Ilirska Bistrica 1986/87 pešadija

[You must be registered and logged in to see this image.]

Magacin je sada tamo neki...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Plato za postrojavanje je pregrađen po sredini žičanom ogradom. Zgradu Komande garnizona ( na slici ) koristi policija Slovenije...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Inžinjerija... Tamo je sada muzička škola...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Još stoje stari saobraćajni znaci iz "onih vremena"... Desno je kupatilo, a levo kuhinja, ako se dobro sećam. Snimano je od glavne kapije.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Dom JNA, u centru Bistrice...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nekadašnje oficirske zgrade, odmah pored kasarne...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nema više ni one tribine, ispred koje smo se postrojavali, prema zgradi Komande garnizona. Sada je tu parking, a kao što rekoh, u toj zgradi je sada policija Slovenije.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Na mestu tribine je parking...

Bravo za slike. Kažnjena jedinica je tu bila za vreme JNA

Najezih se covjece kad ugledah ove slike ,jest da se nesto i promjenilo vrijeme cini svoje.Jos jednom veliko hvala za postavljene slike vrati ti mene sa njima u onu lijepu 1979/1980.Auu sto se ostari jarane moj ali lijepe uspomene ostaju.Pozdrav svima koji su sluzili vojni rok u Rijeci i Ilirskoj Bistrici .Eh sto bih volio popit pivuuuuu u Domu JNA.

Ee koliko sam puta strazario u zgradi kommande!

Zdravo svima!
I moj otac je služio vojsku u Ilirskoj Bistrici od marta 1986. do 1987.
Zove se Mića Savić i iz Bora je (Istočna Srbija).
Martovska je klasa, kasnije je prešao da bude fotograf vojni, nosio je i minobacač jedno vreme.
Pronašli smo zajedno ovaj forum pa možda ima ovde nekoga ko je iz martovske klase ili ga je poznavao?

Evo jos jednog

Da poz sve pjesadince sept klasa 86/87...Pisebno one sto su bili kod Rase Radovanovica..Bilo je ludo i nezaboravno. Posebno kada se oglase sirene za uzbuno a ekipa mahmurna

Pricalo se da je nasa kasarna zapravo " kaznjenicka "  pa je i Rasa Radovanovic navodno negdje ranije osamario vojnika i tako zavrsio u I. Bistrici. Inace prosao sam naravno kompl pjes obuku pa otkomanda u Dom armije/ bilo je super u domu a kako i ne bi kad iz pakla odes u raj /...pa po kazni  / malo manje radili a malo vise pili / nakon par mjeseci ja i D. Gvozdenovic / on je samo bio iz druge cete misim ove Goranove/ vraceni u kasarnu...E tamo sam kao dzomba lutao bzv pa me Raso stavio za prekomandu za vojno odmaraliste A/C Selce i opet Gvozdenovic i ja skupa. E a tamo kako je bilo...to je bas nesto posebno....

I jos da dodam da je obuka bila bas zestoka :to dobro zna ova moja generacija...neki decki su padali u nesvijest...trcanje, puzanje kroz blato..pentranje po brdima..najcesce pod maskama itd...pod maskama smo isli i do strelista na gađanje,  pa onda ko krepaline nesto i pogađali.....

Goran67 (citat):

Logorovanje - teren

Nakon završene obuke za desetare svi mi kursisti smo dobili po deset dana nagradnog odsustva koje smo odmah iskoristili. Mislim da je, sa bilo čim, teško uporediv grozan osećaj, kada se nakon deset dana provedenih kod kuće moraš vratiti redovnom vojničkom životu.
Nakon tog odsustva sam odlučio da ne idem više kući sve do kraja vojnog roka, tj. da, ako je ikako moguće, izbegnem odlazak na redovno odsustvo i ostavim ga za kraj i tako skratim svoj vojni rok.
Kao da samo to što sam se od kuće vratio u kasarnu nije bilo dovoljno, još me je dočekala avantura zvana teren. Bio je mesec februar, Slovenija. U toku dana temperature su varirale od -5 do +2-3 najviše, noću su padale do -19. Takvo iskustvo nisam imao nikada pre, a inače sam bio zimogrožljiv ali posle ovog izleta po slovenačkim šumama i livadama od hlaće bežim kao od vraga i nikada me posle toga nije bilo sramota što zimi nosim duge gaće.

Prvog dana smo se ulogorili u jednoj šumici i tada smo zaista shvatili kako ćemo logorovati, jer pre toga niko od nas nije o tome imao nikakvu ideju. Napravili smo šatore od običnih šatorskih krila koja su bila poduprta drvenim letvicama i ušnirana kanapom. Zatim smo nasekli neko žbunasto raslinje za koje sam čuo da ga Slovenci zovu borovica, neki su tvrdili da je to kleka, ne bih znao, jer to kod nas u Banatu ne raste. Poručnik nam je rekao da time napunimo šatore što više možemo i da zatim, jedan vojnik uđe u šator i da se po tome valja da sve to dobro polegne i sabije se po zemlji.
Od opreme za spavanje imali smo jedan tanki plastični "podmetač" ispunjen sunđerom, sve u svemu, debljine ne veće od jednog santimetra, plus dva tanka "konjska" ćebeta. No, o tome ću posle.

Nakon što smo postavili logor imali smo taktičku vežbu - četa u zasedi. Postavili smo se na brdu iznad jednog puta, zauzeli smo položaje u zaklonima, a granjem i travom smo se kamuflirali. Čekali smo da putem naiđu kamioni na koje smo trebali pucati manevarskom municijom. Čekanje se odužilo, počelo je da pada veče a temperatura je sve više padala, moj drug Miro je u torbici imao pola litre brendija, nikada pre, ali ni posle nisam osetio da par gutljaja žestokog pića može tako zagrejati čoveka, zaista mi je pomoglo. Napokon su naišli kamioni, ispucali smo manevarce i vratili se u logorište.

Pojeli smo konzervu nareska za večeru i spremili se za spavanje. Učinio sam ovako: ispod sebe sam stavio podmetač i jedno ćebe, a drugim ćebetom sam se pokrio, ali sam ga presavio i njime pokrio uglavnom gornji deo tela jer sam mislio da su mi noge dovoljno zaštićene debelim zimskim čarapama i čizmama.
Spavanje je bilo prilično mučno, osim hladnoće, bilo je i vraški neudobno, granje na kojem smo ležali je žuljalo, a o iglicama na tom četinaru da i ne govorim. Nekako dočekasmo jutro. Kad sam ustao noge su mi bile toliko ukočene da sam ih jedva osećao, hodao sam kao na drvenim nogama.

Oficiri su bili u velikim šatorima u kojima su su se ložile peći, spavali su na vojničkim krevetima u debelim vrećama za spavanje. Neki su kritikovali tu razliku, ali je neko onda rekao da oni svake godine idu na bar jedno ovakvo logorovanje, i zaista ne bi dugo poživeli da su bili u istim uslovima kao i mi, obična vojska.
Ujutro smo založili vatre da bi se malo ugrejali ali nije baš mnogo pomagalo, s jedne strane se pržiš na vatri, a s druge te poliva ledena hladnoća. Stigla je cisterna sa vodom, nije mogla prići sasvim blizu logora tako da je nekoliko vojnika otišlo da napuni plastične kanistere, dok su stigli natrag dobar deo vode u kanisteru se zamrzao.

Zakačio sam ogledalce na drvo, ugrejao malo vode u vojničkoj porciji i obrijao se. Za doručak smo dobili sokove u tetrapaku (foliji), one što se piju na slamčicu, ali smo ih mogli samo delimično popiti, jer su bili polu smrznuti.

Još pre vojske, jedan me je prijatelj naučio: Kada ideš na logorovanje kupi u gradu jedno pakovanje plastičnih vrećica za zamrzivač zapremine dve litre. Kad dođe vreme ručku, lepo ubaciš vrećicu u porciju da se ne zaprlja, i posle jela dok drugi moraju prati porciju, a za to nema baš nekih uslova, ti lepo samo baciš vrećicu u vatru, a ostaje ti čista porcija.
Mnogi su se od mene grebali za te vrećice, a komandir čete se čudio: Čega se sve vojska neće dosetiti!

Posle smo opet imali neku taktičku vežbu gde sam ja kao "abehajac" (išao sam na neki kurs za to, pa sam dobio i taj VES) trebao skinuti vetrovku i navući neko gumeno odelo. Nije mi padalo napamet da to radim, ionako sam se već smrzao do koske. Nosio sam to odelo sa sobom  i mislim da sam usput izgubio donji deo ili mi ga je neko ukrao. Posle su me za to ganjali, gde je, ali su me kasnije i pustili, zaboravili, valjda.  

Onda smo išli na neki duži marš. Sećam se jednog vojnika Srbina sa Kosova, nosio je  postolje za puškomitraljez M53, 24 kilograma sa PA dodatkom. Oniži, ne baš jake građe, iako je verovatno bio u formi, dosta se mučio po brdima tegleći tu gvožđuriju. Pomagali smo mu, ali dok je nama bilo volja, najveći deo puta je ipak on potegao. Kad oficiri daju odmor on se zajedno sa onim postoljem sruči na zemlju, sedne. Mi ga opominjemo  da ne sedi tako ugrejan na ledenoj zemlji, a on nam odgovara "ode zdravlje u planinu".

Kada sam shvatio u kom pravcu se nalazi novo logorište ubrzao sam i stigao tamo, malo pre ostalih. Tamo je već bio kamion "pokretna kantina". Uzeo sam pivo i napolitanke i smestio sam se ispod jednog drveta kad je naišao i komandir čete sa komentarom: Ovaj desetar nikada neće propasti!

Ponovo smo postavili šatore i upalili vatre a temperatura je počela rapidno da opada sve je to bilo praćeno jakim ledenim vetrom. Vodnik je postavio stražu oko logora a mene je zadužio da u toku noći smenjujem stražare. U šumarku gde je bio postavljen logor još je i bilo malo zavetrine ali ispred logora na čistini ledeni vetar je brijao i bilo je sasvim nepodnošljivo.

Oko 22 časa, kada sam trebao da smenim stražara ispred logora, temperatura je već pala na -19C stepeni. Situacija u logoru je bila čudna neki vojnici su se zavukli u šatore i tamo bukvalno ječali i kukali zbog strahovite hladnoće, dok drugi nisu spavali čitave noći nego su sedeli kraj vatri pokušavajući da se nekako zagreju. Mnogi su stavljali noge u vatru, na žar pa su im đonovi čizama izgoreli i otpali, sutradan sam video vojnike u čizmama bez đonova koje su sada više ličile na one patike što ih imaju bokseri ili hrvači, bilo je žalosno i smešno u isti mah.

Odvedem  tako stražara na stražarsko mesto koje je vodnik odredio, a tamo vetar ubija, ne možeš oko otvoriti. Kažem ja njemu evo tu ti je stražarsko mesto tu budi, okrenem se i krenem nazad u logor, a vidim ovaj ide na dva metra od mene zamnom. Shvatam, nema smisla, tamo na stražarskom mestu ne bi ni psa ostavio kamoli čoveka. Rekao sam mu da se greje pored vatre, ali da povremeno dođe i do ivice šumarka i osmotri malo prema putu.

Vratio sam se u šator, a tamo, led ledeni. Izujem čizme, skinem vetrovku i stavim noge u rukave pa je zakopčam, gore ostanem u bluzi i pokrijem se ćebetom. San je počeo da me hvata, spavao sam možda 15 min, probudim se i osećam da sam se sav ohladio, srce mi se smrzlo, napinjem mišiće ne bi li se tako malo zagrejao, slabo pomaže.

Idem posle opet , vodim stražara na smenu, čujem od vojske da je ćata dobio povišenu temperaturu (imao je 27 godina, već je završio fakultet, profesor matematike) i da su ga pustili da spava u nekom kamionu, Ne verujem da mu je bilo mnogo bolje nego nama.
Izgurali smo nekako do jutra, ja stavio potkapu, izvukao kapuljaču od vetrovke pa i nju privezao a ozgo nabio titovku, al' još navukao one krajeve preko ušiju. Kaže mi vodnik, ne može i potkapa i kapuljača izaberi jedno.

Jedinica se pripremila za pokret. Vodnik mi kaže ti ostaješ da čuvaš staro logorište. Oni odoše a ja osta. Imam automatsku pušku kod sebe, nemam bojevu municiju, na ustima cevi navrnut pojačnik trzaja. Ko zna, taj  izdaleka vidi da sam bezopasan. Puška je brunirana, crna, a pojačnik trzaja je od belog čelika, vidi se na dvesto metara.
Dobro, sunce je malo ogrejalo hladnoća je popustila. Sad sam gladan. Imam jednu konzervu sira od 75g. Samo to, hleba nemam. Muvam se tu pored puta, nemam otvarač za konzerve, nemam ni onaj nož što je išao u kompletu sa vojničkom porcijom i čuturicom, njime se lepo mogla otvoriti konzerva, ali nemam. Imam sekirče, obična vojska je dužila ašovčiće, a mi desetari sekirice, stalno mi je ispadala iz one njene istegljene kožne futrole, čudo da je nisam izgubio.  Iscepam konzervu sekirom, a kašikom povadim sir i pojedem ga. To mi je bio obrok za ceo dan, sve do uveče.
Opet se šetam pored puta, vidim jedan auto prošao, milanska registracija, posle ide drugi, nije smb obojen, izgleda kao civilni, ali ima vojne tablice. Neki civili su unutra, ali i jedan oficir sedi na zadnjem sedištu. Pitaju me da li sam video neki automobil sa torinskim tablicama, kažem - video sam samo sa milanskim. Oni kažu: taj je naš. Kola sa torinskim tablicama nisam video. Odoše i oni.

Muvam se tuda, stalno gledam na put, pitam se kada će doći po mene, saobraćaja ima malo, retko ko da prođe. Zabrinuo sam se, nisu me valjda zaboravili. Gladan. U kasno popodne naiđe jedan "pinz", oficir iz njega me pita: šta radiš tu?
- slegnem ramenima: ništa čekam da me pokupe, ostavili su me ovde a nemam pojma ni zašto.
-Upadaj!

Odvezli su me u novi logor, tamo pronađem moju četu. Pričaju mi kako sutog dana imali vežbu sa tenkovima, tenkovi išli napred a pešadija za njima. Tenkovi su zadimili bojište, pa su se neki uplašili jer nisu videli ni prst pred okom a tenkovi tutnje okolo. To sam propustio.

Pred veče poče da me hvata groznica, vruć sam. Pitam za lekara, gde je? Nisam ga našao. Poručnik mi kaže: izdrži još danas, sutra se vraćamo u kasarnu. U blizini je izdvojeni objekat Špilja, vidimo dim koji se vije iz odžaka stražare i zavidimo stražarima koji nakon smene uživaju u toploj trpezariji kraj televizora.

Hladno je, ne baš kao prethodne večeri, vetar nije toliko jak, ali ipak je hladno. Jedan drug iz čete, Slovenac, vuče me na stranu, kaže mi da je nabavio 10 komada ćebadi. Dosta vojske ne ulazi u šatore, sede oko vatre. Kad je već bila gusta pomrčina uvučemo se u jedan šator u kome nije bilo nikoga. Pokrili smo se ovim ćebićima, ugrejao sam se brzo i zaspao kao klada.
U sred noći neko me poliva kofom ledene vode, jeziv osećaj. Šta se zapravo desilo? Neki od ovih oko vatre su nas verovatno čuli kako hrčemo i shvatili su da imamo dosta ćebadi. Zavukli su ruku ispod šatorskog krila, uhvatili ćebad i izvukli ih. Hladnoća me je tako brzo probila da sam imao osećaj da me je neko polio kofom ledene vode. Jasno da od spavanja više nije bilo ništa, kad sam izašao iz šatora naravno svi se prave blesavi, niko ništa ne zna. Dobro, bar sam se malo odmorio, do jutra sam sedeo pored vatre.

Ujutro opet vežba. Četa u napadu, ceo dan trčimo i ispaljujemo manevarce. Bar nije hladno, toliko.  Popodne pakujemo logor, gotovo je, vraćamo se u kasarnu.  Uveče smo u kasarni, milina, parno grejanje, topla tekuća voda.  Sutradan smo imali produženo spavanje do 6 sati ujutro.
Pravo čudo je da se i pored tako surovih uslova na terenu niko nije razboleo, osim ćate koji je bio malo stariji od nas, a i on je bio samo par dana stacionaru, ništa ozbiljno.

Pozdrav svima sa foruma.Bio sam vojnik 1983 u gornjoj kasarni u Ilirskoj Bistrici,januarac.Brdska pesadija,pa vozac -doobuka Slavonska Pozega.Kapetan Luka Milović(mislim da je sada u herceg Novom ili Tivtu. Potporucnik Dzavid Kurtisaj(sada u Sarajevu).Disciplina, hladno..vojnik iz Zrenjanina Mikleus razbije prozor i celu zimu spavaona bez stakla...desetar Đokić,, vodnik Vla Željko mislim,od oficira Spajić, Pantelic, Horvat....Od vojnika Dragan Stanojlović-Šabac-kantina, pok.Maricic Andreja glumac,Senicić Bane novinar bg.Kasalica Kula,Cmarec Željko Mostar, Škrijelj,Franeta Budva,Šešlija Zrenjanin,Gornik Mihael,Brcina Vinko Brcko, Sporiš Ivan Zg,Nenad Stojković fudbaler Andro Knego kosarkas itd.
    Posle obuke u junu 1983 odlazak u Podgrad i do kraja novembra 1983 kuci.U Podgradu kopanje vodovoda za okolna sela,oficiri do 14 u kasarni a posle opustanje...u kafani na putu Rijeka Kopar peku se pilici,turisti staju,klopaju a mi pecemo kolutove nareska na stapu i pivo    lasko union  itd.. Jos jednom pozdrav za sve,,,