karaula Džepište 89/90

Kuhar-Debar. (citat):

Tog Ristevskog se nesto ne sjecam a sto spominjes te iz Bitole pjesadince nisam siguran da sam tad tu bio.

Moras da se setis! Imali ste na hrani dodatnih 150-200 vojnika. To je bilo u prolece 1990-te, nekih mesec dana. Nisu spavali u spavaonama, nego u sumi koja je prema ulazu u menzu. Ujutru su odlazili na kopanje nekih kanala. Ne secam se Tajsona. A ti oficira Lozanovski Josifa, kap. Cvetkovica?[You must be registered and logged in to see this image.] Ovo je pogled iz kasarne prema Banjistu i Majmunska glava. Pogledaj na forumu teme Debar, karaula Bituse , Drenak... Tu imam neke fotografije sa granice, ali nemam nista iz kasarne.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Probajte se prisjetiti,ovo je kad ideš iz smjera Debra ili Struge?

ZAGORAC (citat):

[You must be registered and logged in to see this image.]

Probajte se prisjetiti,ovo je kad ideš iz smjera Debra ili Struge?

Iz Debra naravno! Hidrocentrala, Dzepiste pa Drenok.

Točno tako,iz smjera Debra.

Najlepši pozdrav svakome ko ovo čita!

Ja sam na karauli "Džepište" (VP 6052/8, karaula VIII, proveo osam meseci (nakon prva četiri meseca graničarske obuke u Bitoli, VP 4519/21, II vod, komandir čete kapetan kapetan Radovan Milić, od 16. 09. 1987. do 17. 01. 1988. - septembarska klasa 1987.) od 17. 01. 1988. do 15. 09. 1988. godine. Komandir karaule "Džepište" bio je stariji vodnik Boško Milojević. Sve do 15. 08. 1988. godine živeli smo u (takozvanoj) staroj karauli koja je bila sagrađena od drvene građe i već tada se nalazila u devastiranom stanju. Poslednjih trideset dana živeo sam u (takozvanoj) novoj karauli koja je građena pola godine i koja je svečano otvorena na sam Dan graničara (u to vreme slavio se (takozvani) Dan graničara svakog 15. avgusta).

Na karauli je živelo dvadesetak vojnika (računajući i kuvara, koji je jedini bio "junska klasa") koji su, po pravilu, pripadali dvema klasama: majskoj i septembarskoj klasi.

Moj desetar bio je Ismet Bunić, iz Jesenica, Slovenija, i pripadao je majskoj klasi. Sa mnom je na karaulu tog januara 1988. godine stiglo još desetak vojnika koji su prekomadovani na granicu iz različitih kasarni širom Makedonije.

Savršeno pamtim svaki dan i sve vojnike s kojima sam živeo. Savršeno pamtim rejon i samo selo Džepište, kao i neke od stanovnika sela [kao što su "Čičko" (gospodin koji je tada bio u sedmoj deceniji života: njegovo ime bilo je Ekrem) i njegov sin, Ahmet, kao i čitavu njihovu porodicu], džamiju nedaleko od karaule, i, naravno, čitavu oblast oko Debra, uključujući i sam Debar u koji sam često odlazio prepodnevnim autobusom a vraćao bih se, naravno, poslepodnevnom linijom Debar - Ohrid.

Savršeno pamtim svaki detalj, klimu, obroke koje smo pripremali (bila je to tako mala karaula da smo nejčešće sami sebi pripremali hranu od onih namirnica koje su stizale ili koje bismo kupovali u samom Debru ili koje bismo dobijali u paketima od svojih porodica).

Zajedno sa mnom na karaulu su stigli i: Samir Alajmović (Sarajevo, Bosna i Hercegovina), Marino Mirčeta (Zadar, Hrvatska), Damir Hodžić (Jesenice, Slovenija), Damir Stručić (Križevci, Hrvatska), dva vojnika koja su nakon dve sedmice zatražila da budu vraćena s karaule budući da nisu mogli da podnesu život u tim okolnostima, Mite Ževalekov (Strumica, Makedonija), Senad Cecunjanin (Gusinje, Crna Gora), Tomaž Širok (Maribor, Slovenija) i Žarko Štrbac (Zenica, Bosna i Hercegovina).

Od vojnika koji su nas sačekali na karauli (kao stariji vojnici, pripadnici majske klase 1987.) pamtim, pored svog desetara (koga sam već spomenuo), momke kao što su: Musa Muriqi (Vitomirice, Kosovo), Islam Hazeraj (Prizren, Kosovo), Gezim Koci (Kosovo), Branko Ribaš (Slovenija), Milan Ranković (Valjevo, Srbija), Branko Kokić (Zadar, Hrvatska).

Komandir karaule, stariji vodnik Boško Milojević, imao je 27 godina u vreme kada sam ja došao na karaulu (ja sam tek bio napunio 19 godina) i prema svima nama ophodio se s poštovanjem i savršenim razumevanjem za probleme s kojima su se mnogi vojnici tada suočavali. Pamtim ga kao vedrog, izuzetno zrelog oficira koji je shvatao stvarnost sveta života u sredini koja je po svemu bila izvrsno okruženje za sticanje (ili očuvanje) izoštrenog osećaja za stvarnost (ali i pogodan ambijent za ispoljavanje onih najnižih poriva kojima su mnogi, nažalost, isuviše često podlegali). Gospodin Milojević živeo je sa svojom tek zanovanom porodicom u Debru (bio je posvećen suprug i nežan otac) i nikada nije bio opterećen karijerom. Uvek me je oduševljavala njegova profesionalna ležernost (bio je sjajan pomiritelj i krajnje nekonfliktna ličnost koja je, bar za mene, uvek bila u stanju da iz svakoga u svakom trenutku izvuče ono najbolje i da nikada ne ustukne pred izazovima života u krajnje neuobičajenim - često neljudskim - uslovima). 

Boško Milojević nije živ već više od sedam godina. Dovoljno je da kažem da je u jednom trenutku odlučio da izabere smrt. (U vreme kada je, te zimske noći, na poligonu Garnizona u Debru, prozvao moje ime ja sam bio tek devetnaestogodišnji mladić a on dvadesetsedmogodišnji oficir, a već sada imam isto onoliko godina koliko je imao on kada je izvršio samoubistvo.)

Osam meseci koje sam, kao graničar, proveo sam na karauli "Džepiše" (onako visok i mršav i srećan) bilo je savršenih osam meseci mog života zahvaljujući i Bošku Milojeviću koji je za mene uvek bio više uzorna očinska figura, a ne bezlični, jednodimenzionalni, ogorčeni ili nezreli oficir jedne komunističke vojske koja je, po pravilu, živela od neiživljenosti svojih oficira i njihovog iživljavanja nad vojnicima. Zar bih ikada mogao da zaboravim Boška Milojevića, Makedoniju, selo Džepiše, karaulu "Džepiše", Debar, makedonski jezik koji sam naučio, sve ljude koje sam upoznao, sve što sam tako burno živeo tih savršenih osam meseci (da i ne govorim o prethodna četiri čudesna meseca koja sam proveo na graničarskoj obuci u Bitoli)?

Hvala vam, gospodine Milojeviću! Hvala ti, Boško!

Hvala ti Septembar 87 za ovo lijepo sroceno pismo mnogo toga lijepog si opisao i rekao i ja se sjecam tog vodnika Boska mnogo dobar covjek je bio neka mu je laka crna zemlja.

Kuhar-Debar. (citat):

Hvala ti Septembar 87 za ovo lijepo sroceno pismo mnogo toga lijepog si opisao i rekao i ja se sjecam tog vodnika Boska mnogo dobar covjek je bio neka mu je laka crna zemlja.

Upravo prijatelju i ja to isto zeleo da kazem,cak stavise i da ocenim,ali ovose nesto rasteglo tako da nikako nemogu da izvucem deo za ocenjivanje ,Septembarac nekako uspeh da ocenim tvoj post.Za ovakvo iskreno nadahnuto pisanje malo je +,ali;)

Dobar dan  svima....koliko nas ima..
Evo i ja da se priključim 31 G.O. karauli Džepište....pod budnim okom (upravo pročitah) Boška Boleta Milojevića.
Skoro sam tu našao neke slike pa ću ih uskoro postaviti