pošto se sve to dešava medju vojskom, major Kukavica traži da se predstavim i kažem ko mi je neposredni starešina. Naravno, sutradan je usledio raport kod komandira čete Lukača, ali za mene  nije bilo daljih posledica, a verovatno je kapetan izriban zbog ponašanja desetara.
Kada sam zimus (2020.) saznao da je i kako je tragično završio pukovnik Dušan Lukač (ubijen u svojoj kancelariji u Glini 1993. godine), bio sam veoma potrešen jer ga pamtim kao veoma dobrog i odmerenog čoveka (iako me kaznio sa četiri dana produženja vojnog roka; to sam zaslužio jer sam na redovno odsustvo otišao dva dana ranije i vratio se dva dana kasnije; po odlasku na odsustvo odao me u ponedeljak, možda nenamerno, jedan šofer iz Novog Sada, vodniku Franji Šimonjiću rekavši da mene nije bilo u kasarni ni preko vikenda; onda su mi postavili zasedu da vide kada ću se vratiti a ja sam u ne sluteć zasedu vratio se sa odsustva u nedelju umesto u petak.

UčaVaske, konačno da se neko javi neko iz "Šercera". Pozdrav tebi i svima iz "Šercera".
Ispada da smo tamo bili u isto vrijeme. Ja sam došao sredinom-krajem  9. mj. 1976. i otišao krajem maja 1977. Bio sam u 2. bataljonu, TT četa (zgrada u ćošku kod raskršća i stadiona Olimpije).
Komandir čete kap.I kl. Stoje Ilijevski, dobar čovjek i oficir, obrazovan i umjeren. Ne mogu nikako da saznam gdje je kasnije dospio, možda je otišao u penziju prije rata, ne vjerujem da je otišao iz Slovenije. Kapetana Lukača se pomalo sjećam iako nije bio niti u mom 2. bataljonu.
Koliko ga se sjećam, mislim da je bio ok čovjek i oficir, korektan i odmjeren prema vojnicima.
Šteta da čovjek tako pogibe, u uredu, na službi, ali od budale. Bilo je toga na žalost i drugdje, to je ono što donosi rat. Sjećam se još mnogih starešina iz 1. bat. pa vaših RR antena i vozila, vodnik Nikolić i telegrafisti RĆ, major Mile Tica, prč, Đukanović, prč. Abutović i st. vod. Petrušić. itd,
A legendarnog Jozu pamtim dobro, (laka mu zemlja i mir vječni).
Žao mi je što se ne javlja više Šercerovaca, iako nam kasarne više nema ali valjda uspomena i sjećanja imamo još... Pozdrav svima.

Dragi momci,

Prvi put sam na forumu i JAKO sam se obradovao kad videh da postoji. Zovem se Srdjan Staletović i služio sam od septembra 88. do avgusta 89. teleprinterista i vozač. Komandir voda bio je poručnik Boško Beronja. Kasnije sam malo bio i desetar. Ima li među vama moje generacije iz, posle svih ovih godina, divnog Šercera?

Živeli!

Pozdrav Šercerovci,
nisam se dugo javljao, ali nezaboravljaju se najbolje godine a i sa njima sve ono što preživiš. Kao potporučnik dobio sam službu u puku veze u kasarni "Ljubo Šercer" i tu bio od 1978. do 1988.godine. Rado pročitam ove komentare. Najveće mi je zadovoljstvo da mi se tokom cijele karijere nije povrijedio niti jedan vojnik. Bilo je tu raznih dogodovština, ali mislim da su zanimljivije ove priče od običnih vojnika.
Pošto sam bio komandir velikom broju vojnika, ne sjećam se svih, prošlo je puno vremena. Starješina se sjećam svih, je deset godina je ostavilo traga, neki od kolega nisu među živima, neki su propatili u vrtlogu devedesetih godina. Drago mi je da čujem bilo kakve informacije za svakog od vojnika i starješina.

šercer (citat):

Pozdrav Šercerovci,
nisam se dugo javljao, ali nezaboravljaju se najbolje godine a i sa njima sve ono što preživiš. Kao potporučnik dobio sam službu u puku veze u kasarni "Ljubo Šercer" i tu bio od 1978. do 1988.godine. Rado pročitam ove komentare. Najveće mi je zadovoljstvo da mi se tokom cijele karijere nije povrijedio niti jedan vojnik. Bilo je tu raznih dogodovština, ali mislim da su zanimljivije ove priče od običnih vojnika.
Pošto sam bio komandir velikom broju vojnika, ne sjećam se svih, prošlo je puno vremena. Starješina se sjećam svih, je deset godina je ostavilo traga, neki od kolega nisu među živima, neki su propatili u vrtlogu devedesetih godina. Drago mi je da čujem bilo kakve informacije za svakog od vojnika i starješina.

Kao što ti voliš pročitati, tako vole i drugi, pa i ti češće napiši nešto iz svog iskustva, opiši neke doživljaaje, a bilo ih je raznih i na VA, i u službi

6550/33 avgust 84 (citat):

Pajo pošto smo mesec dana u isto vreme bili na istom mestu verovatno se i ti sećas tkz.šupljeg voda iz objekta iza trepezarije.Nekima su bile baš osveženje u našoj maloj kasarni. Pozdrav

O, pa hvala za "šuplji vod", baš lepo... Evo, da se i ja javim, bila u Šerceru avgusta '84, iz Beograda, poručnik, a kasnije, kad je pobegao od nas, kapetan Dmitar Mijoković (ako neko zna šta je bilo s njim, bila bih mu zahvalna), umesto njega došao nam kapetan bezbednjak iz Sarajeva, čije ime nisam upamtila... Pozdrav, drugari, tu smo...

LJUBO ŠERCER

Na današnji dan leta 1942 so na Mokrcu ustanovili narodnoosvobodilno brigado Ljuba Šercerja.
Zelo zanimiva je tudi spodnja slika narodnega junaka Ljuba Šercerja, poročnika jugoslovanske vojske in komandanta polbataljona slovenskin narodno-osvobodilnih partizanskih čet, ki je bil izdan in ustreljen skupaj s petimi partizani 22.11.1941 v Tomišlju. Pokopan je v Tržiču v Italiji. Založba OF je izdala letak, ki je stal 2L(liri) izkupiček pa namenjen za partizanske vdove in sirote.Za narodnega heroja je bil proglašen 25.oktobra 1943.

[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this image.]
                                               Narodni junak Ljubo Šercer

Pozdrav Silvija,
Lijepo da si se javila, bit ćeš jedina dama ovdje i osvježenje.
Sosa nam je nestala, ne javlja se više.

Napiši nam nešto kako je tebi i ostalim djevojkama bilo u "Šerceru".
Nemoj i ti nestati...

Hvala za dobrodošlicu pa šta znam, ja sam malo subjektivna po tom pitanju, verovatno zato što sam htela u ŠRO i da probam da ostanem u vojsci kao podoficir ili dokle bih, kao žena, mogla da radim, učim i napredujem. Ja sam posle povratka iz Vojske, a tad su već dozvolili upis devojaka u srednju vojnu školu, išla u opštinski vojni odsek da se raspitam oko uslova upisa, s obzirom na to da sam vojsku služila, ali je to važilo samo za učenice srednje škole, i za mene je bilo kasno, nažalost...

Želim ovde podeliti jednu tužnu vest za one koji ovo čitaju a koji su ga možda poznavali. U leto ove godine (2020.), ne znam tačno kad, umro je Milorad Vukmirović - Mijo. On je iz Crne Gore, Rijeka Crnojević, selo Meterizi. Zajedno smo bili cijeli vojni rok (aprilska klasa 1982. godine) u kasarni Ljubo Šercer, VP 6550/33. On je bio vozač kamiona a ja bataljonski ćata. Eto i posle toliko godina  sam bio u kontaktu sa njim. Zadnji put smo se sreli 2018. godine u jednoj kafanici u njegovom selu Meterizi, na putu Podgorica - Cetinje, preko puta groblja u kome je letos sahranjen. Posle JNA smo se sretatali više puta, bio je vrlo gostoljubiv, susreti su nam bili bratski. Bio sam mu i u kući u selu. Čak nam se i sinovi isto zovu: Jovan. Mnogo mi ga je žao, i zato što se znamo iz Ljuba Šercera, još od 1982. godine, želim da ovde to podelim sa onima koji ovo čitaju. Hvala mu za lepe trenutke provedene sa njim, kako u JNA tako i posle nje.

U svakom slučaju dirljivo i pohvalno, kao primjer kako prijateljstvo može potrajati dugo kada je iskreno i uzajamno. Laka mu zemlja...

6550/33 avgust 84 (citat):

Prijatno sam se iznenadio kada sam naišao na forum nas Šercerovaca.Inače služio sam od avgusta 84 do septembra 85 kao prva avgustovska klasa 15 meseci i to u 1 bataljonu komandant major Lukač a u četi kapetana Vulića koji je 85 otišao u prekomandu i u vodu st.vod.Bogdanovskog .Samo da kažem da sam punih 13 meseci proveo u ovoj kasarni bez prekomande u istom vodu veze komandanta 9 armije na drugom spratu 1 bataljona ,spavaona kada se popneš na drugi sprat levo u čelo hodnika.Pamtim kao da je danas biloVP 6550/33.Ove dve fotografije sa foruma su mi probudile sećanja.Pamti se i pista koju smo čistili kao ludi neverovatno hladne i snežne 84-85 godine kada je bilo i -35 pa nismo išli na Kurešćak na završni teren.Pamte se i Velike Bloke fazanski teren februarske klase 85 god.Pamti se i hotel Union i hotel Slon i to sve uz Laško pivo.Momci sećate li se kantine i napolitanki sa pivom i eurokremom.Davno to beše.Ako se neko seća Kokanovića iz Šajkaša sa KPS-a.Matin Đorđa iz Žitišta ,dsetara Pavliča iz Izole.Možda se neko i mene seti kao zamenika komandira voda desetara Stankovića.Još jedan veliki pozdrav svim momcima iz Ljube Šercera i neka se neko javi ako se prepozna

sjećam se Dragana Kokanovića, Martina Đorđa, Alena Pavliča, ali sam tebi Stankoviću zaboravio ime...

sjećam se i puno drugih: Živkovića, Mandića, Džodže, Vurušića, Gustava, Milojka, Despića, ... albanaca Fetahua, Muse, Ševćeta... 

i još puno drugih

6550/33 avgust 84 (citat):

84-85 lično sam  na svim terenima i štabnim vežbama po Slovenačkim gudurama bio onaj lik koji se na telefonskoj centrali javljao sa Ovde MIROČ.Ko je služio u tom periodu sigurno se seća prolećne štabne vežbe za koju mislim da se zvala Strela 85.Kompletna 9 Armija je učestvovala na njoj.Čak je i komanda Armije na čelu sa tadašnjim komandantom  generalom Avramovićem izašla na teren.Vreme kao po običaju kad je vojska na terenu.Kiše je bilo da se udaviš.Za 15 dana sam od nespavanja i loše hrane smršao 8 kg.Bez prisustva aktivnog oficira na centrali kao ZKV komandanta 9 armije 10 dana bukvalno nisam izlazio iz one  kabine u kojoj se nalazila tel.centrala smeštena na platformi popularnog Dajca.Izduvao sam ukupno preko 40 dana terena za 13 meseci.Od vežbe u Črnomelju septembra 84,Preko Strele 85 za koju se više i ne sećam gde je bilo komandno mesto pa do terena u V.Blokama.Tada kao da  je važilo ono pravilo Upoznaj domovinu da bi je više voleo pa smo špartali Slovenijom tamo-amo.Čak sam bio i po vukojebinama Kočevskog roga u potrazi za helihopterom Gazela koji se srušio na relaciji Črnomelj-Bledsko jezero.10 dana saki dan smo pretraživali teren oko Cerknice i jezera pored nje.Zasada toliko. Pozdrav svima.PS.Hajde momci iz Šercera setite se i vi vaših iskustava pa da ih zajedno podelimo.

sjećam se kada smo tražili helikopter, znam da neki od zapovjednika nisu znali koristiti kompas

6550/33 avgust 84 (citat):

Iz klase 84-85 nema nikog da se javi ali nada uvek postoji.Vidim da ima Šerceraša iz 87 pa bi bilo lepo ako se sećaju da nešto napišu o 6550/33 iz svog vremena .Pozdrav svim forumašima.

evo druže dragi jednog iz tvoje klase: Ante Kuliš ako me se sjećaš. zamalo da i mene nisu ostavili za desetara

6550/33 avgust 84 (citat):

Generacija avgust 84/85 je potpuno neaktivna.Još ću posumnjati da klasići slabo koriste internet obzirom da je proteklo 30 godina od kada smo bili u Šerceru i da smo sada pedesetogodišnjaci.Seća li se neko ljudi iz 2 voda TT čete 2 bataljona- Komandir čete Kapetan Vulić Slavko (otišao u prekomandu  juna 85) .K-dir voda st.vodnik 1 klase Bogdanovski Miroslav.(Otišao u prekomandu  jula 85)Zamenik k-dira voda desetar Stanković Zoran.Ostala ekipa Relić Aleksandar,KPS Kokanović Dragan.vozać Martin Đorđe,desetar Pavlić Alan,Vurušić Gordan,Bošković iz Užica.Nama je desetar bio oktobarac 83 čeh Jirži prezimena se ne sećam.Pozdrav za sve Šerceraše.

jirži vlaisavljević,

atanasov (citat):

Ja sam bio u Serceru od Septembra 1986 do Mart 1987, posle sm dobio prekomandu u kasarne 4 juli do Septembra. Tamo je bila glavna komanda,a ja radio na centrali OVDE  MIROCH. Ako ima nekog iz nase klase da se javi jos pamtim lokal starijeg vodnika Shimonica-Sime lokal 23.

Miroč bosut madore halifax dodole...

Kada sam ja bio u 4. juli (84/85) lokal šimonićev je bio 23-23, mehaničari 23-05, ili sam zaboravio

koji je ono bio civilni broj na koji su nas zvali 061 311-422?

Pozdrav svima od vojnika Janjic Dragana 85-86, 6550/32.

1806016 (citat):

ramšak (citat):

našao sam ovaj forum i molim da se jave koji su bili u šerceru novembar 84-decembar 85
telefonskilinijski vod stari vodnik Vasiljević Rakica
javite se da malo popričamo

Dobar dan, vidim da znate Vasiljević Rakicu. Jel bih želeli njega kontaktirat?

tek sada sam video 
molim za kontakt za Rakicu

Ne mogu vjerovat da se niko ne javlja od gen.novembar84-decembar85

Pozdrav svima. Ne mogu vjerovati da sam noćas našao ovaj forum, da su mi se vratile uspomene, a i da sam vidio da me se neki sjećaju (pozdrav, Buljubašiću!!)...
 
Ukratko, došao sam u Ljubu Šercera 1986. godine, komandant puka bio je puk. Kukavica Jozo, komandir čete kapetan Janevski Milanče, a komandir voda por. Stamatović Petar. Pukovnika Kukavicu nisam nikada upoznao (premda sam ga, dakako, često viđao na krugu), a svi ostali bili su divni ljudi.
 
Savjet kapetana Janevskog
 
Kapetan Janevski Milanče: "Nemojte da pijete pivo nakon ručka... Ako pijete - posle je sve FOČA!"
 
Samo vezisti će ovo razumjeti. „Foča“ je bilo prvo slovo koje se uči u telegrafiji (ti-ti-ta-ti, sljedeća dva su: Pirot i Lika. Foča-Pirot-Lika: tako je počinjao život svakog veziste). Htio je reći da će ti sva slova biti "Foča", tj. ista, i nećeš razaznati što primaš, ako se naliješ. I, dakako, bio je posve u pravu.
 
Kapetan Janevski, mršav, sa svojim brčićima i uvijek savršeno ispravan, bio je i meke duše. To neki nikad nisu shvatili, ali ja jesam. Zašto? Zadržat ću to za sebe.
 
Poručnik Stamatović Petar
 
Kakav divan čovjek. Osim što je bio doista zgodan, sa sve loknicama koje su malo više nego što je to trebalo provirivale iz njegove kape-lađice (titovke), bio je i ljudina. Tako mlad, a tako prav i odlučan, nikada ga neću zaboraviti. U ono vrijeme, bio je frižak (svjež), ali to nipošto nije odavao svojom pojavom. Jedan od onih ljudi koji znaju da su dobri i znaju se dobro prodati drugima. A i nametnuti autoritet, no sve s mjerom, do neke granice… Prirodno i odmjereno – deviza istinskog časnika. A Petar Stamatović sasvim sigurno bio je jedan od takvih.
 
Major Boris Bivec
 
Oficir i džentlmen, bez ikakve sumnje. Obrazovan, čvrst i pravedan. Znao je kako prenijeti znanje, ali i kako ocijeniti nervoznog radistu na ispitu za „klasu“. I to sve onako lakonski, kao da svijet nije posve lud, kao da je to što radiš sasvim na mjestu; gospodin Bivec znao je što s tobom radi… Da ga sada sretnem, mogao bih s njim dugo pričati, znam to...
 
Mogao bih pričati o mnogima, ali neću. No, neke ću ipak spomenuti. Na postrojavanjima sam vidio Memu Karišika (iz „susjednog“ voda ili čete). Čovjeka koji se jednostavno nije uklapao u cijelu ovu vojnu priču. Vjerojatno bi veću ravnotežu među zvijezdama postigao da je ostvario karijeru na nekom drugom polju, ovdje se sasvim sigurno nije uklapao. Ili je to bar bio moj dojam.
 
No sasvim sigurno nije bio samo moj dojam kad se sjetim Mujarić Zijada. Vodnik Mujarić definitivno nije bio iz te priče. Znam da su mu prigovarali što je njegova kosa bila možda malo preduga, ali nije samo to… Zijo, siguran sam da znaš o čemu pričam. I naravno takvi koji se baš ne uklapaju (znam to, jer i ja sam jedan od tih), uvijek ostvare karijeru u onome u čemu se ne uklapaju. I da znaš, odlično ti je stajala ta fudbalerka…
 
Kapetan I. klase Đukanović Branimir: „Instalirali smo pipe za dupe!“
 
O da, doista je to rekao. Govoreći o postignućima u vojarni, spomenuo je i „pipe za dupe“! A bile su doista dobre. Fino si mogao oprati čmar nakon vršenja velike nužde. Neki su mu se pomalo podsmijevali, ali što je zapravo loše u tome što je naglašavao tehnološka postignuća, kad nije predavao POV (Političko obrazovanje i vaspitanje).
 
Tu je bio zaista na liniji. Nije shvaćao da, što vrijeme prolazi, ljudi sve manje shvaćaju neke stvari iz prošlosti. Neumorno je ispitivao ljude: „Ko su bili ljotićevci?“, „Ko su bili Folksdojčeri?“ Nije dobio zadovoljavajuć odgovor, pa bi sam odgovorio: „Bili su to narodni neprijatelji, kako to ne razumete!!“
 
Nikad to nisam primijetio, ali sam posve uvjeren da je između kapetana Đukanovića i majora Biveca tinjala latentna klasna bitka; dva svijeta koja su se mogla naći u klasteru samo u to vrijeme i samo na ovim prostorima. Neponovljivo ikad.
 
Mali ljudi koji jedu drnč
 
Onda, tu su oni „mali ljudi“. Mrzim sam sebe što ih se ne sjećam svih. Ali sjećam se Munje (Nebojša, znam da si mrzio taj nadimak, ali pristajao ti je), Živanović Tešmana, Opalk Krešimira, Zahirović Mirsada, Buljubašić Mustafe, Juhasz Zoltana, malog ali žustrog Babića iz Crne Gore, neponovljivog ćate Novaka, Slovenca Same koji je stalno pjevušio stih iz Bajagine pjesme („Ne gledaj me kao vučica!“), Bogdanov Tome koji je, poput mene, volio „Vodič kroz galaksiju za autostopere“; toplog desetara Milorada Glušca, hladnog i bezobzirnog „staže“ Bešlievski Delinča, koji mi je bio simpatičniji no što je to želio biti… i mnogih drugih. Mrzim sam sebe što im se ne mogu sjetiti imena.
 
Sjećam se suludog ustajanja u cik zore i pranja u hladnoj vodi, sjećam se peći na drva koja se morala ugasiti u 22.00 sata, sjećam se natpisa na telefonima „Neprijatelj sluša!“, ali ponajviše „drnča“ u pet (i nešto) ujutro. To nikada neću zaboraviti. Nakon jutarnje kavalkade dođeš u restoran i tamo ti „serviraju“ rižu i neki smeđi umak. Taj umak zvali smo DRNČ (prema onoj tekućini koja se koristi pri čišćenju puške). Bilo je nadrealno jesti taj „drnč“ u cik zore, ali sad kad se prisjetim – i nije bio tako loš. Možda čak bolji od „dječje radosti“ (putar i marmelada).
 
Okretanje snijega na bijelo i nevidljiva kanta s pepelom
 
Okretanje snijega na bijelo bila je jedna od dvije sasvim sumanute aktivnosti u „Ljubi Šerceru“. Naime, pukovnik Jozo Kukavica, kad je dolazio na posao, volio je vidjeti bijeli snijeg. U Ljubljani snijega ne nedostaje, no isti nije uvijek sasvim bijel, jer je vojarna bila smještena u centru grada, uz vrlo živu prometnicu. Tako da je snijeg uglavnom (od smoga) bio crn ili siv. Ali pukovnik Jozo Kukavica volio je bijeli snijeg ujutro kad dolazi na posao. Zato je jedna desetina uvijek bila zadužena za „okretanje snijega na bijelo“. Uzimali bi neke lopate i – malo po malo – svakog jutra cijeli put od ulaza u vojarnu do zgrade u kojoj je bio pukovnikov ured, preokretali snijeg „na bijelo“, tj. zarili bi lopatu u snijeg i okrenuli crni pokrov na dno, a površina bi ostala bijela. I tada bi Jozo Kukavica došao na posao i uživao u lijepom bijelom snijegu kraj kojeg prolazi. Sve za Jozu Kukavicu!
 
Druga totalno sumanuta aktivnost je bila nošenje kante s pepelom. Tu kantu s pepelom – tako je bilo propisano – nosili su dežurni Radio čete i … mislim TT čete, no nije ni bitno. Uglavnom, dvojica nesretnika došli bi pred odlagalište pepela (sve se grijalo pećicama na drva, pepela je bilo u izobilju) i morali su ga odnijeti preko kruga vojarne – u tri lepe na drugi kraj svijeta. Tog pepela je uvijek bilo više nego kanti, tako da se to nije moglo obaviti u jednom nošenju, bilo je potrebno vratiti se, utovariti goleme količine pepela u kantu i opet nositi. I tako dok god je bilo pepela za nositi. Ne bi čovjek rekao kako je pepeo teška stvar za nositi. Ali kad ga nosiš 100 puta zaredom, jest. A „nosači pepela“ bi uglavnom zatekli kantu koja se jedva ili nikako vidi ispod brda pepela. Posao nije bio lak.
 
I još, za kraj…
 
Sjećam se polaganja ispita za III.klasu, vojnik Bogdanov Tome poslao mi je telegram koji je završio sa „SSK“ – na kraju telegrama kucao mi je klasičnu radističku zajebanciju („Skini mi se s k….“), ali obojica smo prošli ispit. Polaganje teorije telegrafije kod maj. Bivec Borisa bilo je ravno ispitima na fakultetu. Ne žalim nimalo, dapače. A sjećam se i terena na nekoj planini koja se zvala „Vrh“ (tako su mi rekli), gdje smo grijali grah i gulaš iz konzerve na one sprave koje gore nekim čudnim plamenom. A i otpao mi je nokat na malom prstu lijeve ruke od hladnoće na toj planini, ali koga briga kad se ni ja nisam žalio…
 
A za kraj, mnogo toga sam zaboravio (ili sam bar zaboravio napisati). Možda mi dođe, pa se sjetim i napišem. No zasad toliko. Češljić, maramica i ogledalce u džepu bluze bili su obavezni. No, ja nisam obavezan sad nastaviti. Možda budem. Ako mi se bude dalo. A do tada pozdrav svima: sjećam vas se, ako vam se i ne sjećam imena, i sve vas volim, dobri ljudi……..

sven, pa nisi Lasta, purger...

se spomniš kaj je pisalo na matici zvezde, IKOM ZAGREB, to pomeni - znaći: iglu, konac, ogledalo i maramicu mora imat vojnik sa sobom kod izlaska u grad, a drugo: zbogom armijo, gledaj remo, evo bukvice...

pa dobrodošel na forumu...

jozl52 (citat):

sven, pa nisi Lasta, purger...

se spomniš kaj je pisalo na matici zvezde, IKOM ZAGREB, to pomeni - znaći: iglu, konac, ogledalo i maramicu mora imat vojnik sa sobom kod izlaska u grad, a drugo: zbogom armijo, gledaj remo, evo bukvice...

pa dobrodošel na forumu...

Ja sam u Novom Sadu naucio drugacije to IKOM, a i Zagreb. Ako se dobro sjecam to IKOM ZAGREB je bilo ovako.


Idem Kuci Ovog Mjeseca, Zbogom Armijo Gazi Remo Evo Bukvice.

jozl52 (citat):

sven, pa nisi Lasta, purger...

se spomniš kaj je pisalo na matici zvezde, IKOM ZAGREB, to pomeni - znaći: iglu, konac, ogledalo i maramicu mora imat vojnik sa sobom kod izlaska u grad, a drugo: zbogom armijo, gledaj remo, evo bukvice...

pa dobrodošel na forumu...

Hvala na dobrodošlici. Kako da se ne sjećam! No, ako me sjećanje služi, nije trebalo samo za izlazak u grad, nego bome svako jutro pri postrojavanju. Igla i konac u kapi, a češljić, maramica i ogledalce u džepu. 
Najveći misterij predstavljao mi je taj češljić. Čemu, pobogu, češalj, kad sam ošišan tako kratko da se ne mogu uhvatit prstima za vrh kose!!

barbican:

bravo, da i to je bilo, jebiga več malo rozalije..., prvo mi je došlo ono, na lastino pisanje o igli i..., haha...

Sven (citat):

Poručnik Stamatović Petar
 
Kakav divan čovjek. Osim što je bio doista zgodan, sa sve loknicama koje su malo više nego što je to trebalo provirivale iz njegove kape-lađice (titovke), bio je i ljudina. Tako mlad, a tako prav i odlučan, nikada ga neću zaboraviti. U ono vrijeme, bio je frižak (svjež), ali to nipošto nije odavao svojom pojavom. Jedan od onih ljudi koji znaju da su dobri i znaju se dobro prodati drugima. A i nametnuti autoritet, no sve s mjerom, do neke granice… Prirodno i odmjereno – deviza istinskog časnika. A Petar Stamatović sasvim sigurno bio je jedan od takvih.
 

Ocinkario sam Stamatu šta si napisao.
Pozdravlja te!

Neka si! 
I ja njega pozdravljam!

Pozdrav Sven,
Dobro došao. Svaka ti čast na onako velikom postu i temeljitom prikazu događaja u Šerceru,
u 5 sati ujutro. Da nisi možda bio pomoćnik dežurnog negdje, pa da ubiješ noć do jutra ili su navalila sjećanja pa nisi mogao stati... U svakom slučaju super, spomenuo si mnoge.
Ja sam bio nekoliko godina prije tebe pa mnoge koje si naveo poznam, Jozu, Biveca, Đukanovića, itd. Ha, ha, Jozo je legenda i danas kad je pokojni. On je dolazio i nedjeljom oko 10 sati da vidi iprovjeri da li se provode zadaće koje su komandiri četa ostavili dežurnima za vikend. Neko je morao i tako a on je volio svoj poziv i posao ma koliko je nama to tad bilo čudno.
Boris Bivec, u moje vrijeme (76./77.) bio je mlad poručnik, komandir 1. voda u 2. TT četi 2. bat. kod kap. Ilijevskog. Da, i tada je bio i oficir i gospodin i džentlemen, u svakom pogledu.
Ne znam gdje je na kraju završio ali rado ga se sjećam i njega i Ilijevskog i svih takvih ljudi.

Pozdrav svim Šercerovcima

Pozdrav i tebi, Bežigrad! 

Ne, nisam bio pomoćnik dežurnog nego sam već više godina u penziji i ne spavam baš noću, a otkrio sam ovaj forum (stvarno lijepo da tako nešto postoji), pa su mi nakon svih tih godina odjednom navrla sjećanja "iz prošlog života" i nisam se mogao suzdržati da ne napišem koju riječ... 

Stvarno mislim da bi neki događaji trebali ostati zapisani. Kao, primjerice, ono "okretanje snijega na bijelo" kako bi Jozo Kukavica dolazeći na posao uživao u bijelom snijegu, a ne u snijegu onečišćenom smogom i gradskom prljavštinom. Zorom neki glancaju pod u hodniku, neki uređuju spavaonice, neki čiste učionice, a hrpa ljudi s lopatama preokreće snijeg "na bijelo". I nigdje ga ne nosi, samo ga okreće, da bude bijel. Nadrealno. 

Problem je što se često sjećam ljudi, no ne i njihovih imena. Evo, u međuvremenu sam se sjetio i imena desetara Ademi Nimana, Juhasz Zoltana... Stvarno je loše što se nekih ne mogu sjetiti, ali ipak vrijeme učini svoje. Molim one kojih se ne mogu sjetiti da se ne ljute, ili još bolje - ako su ovdje, neka se jave!

Dodatno, problem i to što sam u "Šerceru" bio oko pola godine (na "otkomandi"), a onda se vratio u kasarnu Maršal Tito, odakle se opet sjećam puno ljudi i događaja, pa mi se može dogoditi da počnem miješati dvije vojarne!   Ah, proklete godine, baš su me nekako zaskočile... Inače, vidim da (osim za intendante) i nema nešto o Kasarni Maršal Tito u Ljubljani, nema posebne teme za 5229... :/ 

Hvala što si se javio. Da, vrijedi spomenuti dobre ljude, oficire i džentlmene. A i urnebesne detalje, kao na primjer opis slušalica SL-1: 

sven:
bravo, da si nas seznanil s slušaklkami SL-1, ker bi lahko počeli kar nekaj, res PS ni prepustil slučaju popolnoma nič, ni bilo zajebancije , sem pa na google prodrl v PS intendantski strogo poverljiv!!!, "kuhanje" jna - jla pasulja, to je "pravo", imamg ga v malem prstu, samo kaj je najpomembnjeje, da se fižol - pasulj po petnastih minutah vrenja odlije in na novo zalije z vodo, zakaj???, to je pa najpvečja skrivnost JNA, no zadnje pravilo Ps pa je, da se jednakomjerno deli svim vojnicima, u kasarni sa kutljačom od 0.3 L a na terenu 0.5 l, a pored se pije: vino, pivo ili voda..., super..., nema da fali...

saj bi prlimal gor cel PS o "pasulče", samo KOS je še vedno aktiven, jebiga, ni zajebancije..., nkoli ne veš, nikad neznaš, veste ono o "neprijatelju"...

Hej Sven i Jozl52


vas dvojica ste genijalci, tako ste me nasmijali čitajući vaše zadnje postove.
Snijeg na bijelo i str. pov. pasulj. [You must be registered and logged in to see this image.] . Što je najbolje, oboje je istina (res) iz stvarnog života.
I ja se nešto kroz maglu sjećam toga da se i u moje vrijeme u Šerceru snijeg okretao lopatama  (kad pocrni od smoga) jer je kao bilo je ružno da se vidi onako prljav snijeg.
Vjerujem da je to tražio Jozo da bi sve u kasarni bilo čišće i urednije pa makar i snijeg.
No, ipak, neke njegove misli i zahtjevi su i naša životna škola koja nas je obogatila ma što god mi ponekad o tome mislili...
Pozdrav vam svima...

Avgust 84, linijski vod 6550/34, vojnik Biberovic Izet.

bežigrad: ma malo sam najebal na obuki kao bolničar, ma nije bila obuka ono sve u belom, jebali smo ježa po "Grbavici" , našice ko to zna, ma bili smo gori ko pešadinci, grrr, pa dobro, dal je to kakva sanitetlija, kao doktori, a jebiga teren je jednak i za prašinara i za kao "doktora" , puzi jaro, zemo, bre... , ali sve poslije je bila čista zajebancija 10 - desetka u kasarni ono lagano "kasarska PRIJAVNICA", izvolte, aha poseta, kojem vojniku, aha izvinte drugarice trajet če jedno pola++ sata, vojnici su kao na poligonu, a "drugarica" ko 747, uau, čega na prijavici svega nije bilo..., da nisam završio rok potpiso bih do penzije, dosmrtno..., zakon...

oprostite ni ravno bežigrad, me malo zanese..., sorči...

dobro, razkril bom veliko skrivnost vojske JNA, čeprav me zavezuje "prisega" - obaveza, zakaj se je morala voda pri kuhanju pasulja po petnajstih minutah vretja odliti in ponovno zavredi???, veliko vprašanje, ja zato, da med spanjem vojska ni zaspala "u spavaoni" za "vedno", priti v sobo po požarstvu ob dveh - štirih  je bilo res očarljivo, romantično..., shanele, piere cardin...

Silvija (citat):

6550/33 avgust 84 (citat):

Pajo pošto smo mesec dana u isto vreme bili na istom mestu verovatno se i ti sećas tkz.šupljeg voda iz objekta iza trepezarije.Nekima su bile baš osveženje u našoj maloj kasarni. Pozdrav

O, pa hvala za "šuplji vod", baš lepo... Evo, da se i ja javim, bila u Šerceru avgusta '84, iz Beograda, poručnik, a kasnije, kad je pobegao od nas, kapetan Dmitar Mijoković (ako neko zna šta je bilo s njim, bila bih mu zahvalna), umesto njega došao nam kapetan bezbednjak iz Sarajeva, čije ime nisam upamtila... Pozdrav, drugari, tu smo...

Pozdrav Silvija!
Mislim da je to bio kapetan Popović.Bio je visoki čovjek (cca 2m).

PORUCNIK (citat):

Ocinkario sam Stamatu šta si napisao.
Pozdravlja te!

E jebi ga, zajeb'o si me!

Posto sam i ja u kontaktu sa Stamatovicem, hteo sam da se ogrebem kod njega i da otcinkarim Svena za njegov komentar.