Mornaričko desantna pešadija

Interesuje me generacija mornaričko desantne pešadije v Dudrovniku 1969/1970. Ako ima neko da mi se javi. Kasnije u julu 1970 g.sam  prekomandovan u Crnu goru-Tivat.
LP

Dobro došao Flapajne 
Budi strpljiv i možda će se neko i javiti.

Ispričaj neku dogodovštvinu iz Dubrovnika (vojnu po mogućnosti).
Malo je vojske bilo u Dubrovniku i mene lično interesuju takve priče.
Kada prođe vremenski rok od sedam dana (mislim) možeš i da kačiš slike / fotografije.

Kao zanimljivost mogu spomenuti da smo mi došli u armiju vozom tojest ćirom. Dok je trajala obuka ukinuli su ćiru i u gradu se dogodila nesreća tramvaja i ukinuli su i ovoga. Kao vojne priće mogu spomenuti da smo nedeljno odlazili na gađanje i to jedanajst kilometara daleko na Ivanjicu i to peške pod ponom spremom.
LP.

Od mog drugara otac je takođe bio u Dubrovniku krajem pedesetih godina i onda se ceo garnizon preselio na Lastovo.

Da to je bio garnizon na Lapadu ali je ostalo garnizon u Gružu do 1971.godine. Ta garnizon se selio u Trebinje.
LP

Kasarna u Dubrovniku se nalazila u području pod imenom Gruž. To je predio sa lukom i po ulici prema starom gradu. Od raskrsnice prema Lapadu je bila udaljena oko 150 m prema starom gradu.
Što se tiče obuke je trajala od dolaska u kasarnu 26.11.1969 pa sve do odlaska u prekomandu usred jula 1970 godine. Stvarno je to bila pešadijska obuka ali je imala nekoliko dodataka i polaganja više pažnje na neke teme kao što je diverzija,fizička spremnost,borba iz bliza kao što je prsa u prsa i verovatno još ponešto. U celom vremenu obuke smo odlazili na gadjanje najmanje jednom do dvaput nedeljno na Ivanjicu i to pod punom ratnom spremom. To je bilo malo selo izza Srđa. To znači 11 km u jednu stranu. Imali smo dva pravca za dolazak na cilj. Obično smo išli prema starom gradu i po uskoj stazi iznad starog grada dok nismo došli na Jadransku magistralu. Posle nekoliko kilometara po magistrali smo skrenuli na uzku stazu i se popeli na vrh brda. Od tu smo produžili po cesti prema selu u dužini oko 4 km. Drugi put je bio malo drugačiji. Kad smo došli na magistalu smo krenuli u suprotnom pravcu i posle par sto metara smo se počeli uzpenjati po kamenim stepenicama do Napoleonove tvđave i napred po grebenu Srđa da smo došli na isto mjesto kao drugim putem i onda produžili po cesti prema selu. Da bi se vozio kamionom okolnim putem preko Dubrovačke reke morao si imati potvrdu od garnizonskog doktora dr.Matić-a.
Obično smo imali obuku na raznim mestima u okolini Dubrovnika. Jedno mjesto je bilo na Žarkovici,drugo na Lapadu gde su bila obično i stražarska mesta. Na tom poligonu je bio stari tenk Shermann iz II.sv. rata. Taj tenk smo napadali dan za danom,naravno bio je neprijateljski-Američki. Na kraju ovog poligona je bila privatna kuča. Obično si izgledalo kao da ovde nema nikoga. Dok smo bili mi tu na zanimanju,ukučani su rijetko izlazili. Sa vojskom nisu razgovarali. Ponašali su se dostojno i od njih si čuo jedino pozdrav dobar dan. Oko tog poligona su kružile različite priče. Obično kad smo dolazili tu na stražu smo pitali šta uopšte čuvamo je osim starog tenka i te kuče nije bilo ništa. Na jugo zapadnoj stani prema moru je bila na kraju poligona vertikalna stijena od kamena. Pričalo se da je izpod podzemna luka za podmornice i raketne čamce. Stvarno ni danas neznam šta smo čuvali. Za vreme obuke smo imali i nekoliko logorovanja koja su trajala oko 7-10 dana. Nisam nikad brojao koliko smo imali marševa. Na početku su bili najkraći oko 30 km onda su bili sve duži sve do oko 60 km.
U programu obuke je bilo i ukrcavanje i izkrcavanje sa broda. To se vršilo na brodu DTM-desantni tenkonosač i minopolagač. Obično su te brodove zvali Detektaš. Mogao je utovariti 3 tenka i 200 vojnika ili kamione ili do sto tona robe.
Ukrcavanje na helikopter smo vežbali na suho. To znači da smo umesto helikoptera imali neki podium na kojeg smo se ukrcali i posle izkrcali. Obično smo smatrali da je to bez veze jer nemamo helikoptera. To je bilo pogrešno mišljenje.
Na kraju obuke je bila svearmijska vežba čitave pomorske oblasti Split. Najprije smo se ukrcali na DTM brodove i odvezli su nas na Lastovo. Tu su bile vežbe 3 ili 4 dana. Nakon toga kad smo osvojili Lastovo je bilo opet ukrcavanje ali sa malom razlikom. Svi osim 1.čete su se ukrcali u brodove. Mi 1.četa smo ostavili rance u brodovima da bi se kasnije ukrcali u helikoptere i poljeteli prema Visu. Posle nekih 4. dana,kad smo osvojili i Vis bio je zbor u Komiži i početak čekanja brodova da bi se njima vratili u Dubrovnik. Posle nedelju dana otišli smo u prelkomandu.
Toliko za danas.

Svaka čast flapajne 

Detaljan opis kao da čitaš ili prepisuješ iz starog rokovnika / dnevnika.

Podsetio si me imenom sela Ivanjica, da sam 1988. dok sam radio u HTP Dubrovnik odlazio
u to selo uveče na pijenje i jedenje i to kolima preko Dubca (pravac za Kupare).
Specifično je bilo što se u toj konobi (drvene klupe i stolovi), naplaćivo ulaz od 12 mil.dinara,
i za te novce si mogao da jedeš i piješ, ali ako si izašao na vrata (wc je bio u dvorištu), 
morao si da ponovo platiš ulaz. 
Normalno uvek smo se svađali ko će da vozi kola nazad u hotel, zato što taj nije smeo 
da pije već samo da jede.

Pa u stvari nemam nikakvih dnevnika. Jer se to događalo od 26.11.1969. do sredine jula 1970. godine sam imao dovoljno vremena,da sam  za sebe ove štorije obnavljam. Moram priznati, da je veći dio sječanja pozitivan i ima vrlo malo loših iskustava. Pored toga skoro svaki dan sretnem u gradu čoveka sa kojim smo bili zajedno u Dubrovniku. Vrlo rijedko se naši susreti završe ne da bi se sjetili nekog događaja iz tih vremena. U stvari smo bili četvorica iz istog grada u istoj kasarni ali svaki u svojoj četi. Drugi kolega živi u drugom kraju i viđamo se nekoliko puta godišnje. Žao četvrti pre mnogo godina poginuo. Verujem, da ima većina bivših pripadnika JLA pozitivan odnos na to vremi i na to iskustvo. U stvari još uvek čekam,da se javi još neko iz tog vremena mada mi je jasno,da mi to jest naša generacija slabo ili nikako koristimo kompjutere. Ali nadanje uvek umire zadnje.

flapajne (citat):

Kao zanimljivost mogu spomenuti da smo mi došli u armiju vozom to jest ćirom.

Dubrovnik je nekoć imao i tramvaj....

flapajne (citat):

U programu obuke je bilo i ukrcavanje i izkrcavanje sa broda. To se vršilo na brodu DTM-desantni tenkonosač i minopolagač. Obično su te brodove zvali Detektaš. Mogao je utovariti 3 tenka i 200 vojnika ili kamione ili do sto tona robe.

DTM i DTK (tzv. detektaš) nije isto, tj. DTK su postali DTM ugradnjom šina za polaganje mina.

Hvala za ljepu sliku tramvaja na području luke Gruž i objašnenje razlike imeđu DTM i DTK. Nama te razlike nije niko objasnio ali su neki desetari upotrebljavali  i prvi i drugi naziv.Verovatno nisu ni oni poznavali razliku i za kakve svrhe je bio jedan ili drugi brod
Na desnoj strani se na slici vidi veća zgrada. To je verovatno hotel Petka. Tramvaj je počeo voziti 22. decembra 1910. i imao svoju zadnju oproštajnu vožnju 07. marca 1970. godine. Čitav dan je vozio bezplatno. Da je prestao voziti je posledica nesreće koja se dogodila na nizbrdici prema stanici Pile izpred ulaza u stari grad. Na nizbrdici su odkazale kočnice i tramvaj je sa večom brzinom na stanici prebio kameni zid i pao u park izpred ulaza u stari grad. U nesreći je bilo nekoliko povređeni a jedna osoba je poginula.Kad je tramvaj počeo dobivati na brzini je neka putnica iskočila i utrpjela ozljede koje su bile kobne.
U istom prolječu je prestao voziti i uskotirni vlak-ćiro. U obadva slučaja su u 12 sati trubile brodske sirene za oproštaj.

Jer se od 24.07.2015 pa do danas nije niko javio da je bio između 69/70 godine u kasarni Dubrovnik sa VP 6143 smatram da moja generacija uopšte ne upotrebljava kompjuter ili nezna za ovaj sajt. Verujte, ja imam strpljenje i još uvjek čekam.

flapajne (citat):

Jer se od 24.07.2015 pa do danas nije niko javio da je bio između 69/70 godine u kasarni Dubrovnik sa VP 6143 smatram da moja generacija uopšte ne upotrebljava kompjuter ili nezna za ovaj sajt. Verujte, ja imam strpljenje i još uvjek čekam.

Lahko pišeš v slovenščini.