Krupska nahija - Istorijsko etnološka beleška

 I Deo

Živo se se sjećam onih zimskih jutara kada me je budila jeka gusala. Moj đedo, ustavši prije svanuća, uzimao bi gusle i uz svjetlost što dolazi iz zemljane peći s petnjacima, tiho bi guslio i pjevao. Najviše je pjevao o Kraljeviću Marku ali bilo je i drugih pjesama, kao na primjer ova.
Budi majka Jovana čobana,
„Ustaj sine Jovane čobane,
Turci tvoje odjaviše ovce,
Turci ovce a Kauri janjce!“
Probudi se Jovane čobane,
Pa govori ostarjeloj majci:
„Neka jave pusto im ostalo,
Ja ću izić na vrh Malovana,
I zviznuću zviždom ajdučkijem,
Doće meni ovca razbludnica,
Objanjiti ovna razbludnika,
Skovaću mu zvono od iljade,
Đe god stigne neka suza padne,
Đe god zvekne neka zemlja jekne!“


Đedo bi sa uzdahom ostavljao gusle na policu i uvjek bi potom nastala šutnja dok neko od čeljadi ne bi stavio poneku primjedbu, neko pitanje o danima provedenim u turskom ropstvu. Posljednje dane ropstva, u sedmom i osmom deceniju devetnaestog vjeka, pamtio je i pomlađi svjet, ali dane u prvim decenijama toga vjeka, poznavao je đedo kao savremenik a više, po pričanjima svoga oca popa Pere koji je bio paroh buševićki, pernički, ljusinski i menićki, kao i njegov otac, pop Niko, koji je poginuo vršeći dužnost u parohiji. Đedo je uvjek bio voljan da na pitanja daje odgovore i obavještenja. Ja sam pamtio njegove priče iz prošlosti pa ih danas, u osmom deceniju, svoga života, bilježim da se ne zaborave. Iz tih priča moći će se, bar približno, saznati u kakvim je prilikama živio naš srpski svjet kroz vjekovno robovanje u ovom najdaljem uglu Turskog carstva, u Bosanskoj Krajini, naročito u Krupskoj Nahiji.


Bosanskom Krajinom se naziva ponekad sve na sjeverozapadu Bosne. Međutim, u Krupi se smatra Krajinom samo onaj predjeo što nalazi na ljevoj obali Une. Krupsku nahiju sačinjavao je kasnije Krupski kotar, sadašnji srez, samo mu je pripadao i Vrnograč sa okolnim selima koji je negdje oko 1887. odcjepljen i pridodat Cazinskom srezu. Do početka 19-og vjeka, Krupskim srezom upravljali su kapetani koji su najviše sjedili u Bužimu jer je odatle bilo lakše paziti na granice austrougarskih zemalja. Slabljenjem turske agresivnosti, granice su postale mirne i kapetani, iz porodice Krupića, gospodarili su i zapovjedali nahijom iz Krupe jer je Krupa bila na sredini a Bužim na okrajku nahije.


Konak Kapetana Krupe nalazio se na briješku ispod brda Uma, kod današnjeg pravoslavnog groblja. Bila je to solidna kuća bosanskog tipa, na sprat. Imala je više soba i, još 1918., bila je čvrsta i očuvana pa je u nju, naredne godine, bilo smješteno opštinsko poglavarstvo. Sa konaka je ljep pogled na Unu i njene slapove a takođe i na Krušnicu, pritoku Une, bogatu ribom pastrmkom. Odatle je konak bio snabdjeven vodom jer je voda u Krušnici bistra i čista i ljeti neobično hladna. Unina voda je ljeti topla i veoma prijatna za kupanje.
Kapetanstvo Krupske nahije bilo je nasljedno. Krupa kapetan vršio je upravnu i vojnu vlast dok je kadija vršio sudsku vlast, kako je Šerijat zahtjevao. Šerijatski propisi su uvjek prilagođavani političkim prilikama turskog gospodarenja nad pokorenim narodom. To se u Krajini ispoljavalo više nego igdje, što će se vidjeti na sljedećim stranicama ove knjige. Kadija je uvjek sudio tako kako bi Kapetan bio zadovoljan. Kadijina presuda mogla je biti u korist Srbina ali samo onda kada je na vagi pravde bilo dosta zlata. Malo nije vrjedilo! Bihaćki paša bio je manje- više politička figura. Sva vlast bila je u rukama Kapetana i drugih samovoljnih silnika koji su nesmetano i nekažnjivo vršili nasilje nad rajom ali su vodili računa koje kmetove će napasti. Zato su se Srbi seljakali i tražili da se nasele na zemlji onog spahije koji će ih najbolje moći zaštititi od zlikovaca kojima je Krajina obilovala…
**** Sledi nastavak

II Deo

U Krupi postoje ruševine tvrđave iz daleke prošlosti. Najvjerovatnije je podignuta u rimsko doba da čuva prolaz vojske i trgovine kroz Bosansku Krajinu u kojoj je još od rimskog doba bio čuven rudnik gvožđa, blizu Starog majdana. Grad je bio prilično velik i, sve do 1890-te godine, bila je sačuvana stražarnica kod starog mosta i još jedna kroz koju se u grad ulazilo. Ta druga se nalazila prema oltaru danas porušene pravoslavne crkve. Osim utvrđenja, na jednoj kamenoj glavici iznad Une, uz grad, bio je zid koji je opasivao naselje grada sve do Ustikoline i spuštao se do Une. Sve do 1890., postojala je glavna gradska kapija gdje danas šetalac ulazi u grad. Kapija je imala teška, okovana vrata od hrastovine. Nad kapijom je stajala tabla s turskim pismenom. Kod utvrđenja šetališta 1890. godine, kad su sporedni zidovi i stražarnice srušeni, skinuta je i ta ploča sa natpisom. Kad su Turci zauzeli Krajinu, u krupskom gradu je stanovao paša. Kada je izvršeno dalje prodiranje, paša se preselio, kako vele, u Ostrožac. Po zauzeću Bihaća, Bihać je postao sjedište paše i ostao je takav sve do austrijske okupacije 1878.

Da je u Krupi bilo naselje i grad još u rimsko doba, moglo bi se suditi po velikom nalazu starog rimskog novca. Jedan dječak je čuvao ovce nedaleko od svoje kuće u Podvranu (selo, nedaleko od Krupe) i čeprkajući zemlju pod ljeskom od dosade, naiđe na dosta starog novca. Stavio je novce u kapu i sav radostan otišao kući da ih pokaže roditeljima. Njegova mati uzme motiku i sa dječakom dođe na to mjesto. Kopajući nađe toliko novca da ga nije odjednom mogla odnijeti. Bilo je toga starog novca oko pedeset kilograma. Novac je bio i sitniji i krupniji nego ikoji današnji novac. Najviše novca je imalo na jednoj strani glavu čovjeka a na drugoj strani, konja koji se propinje. Kad se to raščulo, mnogi varošani su dolazili i uzimali sa sebe „da imaju“. Kad je to vlast doznala, pošalje činovnika iz Sarajevskog muzeja i on sav novac oduzme od svih onih koji su ga imali, i odnese. Poslje je rečeno da je to bio kartagenski novac. Ili su kartagenski trgovci i u Krupu dospjeli ili je poslije propasti Kartagene, taj novac prenesen kao plijen u Rimsku državu, nije poznato.

Značajno je za grad Krupu da je zakopan u njegovoj blizini i na mjestu koji je skriven od pogleda iz grada a opet blizu prilično prometnog puta. To je mjesto sa donje strane današnjeg tunela u Podvranu., malo više od one okuke na cesti koja se obavija oko tunela. Tu je, svakako, onda bila šuma ali, kako je šuma sasječena, tako je voda, kišnica, odnosila zemlju tako da su novci bili pokriveni sasvim tankim slojem zemlje. Novac je bio zakopan u zemljanom loncu koji je bio sasvim slomljen i raspadnut. Da je Krajina, a napose Krupski kraj, bio odavno naseljen, možda je dokaz i tvrdnja stručnjaka da je obližnji grad (sa kulom) u Jezerskom, predrimskog porjekla. To zaključuju po tome što vrata u glavnu kulu nisu pri zemlji nego nekoliko metara iznad zemlje i u kulu se moralo ulaziti ljestvama pred opasnošću. Tome ide u prilog i to što postoji predanje da je u staro doba, u blizini grada, bilo vinograda kojih nije bilo u vrjeme osmanlijske vladavine. Arheološka ispitivanja toga kraja nisu obavljana ali, prema vidnim nalazima u Lončareviću, kod Otoke, bilo je staro naselje.

Narodno predanje govori da je u staro doba, od Jovljaka do Čavnjaka, bila kuća do kuće pa je „mačka mogla s krova na krov taj put prevaliti“. Turci su krupsku tvrđavu napustili i sa zidova uzimali kamen da bi sebi kuće gradili….

III Deo

Interesantno je da se u ovom krajičku Bosne, na lijevoj strani Une, nalaze toliko gradova i kuća. Sama rodnost kraja ne bi moga da bude uzrok podizanju tolikih građevina koje su potrajale vjekovima. Pre će biti da je taj brežuljkasti kraj, zbog svoje lake prohodnosti, bio izložen čestom prolazu vojski još iz najdavnijeg vremena. To nije slučaj u predjelu Dinare planine jer je taj planinski masiv sam po sebi bio podesan za odbranu a nepodesan za upade i napade. Bihać, Sokolac, Izačić, Brekovica, Mutnik, Čava, Tržac, Peći, Cazin, Todorovo, Vranograč, Bužim, Jezerski, Stijena, Ostrožac, sve su to utvrde na lijevoj obali Une, na prostoru Cazinskog i polovine Krupskog i nešto Bihaćkog sreza, dakle na relativno malom prostoru, a biće i još koje mjesto da ga se ne sjetih. Međutim, Krupa, poslije Bihaća, najveća od svih utvrda, podignuta je na desnoj obali Une. Otočki gradić je podignut na sred Une, na jednom otočiću. Zato se mjesto zove Otoka. Gradić je u ruševinama jer se od njega podigla džamija i neke kuće za stanovanje. Svi predjeli među ovim kulama i utvrđenjima, imaju blago podneblje, dobre njive i livade, rodne šume sa obiljem kestena, oraha i žira. Sve je to samoniklo i samo ga je trebalo brati ali danas, toga je mnogo manje. Zbog svoje rodnosti i pitomosti, taj kraj je bio naseljen sa tri četvrtine turskog življa. A lako im je bilo. Kad su osvojili ove predjele, osvajači i oni što primiše Islam, samo bi sabljom ili čibukom pokazivali dokle je njihovo. „Od onog hrasta, biva, pa gore do onog kestena, i odande eno do onog brijščića, pa dolje do Une“, itd. Poslije bi kadija to turio u tapiju. Zauzeti na taj način posedi su obuhvatali cjela sela. Seljaci, gonjeni nasiljem svojih novih gospodara, stalno su mjenjali spahije i tražili nova boravišta. Zato se u Krupskom srezu nalazi dosta porodica koje se zovu Bjelajac, Podkozarac, Banjac, Zmijanac, Ličanin, Kaurin, Bosnić, Erceg, Mrđen itd… što pokazuje odakle su se te porodice doselile. Na razmišljanje o njihovom porjeklu su prezimena Kecman, Guteša, Kežman, Tintor, Stambolija, Kerkez, i druga.


Za turske vlade samo je musliman mogao da posjeduje zemlju dok su zanate i trgovinu mogli obavljati i ljudi drugih konfesija. Zemlja je uvek bila turska a radna snaga je bila hrišćanska. Hrišćani su morali da rade po dva dana u nedjelji na zemlji svoga spahije, age, tj. onog muslimana na čijem su zemljištu živjeli. Taj sistem je bio strašan. Oko sto dana u godini moralo je, svako odraslo lice, da kuluči, da radi za spahiju pa su se ljudi bunili, stradali, raskućivali, bježali i potucali po šumama kao divlje zvjeri. Šuma je bila saveznik potlačenih. Nije zalud stvorena pjesma:


Oj Krajino, krvava aljino,
S krvi ručak, s krvlju i večera.
Svak krvave žvaće zalogaje.
Niđe stanka ni vesela danka.


Omer-paša Latas je ušao u Bosnu 1850. i zaveo red i mir i izveo važne reforme u upravi koje su dotle bile samo na papiru. Glavna mu je zasluga što je onaj kuluk, rad na spahijskom zemljištu, zamjenio sa davanjem „haka“, tj. trećine prinosa zemlje koju je „raja“ obrađivala. Zaboravih reći da taj raniji kuluk nazivahu „beglučenjem“ jer se obavljao na begovskoj zemlji za razliku od one zemlje koju je kmet za sebe obrađivao a koja se zvala „kmetovska“. Osim ostale koristi od tih reformi bila je i ta što su spahije bile prinuđene svojoj raji-kmetovima, davati više zemlje u kmetski posjed jer je sad više nisu mogli obrađivati beglukom i zato što im je hak bio osiguran. Taj odnos je bio daleko povoljniji za hrišćane nego beglučenje. 


Seljaci su sad morali davati spahiji trećinu prinosa i sa onog zemljišta na kome su ranije, prije refome, živjeli. I na onu raniju zemlju i na onu koju je seljak dobio od spahije poslije reforme, seljak je imao izvjesna prava, bar na papiru. Ako je seljak zemlju obrađivao i davao propisnu trećinu, spahija ga nije mogao otjerati sa te zemlje dok je seljak mogao zemlju napustiti kad god je htjeo. Zemlja koju su spahije naknadno dale na obrađivanje kmetovima, mahom je bila slabijeg kvaliteta, brdovita, kamenita, slabije rodna. Najbolju zemlju spahije su zadržavale za sebe i uvjek se neko našao ko će im tu zemlju obrađivati. Uvjek se našlo među hrišćanskim seljacima siromaha, bez kuće i kućišta, koji su bili spremni da idu kod imućnih muslimana da im obrađuju zemlju, čuvaju i timare stoku, brinu za ogrjev i drugo, a žene su muzle krave i ovce, sirile sir, izmlaćivale maslo, prale veš i obavljale unutrašnje, kućne poslove jer muškarcu, hrišćaninu, nije bilo dozvoljeno da ulazi u tursku kuću…

IV Deo

Muškarci su živjeli i hranili se u nekakvoj pregradi kod stoke. To su bili prvi srpski stanovnici u Krupi. Buševićki pravoslavni paroh je ponekad morao činodjestvovati u Krupi kad koji od bjednika umre. Drugi najamnici opreme pokojnika i zovnu sveštenika da se pokojnik sahrani „kao kršteno čeljade“. Muslimani nisu tome pravili smetnje samo je taj obred sahranjivanja obavljan tiho i što manje upadljivo. Iako potpuno neuki i bjedni, ti najamnici, prvi hrišćanski stanovnici Krupe, održavali su hrišćanski zakon čvrstim postom veće polovine godine. Sva im se molitva sastojala prekrstiti se i sa uzdahom reći: „Bože milostivi, pomozi i blagoslovi!“ U časnom postu, neizostavno su se pričešćivali u buševićkoj crkvi. Ta crkva je bila koliba, opletena od ljeskova pruća a pokrivena sa bujadi-paprati. Prozori joj nisu trebali jer je bez njih bilo svjetlosti unutra pošto nije bila malterisana, blatom uljepljena. Svake bune, ta koliba je bila spaljena ali nije bio štete jer su crkvene stvari nošene popovoj kući a on ih je sa sobom u zbjeg nosio a ljeskovine i bujadi bilo je u izobilju.


Za vrjeme turske vladavine, u Krupi je bilo uglavnom tursko stanovništvo. Tu je, u prvom redu, bila porodica Krupića iz koje porodice je bio kapetan po redu nasljeđa. Begovi Bišćevići (Alajbegovići), naselili su se u Krupi zbog velikih posjeda koje su u Krupskom srezu dobili ženidbom. Aginske porodice su bile Badnjevići i Beširevići. Te četiri porodice su bile najveći posjednici zemlje u Krupskom srezu. Po njima su neka sela dobila imena kao: Vranjska Badnjević, Vranjska Beširević, Hasanbeg Jasenica, Malićbeg Dubovik, Krupića Gakani. Ravna zemlja oko Une, Krušnice i potoka, sva je bila svojina muslimana jer je zemlja bila rodna ali, pored beglučkog, imali su i kmetsku zemlju. Bilo je i među njima siromaha koji su se zadovoljavali s time da imaju dovoljno hljeba. Kad je Bosna okupirana 1878., samo su dvojica Srba u Krupi imala po jednog kmeta, Risto Stjepanović (Sarajlija) je imao kmeta Vida Ćirića iz Podvrana a Simo Lakić je imao kmeta Luku Tankosića, takođe iz Podvrana. Morali su kod kadije dobro platiti! I Stjepanović i Lakić su u ono vrjeme bili imućni trgovci a Risto Stjepanović je još zakupljivao pobiranje državnog poreza. Evo kako: u Carigradu odrede da Bosna vilajet ima da plati toliko kesa poreza. Kad vezir u Travniku (poslije u Sarajevu) primi odluku o toj sumi, on na sve pašaluke razdjeli koliko koji ima platiti državi poreza u svom pašaluku. Naravno, da vezir ne zaboravi da povisi tu kvotu da bi i on što ućario. Kad bi paše primile te naloge, oni podjele tu sumu na nahije i kadiluke, vodeći računa o „svojim potrebama“. Kajmekani su onda, kao nekom licitacijom, pojedina sela predavali, ili, bolje rečeno, prodavali privatnim licima da skupljaju porez za kajmekana. Zakupci su bili prvenstveno muslimani ali, ako musliman-zakupac nije bio pismen ili slab u računanju, uzimao bi hrišćanina u „ortakluk“. U tom slučaju, musliman je bio samo figura a onaj drugi je obavljao sav posao oko skupljanja.


Ti zakupci nisu to činili iz altruizma ili patriotizma nego iz ličnog interesa. Tako su se mnogi obogatili. Taj način skupljanja poreza stvarno je predstavljao ozakonjenu pljačku, počevši od vezira pa do posljednjeg seoskog skupljača poreza. Zbog toga su se dešavala ubistva skupljača poreza, bježanje u drugu nahiju, odmetanje u hajduke, prebjegavanje u Austriju, itd. Glavni razlozi u svim bunama bili su poreska pljačka i agrarne neprilike. Seljak ili kmet je mogao, istina, da napusti zemlju ali ga je na drugom mjestu možda čekalo još veće zlo. Spahije i age su slabo ili nikako vodili računa o stanju svojih kmetova nego su gledali da od njih izvuku što više koristi. Iako su turski zakoni kazivali da spahija treba da pomogne svome kmetu da podigne kuću i druge potrebne zgrade, da mu, po potrebi, da stoku za obradu zemlje – to je bilo samo na papiru, ruganje pravdi i zakonosti. Mjesto toga, oni su podizali svoje čardake na najzgodnijim mjestima svojih posjeda gdje bi preko ljeta i s početkom jeseni boravili „na licu mjesta“ da bi mogli lično da kontrolišu koliko koji kmet može imati žita, sjena, voća, kukuruza i ostalog „berićeta“. Ako spahija nije mogao sam da kontroliše iz čardaka koliko će donijeti žetva, postavljao bi u te čardake subaše…

V Deo

Kад је рјеч о црквама, ево још једне анегдоте. Више Отоке, на брду Мрђен, била је стара зидина порушене православне цркве. Зидови су се зачудо добро очували. Једног дана дође Сава Вејиновић из Отоке проти Петру Гаковићу и саопшти му да неки муслиман гради кућу на оној „црквини“ и да је направио нужник баш тамо гдје је био олтар. Прото се диже и пође котарском предстојнику да се жали за такво „скрнављење“ јер је знао да су такви стари објекти били заштићени законом. Kотарски предстојник га саслуша пажљиво све док прото није споменуо да је то, по предању, била православна црква. Kад је то прото рекао, предстојник му упаде у рјеч: „А зар не може бити да је то била римокатоличка црква?“ Прото, врло паметан и увјек присебан човјек, одмах се сложи са „поглавитим господином“. Сјећам се како се прото слатко смијао док је то причао. Вели: „Да сам ја запео на том да то није била католичка већ православна црква, оста балијина кућа на црквеном зиду. Него, кад ја пристадох на то, предстојник дограби папир, нешто брзо написа и мени рече да ће он ту ствар уредити“. Већ други дан, под надзором жандармеријске патроле, онај муслиман је морао срушити и склонити са црквеног зида све што је изградио под претњом да ће бити кажњен ако опет то покуша урадити.


Често спомињем „котарске предстојнике“. Да, котарски предстојници су, од окупације до слома Аустрије, били свемоћни управници овога среза. Први војни комадант, а уједно и котарски предстојник, био је неки мајор Kокотовић, Србин. Послије њега дошао је опет Србин, капетан Новаковић. Kако је народ послије трогодишње буне (1875-1878), у бјежанији и устанку, био десеткован и материјално просто оголио, било му је тешко живјети. Тај капетан је довикивао сељацима кад су му се жалили: „Немаш волова – имаш мотику. Пани преко мотике јер што ископаш, нико ти неће отети а не мораш бринути о воловима“. Људи су слушали са горлим осмјехом јер их је тада било који нису ни мотику имали. Послије је дошао за котарског предстојника барон Молинари и остао подуже у Kрупи. Он је довео воду из Идриновца до насред вароши (код цркве и Хотел Kрупе). Двије цијеви су снабдјевале варош здравом и пријатном водом. Тај водовод је служио Kрупу све до Другог св. рата. Послије Молинарија мјењали су се котарски предстојници. Приликом слома Аустрије 1918., затекао се у Kрупи као предстојник, Шрајбер, из Загреба. Kад је пошао, управо побјегао из Kрупе, дјеца су се бацала сњегом на кола у којима се одвезао. Могао бих много говорити о тим котарским предстојницима. Они су били готово неограничени господари свога подручја. Они су сваког понедељка, а то је пазарни дан у Kрупи, „издавали налог“ сеоским старјешинама, кнезовима и мухтарима. Било је тих кнезова и мухтара око педесет, колико и села у Kрупском срезу. Ту се одређивао дан уређивања оспица у појединим селима и мјесто гдје ће се то вршити, дани војних асентација, наредбе о мјерама против какве заразне људске или сточне болести, забрана и отварање лова, порука за хватање каквих крадљиваца, итд.

VI Deo

Моја лична сјећања су врло жива и лете ми у перо али желим најприје да опишем све што сам чуо од савременика а највише од мога ђеде проте Петра Гаковића.
Kако се живјело за турске владе? Kуће су биле колибе или брвнаре сопствене израде, покривене сламом или бујади. Храна је била: хљеб, и варен грах. Васпитање се добијало од мајке и гусала. Одјело се састојало од сукненог гуња, опутних опанака и рубине, у кући откане и сашивене. Kао луксуз, имућнији мушкарци су имали сребрене токе и илике на прсима. Жене и дјевојке, из имућнијих кућа на селу, носиле су на грудима „пришав“. То су били цванцике и талири, пришивени на комаду неке тканине и то се носило на прсима. Дјевојке су на фесовима и на плетеницама имале такав сребрни пришав. Ђердане од дуката су носиле само варошке жене и дјевојке. Један ђердан је имао 30-80 дуката. Најбогатије ђердане у прво вријеме, имале су у Kрупи супруге Ђорђа Васиљевића и Јове и Ристе Стјепановића а у касније вријеме, најљепше и најбогатије ђердане имале су Ана, Марка Добројевића и Ружа, Раде Стефановића. Моја мајка, рођена и одрасла на селу Ведовици, у поповској кући, доведена је у Kрупу са сребрним пришавом али је одмах то скинула јер је то у вароши изгледало сувише просто. Обукла се по варошки: атласни фистан, чојана салта, свилен појас с крајевима до кољена. На главу је ставила калкан а на ноге, кундуре.
…

Сеоска жена је носила кошуљу до земље, опасану тканицом од вуне, педаљ широком, напрјед скопчаним, посребреним пафтама. Те пафте су биле исковане од сребра или посребреног бакра, велике као подлактица и у облику тополова листа. Прегаче су биле двије, једна сприједа а друга страга. Биле су изаткане од најљепше вуне (као ћилимчићи) и биле су оперважене дугим вуненим ресама, плаво обојеним. Ништа од одјела на сељанци није било обојено живим бојама. Забун је такође био од сукна, на струк, без рукава, и долазио је до кољена. Зими су жене на селима носиле преко одјела јелек и сукнени гуњ, као мушкарци. На глави су жене носиле бошче а дјевојке, плитке фесове с дугачком кићанком, чак низ леђа. И варошке дјевојке су носиле на глави фесић, плитак, са кратком кићанком. Варошке жене су носиле на глави калкан. То је била капа, израђена од црног конца тако да су конци висили спрједа до обрва а, са стране и позади, до ушију и леђа. Послије су варошке жене одбациле калкан и носиле мањи фес који су обавили плетеницама своје косе. Неке су имале на фесићу пришивена бисерна зрна или дукате и то се звало тепелук. Варошке кундуре су биле прављене од штављене црне коже и биле су плитке стога да би се, пред собним вратима, могле лако и брзо изути. Варошке собе су биле покривене ћилимима по којима се ишло или у чарапама или босоног. За грдну разлику од села, варошке куће су биле чисте. Ту чистоћу су увеле све варошанке угледајући се на „Сарајке“.
За вријеме великог поста, варошанке би се сатирале од рибања и одлуживања посуђа у кухињи. Ни трун мрса није смјео остати на судовима. Тада би се обично бакрено суђе калаисало а „монопол“ калаисања у Kрупи су имале калаиџије из Бугојна. У крупским старим домовима, цјелог великог поста, није се јело ни зејтина ни рибе осим на Цвијети ако су пале у посту. Јела се само биљна храна. И најтежи болесници су строго постили сав велики пост. На Велики четвртак су у кухињи спремани переци а на Велики петак су бојена јаја у варзилу. Са писаљком, умоченом у растопљени восак, јаја се умјетнички шарају. Цјелога поста, у кандилима крупских грађанки, гори кандило. Понеки богомољци су знали учинити по триста метанија пред кандилом. Ускрс је дочекиван са родошћу. Сви тихо иду цркви, одмах иза поноћи. У зору се обилази три пута око цркве уз химну: „Христос воскресе из мертвих…“ На сам дан Васкресења, родбина се посјећује, „обилази“, дјеца жагоре по авлијама око туцања с јајима али све се врши тихо, тако да се не пробуде и узнемире успавани грађани друге вјере.

Прије него што је изграђена прва црква у Kрупи, грађани Kрупе су ишли у цркву у Бушевићу. Почетком деветнаестог вјека, било је у Kрупском срезу 12 парохија и то су биле: Бушевићка, Сувајска, Дубовичка, Радићка, Јасеничка, Рујишка, Ашанска, Петровићка, Ивањска, Доброселска, Зборишка и Вранограчка. Свештеници су били самоуци, тј. научили су читање и писање од оца. Kад науче Часловац и Псалтир, „школовање“ престаје. Био је и по неки учитељ. Четрдесетих година деветнаестог вјека, био је на гласу учитељ Адам Аџија. Дошао је однекуд из Лике и учио дјецу. Имао је по десетак-двадесет ђака који су учитељу плаћали за учење како се погоде: годишње дукат-два или су му давали нешто у намирницама, да им дјецу боље пази. Неки свештеници су знали само читати. Писању нису били вјешти. Тако је био стари поп Стеван Бероња из Радића.Умро је 1887. године у дубокој старости. Бјеше то угледан старац са библијском брадом. Носио се као остали сељаци његове парохије само је на глави имао црну капу. Вјероватно су тако изгледали свештеници и прије неколико стотина година. Раније је било мало свештеника јер су била рјетка насеља. Бушевић, на примјер, је имао, по причању мога ђеде, око 1800. године, само осам кућа (породичних задруга) а 1900. године је порастао на 300 кућа. Истина, породичне задруге су тада биле велике, 20, 30, а понекад, и са 100 душа. На ту задружност их је гонила слаба лична безбједност за врјеме турске владавине. Једна задруга, са десетак или више људи, не може бити лако терорисана. Све до окупације 1878. године, задруге су се одржале па је била рјетка кућа која би имала мање од двадесет душа.
…
За врјеме Турака, сви сељаци су живјели „на турској земљи“ по беглучком систему (јер своје земље, хришћанин није могао имати). По два дана у недељи, аргатовали су спахији на спахијској земљи. Тешко је описати све страхоте што их је народ проживио у систему беглучења. И жене су морале беглучити. Једном, на беглучењу, била је бака мога ђеде, жена попа Нинка. Име јој је било Ружица, из породице Стојаковића. Била је стасита и љепа жена. Одређена је била да помогне у кухињи на чардаку који је спахија имао на селу. Док је попадија Ружица развијала „јуфке“ и пекла их на врућем сачу, била је нападнута од једног силника. Да би избјегла срамоту и несрећу, скочила је кроз прозор. Од тог скока се поврједила и патила цјелог живота. Тужити се није имала коме. Људи су имали само два начина одбране: хајдуци или ватра. У шумама је увјек било хајдука. Чима хајдуци чују за неко звјерство, силник је плаћао главом. Други начин одмазде је била „ватра“. Kад безобразан спахија ујесен напуни житнице, посадјева сјено, сламу и друго, и нађе се тамна, бурна, вјетровита ноћ, онај, у дно душе уврјеђени очајник, иде са чакмаком, кременом и трудом, и пали све… Турска власт је покушавала да то онемогући казнама али је то изазивало бјежање и расјељавање сељака па је земља годинама лежала необрађена и Турци гладни.

Kао дјете, слушао сам причу древног старца, попа Никодима Ољаче из Ашана. Он је све казивао, и имена људи и мјеста о којима је била рјеч али ја сам имена заборавио. Вели:
„Оженио човјек сина, првенца. Kад се вјенчање обавило, сватови су сјели пред кућом за трпезу. Али, нити је било кола нити пјесме. Сватови су јели и пили ћутећи, као да је погреб а не свадба. Домаћин је, зачудо, весело наздрављао па најпослије рече, „Што сте занијемили, браћо?. Пјевајте и поиграјте данас да се веселимо а сутра, шта Бог да.“ Сватови су и даље узимали залогаје са уздасима јер су знали да ноћас млада мора спахији да „свитли“. Спахија је био бјесан силеџија из Босанског Петровца а ово његово село је било на самој каурској (аустријској) граници. Kад је пала ноћ, потјера домаћин младенце у њихову зграду а он упрти торбу с погачом, сирцем, пљоском и свијећом. На раме тури ражањ с печеним јањетом и крену спахијином чардаку. Спахија је чекао. Kад је тамо дошао, домаћин весело спрти торбу, извади погачу, сирац и пљоску ракије, па све спусти пред спахију а ражањ прислони уз дувар. Онда узе свјећу, запали је на огњишту и стаде поред спахије држећи свјећу у рукама, онако како би млада требала да то ради (да „свитли“). Спахија је то посматрао, све изненађенији и мрклији. Жестоко је потезао дим из дугачког фудиковог чибука, нервозно гладећи јабуке двеју послушних кубура и још послушнијих ханџара, бјелокораца, за појасом. Спахија је пламтио. Домаћин се следио, само му је свјећа, у дрхтавој руци, весело горјела. Kао да се буди из сна, промуклим гласом, проговори спахија, једва савлађујући свој бјес: „Ама, хеј, Влаше, бивакан, ђи је млада?“ „Kод куће је, честити ага“, одговара домаћин погружено а прати спахијине покрете. „Ама, хеј, бено Влаше, она мора меника да свитли ! Хеј, бено…“ и загрцне се од бјеса. „Ево вечере пред тобом, ага, а ово ја свитлим !“, као у бунилу, говори домаћин. Спахија гурну ногом синију на којој је била постављена вечера, баци чибук и трже кубуру иза паса. Прије него што је спахија могао запети ороз на кубури, домаћин га је ударио ражњем по глави. Несрећа је хтјела да је ражањ био сиров и да га је домаћин ударио са дебљим крајем.
Спахија паде као свјећа, мало закркља и смири се. Домаћин јурну напоље и док су се збуњени спахијини момци снашли, домаћин је нестао у мраку. Дошавши кући, задихано нареди својима да скупе говеда и овце, да узму све што је најпотребније и да товаре на коње. „Само брзо, морамо бјежати у Kауре (Аустрију), убио сам спахију“. Чељад, без рјечи, приону око спремања. У само свитање, прешли су у Лику. Гранични стражари, сазнавши о чему се ради, радо су их пропустили и још помогли да сву стоку претјерају. Није прошло ни пола сата, кад дојури око тридесет Турака из Босанског Петровца на ознојеним коњима. Ишли су по трагу али, кад хтједоше да пређу границу, стража их заустави: „Халт!“ Турци су се правили невјешти и наставе да иду према граници. Стража затегне орозове на својим кремењачама и понови још оштрије „Халт!“ Турци су знали да Kаури, после трећег „халт“, пуцају, и стадоше. Један од Турака повика: „Хеј, болан, сад је тамока прешла наша раја. Убили су чоика, мога брата. Пустите да их вратимо јер може бити белаја!“.
Старјешина страже их обавјести. „Kо побјегне од зла у нашу земљу, увјек овдје нађе уточиште код нас“. Турци се вратише претећи „каурским момцима“.

VII Deo

У старо доба није било учених љекара. Народ је у муци прибјегавао чак и бајању. На примјер, неко пати од несанице па оде код бајалице. Жена-бајалица се држи важно, тајанствено. Иште „цијеле воде“. Донесу јој у суду воде са извора коју нико не смије да пије. Зато се и зове „цијела“. Она наспе воду у једну здјелицу и принесе здјелицу ватри али тако да болесник све то посматра. Онда, машицама узме жив угљен из ватре и спусти у воду. Бајалица стално нешто шапуће. Угљен писне и потоне на дно здјелице. Онда други, па трећи. Онда, са том водом умије болесника по лицу и нареди да се остатак воде полије низ стабло неког дрвета. За врјеме те „тајанствене“ церемоније, болесник се, готово увјек, смири и заспе. То је и био циљ бајалице. Ако ништа друго, такво љечење је било безопасно. Свештеници су се такође бавили љечењем. Мој ђедо је причао да је његов отац љечио до козица (богиња). Kад би чуо да су се негдје појавиле богиње, он је одлазио код оног болесника који је прешао кризу и узимао мало гноја и стављао у флашицу. С тим гнојем он је урезивао дјецу и дјеца добију ватру али не оболе. Он је то научио од свога оца. Према томе, „вакцинација“ је била позната у Kрупској нахији много прије доктора Џенере. Народни љекари „видари“ нису љечили све болести него је сваки имао своју „специјалност“. Тако су неки љечили од змијског уједа а неки, од уједа бјесних паса, итд.


Ђедо прича да, кад је колера морила шесдесетих година деветнаестог вјека у Kрупи, народ је умирао сваки дан, некад, двоје-троје дневно. Тада су хришћани у Kрупи били мањина. Било је људи који су се бранили од заразе, румом, сирћетом и бјелим луком. Бјели лук је нарочито био ефективан за разне болести. Са њим се један човјек изљечио од пантљичаре.


Живот у Kрупској нахији је текао без радости. Kрајину је притискивала тешка мора. Преносили су се свакојаки гласови и све је излазило на једно: овако се не може остати. На дан пред Преображење 1875., отидох ја у Аово. Тамо је тада била црквена слава, а уз то, тамошњи поп Петар Репац је био мој пријатељ. Сваке сам године, о Преображењу, ишао у Аово али те године сам нарочито отишао не би ли поближе сазнао шта значе чудни гласови који круже у народу. Са попом Репцом, сам отишао на Обљај (гранична караула према Аустрији) да што чујемо. Ни тамо нам нису ништа поуздано казали само толико, да будемо спремни на све. Стално су у народ биле пуштане пароле као да ће Аустрија, кад дође у Босну, сву земљу подјелити свакој задрузи. Земља ће бити власништво тих породица за вјечита времена и само ће од ње давати држави порез као и у Аустрији што се даје. Дизаће се цркве, школе, итд. Најпримамљивији глас је био, диоба земље сељацима. Наравно да су лаковјернији људи говорили: „Јесам ли ја будала да се идем крвити са Турцима кад ћу од Аустрије добити све оно што желим, без мога напора и ризика“.
Први већи сукоб између усташа и Турака, десио се у нашем крају на Врлетинама. У том боју учествовало је доста бањалучких богослова. Ту је погинуо Алибег Човка Kуленовић и његовог бијелог коња су усташе запљениле. Чим би Аустрија нањушила да се из Аустрије дотура усташама оружје и муниција, одмах је то кофисковала. На челу усташког одбора био је неки Замфо. У близини села, гдје је Одбор радио, увјек се налазио и Васо Пелагић, бивши ректор Бањалучке богословије. Он је живио управо аскетским животом. Јео је зачудо мало и пио је само воду. Усташе је дочекивао и храбрио на борбу: „Бори се, брате, па или побједи или погини. Ако ти остане турски дрвени јарам на врату, знаш какав је, а ако Швабо дође у Босну, натакнуће нам јарам гвоздени. Него уздај се у се и у своје кљусе“.

VIII Deo

Око 1893. године, Никола Јовановић, веома разборит човјек, сазове Одбор црквено-школске општине да се нађе начин како би се одржавала школа. Никола, као предсједник, предложи да се доведе на сједницу Марко Добројевић јер је, по његовом мишљењу, Марко био једини који је могао то питање да рјеши. Кад је Марко дошао на сједницу, Никола му објасни зашто је позван и предложи Одбору да изабере Марка Добројевића за новог предсједника. Прједлог је усвојен једногласно. Тада Марко (неписмен али врло проницљив човјек) рече да ће се примити предсједничке дужности и извади из џепа један табак написане хартије и пружи Николи да прочита. Никола разви папир и прочита отприлике ово: „За вјечито издржавање Српске православне школе у Крупи оснивам фонд у који улажем: моју кућу у којој је смјештен „Хотел Крупа“, моју кућу у чаршији, моје три куће на селу, мој млин и још у готову 30.000 форинти. То поклањам само под условом да остали уложе њихов дио по његовој оцјени њиховог материјалног стања“. Тада у Одбору настаде граја и почеше падати протести: „Одакле мени толике паре? Лако је теби Марко! Ти ниси дао ни десети дио а од мене тражиш готово половину! У нас су дјеца а ти немаш ни кучета ни мачета!“ И тако је сваки одборник протествовао на свој начин јер су суме, којима је Марко „опорезивао“, биле врло високе.


Марко, иако је од природе био жустар, импулсиван човјек, мирно је чекао да се граја стиша. Узео је свој папир, метнуо га у џеп говорећи: „Пошто не пристајете на мој прједлог, ја га повлачим и предајем вам оставку на мјесто предсједника а ви рјешавајте како знате без мене“. Марко се већ спремаше да напусти школску салу у којој се држала сједница, кад устаде и проговори крупски парох и прото Петар Гаковић: „Браћо! Прихватимо Марков прједлог. Иако Марко нема дјеце, он толико прилаже. Па кад он толико прилаже, онда је свакако разумљиво да су још дужнији да прилажу они који имају дјецу. Само закључимо да се исплата одређених сума може плаћати у ратама за годину-двије дана јер сада, одмах, мало ко може положити толико готовог новца“. Прједлог је примљен и записнички формулисан. Тако је Српска школа у Крупи постала најбоље ситуирана међу више до стотину српских школа којих је тада било у Босни и Херцеговини…


Желио бих овдје да опишем цјелокупно развијање крупске вароши али, иако је у Крупи увјек било доста муслиманског живља, ја не могу о њима поближе говорити као о православном дјелу, јер ми њихове прилике нису познате. Све дотле док сам ја био у Крупи, те двије конфесије су биле као два свјета, готово као антиподи. Средина Крупе је била углавном насељена православцима а периферијске улице, муслиманима. Муслиманске улице су се звале „сокацима“ и протезале су се од Крчевина, уз Уну, до под сам стари град. С лијеве стране Уне био је „Календер“. „Устуколина“ се протезала испод града уз Уну и обухватала велики простор до житарнице и, испод Ума, спуштала се у Уну. Трећа улица или „џемат“, била је од Липика до Ума, изнад Крушнице и звала се Горња махала. Сваки од та три џемата имала је џамију. Све три џамије биле су од дрвета, мале и неугледне. Главна џамија је била у Устуколинском џемату, под градом, у близини православне цркве. Звала се Градска џамија.
У Крупи је дуго година служио као „надцестор“ неки Милер (Швабо или Чех). Он је крупске улице изградио, давао улицама правац и ред свим новоградњама. Кад је он умро, дошао је мјесто њега нови (опет Швабо). Први корак што је учинио тај нови надцестор у Крупи био је тај што је позвао Управу Градске џамије да мунару (минарет) сруши и нову изгради јер је дрво било иструлило и мунара се, код најмањег вјетра, видно љуљала. Управа џамије је ћутала. Швабо, осион, поново је захтјевао да се мунара сруши јер ће Управа џамије сносити одговорност ако се мунара сруши и начини штету околним кућама, а могло је бити и људских жртава. Управа опет ништа. Швабо онда направи писани прједлог надлежним властима да џамијска Управа, на све његове опомене, ћути. Власт одобри рушење мунаре. Надцестор набави конопце и ланце. Радници повежу мунару при врху конопцима и ланцима и нареди сложно потезање према оној страни гдје није било кућа. Црвоточна мунара лако паде на земљу. Земаљска влада подиже нову џамију и мунару на истом мјесту од финог, тесаног бихаћког камена.

IX Deo

У то врјеме у Крупи је био, као судија, неки Косовић. Кад је изградња џамије и мунаре било довршено, он је препоручио да се на врху мунаре стави громобран. Али, џамијска Управа – ни чути: „Јок, то намика не треба“! И тако се џамија заврши без громобрана. Не прође неколико мјесеци, навукоше се црни облаци над Крупом, загрми, затутњи, муње сјеваху и гром удари у сред мунаре! Одбио је велико комађе камена од ограде за дозивање. Тада се џамијска Управа смилова и допусти Шваби да подигне громобран и би то учињено из државног џепа. Одмах ми дође на ум један други примјер: у Босанском Новом је постојала, далеко ван вароши, стара, дрвена православна црквица. Четрдесет година молили су православни Новљани Земаљску владу да им се дозволи подизање цркве у вароши али Земаљска влада је то енергично одбијала са изговором да би то „уврједило и узбунило муслимански елеменат“. Честити Србин, Перо Дрљача, са попом Михајлом Карановићем, слао је депутацију и у Беч са том молбом и није успјело. Слали су депутацију чак у Цариград, Султану, али су финим изговором враћени кући без ичега. А чудно је ипак да се муслимански елеменат није узбунио кад је Земаљска влада, насред Новога, о свом трошку, одмах по окупацији, подигла римокатоличку цркву и жупски дом, онде гдје је никад није било.


Прије аустријске окупације, у Крупској нахији није било ни једног становника римокатоличке вјероисповести. Дошли су са окупацијом. Све до Првог свјетског рата, у Крупи је било толико римокатолика да су могли стати сви у једна кола. Швабска управа је под градом срушила једну државну зграду која је служила као апсана још у турско врјеме, и на том мјесту подигла црквицу за своје римокатолике. Под Липиком је основано римокатоличко гробље, подигнут звоник са звоном на гробљу, све са „субвенцијом“ Земаљске владе. Кад је, 1903. године, прото Петар Гаковић, са предсједником црквене општине у Бушевићу, Јовом Поповићем, братом Петра Пеције Поповића, почео зидати цркву у Бушевићу, једва су добили дозволу да могу да купе врећицу од десетак килограма барута у државном магазину, за ломљење камена из каменолома…

X Deo

Suša - Glad u Krupskom srezu
Sušnih godina u Krupskoj nahiji, bivalo je sve češće a samim tim i glad. U gladnim godinama narod se hranio korenjem, resom drveća, korom crijemušom. U tim godinama brdski potoci presuše i ljudi su bili primorani da silaze do Une i Sane da melju žito...

Od ostale "hrane" za krompir se veoma kasno saznalo u Krupskom srezu.Mnogo su se trošile misirače a vinogradi nisu postojali. Groždje se donosilo iz Dalmacije. Od pića trošila se rakija, i to samo od šljiva. Glavno žito je bila pšenica, potom zob, ječam, raž i proso...
Kukuruz takodje se gajio a s njim pasulj i misirače.

Od voća: jabuke, šljive i kruške....Što se tiče duvana, svako ga je mogao saditi, jedino je morao spahiji davati hak. Pušača medju hrišćanima beše malo. Muslimani su pušili na čibuk sa lulom od crvene gline ili je čibuk bio usadjen u orahovu lulu ili lulu od bakra ili bronze.