Pirot, septembar 1988/89 3. haubička baterija, HAD

Bila jednom jedna ptica. Ružna ptica*. I letjela je pravcu služenja vojnog roka.
Željeznička stanica u Ljubljani negde navečer, u sredini septembra divne in davne '88 (16.09.1988, noč pre otvaranje 14. olimpijskih igara u Seulu), puna pijanih mladiča i uplakanih djevojaka.
Ulazim u voz, mislim, da se onda zvao Simplon ekspres i išao je pravo do Sofije. Moja je stanica bila Pirot.
Gde, pobogu je to mesto!? Na dan primanja obaveštenja o mestu služenja išao sam na onu veliku kartu Jugoslavije, što je visila u našoj učioni za geografiju na srednjoj školi i tražijo tu "vukojebinu". I, našao ga. Tamo negde u uglu SR Srbije. Jao, bože kome sam se zamerio, da me šalje tako daleko. Možda onoj pederčini, koja mi je obečala planinsku jedinicu Bohinskoj Beli u Sloveniji. Nisam ja to želeo zbog Slovenije, nego zbog toga što sam bio speleolog. A "Tigar Pirot" što su nas vozile i "Prvi maj Pirot" što sam ga nosio, uopšte mi nije palo na pamet.
E, pa šta, sad bilo da bilo!
Voz je drndao kroz noč i ujutro smo nekako stigli u Beograd u priči sa nekim gasterbajterima. Neki od budučih vojnika su več sišli, neki su u Beogradu hvatali vezu za druge gradove, a neki smo produžavali za Niš i Pirot (Niš, Pirot, zajeban život).
Posle Beograda i Niša jedan mali kulturni šok. Ja, Slovenac, naviko na čistoču i lepu prirodu, tražim kantu za đubre. I pitam čistačicu: "Gospođa, gde mogu da bacim ove odpadke?" A ona meni onako kao, da sam s Marsa pao (pa zapravo i jesam): "Pa, kroz prozor!"
Konačno, Pirot! Na stanici neki vojnik sa bajonetom (Pirotski garnizon nije imao VP, nego patrole straže iz garnizona sa bajonetima) sakupi nas nekoliko marsovaca, da nas vodi u kasarnu. Meni zapravo bilo svejedno, ostali: "Ma beži, bre, 'oču, da popijem još koje pivo u gradu!" Pa se i meni nešto navrlo u glavu, da i ja malo prošetam kroz grad i još, da kupim četkicu za zube. Grad mali, ali ima dušu. Ništa goriji od Ljubljane, samo što je mladež nekako jednobrazna, više manje uredno obučena u stilu osamdesetih. U Ljubljani ipak od šminkera, do rokera, hevimetalaca i pankera.
Kupim četkicu u robnoj kući Beograđanka, popijem sok od kajsije i nekako u šest poslepodne se pozdravim sa momcima koji piju več, šta ja znam koje pivo i još nemaju namere, da se jave u kasarnu. I to je bila pametna ideja, bez neke žurbe pojejo sam prvu večeru, dobiju razpored u 1. bateriju haubičkog diviziona, otišao na šišanje, zaduživanje opreme i kupanje i bio več u osam kod svog kreveta sa onom opremom smotanom u šatorskom krilu izpod kreveta. Dežurni mi rekao, da ne trebam, da brinem jer mi neče ništa ukrasti. U deset padam u krevet i  zaspim sav u uzbudjenju gde sam ja to došao i šta zapravo hoče od mene. Ma da, znao sam ja sve dobro, samo sam bio malo zabezeknut.
"Ustajanje! Jen', dva, tri, ... ostav'!" U jebote, šta je to! Pa tek je šest sati (bila je nedelja kad se ustajalo jedan sat kasnije)! Ostav' zbog mene i ostalih guštera i nekoliko bivših guštera što su zbog mene i ostalih nekako preko noči postali đombe.
Dobro, ustanem (vidim, da je oprema još uvek sva) i dam se voditi dežurnom kroz uobičajne postupke; pišanje, nameštanje kreveta, jutarnja higijena, ..., doručak, čiščenje prostorija.
"Vojnik Pečar, evo ti metla, kofa i ova krpa (razsečeno šatorsko krilo!?!?) i ovaj hodnik, da se sija!" "Šta je tebi, pa nisam ja došao u vojsku, da čistim?!" "Dobro vojniče, to si sad rekao i nikad više! Sad si mlad vojnik i preuzimaš dužnosti od vojnika koji su sad stari vojnici, jasno!" "Pa, jasno!" Ovaj "Jasno (ili Razumem)! kasnije ide ponekad uz odgovor: "Kurac moj ti je jasno!" I tako, hodnik, dug ko Maratonsko polje, posle jednog sata blistao se ko, da su ga slaninom oglancali.
Tako počne, da pada cifra. 364, 363, ...

Evo, toliko od mene za prvi prilog i nadam se, da još koji pridruži ... nadam se i da neki moj soborac!
A inače sam Slovenac, rodom iz Ljubljane a u duši više manje još uvek Jugosloven, koji več sedi u glavu i čeka pedesetu i da ga svrati kriza srednje dobi )). Oženjen, dvoje dece od 23 in 10 godina, kučom, baštom, poslom i bez psa!

*Stara đomba pitala fazana: "Ružna ptico, kol'ko brojiš dana!"

Nastavlja se ...
pies: znam, da ima več nekoliko tema o Pirotu, čak u istom periodu, ali ipak želim, da budem nekako autor i da svojim pričicama ostanem u njoj. Ako nije pravo mesto neka me admin prekomandira!

Dobrodošao, Jugoslovan!
Imam osjećaj da ima dosta toga što ćeš nam pisati i sviđa mi se tvoj stil pisanja.
Ne zamjeri ako moderatori spoje ovu temu sa već postojećim!
Zamisli kako bi bilo da 10.200 članova  svaki piše samo na svojoj temi! Male šanse bi bile da se susretnu drugovi iz iste klase.
Lijepo si počeo, a možeš i postaviti sliku nakon prvog šišanja na

[You must be registered and logged in to see this link.]

a onda polaganje svečane obaveze ovdje

[You must be registered and logged in to see this link.]

Možeš pročitati i iskustva drugova sa foruma, pitati eventualno nešto itd. Polako, čitajući teme, možeš se uključivati. Osim vojnih, ima civilnih i zabavnih tema, sve u cilju lijepog druženja, a u skladu s pravilima foruma, koja si, vjerovatno, procitao.
Ja sam stažirao u ljubljani 3-4 sedmice i ostala mi je u lijepom sjećanju.

Kolega svaka čast za prvi post....
Dobrodošao na forum.
I ja sam bio u istom bataljonu samo nekih 8 godina ranije...na kursu za komandira odjeljenja streljačke pješadije.

Kolega svaka čast za prvi post....
Dobrodošao na forum.
I ja sam bio u istom bataljonu samo nekih 8 godina ranije...na kursu za komandira odjeljenja streljačke pješadije.

posavljak (citat):

Kolega svaka čast za prvi post....
Dobrodošao na forum.
I ja sam bio u istom bataljonu samo nekih 8 godina ranije...na kursu za komandira odjeljenja streljačke pješadije.

Imaš + za podršku novom članu. Drugi post - dupli, vjerovatno je greška, pa sam prijavio moderatorima da se ukloni.
Uživaj

Drugovi vojnici, podoficiri i oficiri, ZDRAVO!

Pa hvala na prijemu!
Ovaj forum več nekoliko godina povremeno pratim, a sada sam se odlučio, da ču pokušati ne neki šta ja znam kakav način, da idem kroz tu moju godinu i da se možda neko od aktera u tim pričicama prepozna. Mada neču, da koristim prava imena jer zapravo, ako sam iskren, večinu sam zaboravijo. Jedino su lica ostala.
A moja gramatika, je jedino nešto kao srpskohrvatski ili hrvatskosrbski pa zato bez zamjere.
Toliko za sada.

Hvala i pozdrav, vojnik Pečar

Činovi, postrojavanje, pozdravljanje, činovi, postrojavanje, pozdravljanje, čin .... i tako dan za danom. A uz to i redarstvo. Metla, moja verna pratilja (džoger je bio samo za đombe. Da, ponekad su i đombe radile redarstvo.) narednih 14 dana dok nisam zadužio pušku. Spavaona, pa hodnik, pa WC, pa naravno pikavci. "Ko ne puši?" "Ja!" "Odlično, ti češ, da kupiš pikavce!"
Nekako posle prve nedelje dana, u nedelju poslepodne nema nastave, a svi mi gušteri sedimo u učioni 1. haubičke baterije, znači računari, topografi, veziste i izvidjači i odmaramo. Neki gledaju nešto na CB teveju, neki pišu pisma, neki čitaju prva pisma. Ja pišem svoje prvo pismo i neznam zapravo šta, da pišem. Posmatram kroz prozor voz koji ide sasvim pored kasarne pravo za Ljubljanu a u glavi vakum. Totalni vakum, da se onoga trenutka glava otvori usisala bi celu kasarnu. Ništa mi nije jasno, samo mi je jasno, da sam zapravo totalna mamina maza. Malo razplakano dete koje je iztrgnuto iz svoje mladosti, od svojih prijatelja, od civilstva i zapravo stavljeno na robiju. I u tom stilu počnu i pisma mojoj majci. Mada nikad nisam bio obsednut njom ili da mi je ikad nedostajala  kad sam bio odsutan ali, pošto nisam imao djevojku samo mi je ona ostala, da je gnjavim. Ali i to je brzo prošlo, nekako več posle četrnajst dana. A posle zakletve koju smo davali tek nakon mesec dana, ja sam bio u psihološkom smislu potpuno pravi vojnik. "Majka? Koja majka? Moja? Pa verovatno je dobro, barem koliko mi piše!"
Sledeči dan posle početka vakuma zovu me u kancelariju kod kapetana C. (zvali su ga Cigo, jer je bio Rom) i kapetan mi kaže, da sam premiješten u 3. haubičku bateriju kod kapetana MM i odmah, da se sa svom opremom javim kod njega.
Za tu prvu nedelju dana zapravo desilo se mnogo stvari, onako nekako pozitivnih, koje mi ja davalo neki elan, npr., posle prvog razgovora sa kap. C., ko sam, šta sam završio, šta sam upisao, čime se bavim, gde sam bio, itd. ustanovio je, da dobro vladam engleski jezik (što je zaključio po tome, jer sam bio na nekom kursu engleskog jezika u Oksfordu) mogao bih, da podučavam potporučnika, svežeg oficira sa akademije, koji je tražio nešto takvo i, da pošto sam trenirao skijanje mogao bih da odem sa izvidjačima na skijanje kao deo njihove obuke, da jih obučavam. Jao, nedelju dana u vojsci pa več takve povlastice. Naime, od svega toga kasnije nije bilo ništa.
I, tako ja prešao u VES poslužilac na artilerijskom oruđu haubica M56 105 mm u 2. vodu 4. odeljenja.
Malo me trefilo jer sam več stekao neka poznastva i prijatelje  ali ni novi nisu bili ništa lošiji.
Ali, decembarci. Samo još tri meseca, cifra izpod 100. Gledali smo jih, ko stariju braču i njihove drugove kako pričaju o svojim seksualnim iskustvima, a mi nemamo ni dlaku oko one cjevčice za pišanje. Ali bili su stvarno ljudine. Da nije njih bilo, oni martovci pojeli bih nas za doručak. Jednom ja dobio za redarstvo, da operem prozore u spavaoni. Bilo več negde u novembru, temperatura oko nule a vetar duva, da ti granata beži za metar iz smjera. Uradim redarstvo, idemo na večeru pa povečerje i padamo u krevet. Kad odjednom, negde u jedanajst sati nešto šapuče na moje uvo: "Pečar, probudi se!" "Šta je! Zapravo, izvol'te druže desetaru!" "Prozori ti nisu čisti, ostav'!" Krenem ja, da ponovim radnju, otvorim prozore, penjem se na njih i počnem onom ledenom vodom, da jih perem i brišem sa pocepanom Borbom. Kad odjednom dreka iz spavaone: "Koji je kreten otvorio prozor, majku da mu jebem!" "Pa, ja, vojnik Pečar." "O koji ti je kurac?!" "Pa, naredio mi dežurni baterije, desetar M., da ponovo očistim prozore" "Pa majku lopovsku, da mu jebem. Sad ču mu se napiti krvi!", dere se jedan decembarac kojeg sam zvao druže Draža (bosanski Srbin iz Cazinske krajine). Ode onaj ludak od sto i nešto kila, izvlači desetara iz dežurane i prebije ga. Gušteri zapanjeni, martovci usrani a decembarci se samo smeju. Sutradan na postrojavanju desetar nosi Rejbanke od prave bosanske šljive i kapetan ga pita šta je bilo. On kaže, da je trčao na telefon u dežuranu pa se okliznuo i pravo na banger.
Martovcima nikad više nije palo na pamet, da nas nešto maltretiraju.

E Jugosloven Jugosloven...dva odlična posta i nestade na dvije godine...šta se dešava...ima li kakvih novosti iz Pirota...slike...

E, druže vodniče, znam, znam ... i stidim se. Nisam vredan, da nosim uniformu JNA. A nije ni po peesu.
Nekako mi reč ne krene pa ne krene, i još imam posla u kuči i okolo preko glave. A iz Pirota na žalost nemam nikakvih slika. Odnosno imam, kad sa bio na bračnom putovanju 2010 g. Možda če potrajati još koju godini, da konačno opet nastavljam sa pričom ... ali potrudit ću se. 
Pozdrav, vojnik Pečar

Jugoslovan (citat):

Drugovi vojnici, podoficiri i oficiri, ZDRAVO!

Pa hvala na prijemu!
Ovaj forum več nekoliko godina povremeno pratim, a sada sam se odlučio, da ču pokušati ne neki šta ja znam kakav način, da idem kroz tu moju godinu i da se možda neko od aktera u tim pričicama prepozna. Mada neču, da koristim prava imena jer zapravo, ako sam iskren, večinu sam zaboravijo. Jedino su lica ostala.
A moja gramatika, je jedino nešto kao srpskohrvatski ili hrvatskosrbski pa zato bez zamjere.
Toliko za sada.

Hvala i pozdrav, vojnik Pečar

Dobro tebi ide pisanje.
Razumiju te svi od Vardara pa do Triglava.

Jugoslovan (citat):

A uz to i redarstvo.
Metla, moja verna pratilja (džoger je bio samo za đombe.
Da, ponekad su i đombe radile redarstvo.

Ako te mogu utješiti ja sam čistio zahod ili ako bolje rarumiješ WC, zadnje jutro u JNA.
Znači odlazim iz JNA za jedno 1 sat a ja čistim WC.
Po naredbi komandira karaule zastavnika I klase Spasković Radoja.
I nisam se bunio i nije mi bilo teško.
Odradio i otišao zauvijek.  

E i taj Radoja nije bio baš neki korektan čovjek....bolje reći lagan....

Drugovi vojnici, podoficiri i oficiri, ZDRAVO!

Evo, prošla još godina i nešto, popili batine od korone, a u glavi nikako, da se sastavi nastavak.
Ali, bit če i toga. Ako ne sada, u penziji sigurno. Još 15 godina, ako drugovi pukovnici iz Brisela ne kažu drugčije.

Pozdrav, vojnik Pečar

Pozdrav za sve piroćance...poseban pozdrav za generaciju 81/82 u bataljonu za kursiste streljačke pješadije...čestitam svima bivšim pripadnicima 22 decembar  DAN ARMIJE !!!