Poetski kutak

milutins (citat):

PORUCNIK (citat):

ZAVICAJNA
 
U Gubavcu novo jutro svice
I magla se leluja dolinom
Cvrkutom me pozdravljaju ptice
Snen se smjesim obuzet milinom
 
Pa se sjetim djetinstva i srece
Prasne dzade i cvjetnih livada
Ranih tresnji, dok pjeva proljece
Pokraj puta pletenih ograda
 
Iz djetinjstva najdraze slicice
Sa sankanja, kad je bila zima
Ljeti – plaze kraj “suze” Bistrice
I vrbaci, dolje, pored Lima
 
Moj Lim tece niz Drinu i Savu
Pa niz Dunav i po Crnom moru
Svud prostire, divnu, boju plavu
I proslavlja svoju Crnu Goru
 
Neka ide gdje ko mora
Ili misli da je bolje
Najljepsa je Crna Gora
Najdraze mi Bijelo Polje
 
I kad odem, ja se rado vratim
Ostavm ga, pa mu, opet, dodjem
Neminovno, naravno, prihvatim
I nek umrem tamo gdje sam rodjen
 
Gubavac,  15.5.2016.god


Ness

Fina sroceno, nadahnuto lokal patriotizmom, nista lose u tome- mada sam pristalica " vasionske ideje". Lokalni patriotizam najcesce vodi u nesto drugo- na zalost cesto negativno.
Bitno je da se pjeva- rekao bih.

Drago mi je sto si bas ti reagovao na ove stihove, jer znam da nisi pogresno shvatio... Uistinu, ovo je ono sto osjecam prema svom selu i nema veze sa podjelama, jer je nastajala (neki stihovi) i u vrijeme kad smo bili zajedno u jedinstvenoj drzavi.

Ma nikako pogresno shvatio, rodni kraj je samo jedan i nemoze ga nista zamijeniti.

Tri reda brda
Potoka bez broja
Mreskasta k'o more
Rodna gruda moja

Puna pjesme, puna priche
Oj Trebavo, grudo moja
Od Ozrena do Modrice
Od Gradacca do Doboja

Ness vjeruj mi da je lakse napisati pjesmu u zavicaju nego u iseljenistvu..Tamo svega ima sto je potrebno za stih, sve je u videokrugu.brijeg, rijeka, drvo, kamen......, tu je sve postalo i nastalo.Tu su i tvoja Bistrica i moja Bosna i djevojke koje su se kupale u njima.Zato volim te zavicajne pjesme, pjesnici u njima vide samo ono sto je tu- bolje receno ne priznaju nista sto nije u videokrugu, sve ostalo niti se gleda niti priznaje.Zato te pjesme imaju moc da donesu radost i kada smo tuzni.

Ljutnja
Imam jednu ljutnju malu,
iznenadnu i neočekivanu…
Ta mala ljutnja jedne ka meni,
došla je baš iznenadno…
Mimo očekivanja…
Zašto se uvek neko ljuti,
breca i štreca a od toga
ništa nema ? Pitam sebe
a i neke od Vas..!
Tako stoje stvari u ovom
svetu virtuele gde je za
većinu samo jedna zabava
ali za “jednu ka meni” postala
i zbilja…
Ljutnu se jedna…
Razočara i osta iznenađena

Junska noć

Noć je polako
prekrila krovove
kuća...
Jedna usamljena
duša hoda...


Blagi vetar mrsi
joj kosu i golica
lice...


Taj topao junski
vetar te noći
plesao je po kosi...
Mrsio i...
Lice golicao...

Odlazak U Goste-Nekada

Obukli smo najbolja odela
Onako kako dolikuje:

Teglu pekmeza od sljiva i domace kolace.
Pekmez za domachicu, kolace za decu;

Flasu domacinske ljute,
Da osmeh ne nestane izmedju zidova.

Potekla bi prica o setvi
A ne ove danasnje sapunice,

Topla rec,
Koja nema drugo lice

Poneli smo sto se imalo u kuchi,
A obukli se onako kako se moglo

I nismo hteli da izgledamo bolje
U istom smo bili svetu

Sada i nije vazno ko je domacin a ko gost
Hajde, makar i na kratko 

Vratimo " unazad" planetu.

PORUCNIK (citat):

ZAVICAJNA
 
U Gubavcu novo jutro svice
I magla se leluja dolinom
Cvrkutom me pozdravljaju ptice
Snen se smjesim obuzet milinom
 
Pa se sjetim djetinstva i srece
Prasne dzade i cvjetnih livada
Ranih tresnji, dok pjeva proljece
Pokraj puta pletenih ograda
 
Iz djetinjstva najdraze slicice
Sa sankanja, kad je bila zima
Ljeti – plaze kraj “suze” Bistrice
I vrbaci, dolje, pored Lima
 
Moj Lim tece niz Drinu i Savu
Pa niz Dunav i po Crnom moru
Svud prostire, divnu, boju plavu
I proslavlja svoju Crnu Goru
 
Neka ide gdje ko mora
Ili misli da je bolje
Najljepsa je Crna Gora
Najdraze mi Bijelo Polje
 
I kad odem, ja se rado vratim
Ostavm ga, pa mu, opet, dodjem
Neminovno, naravno, prihvatim
I nek umrem tamo gdje sam rodjen
 
Gubavac,  15.5.2016.god


Ness

Ness drugi put citiram ovu tvoju zavicajnu pjesmu, kapa dole, zaista je lijepo napisano- prava zavicajna, ne zamjeri da joj dodam malo svojih " vickastih "stihova.

Pesma kada je iz dushe
Gde se sanjaju zavicajne ochi
Treba da se prenosi 
Od uva do uva

Tamo u Gubavcu
Nessovaca se tochi
I Porucnik
Svoju Bistricu chuva

Crnka

Temperament nije mogao obuzdati,
trudio se... Devojka, crne kose
toplih očiju razbuktavala je
strast...

Svojim pitomim pogledom
savršeno miran, divio
se čarima devojke
nemirnog duha...

Jedna od prvih pjesama ( nazovimo je tako )koju sam napisao u emigraciji, par mjeseci po dolasku.Za inspiraciju mi je posluzio Lajos Zilahi i njegov roman" Kad Dusa Zamire".Interesantna mi je kao nekakvo predskazanje- nisam mnogo omanuo.
Posvetio sam je Zilahiju.

Ko god da je otkrio ovo kopno
Uzalud je jahao vodu i lutao
Trazeci Indijsku zoru

Ovdje umjesto sunca
Zalazi zrak
I malih strahova nema
U omedjenom prostoru

U Americi se i jede radi reda
Kuca kupuje u 360 rata
Svaka rata golema k'o vrata

Ovde se dusha gubi nepovratno
Glasovi zavicaja nestaju u senci
Ili zauvek zamiru

Ovde i dan danas Apachi placaju danak u krvi
Dok mi njihove diademe u Bruklinu
Nude kineski preprodavci 
Ovdje vremena nema ni za san, niti za nesanicu.

Put očiju

Put od lepih, toplih
očiju do onih
tužnih više nego
je tanak...

Sve se promeni
u trenutku, u sekundi...
Vrtoglavom brzinom
zamene se njihove
boje...

Svako živi i čeka
neki svoj dan...
Sat i tren...

Bravo Slobo, svidja mi se tvoja poezija- ja rijesio da prestanem pisati pjesme o " jadikovkama i zalopojkama".Kako smo na vojnom forumu moracu.  u skladu stim vise ubacivati antifasisticke poezije, inspiracija mi apsolutno ne nedostaje, jedan pogled na antifasisticki zid u sobi i to je to- poezija sama izlazi

Setih se east westa, njegovih ravnih sokaka, becaraca, 4 konja debela.Kontam ko voli becarce mora da voli i Miku Antica

Nit' zora se slucajno ne radja
Nad Vojvodjanskom ravnicom

Zatalasana zlatna polja
Su praznik za ochi
U jednoj glavi
Garavoj i cistoj
Ispod cuperka
Iznad zaljubljenog oka
Klasa Mikino more
Talasom jezdi ptica
Hrana nedri iz crnice
Uz nestalu boru sa lica

Cetir konja debela

Nit' zora se slucajno ne radja
Nad Vojvodjanskom ravnicom

Hvala Milutins, ja to ovako pomalo pišem za moju dušu. Najvažnije da ima inspiracije, jer dok je nadahnuća biće i života.

Jutarnje nadahnuće

Oh, devojko, ženo...
Lepoto neprevaziđena
gde si dosad bila ?
Gledao je tu lepotu
svakog jutra gotovo
u isto vreme...


Oh, devojko, ženo...
Inspiracijo jutarnja !
Lepršavog hoda, lepote
pokreta... Divio se,
upijajući svaki delić
nje...

U tom kratkom putu,
kriveći vrat da je
što bolje osmotri, vidi,
osećao se nadahnutim,
očaranim... Punih
pluća...

Gledao je tu,
neprevaziđenu lepotu...
Svakog jutra
gotovo u isto
vreme... Čeznuo
i nadao se...

Evo nesto vojnicko nastalo u Skopskoj Marsalci zadnje vece pred odlazak u prekomandu na granicu tj u Stari Dojran.U blizini marsalke je bilo " veselo" Skopsko naselje Shutka.Skopje najvise pamtim po crvenom horizontu, nocu, celo nebo se crvenilo od zeljezare.

Skopju Za Rastanak

Sutra me nece biti
Vishe pored Shutke
I Rimskoga mosta
Gledacu osvit granicarske zore
I sve ce biti san
O crvenom horizontu
Nad Skopjem

Sutra ce biti topao dan
Nikada ne gresim 
U prognozi o srcu
Sanjacu novi san
O Solunu i Kajmakcalanu
Senkama Dojrana
Na juznom Suncu

Da je sreće...
U svetu ovome
bilo bi puno
duša romantičnih...

Da je sreće...
Duše romantike
ove naše, ne bi
bile same...

Rađanje ljubavi

Na drvenim klupicama, sa mračkom noći, rađale se ljubavi, velike i male… Ima ih još, “drže” se, iako zub vremena čini svoje ali nema tu moć, da izbriše urezana sećanja, misli i uspomene na lepotu trenutaka, jedne mladosti i ljubavi…

Boje noći sa svojim čarobnim mirisima, prosto svetlucaju nad tim klupicama i mladima, dok se rađaju ljubavi… Velike i male… Čvrsto ušuškani zagrljajem, stopljeni jedno u drugo, osećaju kako srca kucaju i plešu po duši. Pod tim prijatnim okriljem mraka, pravila nikakva ne važe, niti ih sputavaju, da se vole, maze i paze. Rađaju se ljubavi uz prijatnu toplinu duša, uz neizbežan poljubac… Do mnoštva lepih, slatkih dodira usana.
To su trenuci kada se uz šapat reči, voli, zaljubljuje i gde “ćutanje” nije smetnja, već govori više od svake izgovorene reči ili rečenica. Tu prijatnu ćutnju, zamenjuju njihove misli, postupci, poljupci, dodiri tela… Prsti u kosi.

*****
… Sledi, kratak rastanak od tih drvenih klupica, odlazak iz svetlucavih noći, ka svojim kućama, onako zagrljeni u jedno telo, u jednu dušu… Pa do narednog viđenja.

Trajali smo kratko i ona i ja
Brzo smo bili gotovi i ona i ja
Sve je svrseno glatko i ona i ja
Sruseni svi su mostovi i ona i ja

Nikada vise necemo doci ni ona ni ja
Nikakvo glupo obecanje ni ona ni ja
Sada tu vise ne moze pomoci ni ona ni ja
Ni okrnjeno secanje ni ona ni ja

Obale deli kilometar i ona i ja
Gubimo se bez traga i glasa i ona i ja
Palimo poslednji pisuzvetar i ona i ja
Ljubavi nema spasa i ona i ja

Nismo znali sta je prava stvar ona ni ja
Nije nam na pamet palo ona ni ja
Poklanjam sada sebi na dar ona ni ja
Sve sto je preostalo ona ni ja
                            ona-ni-ja
                            onanija
                            ja i ja


Beograd, 2o.12.1982. godine

Ja cu postirati jednu pjesmu o vojnicima na engleskom  a svakako posle i na drugom jeziku ...


        THE SOLDIERS 

We lie in the bush while you lie on your beds...
We sleep beside our guns while u sleep beside your wives ...
U sleep in your house while we sleep in tent...
U wear nice caps while we wear heavy helmets...
U wear designers vests while we wear  iron vest ...
In the morning u are awoken by sweet alarm tones while we were woken 
up by terrible  sounds of bombs and grenade...
U move around town in nice cars ,
but we move in tanks..
WE  stand side by side with death itself  so that the future  of your generation can be assured...
We sacrifice our today for your tomorrow...
We are strong at heart ,great in action,committed to our course ,and loyal  to our nation...
We are soldiers!!!...with great zeal and gallantry...
We fight relentless to win yet we continue to fight to conquer  insurgency  and terrorism...
Just pray for us over here... to conquer in victory so that we can return to our family ,friends and loved ones,,,
To the fallen  heroes...we pray they continue to live on are heart ...while we fight to the end  in victory ...
If its need  we give are life...
In the name  of GOD 

"GOD BLESS ALL SOLDIERS"

Prevod nikada nece biti original ...ali pokusacu da ga napravim

Јесењи плес

Пријатни ветрић јесењи
играо се косом
њеном, лице јој голицао
и плесао по души…


Она је све то мирно
посматрала, упијала и
руком усмеравала…
Тај плес прстију, та игра покрета
ти додири… Срце су јој
испунили…

padala je kisa
po cesti...
moje cipele su je pile...

i kozna jakna je pila svaku kap
a ja sam ih  psovao...

Sloba1 (citat):

Јесењи плес

Пријатни ветрић јесењи
играо се косом
њеном, лице јој голицао
и плесао по души…


Она је све то мирно
посматрала, упијала и
руком усмеравала…
Тај плес прстију, та игра покрета
ти додири… Срце су јој
испунили…

Da dodamo malo forme, rime i mashte, nekakav " vremenski vremeplov"- gde li je danas ta lepojka iz ove fine pesme?

Jutros je spazih u parku dok sedi
Oko nje " chopor"unuchadi- detinja vriska
Kraj nje sedi dedica sedi
Od secanja u oku suza zaiskra

Eh slobo- te nase nekadasnje lepojke i pjesnicka inspiracija sada su " babe polovnjace"

PS: redovno citam sto napisesh od poezije, al' dodaj malo rime i kljucne rechi.Kritika je dobronamerna.

Hod

Ноћ октобарска, хладна...
Ситна киша сипи и праши,
док ходамо, док
топимо метре...
Пред нама...

Тај ход, по киши...
Која више праши него
сипи није сметња у остварењу
циља...

Тај циљ, те октобарске
ноћи и других ноћи
достижан је и...
Стваран...

Košmar

Čuo je pesmu petlova
i lavež pasa...
Budilo se novo jutro
novi dan...

Nemir pod kožom
koji je imao...
Blago je
nestajao...

Očiju snenih, lica znojava
dočekao je javu...
Košmar glave, košmar
tela...
Košmar sna...

Novo jutro... Nova java
Novi dan...
Nova vera i nova nada
Novi mir u
duši...

Milutins, izvini što nisam ti odgovorio, ne znam iz koga razloga, ali u tom periodu sam radio non stop, pa nisam bio studiozno na forumu. Mogu ti reći da si u pravu, to su sada osobe u zreloj dobi sa unucima. Bilo nekad lepo vreme

Poručnik, lepo si napisao, kratko i jasno, odnosi se na stihove od oktobra meseca, isto izvini, nisam dugo bio na poetskom kutku

Boja jeseni

Novembarska, kasna
jesen...
Hladna i maglovita
jutra... Sunca još
nema, teško se pomalja...

Lišće se bori da opstane
da ne padne... Ali, nema
mu spasa... Opada sve
više i više... Tepisi njegovi
svuda su...

Šušte dok hodamo...
Puštaju zvuke,
mirise, obuzimajući
naše duše... Ulice, parkovi
trgovi, puni su tih tepiha
jesenjeg lišća...

Boje i čari jeseni...
Lepota sunca, lepota
i mirisi opalog lišća... Lepota
zaljubljenih duša... Danas
sada... Ovoga minuta i
trena...

JE LI TO LIPO
Jedan se moj pradjed vraća kući iz mletačke vojske. Vraća se
preko otoka. Utihe. Otoci se zrcale u moru. Staro doba.
Vraća se pomalo i polako: danima, tjednima. Mjesecima. S oto-
ka na otok, a otoka kao na nebu zvijezda. Na otocima gradići, sela.
Smokve i vinogradi. Mazge i magarad. Koze i ptice. Ljudi.
Prevoze ga težaci i ribari. Plaća su im njegove priče i ruke. U
ruku mu dadu veslo, on vesla, priča i pjeva. U ruku mu da mo-
tiku, on s njima povazdan kopa, priča i pjeva. Piju bevandu,
jedu sušenu ribu i tvrd ječmeni kruh.
Uveče ga uvode u svoje kuće. Sjednu uz ognjište, ispod odri-
ne i dugo mole rozarije. Zelje obilno preliju uljem. Postelju mu
namjeste pokraj magareta, u travi.
Ujutro mu dadu komad tvrda ječmena kruha i još tvrđeg ko-
zjega sira, koji se topi u ustima i biva ono što je već bio, kozje ma-
slo. Preporuče ga drugim težacima i ribarima, koji će ga prevesti
na drugi otok, bliži njegovoj dalekoj kući.
Njegova kuća iza planina, iza zvijezda. Sagrađena pri poli, su-
hozida, pokrivena raženom slamom. Vlašići iznad nje svake noći
potjeraju svoje stado zvjezdanih koza. On preko otoka, s otoka
na otok putuje svojoj kući.
Za vedrih noći na moru kad izlaze Vlašići, kad na daleke pla-
ninske vrhove papcima stanu njihove koze i otisnu se nad morski
bezdan, on rukom i veslom pokazuje ribarima:
– Ono su Vlašići, i ja sam Vlašić, tamo je moja kuća.
Jedna  mlada udovica, na jednom od mnogih njegovih otoka,
nije ga htjela pustiti pet dana. Vodala ga po otoku, pokazivala mu
svoje maslinike i vinograde. Vodila ga po svojoj kući, pokazivala
mu bačve vina i kamenice ulja. Pokazivala mu sise. Nagovarala
da zauvijek ostane na otoku, s njom. U njezinoj tvrdoj kući, među
njezinim tvrdim sisama, u njezinoj mekoj postelji, što je mirisala
lavandom i rogačima. Obećavala mu blaženstvo. A on jednako
čeznuo za svojom slamnatom suhozidinom iza planina i iza zvijezda.
Jedva se oteo iz zagrljaja njezinih loza i maslina i dugih i grabljivih
njezinih ruku. Odahnuo kad se našao na otvorenom moru.
Rujan ga zatekao na jednom šibenskom otoku: Murteru, Zla-
rinu, Žirju. Prespavao pod maslinom, zaputio se kroz otok, tražiti
brod. S obje strane puta, vinogradi se žutili i modrili grožđem.
On prekoracio zid, ubrao grozd.
Žena koja ga je gledala ispred svoje kuće, poviče na nj:
– Ej ti što bereš nisi sadio, je li to lipo?
– Lipo je lipo.  Gladnu je svako lipo- odgovori moj pradjed
i ostade upamćen.
Da ne bi te igre rječima, te dvomislice, dvojakog, etičkog i
nutrističkog značenja lip i lipo, što se tog rujansko jutra,
te tko zna koje godine, na jednom, tko zna kojem od šibenskih
otoka, odigrala između žene što je čuvala svoj vinograd i otpu
-štenog vojnika koji je, vraćajući se kući preko otoka, ubrao nje-
zin grozd, uspomena bi se na  toga moga pradjeda davno izgubila
u zraku, i u zemlji. Kao što  su mu se izgubile oči i kosti. Kao što
mu se izgubilo ime.
Ime mu nije znao ni moj ćaća kad mi je pripovjedao tu jezič-
nu igru, pradjedovsku otočku zgodu. Vjerovatno ga nije znao ni
ćaćin djed, od kojega je moj ćaća čuo, ni djedova djeda djed.
Od pradjeda, mletačkog vojnika koji se kući vraćao preko otoka,
Ostade samo jezična iskra, što mu je, kao munja, osvijetlila lice.
Od ostalih, mojih mnogih, ni iskrice: zauvijek ostadoše u tami.
 
 
P.Gudelj

Milo me pogledala zemlja
 
Ožiljak između kažiprsta i srednjaka na mojoj lijevoj šaci. No-
sim ga od svoje osme. Trag jednog kućnog noža s nakovnja Ma-
tana Nogala s Velima.
 
Kovački nož s drvenom ručicom, oštar i težak, davno se izlizao,
istanjio, pozobala ga rđa, a njegov se ujed između članaka na mo-
joj lijevoj šaci još bijeli. I bijelit će se dok se, kao i nož, ne prospe
u zemlju. Dok rana ne nađe svoj nož. Nož svoju ranu.
 
Bilo rano proljeće, kasno popodne: u našim Dračama proli-
stali i procvjetali kljeni. Ti sam u kući. U tebi tvoj vuk. Gladan
Mesa.
 
U konobi o gredi visio pršut. Bio pršut, sad kost. Pri kosti, pri
obišenjaku, ostao dlan čekinjave kože i žila. Ostao neodoljivi mi-
ris pršuta.
 
Zgrabio kost i nož i kao pas, kao vuk, pobjegao u Drače, me-
đu kljene, kveljati i glodati kost. Udisati miris.
 
Po glatkoj svinjskoj butnoj kosti poleti oštar kovački nož i svrši
među člancima moje lijeve šake. Pljusnu krv.
 
Ja zajaučem iz svega glasa. Kao što je jaukalo prase kad su ga
klali.
 
Dotrčala Mila Asanovića, djevojka najmilijeg pogleda u mom
životu. Puljizova: to popodne bila u svoje sestre, u Dragovića.
 
Smirivala me, vezala ruku, zaustavljala krv. Mirisala djevojač-
ki, govorila mi:
-         Dragi, dragi moj!
 
Prvi put, od nje, čuo tu riječ.
 
Udala se te godine na Sebišinu. Za Agarića. Stara Agara, baba
ili prababa njezina muža, imala sto godina.
 
Umrla pri prvom porođaju. Rodila i ostavila sina. U zemlju
odnijela najmiliji ženski pogled moga života.
 
Milo me pogledala zemlja.  


P.Gudelj

Sloba1 (citat):

[You must be registered and logged in to see this link.] sve sam pročitao i meni se lično dopada. Na zanimljiv način si to opisao i u stihove pretvorio...

Hvala ,hvala ali nije to moje
[You must be registered and logged in to see this link.]

Pročitaj ,otkrit ćeš zanimljivog i  po mnogo čeme 
posebnog pjesnika

Aha, sad sam video

Grbavica

Igra, trka... Lopta
i poljana. Ali ne kakva
poljana, već naše mesto
naš kutak odrastanja...
Poljana beše, naša
mala "grbavica" iz milošte
je tako zvasmo. Sećanja sada
davna ipak ne blede i
otimaju se zaboravu...

Na Grbavici, na dva kamena
kao golovi, sve je odisalo
lepotom igre... Bilo je to
tada, tih vremena i nikada
više...

"Visoka"... Nije go... A onda
slatka dečja prepiranja, te
merenja koliko je lopta u
vis otišla i tako uz veselu našu
graju do opet neke nove
"Visoke"...

Priznanje ženama

Žene, majke...
Ta divna bića okružuju
muški rod, oplemenjuju ga
svojom pojavom. Ta lepota
ženske duše, ti naši dragulji...
Ti biseri postojanja...


Žene, majke...
Duše plemenite
naše, naši borci... Naše
lavice života... Priznanja
zaslužuju na svemu
onome što čine za nas,
za muški rod...

Žene, majke...
Te vredne duše, ta ljupka
stvorenja... Ta nesebična
bića, tu su uvek, blizu
i oko nas. Mnogo truda,
mnogo rada, mnogo odricanja
utkano je, sa ljubavlju prema
muškom rodu...
Prema nama muškarcima...

Glavobolja

Noć zimska, hladna
Decembarska...
Bol u glavi širi se
sve jače...
Ne prestaje.

Stisak prsta na
slepoočnicu, jednu pa
drugu pa istovremeno
u nadi da će bol
popustiti i iščeznuti...

Noć zimska... Hladna
Bol boli i ne prestaje...
Zašto Bol... Boli ?
Zašto,ne prestaje.
Često se pitam u toj
neravnopravnoj borbi...

Tableta ili kafa...
Rešenje problema te
hladne decembarske
noći, obojene zimskim
ruhom.

Tajno

Doći ću krišom...
Diskretno, pod okriljem
hladnog decembarskog mraka
poželeću ti srećnu i bolju
godinu novu.

Čekaj me...
Na starom mestu, klupici drvenoj
dođi na tren da te vidim...
Samo Ja i Ti i nebo
iznad nas.

Tužno oko

Video sam tugu
u njenom oku crnom... Tugu
koja se bori da nestane
da iščeze...

Svako ima neku svoju
tugu... Neko svoje
oko crno... Koje pati
bori se i nada se...

Oko moje crno...
Nisi samo, to dobro
znaj, uvek... Sada ovoga
dana, sata... I trena...

Veteranska 

  Ja sam ovde josh uvek sa vama
   Na samom kraju velikog sveta
   Zajedno smo vec godinama
   Trenutak baniranja mi ne smeta 
    Ni krila srebrne ptice iznad neba
    Ni price o ratu i banskom gradu
    Dici cu novi od nasushnog hleba
    Da novi zivot pretvorim u nadu

Sloba1 (citat):

Tajno

Doći ću krišom...
Diskretno, pod okriljem
hladnog decembarskog mraka
poželeću ti srećnu i bolju
godinu novu.

Čekaj me...
Na starom mestu, klupici drvenoj
dođi na tren da te vidim...
Samo Ja i Ti i nebo
iznad nas.

Ja bih joj ovako napisao

Tobom odishu
Vetar i rosa
Na kraju godine
Mozda se sanja

Strah od oluje
Tvoja kosa 
U odsjaju neba 
Pre novogodisnjog svitanja 

Ako si daleko
Ehom se javi 
Ostavljena pesmo
U godini nade 

Pronadji san u mojoj glavi 
Gde se lepota 
Od dana krade 

Onda necemo biti daleko 
Zaboravimo na setu 
Duboko u zenici 
Probudimo dan 

Zatvorimo ochi 
Da u nashem sveti
Pomirimo neznoshcu
Javu i san