Anegdote, zanimljivi i smešni događaji i doživljaji iz JNA

Da ne bismo mešali zanimljivo i smešno što smo doživeli za vreme služenja ili službe u JNA sa glupostima koje smo uočili ili koje su nam u toj istoj JNA zagorčavale život, otvorio sam ovu temu!

Za početak:
Tamo neke godine, plan korišćenja prvomajskog vikenda sam već napravio, a "ćata" je već počeo da piše "objave". Jedan Milorad iz Šumadije, stvarno dobar vojnik, dođe kod mene i kaže da ne želi koristiti prvomajski vikend, već ako može od 4. maja kada se ostala vojska vrati, navodno tada mora da kosi travu i sakuplja seno. Pogledam ga i prokomentarišem: Jao crni Milorade, pa nećeš valjda da kosiš travu i plastiš seno za Đurđevdan? Pocrvene i saže glavu. Da se pravda nije ni pokušavao.

Naravno, bio je kući. Pri povratku doneo pola pečenke i kilo "mučenice". Red je red

Mučenice....???? a kaj je to ???

Verovatno rakija, najcesce sljivova prepecenica

Kemo Specijalac (citat):

Verovatno rakija, najcesce sljivova prepecenica

Šljivka, prepečenica što mu je deda zapečatio kad je rođen i što se otvara prilikom ispraćaja u vojsku. Azbog čega je zovu "mučenica" ni ja ne znam odgovor.

Ne zovu tek tako rakiju "mucenica".
Prvo treba zasaditi vocnjak, pa ga onda odrzavati , pa tek nakon nekoliko godina brati sljivu, skupljati je, skaldistiti je, pa onda fermentacija , pa pecenje, pa prepek, pa odlezavanje i starenje...

Drugo...rakija prođe dug put, puno kuvanja u kazanu dok ne izađe na svetlo dana, i zbog toga jeste mučenica.

Upravo u mom kraju je nastao naziv i koristi se i dan danas verovali ili ne......" 'ocemo li po jednu mucenicu?"
Kemo je dobro objasnio, ali poenta je u tome sto se MUCENICA uvek sa velikom mukom pece.......Narocito u ranije vreme.
Em je podbacila sljiva, pa drva mokra, potrefi se kisa ,kazan se raspao vrata otpala, tabarka propusta , gosti i komsije samo naviru, a svi znaju da "procene"a od probe se izopijaju........PA ZAR NISU MUKE ISUSOVE!!!
A popije se sa uzivanjem......!

Hvala drugovi starešine na iscrpnom i slikovitom objašnjenju. Skoro da na monitoru osetih miris "mučenice".
Primakoh čašicu iluzija se rasprši, pa sam skoknuo do hladnjaka

Treba se mučit 20godina znaš gdje je spremljena a nesmiješ je otvarat dok dotični ne krene u JNA.
Muke su to ježeve

U Zaluzanima, za vreme obuke voznje za nas staziste, sudarila su se dva tenka. Vozila su ih dvojica pitomaca iz mog voda, obojica sa juga Srbije, istih prezimena, jedan je naglo zaustavio tenk na stazi, a drugi nije odreagovao na to i naleteo je na njega, bukvalno se popeo tenk na tenk, izgledalo je kao neki seks odpozadi tenkovima. Nijedan od njih pre odlaska na odsluzenje vojnog roka nije imao polozen vozacki ispit za B kategoriju vozila, prvo iskustvo u voznji doziveli su kad su ih ubacili u tenkove M 84, tadasnji ponos vojne industrije, i bilo je traumaticno, nije ni cudo sto su izazvali nezgodu. NIje bilo ozbiljnijih posledica, osim sto smo ih mesecima zajebavali. Nesvakidasnji je to bio dogadjaj. Najsmesnije je bilo ono sa cim su se suocili kad su ih dohvatili sa moralno-politickog stanovista, nisu mogli da nadrljaju, jer tada se vec naslucivao krah vojske i drzave, ali zagorcali su im zivote kojekakvi bezbednjaci - isto prezime, isti zavicaj, dovoljno za teoriju zavere. Napisali su se izjava za citavu cetu, danima su "izjavljivali". Naravno da nikakva zla namera nije postojala, jedino neiskustvo, a to svakako nije bila njihova krivica, uvideli su to i bezbednjaci i ostavili su momke na miru. Nikada nismo saznali ko je pokrio troskove nezgode, ne znam da li su i tenkovi bili osigurani.

Poslije zakletve prilazi mi otac moga vojnika Krasnićija u živopisnoj albanskoj nošnji i predaje mi jedan pozamašan smotuljak (paket) dobro umotan u pak-papir. Na moje pitanje što je to on odgovara: "Uzmi samo, to je domaća jagnjetina iz mog stada. Sin mi je pričao da si dobar čovek i da si korektan prema njemu pa eto ja ti donio na poklon". Ja prvo nisam htio to da uzmem i rekao sam mu da to da svome sinu ali on je rekao da je sin dobio drugu polovicu a i desetar iz mog voda mi je stalno poluglasno govorio da to uzmem inače će se stari uvrijediti. Na kraju sam pristao i prihvatio poklon stalno razmišljajući o tom čovjeku koji si je dao toliko truda, zaklao možda svoje najbolje janje negdje u kosovskim brdima da bi jednu polovicu sinu a drugu meni donio u Banja Luku.A meni samo zato jer mu je sin rekao da sam dobar čovjek i vodnik. Naravno da smo svu tu hranu koju smo dobili poslije zajednički pojeli. Bile su to prave gozbe za nas, po 2-3 dana cijeli vod nije išao u kuhinju (osim što smo si iz iste kruh donosili).

Zanimljivi su bili ti Albanci... drugačiji, ali dobri nekako na svoj način. Kod nas u Kumboru, jednom mornaru, Albancu (inače je bio savim u redu), stigao telegram od kuće, kojim se moli komanda jedinice da mu daju sedam dana dopusta da ide doma. Zašto? Pa, trebao bi se oženiti, spremaju mu vjenčanje kod kuće. Kako sad to? Pa, lijepo, u međuvremenu su mu roditelji pronašli ženu za koju bi se trebao oženiti i sad ga zovu da dođe. Najbolje u cijeloj priči je da on mladenku u životu prije uopće nije vidio, samo su mu navodno poslali sliku. (Nama, naravno, sliku nije pokazao, oni žene ne pokazuju.) I ode on kući, oženi se i vrati se, kao da se ništa posebno nije dogodilo. Nije tu bilo nikakve drame. Poslije su neki komentirali da se mladenka selila u kuću njegovih roditelja, a to svakako ne može prije vjenčanja. Valjda im je hitno trebao miraz, tko bi ga znao... Znam za ugovorena vjenčanja i da ih vjerojatno ima još, ali ipak... To je bila '87.g......

"Boske" da ne misliš da sam ja prznica i inadžija.
Cenim tvoj postupak pre svega kao ljudski i kao drugarski, jer i otac tvog vojnika je sa tim rezonom nastupio.
Imao sam suprotno iskustvo. U pitanju je takođe staža koji je od vojnikovog oca dobio poveliko parče pečenke. Međutim, bio je sebičan, sakrili su to u neki priručni magacin i delio je sa jednim desetarom i jednim zemljakom. Posle nekoliko dana toplo vreme i neodgovarajuće čuvanje učinili su svoje. Zatrovali su se i što je najgore doktoru i bezbednjaku rekli da je od paštete iz kuhinje. Proveravali smo datume svih pašteta, proizvedenih i pre i posle našeg rođenja. Sve su bile ispravne. Svejedno okrivljen je vodnik iz kuhinje, navodno moguće da je do trovanja došlo tokom otvaranja i serviranja. Džaba sam ja postavljao pitanje: Kako da se ostalih 400 vojnika nije zatrovalo? Onaj vojnik, stažin zemo bio mi je poslednja nada, sa svojim unezverenim pogledom ili izbegavanjem pogleda u oči. Pred oštrijim tonom i kada je video da je đavo odneo šalu sve je priznao.

Bogart (citat):

U Zaluzanima, za vreme obuke voznje za nas staziste, sudarila su se dva tenka. Vozila su ih dvojica pitomaca iz mog voda, obojica sa juga Srbije, istih prezimena, jedan je naglo zaustavio tenk na stazi, a drugi nije odreagovao na to i naleteo je na njega, bukvalno se popeo tenk na tenk, izgledalo je kao neki seks odpozadi tenkovima. Nijedan od njih pre odlaska na odsluzenje vojnog roka nije imao polozen vozacki ispit za B kategoriju vozila, prvo iskustvo u voznji doziveli su kad su ih ubacili u tenkove M 84, tadasnji ponos vojne industrije, i bilo je traumaticno, nije ni cudo sto su izazvali nezgodu. NIje bilo ozbiljnijih posledica, osim sto smo ih mesecima zajebavali. Nesvakidasnji je to bio dogadjaj. Najsmesnije je bilo ono sa cim su se suocili kad su ih dohvatili sa moralno-politickog stanovista, nisu mogli da nadrljaju, jer tada se vec naslucivao krah vojske i drzave, ali zagorcali su im zivote kojekakvi bezbednjaci - isto prezime, isti zavicaj, dovoljno za teoriju zavere. Napisali su se izjava za citavu cetu, danima su "izjavljivali". Naravno da nikakva zla namera nije postojala, jedino neiskustvo, a to svakako nije bila njihova krivica, uvideli su to i bezbednjaci i ostavili su momke na miru. Nikada nismo saznali ko je pokrio troskove nezgode, ne znam da li su i tenkovi bili osigurani.

I ja umalo u Zalužanima nisam izazvao nezgodu. Vraćali smo se s vojskom sa obuke ( 4 transportera sa po 10-tak vojnika unutra) i tada su isključivo instruktori vožnje upravljali vozilima jer je ljudstvo bilo unutra. Međutim mene moj najbolji instruktor iz voda upita hoću li voziti (dužio je najbrži M-60 u kasarni) i ja naravno pristanem. Ispred nas su u koloni bili tenkovi T-55 koji su se također vraćali sa obuke. Ja opalio za njima punim gasom da ne zaostanem, usput se zezam i budalešem s instruktorom Ratkom i naravno često gledam u njegovom pravcu umjesto naprijed. Odjedanput on okamenjenog izraza punim glasom uzviknu "pazi"! Reagirao sam munjevito i instiktivno (na sreću ispravno) čak i ne uspijevši pogledati naprijed; povukao sam obje poluge za upravljanje skroz nazad blokirajući obje gusjenice. Osjetio sam još kako vozilo klizi po pisti i staje (mislim da su mi oči bile zatvorene). Ratko je procijedio kroz zube: "ufff ovo je bilo knap" i ja sam tek onda pogledao naprijed. Razmak između nas i tenka je bio možda 20-tak centimetara. Brzo sam zamjenio mjesto s Ratkom jer su mi koljena počela drhtati i više nisam bio u stanju voziti. Mislim da vojska nije ni primjetila što se desilo jer poslije nitko ovaj slučaj nije ni pominjao. Meni je kao stažisti inače bilo zabranjeno upravljati transporterom iz jednostavnog razloga jer nisam imao dozvolu za upravljanje istim. Malo paradoksalno; obučavao sam vozače transportera a sam nisam bio pravo osposobljen za upravljanje istima!

Dobro si prosao, na svu srecu, inace ne bi mogao objasniti kako si se nasao na mestu vozaca, jer zaista nije bilo dozvoljeno menjanje uloga sa njima, osim u krajnjoj nuzdi, ako vozilo ostane bez vozaca. Kasnije, na prekomandi u jedinici, sam primetio da su promucurnije i zainteresovanije nisandzije nastojale na svoju ruku da nauce kako se tenk pokrece, ali malo ko od ostatka posade je dolazio u priliku da ga provoza. Ti si mozda imao sanse da vozis transporter zato sto si ostao u Zaluzanima, negde drugde bi to bila skakljiva rabota zbog koje bi nadrljao da si bio uhvacen.

East&West (citat):

"Boske" da ne misliš da sam ja prznica i inadžija.
Cenim tvoj postupak pre svega kao ljudski i kao drugarski, jer i otac tvog vojnika je sa tim rezonom nastupio.
Imao sam suprotno iskustvo. U pitanju je takođe staža koji je od vojnikovog oca dobio poveliko parče pečenke. Međutim, bio je sebičan, sakrili su to u neki priručni magacin i delio je sa jednim desetarom i jednim zemljakom. Posle nekoliko dana toplo vreme i neodgovarajuće čuvanje učinili su svoje. Zatrovali su se i što je najgore doktoru i bezbednjaku rekli da je od paštete iz kuhinje. Proveravali smo datume svih pašteta, proizvedenih i pre i posle našeg rođenja. Sve su bile ispravne. Svejedno okrivljen je vodnik iz kuhinje, navodno moguće da je do trovanja došlo tokom otvaranja i serviranja. Džaba sam ja postavljao pitanje: Kako da se ostalih 400 vojnika nije zatrovalo? Onaj vojnik, stažin zemo bio mi je poslednja nada, sa svojim unezverenim pogledom ili izbegavanjem pogleda u oči. Pred oštrijim tonom i kada je video da je đavo odneo šalu sve je priznao.

Ma ne mislim, previše sam iskusan da bih donosio konačni sud o nekome koga nedovoljno poznajem
A što se tiče ovih tvojih dobili su što su zaslužili a osim sebičnosti pokazali su i veliku dozu gluposti.
Inače smo ja i moje stare kuke bili samo sebični kad se radilo o piću ali i tu ne u potpunosti jer smo često znali počastiti i džombe iz drugih vodova a bome ponekad i oficire.
Inače ne volim sebičnost a u vojsci sam ju čak i mrzio. Sjećam se kad je jednom jedan mladi vojnik, Slovenac (znam da zvuči kao klišej ali je istinito) dobio paket od kuće i umjesto da ga podijeli sa svima kako je bio običaj, lijepo taj paket zaključao u svoju kazetu (jedva ga ugurao unutra). Naravno, vijest je odmah stigla do mene i ja sam brzo donio odluku što učiniti. Imao sam jednog desetara, super dečko ali bandit svoje vrste. Bio je specijalac za obijanje ali stvarno je to radio stručno; obije a ne primjeti se da je obio. Vojska je bila na zanimanju i mi uđemo u spavaonu i obijemo kazetu od Slovenca. Paket je bio pun kolača, baš su se džombe iz čete uvečer osladile Naravno vojnik je, po dolasku u spavaonu, primjetio da je njegov paket nestao. Požalio se kod mene naravno. Upitao sam ga je li kazeta razvaljena a on je rekao da nije. Onda smo otišli na lice mjesta i pogledali kazetu na kojoj se nisu vidjela oštećenja i onda ja mog guštera još napravim budalom. Rekao sam mu da je on svoj paket vjerojatno podijelio s drugovima i da su sadržinu pojeli a on to zasigurno zaboravio. Shvatio je lekciju i kad je sljedeći put dobio paket dijelio je s vodom kao i svi mi ostali.

Kemo Specijalac (citat):

Ne zovu tek tako rakiju "mucenica".
Prvo treba zasaditi vocnjak, pa ga onda odrzavati , pa tek nakon nekoliko godina brati sljivu, skupljati je, skaldistiti je, pa onda fermentacija , pa pecenje, pa prepek, pa odlezavanje i starenje...

Drugo...rakija prođe dug put, puno kuvanja u kazanu dok ne izađe na svetlo dana, i zbog toga jeste mučenica.

Sad kad znam težak život i mučenje rakije... postaču alko vegetarijanac.

Deset ljutih rakija, da ne bude zima,
jednu sam eksirao, sad ih devet ima.

Devet ljutih rakija, ja već ne znam ko sam,
jednu popih da se sjetim, ostade ih osam.

Osam ljutih rakija, sad sve mutno gledam,
daj jednu da progledam, sad ih ima sedam.

Sedam ljutih rakija, polako gubim svest,
još jednu da se razbudim, sad ih ima šest.

Šest ljutih rakija, spreman sam za let,
ja ih vidim deset, jer ih ima pet.

Pet ljutih rakija, na pola sam posla,
sad ih ima četiri, a ja vidim osam.

Četiri ljute rakije, sjedim kao kip,
devet čaša vidim, u stvari ih je tri.

Tri ljute rakije, spreman sam na sve,
gde nestade jedna?! Ostale su dve.

Dve ljute rakije, loza izvanredna,
dok sam na to mislio, nestade još jedna.

Popih i tu zadnju, pa pritisnuh reset,
uzeh flašu ponovo, pa ih opet deset…

U kasarni na niskom Crvenom Krstu je bilo dosta pasa, da li autenticnih gradskih lutalica ili nekih polupripitomljenih kasarnsko-lutajucih, i haos bi nastao kad bi neke od njih tokom parenja snasao grc polnih organa i kad bi ostali "slepljeni", jadne zivotinje bi unezverene tako spojene dobauljale do glavne piste za vreme postrojavanja tokom dizanja zastave i pocele da cvile, i nije bilo oficira koji je bio u stanju da obuzda salve vojnickog smeha, a kad bi neko od savesnih staresina krenuo da razjuruje pse tek onda je nastajao opsti karambol, niko nije fermao ni stroj, ni zastavu, ni himnu, ni komandante, glavne zvezde postajali su unesreceni kucici i oficiri koji ih ganjaju sa piste.

Sjećate li se one klasike, vojnik traži prekoredni izlazak u grad:
Vojnik: "Druže kapetane mogu li prekoredno u grad, dobio sam posetu?"
Kapetan: "Ko ti je došao u posetu?"
Vojnik: "Keva s pi..om!"

Na danasnji dan 1980 bio u Osijeku u komandu, uzeo postu i podpisane papire uveri remonta vozila koja su se radili kod nas u Crvenu. Posto sam uvek ulazio sa strane tu su bile neke mermerske skoro bele boje stepenice a bilo ih je mozda 5-6, ja zakoraci na prvu i uzput sam postavljao Titovku na glavu. Nevido da su stepenice bile zaledjene meni noga odleti i ja kao u crtacima na dupe i niz stepenice. Odleti mi Titovka na jednu, kurirska tasna na drugu a ja na trecu stranu. Neki stariji covek koji je tu prolazio brzo dotrca i upita me
- Sinko kako tijer, jeli si se povredio? Ja u tom soku, neznam ni gde sam, ni ko sam, ni kako sam tu stigao dosta odgovori mu malo drsko
- ostvi me deda da dodjem malo sebi. Pomisli da sam ga uvredio ali kada je primetio da mi nije nista da je bilo dosta komicno kako sam padao niz stepenice rekao mi je da je imao volju da se smeje.
Eto taj 16 Janur mi je ostao u secanju.

Sećam se jednog st.vodnika, mog potčinjenog ali i dobrog prijatelja. Radio je u magacinu ishrane i naručivao je robu za vojsku. Jednom mu neki vezista pogrešno okrene broj mlekare u Novom Mestu. Predstavi se on i siguran da razgovara sa šefom prodaje, viče: "Alo naručio bih mleko i jogurt za vojsku." Tek, sa one strane ženski glas: " Jogurta nema, mleka će biti ali nismo još muzli."

Da skratim, vezista mu umesto mlekare spojio porodilište u Novom Mestu. Razlika bila samo u jednoj cifri.

East&West
Kad si bio i Novom Mestu? Možda se znamo, ja sam došao početkom '91 iz Velikih Bloka, doselio ratni nastavni centar, Pavlović je postavljen za komandanta, ali je brzo preuzeo Paprica.

zastavnik (citat):

East&West
Kad si bio i Novom Mestu? Možda se znamo, ja sam došao početkom '91 iz Velikih Bloka, doselio ratni nastavni centar, Pavlović je postavljen za komandanta, ali je brzo preuzeo Paprica.

Bio sam do 1989. tako da se ne znamo. Ostalo možeš na PP.

Pogledajte kako su Cvarkov i Torbica proveli vojnicke dane...

Nemoj se Bogarte ljutiti, ali mislim da su ovakvi klipovi prije za temu 'Kutak za viceve' ili 'Svaštaru'. Ipak nije nešto autentično iz JNA. Ili pod filmove, ne znam, negdje paše sigurno, ali ne bih ovakve stvari stavljao pod 'prave' teme, kad ovo nije pravo. Slažeš li se? Možda i pretjerujem, ali mislim da ne.

Ja ne mogu da se ne nasmejem na ovakve price. To su necije uspomene, podsecaju me na ove nase forumske zgode i nezgode, momci koji prave ove skeceve su nekom ukrali secanja na vojnicke dane, nisu to mogli da izmisle.

Bogart (citat):

Ja ne mogu da se ne nasmejem na ovakve price. To su necije uspomene, podsecaju me na ove nase forumske zgode i nezgode, momci koji prave ove skeceve su nekom ukrali secanja na vojnicke dane, nisu to mogli da izmisle.

Nisam mislio da ih ne stavljaš, baš suprotno!
Vidi, ne znam, ako ćeš više toga stavljati, radije onda na 'viceve', da nam je na okupu.

Sjecam se jednog smijesnog dogadjaja u kasarni u Prokuplju 87e. Posto u mom vodu nije bilo desetara teh. sluzba nas k dir odjelenja je bio st. vodnik koji je duzio neku cebad u magacinu.Po nekom spisku i stvarnom stanju primjetio je da je u minusu oko 10 kom. cebadi.Poveo je mene sa sobom i kreno u obilazak strazara oko kasarne mada im nije pretpostavljeni.Kako je dolazio do kojeg strazarskog mjesta pristup je bio isti galama na vojnika i oduzimanje cebeta Brzo je skupio tih 10 kom cebadi i rijesio manjak.Kasnije smo u magacinu uz casicu rakije smijali se tome kako smo obavili zadatak.Pozdrav za Jajic Zivka tadasnjeg st. vodnika a danas mozda penzionisanog zastavnika. Pozdrav.

Citanjem jedne od tema ovog foruma (heavy metal u Kninu) podsetio sam se momenta mog sluzenja, kad sam se po prvi put nasmesio i mislio si "ma, i nije tako lose".
Bio sam u vojsci mozda deset dana. Sve jos uvek tesko, novo, morbidno. Ne vidis kraja. Cistio sam te veceri hodnik na spratu sa par ostalih gustera. I odjednom cujem, netko se penje stepenicama i pjevusi "ta na na na na na na na-thunder, ta na na na na na na na-thunder...". Posto sam i sam voleo hard rock, heavy metal, punk, a do tad u kasarni nisam culo drugo nego narodnjake, to mi je bilo ko "majka za sirotinju". Na jos vece iznenadjenje ispostavilo se, da je AC-DC fan nas pitomi.
E, to mi je prvi put bilo ono da znam da sam rekao sam sebi "ma je..s, pregurat cu ovo vec nekako!"

ps: izvinjavam se svim narodnjacifenovima, ali to nije moj stil muzike

warpaint (citat):

ps: izvinjavam se svim narodnjacifenovima, ali to nije moj stil muzike

Nije ni meni ni u Puli ni u Kumboru bilo loše što se glazbe s razglasa tiče, već sam spominjao na nekim temama. Bio sam 1986/87. Naravno, nije isto kao npr. 1975. ili ranije.
Puštali su se i narodnjaci, normalno, ali bilo je i domaćeg i stranog rocka, ne mogu reć da nije. Zaključili smo već da je puno ovisilo u vojniku zaduženom za razglas, a i onome tko ga je postavio na to mjesto. Kapetan East&West je to dobro opisao na jednom mjestu na forumu: Ujutro i prijepodne glazba naroda i narodnosti uglavnom, a poslijepodne razno, da bude svega, otprilike. Također, u mojoj jedinici, neki smo imali walkmane i kasetofone (i gitaru), pa je sve bilo lako rješivo što se glazbe tiče.
Sve su ovo ipak vrlo osobni ukusi, o kojima ne vrijedi puno raspravljati, kao što i poslovica kaže!

Od kada su nam uveli obavezu vožnje pod dnevnim svetlima, danas sam po ko zna koji put menjao pregorenu H7. I onda pomislih da je preteča toga pravila u stvari jedan moj vojnik.
Pre 30 godina vozimo se mi sa AR 55, vidim ja da ovaj nikako prilikom skretanja ili preticanja ne daje žmigavce, ni levi ni desni. Pitam ga što ne ukuljučuje žmigavce, on veli: Ne rade ni levi ni desni, ali ne brinite druže poručniče, uključio sam ja pozitivna svetla.

Vrlo pozitivno od njega

Dolaskom u prekomandu krajem februara 87 iz Ljubljane u Prokuplje nisam ni slutio da ce moje duge zimske fanelske gace biti predmet oko kojeg se je jedan vojnik albanac zainteresirao da ih kupi od mene ili neka trampa.Tek tad sam primjetio da samo nas cetvorica koji smo dosli iz LJubljane imamo takve gace a ostala vojska koji su bili stariji od nas imaju one obicne smb tanke gace.Znao sam da kad takve gace odu u Nis na pranje da se nece vratiti takve nego obicne i bez razmislanja sam ih trampio za kasetofon a i moji klasici su to isto uradili sa svojim ali ne znam koja je bila trampa.

Interesantno je bilo to za te zimske debele gace...kod nas ih je martovska klasa duzila, septembarska ne...

pred pokretno logorovanje septembarske klase u februaru i kod nas je nastala jagma za njima; pokusaji kupovine, trampe, traganja u magacinu...

Az vem da pri našej četi so bili mnogi tati ki so krali vase čto so pronašli. Mene so bili vukrali pa bundo na logorovanyu i sem bil brez bundo dvy dni.

Resn?

 
Evo vojsko ponuda za menjažu, ne treba kasetofon može samo kaseta, hehehe....... Ili da ih ubacimo u "Virtuelni muzej"

ove su malo skuplje; to su one poluautomatske

E kolega East-West takve gace su bile tad posljednji krik mode u odnosu na one obicne tanke smb.

To su neke "funkcionerske" gace koje obican svet nije ni video. U moje vreme su bile platnene a ako imas srece dobijes one bez puno rupa. Tako je svake subote organizovana igra na srecu:
ko dobija gace i carape bez rupa iz perionice.

jednom smo bili na logorovanju, stigli tek na teren, umorni, nikakvi od postavljanja šatora, kopanja wc-a i ostalih radnji koje su uobičajene kad se stigne na teren, došla noć i odrede mene i još jednog za stražare kod vozila. Mi se odmah dogovorimo da k'o fol stražarimo kako treba dok su oficiri budni i dok noć dobrano ne odmakne, a onda ćemo se mijenjati (jedan pazi, a drugi "odmara"  ). I, kad smo procijenili da je prilika, on se ponudi da prvi bdije, a ja se zavukoh pod kamion, na golu zemlju, s namjerom "da se samo malo ispružim", jer ipak, nema opuštanja...ne znam koliko je prošlo, meni se činilo nije ni minut, drug me drma, ja se trzam, u prvi mah ne shvatam ni gdje sam, a kad shvatim,  skočim pitajući usplahireno: "šta je, ide neko u obilazak?!", a on će, vidno uzbuđen: "ma nije, nego nemoj tol'ko hrkat', čuće neko, pa ćemo naj**** obojica!!!!!!!!!!" 

E ima jedan dogadjaj kojeg sam se sjetio a to je da smo kolektivno gledali kako vojnik pisa u vlastiti krevet spavajuci.Culi smo pricu da ako prelijevas vodu iz case u casu kod covjeka koji spava da nece proci puno vremena i covjek mokri tj.sanjava da pisa u wc-u.Nakon par prelijevanja to se stvarno dogodilo i vojnik je sav posramljen isao sutrodan traziti novu plahtu kod intedanta u skladiste.Ima toga jos ali drugom prilikom.

to isto sa čašom smo i kod nas probavali ali se sad ne mogu sjetiti,jel se neko pomokrio?

BEOGRAD (citat):

...carape bez rupa iz perionice.

 
Zar su se ranije i čarape davale na pranje u praonicu?
Prvi put čujem za to.

Maxe,mislim da su i čarape išle na pranje-al nisam 100% siguran.

janeztrdi (citat):

Maxe,mislim da su i čarape išle na pranje-al nisam 100% siguran.

 
Kod nas sigurno ne. Ni na obuci ni poslije.
Sasvim logično mi je za čarape. To je vrlo specifičan dio odjeće.
 
A i nisu bile skupe u kantini.

Max Blitz (citat):

Kod nas sigurno ne. Ni na obuci ni poslije.
Sasvim logično mi je za čarape. To je vrlo specifičan dio odjeće.
 
A i nisu bile skupe u kantini.

 
Za većinu vojnika nisu baš ni bile jevtine. U Črnomelju i kasnije u Novom Mestu gde sam bio intendant vojničke čarape su prane u perionici. Prane su čak i one zimske dokolenice. Kako?? Koliko se sećam, određen broj pari čarapa ubaci se u jastučnicu (kasnije  su šili veće vreće da više stane) i pere se u mašini na 60 C. Naravno da ni jedan  vojnik posle pranja nije dobio svoje čarape, ali su bile čiste i bolje oprane nego u vojničkoj režiji  hladnom vodom i "Plavim radionom" i sušene pored peći, na radijatoru ili pod dušekom.

Sto ti je Sovenija - civilizacija.
Kod nas se nisu prale a bio je neki Milivoje koji one zimske toliko dugo nije prao da su mogle da stoje uspravno kao cizme. Onda mu ih je neki pozarni koji se davio od smrada bacio pa je kukao danima nakon toga.

Gligor (citat):

Sto ti je Sovenija - civilizacija.
Kod nas se nisu prale a bio je neki Milivoje koji one zimske toliko dugo nije prao da su mogle da stoje uspravno kao cizme. Onda mu ih je neki pozarni koji se davio od smrada bacio pa je kukao danima nakon toga.

Gligore, dobro si ovo zaključio. Nije smešno, ali je zanimljiovo. Dok sam bio aktivan posetio sam jedinice JNA od Maribora do Strumice. Malo mi ostao gorak utisak jer je bilo isto kao i u državi - Što južnije, to tužnije. Čitajući utiske bivših vojnika na ovom forumu neka moja zapažanja su potvrđena.

No, sad je to sve bez ikakvog značaja!? Prošla baba s' kolačima!

semsudin (citat):
"E ima jedan dogadjaj kojeg sam se sjetio a to je da smo kolektivno gledali kako vojnik pisa u vlastiti krevet spavajuci.Culi smo pricu da ako prelijevas vodu iz case u casu kod covjeka koji spava da nece proci puno vremena i covjek mokri tj.sanjava da pisa u wc-u.Nakon par prelijevanja to se stvarno dogodilo i vojnik je sav posramljen isao sutrodan traziti novu plahtu kod intedanta u skladiste.Ima toga jos ali drugom prilikom."

kod nas je bio jedan tip (onako, dddooooobro "opičen", malo ko je s njim mogao razgovarati normalno, mada mislim da se dobrim dijelom i pravio još luđi nego što jeste) koji je imao teoriju da ako staneš pred nekog sa izvađenim organom i gledate se pravo u oči-da ti se ne znam kako piša-nema šanse da možeš! i čak je pozivao ko hoće da to proba sa njim (možda je nudio i opkladu, ne sjećam se). ostali su ga odvraćali, govoreći:"ma, šta ti je, popišaće te.", na šta je on odgovarao:"nek' me popiša...vidjećete da ne može niko...hajde, ko će?" niko nije htio, uz komentare kradom:"ma, pusti budalu..."