Ilirska Bistrica 1986/87 pešadija

Bio sam u Ilirskoj Bistrici 1986/87 septembarska klasa, gornja kasarna. Pešadijski bataljon, II pešadijska četa, komandir poručnik Mirković Đorđe. Na obuci sam dužio ručni bacač M57.
Od januara 1987. sam bio desetar, od marta komandir prvog odeljenja III voda.

"Kota"

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nakon završene obuke za desetare svi mi kursisti smo dobili po deset dana nagradnog odsustva koje smo odmah iskoristili. Mislim da je, sa bilo čim, teško uporediv grozan osećaj, kada se nakon deset dana provedenih kod kuće moraš vratiti redovnom vojničkom životu.
Nakon tog odsustva sam odlučio da ne idem više kući sve do kraja vojnog roka, tj. da, ako je ikako moguće, izbegnem odlazak na redovno odsustvo i ostavim ga za kraj i tako skratim svoj vojni rok.
Kao da samo to što sam se od kuće vratio u kasarnu nije bilo dovoljno, još me je dočekala avantura zvana teren. Bio je mesec februar, Slovenija. U toku dana temperature su varirale od -5 do +2-3 najviše, noću su padale do -19. Takvo iskustvo nisam imao nikada pre, a inače sam bio zimogrožljiv ali posle ovog izleta po slovenačkim šumama i livadama od hlaće bežim kao od vraga i nikada me posle toga nije bilo sramota što zimi nosim duge gaće.

Prvog dana smo se ulogorili u jednoj šumici i tada smo zaista shvatili kako ćemo logorovati, jer pre toga niko od nas nije o tome imao nikakvu ideju. Napravili smo šatore od običnih šatorskih krila koja su bila poduprta drvenim letvicama i ušnirana kanapom. Zatim smo nasekli neko žbunasto raslinje za koje sam čuo da ga Slovenci zovu borovica, neki su tvrdili da je to kleka, ne bih znao, jer to kod nas u Banatu ne raste. Poručnik nam je rekao da time napunimo šatore što više možemo i da zatim, jedan vojnik uđe u šator i da se po tome valja da sve to dobro polegne i sabije se po zemlji.
Od opreme za spavanje imali smo jedan tanki plastični "podmetač" ispunjen sunđerom, sve u svemu, debljine ne veće od jednog santimetra, plus dva tanka "konjska" ćebeta. No, o tome ću posle.

Nakon što smo postavili logor imali smo taktičku vežbu - četa u zasedi. Postavili smo se na brdu iznad jednog puta, zauzeli smo položaje u zaklonima, a granjem i travom smo se kamuflirali. Čekali smo da putem naiđu kamioni na koje smo trebali pucati manevarskom municijom. Čekanje se odužilo, počelo je da pada veče a temperatura je sve više padala, moj drug Miro je u torbici imao pola litre brendija, nikada pre, ali ni posle nisam osetio da par gutljaja žestokog pića može tako zagrejati čoveka, zaista mi je pomoglo. Napokon su naišli kamioni, ispucali smo manevarce i vratili se u logorište.

Pojeli smo konzervu nareska za večeru i spremili se za spavanje. Učinio sam ovako: ispod sebe sam stavio podmetač i jedno ćebe, a drugim ćebetom sam se pokrio, ali sam ga presavio i njime pokrio uglavnom gornji deo tela jer sam mislio da su mi noge dovoljno zaštićene debelim zimskim čarapama i čizmama.
Spavanje je bilo prilično mučno, osim hladnoće, bilo je i vraški neudobno, granje na kojem smo ležali je žuljalo, a o iglicama na tom četinaru da i ne govorim. Nekako dočekasmo jutro. Kad sam ustao noge su mi bile toliko ukočene da sam ih jedva osećao, hodao sam kao na drvenim nogama.

Oficiri su bili u velikim šatorima u kojima su su se ložile peći, spavali su na vojničkim krevetima u debelim vrećama za spavanje. Neki su kritikovali tu razliku, ali je neko onda rekao da oni svake godine idu na bar jedno ovakvo logorovanje, i zaista ne bi dugo poživeli da su bili u istim uslovima kao i mi, obična vojska.
Ujutro smo založili vatre da bi se malo ugrejali ali nije baš mnogo pomagalo, s jedne strane se pržiš na vatri, a s druge te poliva ledena hladnoća. Stigla je cisterna sa vodom, nije mogla prići sasvim blizu logora tako da je nekoliko vojnika otišlo da napuni plastične kanistere, dok su stigli natrag dobar deo vode u kanisteru se zamrzao.

Zakačio sam ogledalce na drvo, ugrejao malo vode u vojničkoj porciji i obrijao se. Za doručak smo dobili sokove u tetrapaku (foliji), one što se piju na slamčicu, ali smo ih mogli samo delimično popiti, jer su bili polu smrznuti.

Još pre vojske, jedan me je prijatelj naučio: Kada ideš na logorovanje kupi u gradu jedno pakovanje plastičnih vrećica za zamrzivač zapremine dve litre. Kad dođe vreme ručku, lepo ubaciš vrećicu u porciju da se ne zaprlja, i posle jela dok drugi moraju prati porciju, a za to nema baš nekih uslova, ti lepo samo baciš vrećicu u vatru, a ostaje ti čista porcija.
Mnogi su se od mene grebali za te vrećice, a komandir čete se čudio: Čega se sve vojska neće dosetiti!

Posle smo opet imali neku taktičku vežbu gde sam ja kao "abehajac" (išao sam na neki kurs za to, pa sam dobio i taj VES) trebao skinuti vetrovku i navući neko gumeno odelo. Nije mi padalo napamet da to radim, ionako sam se već smrzao do koske. Nosio sam to odelo sa sobom i mislim da sam usput izgubio donji deo ili mi ga je neko ukrao. Posle su me za to ganjali, gde je, ali su me kasnije i pustili, zaboravili, valjda.

Onda smo išli na neki duži marš. Sećam se jednog vojnika Srbina sa Kosova, nosio je postolje za puškomitraljez M53, 24 kilograma sa PA dodatkom. Oniži, ne baš jake građe, iako je verovatno bio u formi, dosta se mučio po brdima tegleći tu gvožđuriju. Pomagali smo mu, ali dok je nama bilo volja, najveći deo puta je ipak on potegao. Kad oficiri daju odmor on se zajedno sa onim postoljem sruči na zemlju, sedne. Mi ga opominjemo da ne sedi tako ugrejan na ledenoj zemlji, a on nam odgovara "ode zdravlje u planinu".

Kada sam shvatio u kom pravcu se nalazi novo logorište ubrzao sam i stigao tamo, malo pre ostalih. Tamo je već bio kamion "pokretna kantina". Uzeo sam pivo i napolitanke i smestio sam se ispod jednog drveta kad je naišao i komandir čete sa komentarom: Ovaj desetar nikada neće propasti!

Ponovo smo postavili šatore i upalili vatre a temperatura je počela rapidno da opada sve je to bilo praćeno jakim ledenim vetrom. Vodnik je postavio stražu oko logora a mene je zadužio da u toku noći smenjujem stražare. U šumarku gde je bio postavljen logor još je i bilo malo zavetrine ali ispred logora na čistini ledeni vetar je brijao i bilo je sasvim nepodnošljivo.

Oko 22 časa, kada sam trebao da smenim stražara ispred logora, temperatura je već pala na -19C stepeni. Situacija u logoru je bila čudna neki vojnici su se zavukli u šatore i tamo bukvalno ječali i kukali zbog strahovite hladnoće, dok drugi nisu spavali čitave noći nego su sedeli kraj vatri pokušavajući da se nekako zagreju. Mnogi su stavljali noge u vatru, na žar pa su im đonovi čizama izgoreli i otpali, sutradan sam video vojnike u čizmama bez đonova koje su sada više ličile na one patike što ih imaju bokseri ili hrvači, bilo je žalosno i smešno u isti mah.

Odvedem tako stražara na stražarsko mesto koje je vodnik odredio, a tamo vetar ubija, ne možeš oko otvoriti. Kažem ja njemu evo tu ti je stražarsko mesto tu budi, okrenem se i krenem nazad u logor, a vidim ovaj ide na dva metra od mene zamnom. Shvatam, nema smisla, tamo na stražarskom mestu ne bi ni psa ostavio kamoli čoveka. Rekao sam mu da se greje pored vatre, ali da povremeno dođe i do ivice šumarka i osmotri malo prema putu.

Vratio sam se u šator, a tamo, led ledeni. Izujem čizme, skinem vetrovku i stavim noge u rukave pa je zakopčam, gore ostanem u bluzi i pokrijem se ćebetom. San je počeo da me hvata, spavao sam možda 15 min, probudim se i osećam da sam se sav ohladio, srce mi se smrzlo, napinjem mišiće ne bi li se tako malo zagrejao, slabo pomaže.

Idem posle opet , vodim stražara na smenu, čujem od vojske da je ćata dobio povišenu temperaturu (imao je 27 godina, već je završio fakultet, profesor matematike) i da su ga pustili da spava u nekom kamionu, Ne verujem da mu je bilo mnogo bolje nego nama.
Izgurali smo nekako do jutra, ja stavio potkapu, izvukao kapuljaču od vetrovke pa i nju privezao a ozgo nabio titovku, al' još navukao one krajeve preko ušiju. Kaže mi vodnik, ne može i potkapa i kapuljača izaberi jedno.

Jedinica se pripremila za pokret. Vodnik mi kaže ti ostaješ da čuvaš staro logorište. Oni odoše a ja osta. Imam automatsku pušku kod sebe, nemam bojevu municiju, na ustima cevi navrnut pojačnik trzaja. Ko zna, taj izdaleka vidi da sam bezopasan. Puška je brunirana, crna, a pojačnik trzaja je od belog čelika, vidi se na dvesto metara.
Dobro, sunce je malo ogrejalo hladnoća je popustila. Sad sam gladan. Imam jednu konzervu sira od 75g. Samo to, hleba nemam. Muvam se tu pored puta, nemam otvarač za konzerve, nemam ni onaj nož što je išao u kompletu sa vojničkom porcijom i čuturicom, njime se lepo mogla otvoriti konzerva, ali nemam. Imam sekirče, obična vojska je dužila ašovčiće, a mi desetari sekirice, stalno mi je ispadala iz one njene istegljene kožne futrole, čudo da je nisam izgubio. Iscepam konzervu sekirom, a kašikom povadim sir i pojedem ga. To mi je bio obrok za ceo dan, sve do uveče.
Opet se šetam pored puta, vidim jedan auto prošao, milanska registracija, posle ide drugi, nije smb obojen, izgleda kao civilni, ali ima vojne tablice. Neki civili su unutra, ali i jedan oficir sedi na zadnjem sedištu. Pitaju me da li sam video neki automobil sa torinskim tablicama, kažem - video sam samo sa milanskim. Oni kažu: taj je naš. Kola sa torinskim tablicama nisam video. Odoše i oni.

Muvam se tuda, stalno gledam na put, pitam se kada će doći po mene, saobraćaja ima malo, retko ko da prođe. Zabrinuo sam se, nisu me valjda zaboravili. Gladan. U kasno popodne naiđe jedan "pinz", oficir iz njega me pita: šta radiš tu?
- slegnem ramenima: ništa čekam da me pokupe, ostavili su me ovde a nemam pojma ni zašto.
-Upadaj!

Odvezli su me u novi logor, tamo pronađem moju četu. Pričaju mi kako sutog dana imali vežbu sa tenkovima, tenkovi išli napred a pešadija za njima. Tenkovi su zadimili bojište, pa su se neki uplašili jer nisu videli ni prst pred okom a tenkovi tutnje okolo. To sam propustio.

Pred veče poče da me hvata groznica, vruć sam. Pitam za lekara, gde je? Nisam ga našao. Poručnik mi kaže: izdrži još danas, sutra se vraćamo u kasarnu. U blizini je izdvojeni objekat Špilja, vidimo dim koji se vije iz odžaka stražare i zavidimo stražarima koji nakon smene uživaju u toploj trpezariji kraj televizora.

Hladno je, ne baš kao prethodne večeri, vetar nije toliko jak, ali ipak je hladno. Jedan drug iz čete, Slovenac, vuče me na stranu, kaže mi da je nabavio 10 komada ćebadi. Dosta vojske ne ulazi u šatore, sede oko vatre. Kad je već bila gusta pomrčina uvučemo se u jedan šator u kome nije bilo nikoga. Pokrili smo se ovim ćebićima, ugrejao sam se brzo i zaspao kao klada.
U sred noći neko me poliva kofom ledene vode, jeziv osećaj. Šta se zapravo desilo? Neki od ovih oko vatre su nas verovatno čuli kako hrčemo i shvatili su da imamo dosta ćebadi. Zavukli su ruku ispod šatorskog krila, uhvatili ćebad i izvukli ih. Hladnoća me je tako brzo probila da sam imao osećaj da me je neko polio kofom ledene vode. Jasno da od spavanja više nije bilo ništa, kad sam izašao iz šatora naravno svi se prave blesavi, niko ništa ne zna. Dobro, bar sam se malo odmorio, do jutra sam sedeo pored vatre.

Ujutro opet vežba. Četa u napadu, ceo dan trčimo i ispaljujemo manevarce. Bar nije hladno, toliko. Popodne pakujemo logor, gotovo je, vraćamo se u kasarnu. Uveče smo u kasarni, milina, parno grejanje, topla tekuća voda. Sutradan smo imali produženo spavanje do 6 sati ujutro.
Pravo čudo je da se i pored tako surovih uslova na terenu niko nije razboleo, osim ćate koji je bio malo stariji od nas, a i on je bio samo par dana stacionaru, ništa ozbiljno.

Graničaru, hvala za reputaciju.
Nažalost nisam zapisivao, sve je po pamćenju, a ono se povremeno osvežavalo tako što sam ove događaje već ispričao nekoliko puta. Odlično pamtim događaje ali imena i datume nešto lošije.
Divim se vama koji ste zapisivali, meni su se ti događaji onda činili nebitnim i relativno nezanimljivim. Sada mislim drugačije :-)

Pozdrav za Goran67
Ja sam slluzio u LARDU 87/88. Mi smo bili u maloj kasarni. Kota je bila cuvena i svi koji su sluzili u Ilirskoj Bistrici je nikad je nece zaboraviti. Mi iz PVO diviziona smo imali tu srecu da ne idemo tako cesto na kotu, svega nekoliko gadjanja iz puske i skorpiona, jedna nocna vezba i jos koji put. Nasa obaveza je bila dezurstvo na vatrenom polozaju PVO nase 13. proleterske brigade i to su sve nase muke. Ali znamo sam za nocne uzbune i odlaske na kotu i svakodnevnu obuku izvidjaca koji su tamo dusu ostavili. Ja sam ceo vojni rok odsluzio u maloj kasarni tako da ne znam ni za jednog staresinu iz velike. U maju 88 smo spavali u velikoj kasarni nekih 10 dana kad smo se pripremali za sportsko prvenstvo 5. armije, ali to je bila opustena varijanta. Sve u svemu lepe uspomene iz malog grada koji je imao 3 hiljade stanovnika i tisto toliko vojnika.

Da, sad si me podsetio bili smo 13. proleterska brigada. Mi proleteri smo se od ostalih razlikovali po tome što smo na petokraki imali srp i čekić. U ovim godinama sve uspomene na mlade dane su mi lepe, čak i ako su to uspomene na ne baš prijatne događaje. Pisao sam dosta o Il. Bistrici. Na ovom topiku imam post o izlascima u grad u Bistrici: Bilo bi lepo ako imaš nešto da dopuniš.[You must be registered and logged in to see this link.]

Tako je po srpu i cekicu smo se razlikovali od obicnih jedinica. 88. sam bio na kursu za desetara u Jastrebarskom i svi su nas pitali koi ste sad pa vi.cak jedan dezurni oficir nije hteo da nas pusti u grad jer nam zvezda nije kako treba. Poslao nas je u kantinu da kupimo zvezde bez srpa i cekica. I naravno mi proleteri to nismo hteli i nismo ni isli u grad. Posle smo se zalili kapetanu pa nas nisu vise dirali. 13. MOTORIZOVANA PROLETERSKA BRIGADA RADE KONCAR. Nosila je ime po 13. Proleterskoj udarnoj brigadi iz NOB-a. Mislim da je i serija kapelski kresovi posvecena borcima te jedinice. Zaboravio si da pomenes bioskop i dom jna. U grad nismo isli cesto uglavnom radi poste da se javimo kuci. Mi smo imali opasan rezim kontrole pred izlazak, uglancane cipele, cesalj ogledalce i maramica, igla i konac, jel bese 72cm, kravata i sva ostala urednost. Kad su me tako par puta vratili vise se nisam ni prijavljivao, stvarno za tih godinu dana ako sam izasao u grad pet puta. Dodro si primetio civili nas i nisu bas voleli a i kako bi kad je u gradu bilo vise vojnika nego stanovnika, tu su jos i svakodnevna pucanja i eksplozije na koti i tako 40 godina od kraja 2 sv. rata. Tom narodu je sigurno vremenom dosadila vojska i ja to potpuno razumem sada. Skupljam neki materijal pa cu nesto i okaciti.

Detalji iz moje vojne knjižice

[You must be registered and logged in to see this image.]

Obratite pažnju, reke nisu spomenute

Pozdrav za Gorana67 i sve Pesadince iz VP7640/11A.
Ima li nekog Gustera iz Sept-Klase 1988/1989.
Igrali smo nedeljom cesto fudbal na poligonu,
nakon generalke/cescenja.
sa nekim mladim vodnikom, koji je obozavao loptu.
Bio sam u sportskoj ceti, trcao sam na 100m i 200m u
Rijeci i Karlovcu.
Na kraju sam prebacen u donju kasarnu, i radio u
magacinu iskrane kod nekog zastavnika iz pirota.
Javite se Sept-Klasa iz 1988/89 u VP7640/11A.
Zasad se nemogu vise secati...

Veliki pozdrav

Pozdrav Tomo 1967
Ja sam takodje bio u sportskoj ceti ali 1988. Skakao sam u dalj i u vis. U Rijeci smo dobro prosli ali posle na prvenstvu 5. armije u Vazdinu jako lose, tako da nagrada nije bilo.
Ta takmicenja su mi osala u lepom secanju.
Pozdrav

Goran67 (citat):

Logorovanje - teren

Muvam se tuda, stalno gledam na put, pitam se kada će doći po mene, saobraćaja ima malo, retko ko da prođe. Zabrinuo sam se, nisu me valjda zaboravili. Gladan. U kasno popodne naiđe jedan "pinz", oficir iz njega me pita: šta radiš tu?
- slegnem ramenima: ništa čekam da me pokupe, ostavili su me ovde a nemam pojma ni zašto.
-Upadaj!

Doživio sam nešto slično na temeljnoj obuci u Puli, odnosno na završnoj vježbi klase prije prekomande. Vježba je trajala cijeli dan i noć. Bio je 12. mjesec, ali ni približno hladno kao što ovdje Goran opisuje. Nakon cjelodnevnih 'manevara' po poligonu, sad malo napad, sad malo obrana, izašli smo u koloni van vojnog poligona, prema gradu, odnosno više prema nekoj šumi.
Moram priznati da nam nitko nije previše objasnio kamo idemo i što ćemo točno trebati raditi.
Tako nas desetari rasporediše po nekom šumarku u žbunje jednog po jednog s papovkama na gotovs i pogledom na neku cestu.
I odoše oni, a i drugove sam izgubio iz vida, odnosno bili smo dosta rijetko raspoređeni. To je bilo oko 2 ujutro. I tako prođe cijela noć, nigdje nikoga, dosadno, hladno, ne znam što bih sa sobom, a ni gdje sam točno.
I osvane jutro, opet ništa, tu i tamo prođe neki civilni automobil u daljini... Ja već ne znam što ću, gdje su svi i do kad tu trebam biti.
Gdje da idem sam, ako nekog civila nađem i pitam, preplašit će se kad me vidi s puškom, mogao bi i miliciju zvat. Samo bi mi još to trebalo. Kad li, naiđu puteljkom oficir i dva vojnika, ja se mislim, što sad. Primjeti me starješina kapetan i pita da šta ja tu radim. Vježba je odavno gotova i svi su već u kasarni....
Zbog nekog nesporazuma, poslali su patrolu da skuplja vojnike koji su ostali u šumi jer se desetari nisu mogli sjetit gdje su koga ostavili u mraku......

Pozdrav Gorane!I Ja sam bio u Bistrici u isto vreme kad i ti(septembar 86-87)samo u 11/b kod kap.Radovanovic Radoja-Rase,a kom.voda mi je bio zastavnik Vlah Zeljko.Duzio sam (isto) RB i zajedno smo bili na kursu za desetare(spavaone u prizemlju,desno od ulaza).Posle obuke bio sam komandir RB odeljenja u drugoj ceti,prateci vod!Banacanin sam(isto)kao i ti,ali ne mogu da te se setim! Hvala ti na detaljnom podsecanju onog logorovanja! I dan-danas govorim"hladno ko u Sloveniji!"

Pozdrav Saviću! Sećam se tvog kapetana. Da li se za njega pričalo da mu je skinut čin jer je udario vojnika? Nažalost, slabo smo se poznavali iako smo bili u istom bataljonu. Na kursu sam se družio sa nekim kursistima koji su došli iz Rijeke, kod nas u Bisticu na kurs. Taj tvoj zastavnik da li je bio jedan krupni čovek što je dobro trčao na duge pruge, ili sam pomešao?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zdravo Gorane.
Evo, imam i ja uspomene na godinu 1986. M. Đorđe je car.

Zdravo druže, drago mi je da si ovde! Zabeleži i ti nešto od svojih uspomena, može i na slovenščini nije problem!

Danas sam u privatnim porukama na ovom forumu pronašao jednu poruku od pre par dana koja mi je zaista ulepšala dan. Sada sam zaista uveren da pisanje na ovom forumu ima smisla.

Ne znam koliko vas je pratilo moje pisanje o izdvojenom objektu Špilja, zato, evo vam link mojih priča o stražarskim danima na podforumu Kantina na topic-u  MRTVA STRAŽA, STRAŽA, SMJENA STRAŽE... i sl.  
[You must be registered and logged in to see this link.]

Glavni je ovaj deo koji ću vam ovde kopirati: U vreme služenja vojnog roka imao sam preko 80, možda i 90 dana straže. To je bila tzv. izdvojena straža. Čuvali smo skladišta minsko-eksplozivnih stredstava koja su od Ilirske Bistrce bila udaljena oko 10-ak kilometara u objektu zvanom Špilja. Ne znam da li to skladište i dalje ima istu namenu, jer bi onda ovo bilo kao neko odavanje vojne tajne, mada ne verujem da je oko tog objekta bilo neke velike tajne i u vreme kada sam ga ja čuvao.
Na toj straži je bilo svakakvih događaja i bilo bi teško odjednom ih nabrojati.
...    ....
Objekat je bio udaljen od najbližeg sela oko tri kilometra makadamskim putem. U podnožju jednog brda, okružen šumom, i zaista se u krugu tog objekta nalazila prirodna pećina, špilja.
Pre Drugog sv. rata čitava Primorska, pa samim tim i Ilirska Bistrica pripadala je Italiji. Italijani su izgradili, ne samo kasarnu i Il. Bistrici, nego su koristili i objekat Špilja kao magacin za municiju i eksploziv. Ulaz u pećinu je bio zazidan ali se mogao preskočiti. Naoružali smo se baterijskim lampama, jedan spretniji desetar se uzverao na zid, negde je privezao debeo konopac, koji smo našli u protivpožarnoj opremi, pa smo se i mi ostali uz pomoć tog konopca prebacili preko zida. Špilja ko špilja imala je čak nešto onog špiljskog nakita, znate oni stalaktiti i stalagmiti, mislim da hrvati kažu sige i bige.
Mene je fasciniralo nešto drugo. Kada smo osvetlili zidove pećine pronašli smo potpise mnogih vojnika koji su ovde bili pre nas, među njima je bilo i italijanskih imena. Da li su to bili pripadnici Musolinijeve vojske ili možda neki Italijani koji su služili u JNA, to nisam sasvim siguran, sve je moguće.
Ako pustim mašti na volju, mogu da zamislim neke slovenačke vojnike kako se danas potpisuju na zidove Špilje i čitaju naša imena...

A onda danas na forumu zateknem poruku člana ak6799 koja me je zaista oduševila i razgalila, u toj poruci bio je ovaj link sa youtube-a



Naime radi se upravo o Špilji o kojoj sam pisao na ovom forumu, a na 2:30 sasvim levo može se nazreti i moj potpis ispod kojeg piše Zrenjanin.
Nadam se da mi ljubitelji pećinskog nakita neće zameriti što sam ostavio trag na zidu ove pećine, ako ništa drugo neka mi se otpiše na mladost.

Još jednom najlepše hvala ak6799!!!

@Goran67
Zanimljiva priča, zanimljivo iskustvo i posle mnogo godina zanimljivo podsećanje.

Samo da dodam, Špilja, kao što se sa snimka može videti, više nije u sklopu vojnog objekta. Pretvorena je u turističku atrakciju.

I ovo sam pronašao na internetu [You must be registered and logged in to see this link.]
...
V tridesetih letih 20. stoletja je italijanska vojska jamo spremenila v skladišče. Preureditev je bila zelo velik poseg v okolje. Vojaki so jamska tla izravnali, ponekod nasuli, drugod razstrelili. Pri tem so pomembno paleontološko in arheološko nahajališče močno poškodovali . Ob robu umetno izravnanih tal je še mogoče najti ostanke kosti jamskega medveda, prazgodovinske keramike in orodij (Skorupan, 2003). Jama je zaščitena kot arheološki in naravni spomenik. Vhod vanjo je zaprt z vrati, pred katerimi je informacijska tabla.

ZOVEM SE AMIR DURAKOVIC VOJNI ROK SAM SLUZIO U ILIRSKOJ BISTRICI 86/87 DESETAR U MINOBACACKOM ODELJENJU.GORANE JA SE TEBE SJECAM A NEZNAM DALI TI SE SJECAS MENE.NEGO NIJE VAZNO BAS MI JE DRAGO DA POSTOJI TAKAV FORUM DA SE NEZABORAVI PROSLOST.POZVAO BI SVE LJUDE DOBRE VOLJE DA SE PRIDRUZE OVAKVOJ AKCIJI.POZDRAV SVIMA IZ OVE GENERACIE A I SIRE.

AKO IMA JOS KO DA PRIPADA OVOJ GENERACIJI NEKE SE JAVI

Amire, dobro došao.

  

AMIR DURAKOVIC (citat):

ZOVEM SE AMIR DURAKOVIC VOJNI ROK SAM SLUZIO U ILIRSKOJ BISTRICI 86/87 DESETAR U MINOBACACKOM ODELJENJU.GORANE JA SE TEBE SJECAM A NEZNAM DALI TI SE SJECAS MENE.NEGO NIJE VAZNO BAS MI JE DRAGO DA POSTOJI TAKAV FORUM DA SE NEZABORAVI PROSLOST.POZVAO BI SVE LJUDE DOBRE VOLJE DA SE PRIDRUZE OVAKVOJ AKCIJI.POZDRAV SVIMA IZ OVE GENERACIE A I SIRE.

Amire sećam te se odlično bili smo desetari - ista klasa, ista četa, kako bih to zaboravio. Srdačan pozdrav!!!

Vidi tko se pojavio nakon dugo vremena   

Nisam dugo bio, zaista. Pozdrav Zagorac!

 Živ bio!

Stražarsko mesto broj jedan na izdvojenom objektu Špilja, posmatrano iz kruga objekta. Nedavno načinjena fotografija.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Evo još nekoliko fotografija sa izdvojenog objekta Špilja o kojem sam pisao ovde:  
[You must be registered and logged in to see this link.]

Prva fotografija je ulaz u selo Račice iz kojeg se makadamskim putem od jedno 2-3 kilometra stizalo u izdvojeni objekat Špilja. Fotografija u prethodnom komentaru prikazuje stražarsko mesto br. jedan na kojem je nekada bila rampa kroz koju se ulazilo u krug objekta.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Druga fotografija je ulaz u pravu prirodnu špilju koja se nalazila u okviru objekta i koja je sada zaštićeni arheološki i prirodni spomenik. Pored ulaza je postavljena tabla sa osnovnim informacijama.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Treća fotografija prikazuje ulaz u stražaru u kojoj su obitavali stražari tokom smene koja je u redovnim uslovima trajala 7 dana.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Četvrta fotografija prikazuje stražarsko mesto broj dva sa kojeg se pružao pogled na ceo krug objekta i na prilazni put kojim je stizala hrana i povremene kontrole. Čudno je koliko su objekti propali ali bodljikava žica, kojom je objekat bio ograđen, se još uvek može videti na ovoj fotografiji. 

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jesi li ti to nedavno išao stazama svoje mladosti?

Eh Zagorac kamo sreće, ali još uvek ne, mada već dugo planiram. Ali neko ko je samnom tamo bio onda, bio je tamo nedavno pa mi je poslao ove fotografije.

Znam da ovo može biti zanimljivo samo nekom ko je stražario na izdvojenom objektu Špilja, ali možda će neko od njih ovo i videti zato nastavljam sa postavljanjem slika.

Ulaz u izdvojeni objekat Špilja sa prilaznog makadamskog puta. Tu negde između prva dva crnogorična drveta bila je rampa koju je stražar sa stražarskog mesta br. jedan podizao kad neko dođe. Levo ispred rampe su bila burad u koju su bacani ostaci hrane i koju je pohodila podivljala ovca pa je tako plašila stražare.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Pravo među drvećem vidi se stražara u kojoj su prebivali stražari. Belo uokvirena vrata, koja se naziru iza drveta, su vrata od suterena koji su neki zvali i podrum. Tu su se stražari nekada sklanjali kada je na stražarskom mestu bilo suviše hladno. Drveće je 86/87 bilo značajno manje.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Tabla postavljena ispred prirodne Špilje o kojoj sam već govorio.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Pogled iz sobe u kojoj su spavali komandir i razvodnik straže, s preke strane hodnika vidi se soba u kojoj su živeli (bukvalno živeli jer se oni nisu menjali na svakih sedam dana nego su samo ponekad dobijali izlaz u grad) kerovođa i kurir. Vide se cevi centralnog grejanja koje je kasnije ugrađeno. Mi smo 86/87 ložili drva i ugalj.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Pogled u prirodnu Špilju slikan kroz otvor iznad kapije.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Kapija na ulazu u prirodnu Špilju u krupnijem planu.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Jedan od objekata u krugu izdvojenog objekta Špilja. Po sećanju, to je objekat br. 1 na koji smo morali da obraćamo posebnu pažnju, ni sada ne znam zašto. Bila je pretpostavka da je to zapravo ulaz u neki veći podzemni objekat. Još uvek ne znam zapravo.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pogled u spavaonu u kojoj su spavali stražari. Levo od prozora se može videti mesto na kojem je bila peć na čvrsto gorivo na kojoj smo se grejali.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Trpezarija i dnevni boravak uz levi zid bile su soške a iznad galerija sa ormarićima na kojoj su bile poređane transportne vreće. To je mesto bilo idealno za ležanje, zimi je bilo toplo a bio je i dobar pogled na TV koji se nalazio tu gde se sada vidi dimnjak ozidan crvenom ciglom. Na zidu ispred vidi se kuda je prolazio električni vod koji je napajao jednu električnu peć za kuvanje kakvih ima u kasarnama i menzama. Na toj peći smo podgrevali SDO ali i pržili gljive koje smo brali u šumi. Sasvim desno je bila sudopera u kojoj smo prali tanjire nakon obroka.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Grudobran na kojem smo vršili punjenje i pražnjenje oružja, iza njega se vidi greda preko koje smo stizali na krov stražare koji je bio ravan i ponekad nam je služio kao terasa. Prozor koji se vidi na slici je prozor od spavaonice.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Mesto na kojem se sa glavnog skreće na makadamski put koji vodi do izdvojenog objekta Špilja. Na tom mestu stražar sa stražarskog mesta br.2 mogao je uočiti kamion koji donosi hranu, dovodi smenu ili kampanjolu u kojoj stiže kontrola. Samo što smo mi stizali iz suprotnog pravca.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Pogled sa dvojke. Sa tog mesta je bio odličan pogled na krug objekta ali i na širu okolinu. Čini se da drveće sada značajno zaklanja taj pogled, ali je moguće da se to tako samo čini na fotografiji.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Pogled sa ulaza u stražaru, sa desne strane su vrata od sobe u kojoj su bili komandir i razvodnik straže.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Sasvim levo se vidi čuvena fotelja na dvojci, samo onda nije bila tako tapacirana mahovinom nego je na njoj bila, radi udobnosti, šoferska bunda. Leti je bila prava uživancija stažariti na dvojci (hladovina, udobno sedište itd.) U sredini fotografije se vide ostaci drvenog mostića koji je istrunuo.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Trpezarija (dnevni boravak) mesto na kojem je bila sudopera, pošto sam najčešće bio treća smena zaduženje mi je bilo da perem sudove posle ručka, dobro sam zapamtio to mesto.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Stražarska ruta na dvojci.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Pogled sa dvojke, mnogo lošija vidljivost nego u naše vreme, a još nije ni olistalo.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Opet staza na dvojci, iz drugog pravca.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Put s prednje strane objekta.Na mestu gde se nalazi zeleno drveće bila su burad za ostatke hrane koje je jedan seljak iz Račica, jednom nedeljno, odvozio. Častio je vojsku cigaretama i domaćim vinom. U to vreme, zbog blizine Italije, oni su već imali ove velike plastične flaše kolima smo mi svi danas zatrpani.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Ulaz u objekat, stražarsko mesto br. jedan, mesto na kojem se nalazila rampa.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Put koji je išao oko objekta, levo od ulazne rampe.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Zaklon za stražara na stražarskom mestu br. jedan, zarastao u šiblje. 

[You must be registered and logged in to see this image.]

Priroda je učinila svoje, mahovina i drveće se šire po tom davno napuštenom prostoru. "Reportaža" ti je odlična, imaš plus.

  

Hvala generale! Služim narodu   
Uz sav rizik da udavim sa ovom temom postavljam još ove dve fotografije:
Ulaz u suteren (podrum) stražare u krupnijem planu. Mesto gde su se držala drva i ugalj, a ponekad i stražari skrivali od nevremena. Prozor koji se vidi levo gore je prozor prostorije u kojoj su bili komandir i razvodnik straže.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Fotografija načinjena iz unutražnjosti Špilje prema ulazu (pronađena na internetu), verovatno u vreme kada su arheolozi i speleolozi radili na njenom istraživanju i uređenju.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Špilja je bila vojni objekat, skladište minsko-eksplozivnih sredstava, artiljerijske i druge municije, objekat zaštićen strogom vojnom tajnom. Sećam se kako nam je poručnik Mirković, komandir čete, govorio da dobro pazimo da se pred nekim ne izlanemo o Špilji. Sada su to ruševine koje nikome nisu potrebne. Sic transit gloria mundi!

Pozdrav Gorane
Sluzio sam u I.B. kao inzinjerija. Nikada nisam bio na strazi ali sam odlazio u izdvojeni objekat na kojem se davala straza. Medjutim nisam siguran da je to spilja o kojoj pises. Koliko se secam isto je izdvojeni objekat nekoliko km udaljen od kasarne. U pocetku su strazari spavali pod satorom a kasnije je zavrsen nov objekat koji je bio u izgradnji. To je bilo negde oko 90te god. Dakle posle tvog sluzenja, ali mozda nesto znas o tome. Inzinjerija je bila u vecoj kasarni na uzvisenju iznad menze a pesadija je u moje vreme sluzenja bila u objektu na poligonu na kojem se vrsila smotra. Sto se tice strazarskog mesta secam se da su strazari pricali da je bilo bitno da jedan strazari neznam na kom sm, i da on moze da vidi kad dolazi smena, kontrola, bas kao sto ti pises...

Pozdrav polocoyu!
Znam dobro gde je bila inžinjerija. Pešadija je bila baš tamo gde si rekao i kada sam ja služio. U moje vreme stražu u izdvojenom objektu Špilja je davala pešadija, konkretno II pešadijska četa. Da li znaš koja je jedinica davala stražu o kojoj ti govoriš?
U vreme kada sam ja stražario na Špilji (86/87) je postojala stražara koja se može videti na ovim slikama, to nije bio nov objekat ali nije bio ni u sasvim lošem stanju. Ako se radi o Špilji, možda  je rađeno neko renoviranje pa su stražari privremeno bili pod šatorima, ne verujem da  je građen nov objekat, napokon valjda bi se video bi se negde na ovim fotografijama. Možda se radi o nekom drugom objektu za koji ja ne znam. Sve je moguće. Špilja je od Ilirske Bistrice udaljena, ako me sećanje dobro služi, negde oko 15-17 kilometara.
Ono što znam o Špilji a do sada nisam rekao je to da je JNA napustila objekat Špilja 1991. godine. Nakon toga objekat je zaposela slovenačka vojska, i ona je tamo bila, prema izvesnim indicijama, do 1995, a onda je i ona napustila objekat.

Ja sam bio pionirska inzinjerija radili smo sa eksplozivima i na tom mestu o kome pricam se cuvao eksploziv koliko ja znam. Rekao sam vec da nikad nisam bio na strazi u tom objektu ali sam par puta odlazio tamo. U pocetku je straza spavala u velikom vojnom satoru, a kasnije je bio zavrsen objekat. Koliko se ja secam to je bio neki montazni objekat ali mozda i gresim, mozda je bio samo renoviran kao sto kazes. Bio je izdvojen objekat ali koliko km je bio udaljen, nema sanse da se setim. A mislim i da se radilo o nekoj rupi ili spilji, samo sto je bio manji otvor, ulaz u tu rupu. Nesto kao vrata na nekom bunaru ili tako nesto 2kvm otprilike povrsine.
Imam negde otpusnu listu iz stacionara pa cu pogledati koje sam tacno godine sluzio. A neko je vec na forumu pomenuo otpusnu listu je potpisala Satlic dr Iris

Po svemu što kažeš verovatno se radi o nekom drugom objektu, mada postoje neke sličnosti, ko bi znao. Bilo bi dobro kada bi se javio neki oficir koji je bio na službi u I. Bistrici, on bi verovatno mogao da razjasni ovu stvar.

Zdravo!
Stražario sam baš ovdje generacija 86/87. Zovem se Uroš i sam iz Slovenije. Bili smo zajedno sa Savćić Đorđem, Vukmanović Dragan...

Zdravo!
Evo ponovo ja. Negdje na forumu sam pročitao o ovci koja je bila u okolini špilje. Ta ovca dolazila je oko ograde nekoliko vreme. E sada neznam da češ verovati ali ču ti svejedno reči šta se desilo s njom. Bila je zima na stražarskom mestu broj 2 sam bio ja a na 1 bio neki bosanac ne sečam se ime. Kad naiđe ovca on je uhvati i prebode ji vrat. U stražari bila sta još dva vojnika kerovođa i kurir, koja sta bila gore bez prestanka. Neznam im ime ali se sječam, da su bili brača. Onaj koji je bio kurir odoše u selo kod onog gostioničara, i gostioničar se vratio sa traktorom. Naložimo mi ovcu u prazno bure. Poslje nam je doneo nekoliko pečenog mesa od nje i nekoliko vina. Ali pre toga bilo je zanimljivo. Krv koja se prolila po snjeg nikako da je sakrijemo sa novim snjegom, uzmemo šatorsko krilo i sav snjeg odguramo izpod nekog žbunja nedaleko. Za par dana zapalo je mnogo snjega, i dođe do nas vojska iz Bistrice da očisti snjeg, a mi nemamo gdje da sakrijemo litricu koja je još ostala. Bili su to divni dani. A sječam se da je neko napravio i gugalnico ili kako se kaže.

Pozdrav Uroše, mislim da te se sećam, drago mi je da si se javio. O događaju koji si ispričao nisam znao, ja sam čuo neku drugu verziju. Naravno da ti verujem da je tako bilo. Taj se događaj zbio u vreme dok je stara martovska klasa iz 1986. bila u Špilji. Braća kerovođa i kurir su bili blizanci, sećam se da se jedan bavio bodi bildingom, pio je one proteine (prah pomešan sa mlekom ili vodom) i pravio je tegove od konzervi i cementa. A za tu guglanico (ljuljašku) sada sam sa setio, a vidiš to sam potpuno zaboravio.

Događaji u vezi sa ovcom su opisani ovde: [You must be registered and logged in to see this link.]

Lep pozdrav gutt!
Kako kaj? Bila sva skupaj v prvi četi, skupaj z M.M iz okolice Lj., V.G., iz Kr., K.D., iz neposredne bližine Avstrijske meje, in še Matjaž iz primorske.

Još jedna fotografija iz Špilje načinjena 2004, skinuta sa neta 
[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pozdrav, zovem Goran,inace sam Septembarska klasa '86,obuku sam zavrsio u Bihacu,pa sam posle prekomandovan u Ilirsku bistricu,ali u donju kasarnu,zaboravio sam kako se zvala,znam da sam po dolasku postavljen za catu,i da mi nije bio lose,koliko se ja secam,he,he,i da sam novu godinu proveo kuci u Nisu,sve je bilo lepo do Jula kada sam ponovo ,ali ovaj put prekomandovan za Klanu,u sustini ista vojna posta,samo otkomanda,i tako do 5 Septembra,kada sam se konacno skinuo,taj dan pamtim,po tome,jer je tog dana u svim kasarnama u Jugi bilo sluzbeno saopstenje o vojnicima koje je na spavanju pobio onaj keljmendi u Paracinu.
Evo male ilustracije kao prilog.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Ilirska bistrica:

[You must be registered and logged in to see this image.]

Uniformu mog kapetana Tisma Ratka sam normalno pozajmio,posto sam ja bio njegov cata

Gorane ja sam služio vojni rok u toj donjoj kasarni dve godine pre tebe. Zvala se kasarna 4.Juli. Poznata je i po nazivu Trnovo.Možeš li da mi kažeš ko je tada bio komandant diviziona,jer sam čuo da je 2004.godine bilo nekih velikih pomeranja starešinskog kadra ? Inače, ja sam tvoj zemljak iz Niša .

Mislio sam na 1984.god.a ne na 2004.kako sam napisao.

E moj zemo,bese davno,tacno, ''4 Juli'',a sto se tice k.garn. ne secam se tacno,ali mislim da je bio neki potpukovnik Urosevic,ako se ne varam,ne znam u kojoj si ceti bio,ja sam bio cata u intendantskoj ceti,a moj kapetan je bio Tisma Ratko iz Bijeljine,da li je on tada bio tu,i da li si imao prilike da ga upoznas,bio je mali debeli sa brkovima,mozes zamisliti coveka koji nosi cizme broj 36,ali je bio dobar,narocito kad popije,a voleo je...ihaa    

Gorane,pozdrav tebi i ostalim pravim vojnicima. Ja sam bio u prvoj bateriji kojom je komandovao kapetan Novica Stanković (Vladičin Han). Komandant diviziona je bio kap.1.kl. Stanojlo Stevanović (Aleksinac). Na bojevom gađanju,  zvanično smo bili najbolji u petoj armijskoj oblasti a nezvanično u celoj JNA.Ime Stanojla Stevanovića je bilo uvek pri samom vrhu u petoj armijskoj oblasti i o njemu se govorilo sa velikim poštovanjem.Međutim, obećanje dato kapetanu da će bez polaganja ispita dobiti čin majora,kao i neki drugi problemi doveli su do toga da je Stanojlo polovinom 1984.skinuo uniformu i otišao iz vojske.Na njegovo mesto,kao prelazno rešenje nije došao major Dragiša Srejić(do tada njegov zamenik), već major Tomislav Kaličanin (Prokuplje) koji mi je ovo i ispričao.Dragiša Srejić je došao kasnije tako da je moguće da je i taj Urošević neko vreme bio komandant diviziona. E,sad, malo o tvojim intendantima.Oficir omanji rastom,sa brčićima i čudno crvenim obrazima može da bude Tišma. Ja se dobro sećam vodnika Boškovića i lika jednog zastavnika (možda je to baš onaj koji je kasnije poginuo).Inače u moje vreme u intendantskoj četi su bili fudbaler Veleža-Prskalo i košarkaš Andro Knego.Kaži mi da li ste posećivali onu lepu kafanicusa još lepšim vinom, do koje se stiže preko vatrenog položaja ? Je li Milka i tada radila u kantini ?